Rene de Solije
Ljuba Popović
6110. Lavirintski putevi:
• Ljuba se ne okreće lako onoj noćnoj strani (karakterističnoj za fantastičnu umetnost), usteže se. U stvari, malo je šta zatajeno u njegovom delu, koje pritom maestralno deli maske.
Humor je grub, namerno sirov i podrugljiv. Ono nešto „srpsko”.
• Studiju naših pokreta u budnom stanju, stanju delatne ili rasplinute vertikalnosti (vertikalno biće, uspravno, budno, često samo životari ili je potpuno beskorisno), valja zameniti, ali kako?
Studijom tela, delatne telesnosti, u stanju opasnosti, u pretećoj situaciji.
Stanje uzbune: telo koje osluškuje, napeto, u punoj je pripravnosti, pod kontrolom. Kasnije se usplahiri, poludi.
Od tog trenutka, lavirint opasuje zidovima, telo je zarobljeno, razoružano, zakovano u svome stanju „beznađa” i uzaludnosti, u klopci ̶ Ljubini vrtovi jesu lavirinti ̶ u prostoru koji zaluđuje, dezorijentiše, sluđuje. (Za iglu kompasa se ponekad kaže da je poludela).
• Mesto i telo: telo drugoga, ljubljenog, recimo, ili neko drugo prikladno (iskusno, izazovno, koje proširuje iskustvo, obogaćuje ga ̶ kao čulno pamćenje kome koriste talasi i udari) može da bude mesto i „telo” za vežbanje. Kao što se kaže: telo za podvige.
Noćni pokreti, erotski, čulni, izbijaju na svetlo (slikarstva); njihova poptuna sloboda, podstaknuta drugim, koji kao da najzad pruža priliku da se „čini sve”; ta neobuzdanost pokreta i radnji, po slobodi obostrano dopuštenoj, pruža zadovoljstva koja dobro znamo.
———————————————————————————–
63″. Tela:
Telo, i baroknost.
• Slike tela (i neprestano šetanje pogleda s jednog tela na drugo) izazivaju napetost i, povremeno, opuštanje, izbor koji možda proizlazi iz cinizma (u bordelu), iščekivanje, iznenađenje, jurišanje i trenutnu ravnodušnost, ispitivanje s odstojanja ili ne, i kretanje.
Slikanje slika de-realizuje, i podstiče drugoga.
• gizdava, bajna anatomija; nazire se lepotica, krupna, ispod ogrtača, sa širokom suknjom, da ne može da prođe kroz uzani otvor.
• Muškarac pod punom spremom (koja prelazi u mrtvu prirodu), s oklopom i čipkama, golog lica, kao u pozorištu u nekoj herojskoj mitologizaciji koja dopušta defile, hod u mestu, prikazuje muževnost samu, u ratnom vihoru ili pripremi za neku skoru bitku. Koju?
• Barok pokazuje strast prema telu u uniformi (muškarci, u celom svetu, i danas još na to pristaju), prema galantnoj raskomoćenosti (koja dolazi iz manirizma?) ili prema mističnoj paradi, a vrhunac je predstava pokroviteljstva. Kad se na scenu izvodi žena. Zašto ne jezuit iza kulisa: šta on oseća?
• Pupak: po Vitruviju, pol, središte 12 komodulacija ljudskog tela.
63‴.
• Njegov bi trijumf bio da povlači konce. Ali, isposnik reči i kažâ je u pozadini, nesposoban da vidi, uprkos gomilama priručnika. Toliko propovedana u doba baroka i ranije, teologija rađa smežurane plodove, koji se naslađuju prizorom jedne druge pasije. Jezuitska zabluda, koristeći se ženom, ukida u njoj mogućnost priliva, živih voda misterija.
• Želja da se pre dogme sve uništi, a posle dogme sačuva, ne omogućava podelu nego razdvajanje uloga u teatarskoj veronauci!
• Drevna metaforična reč pokušava da preživi trgujući igrama s predikaonice. Na klupi odbrane, čak i crkvene, rečitost je patos.
(fragmenti iz knjige: Rene de Solije: Ljuba, „Prosveta-trgovina” d.d. Sombor, 1993, preveo s francuskog Milojko Knežević)
August 16th, 2013 at 07:41
Fantastična je Solijeova knjiga… Kakvog samo slikara imamo u Ljubi…
August 16th, 2013 at 13:37
Poznato je da uporedo sa logikom, naukom o mišljenju, postoji još i estetika – oblast “nižeg” čulnog poznanja, kako je smatrano u XVIII veku. Ispostavlja se, međutim, da je estetika i umetnost do sada bila mahom prerogativ dva čula: vida i sluha. Miris i ukus su samo usputne odrednice, dok dodira uopšte nema. On je, kako stvari stoje, najniže od “niskih” čula. Dodir teži čulnom bez posredstva “znakova”. U tm smislu, Mihail Epštejn s pravom uvodi “estetiku dodira” ili – haptiku, kao oznaku vrhunske umetnosti, u kojoj se recipijent jedva suzdržava od taktilnog. Slike Ljube Popovića su najbolji primer toga. Toliko majestvene da postaju taktilne… Svaka čast za odabir tekstova u rubrici Vizuali…
August 16th, 2013 at 15:32
Ljuba Popović je najbolji dokaz netačnosti čestog uzvika među umetnicima: Glup kao slikar! Ili, drugačije rečeno, možda je to i tačno, ako pod tim podrazumevamo ono što je Delez mislio kad je rekao da treba da se bude glup ako se želi razumeti filozofija. To baš pominje i Slobodan Tišma u fantastičnom intervjuu na ovom sajtu…
August 18th, 2013 at 15:53
Davnih je dana do mene stigla knjiga iz koje sam malopre pročitao odlomke… Dok se još nisam otisnuo na daleke pute primorske i kada me strast za ribolovom još nije “uhvatila” kao što je danas slučaj, čitao sam i komentarisao slikarstvo Ljube Popovića…
Danas je sve drugačije, samo Ljubino slikarstvo traje. Kada malo bolje pogledam i promislim, čini mi se da Ljuba i ja delimo strast za nepoznatim. Daleko je od jednog siromašnog pomorca da se upoređuje sa takvim majstorom kičice, ali energija koju Popović ulaže u slikarstvo deluje mi gotovo istovetnoj ovoj mojoj potrazi za ajkulom koja mi je nogu ščepala…
Solije ističe upravo ono najsuštastvenije što odlikuje Popovićeve “studije pokreta”, mistiku tela i telesnog ponašanja, Ljuba (ne zamerite mi što ga tako zovem, daleko sam od akademske kritike…) slika usplahirena tela, tela u opasnosti, ali i pored bezbroj iskušenja, telo kao lavirint, iz kojeg kako Ljuba pokazuje ipak ima izlaza…
Pratio sam, kažem, formiranje ovog umetnika još dok je izlagao u Valjevu i tamošnjoj Modernoj galeriji, ali delo Renea de Solijea vredi čitati više puta da bismo se uverili u magični nadrealizam Popovićevog slikarstva…
August 19th, 2013 at 07:46
Kit, Ahabe, kit, ulješura stara, a ne ajkula…
August 20th, 2013 at 15:37
Davno sam boravio u srpskom gradu Valjevu (moja prijateljica, Amerikanka Dženis, kaže Valijevo) i slušao reči ovog slikara, o njemu sam govorio i sam jednom prilikom pred većim skupom, tekst sam naslovio LAVIRINTI LJUBE POPOVIĆA, pokušaću da, kada me mane ova manija sa ganjanjem kitova, da, dobro ste pročitali kitova, ne ajkula, pokušaću, kažem, da se setim šta sam to pričao o Popoviću, to je bilo vreme kada TV i internet nisu hvatali svaku našu reč, a tekst nije zapisan…
Ništa ne mari, vredi obnavljati gradivo o voljenom Ljubi i tada ću da zaoštrim pero i da iz tame podsvesti zapišem koju ljudsku reč o Popoviću, slikarčini…
Sačekajte, još samo malo sačekajte dok ne ulovim kita, nikako ajkulu, nikako, kit, kit…