Vida Ognjenović: ČITLJIVOST ČUDA

Posted on 14 September 2013 by heroji

Vida Ognjenović: ČITLJIVOST ČUDA

 

 

Seobe Miloša Crnjanskog Vida Ognjenović  je postavila na scenu Srpskog narodnog pozorišta u prošloj sezoni, a povodom 150 godina postojanja tog teatra. Veliko delo za velik jubilej. U ovoj godini, opet Crnjanski – 120 godina od rođenja pisca. Zapravo, Vida Ognjenović postavlja  Seobe po drugi put, nakon četvrt veka, ona nastavlja dijalog sa Crnjanskim. Kada  je o njih dvoje reč, onda govorimo o pokretu, težnji za promenom, a promena je uvek kretanje u obnovu, pokušaj da se odgovori na spasonosni mediteranski nemir. Seobe Vide Ognjenović postavljene su kao velika saga, kao opera, jer Vida Ognjenović zna da je život, u kojem god kontekstu ga posmatrali, ponekad je opera buffa, a ponekad opera seria.

 

Da li je Vaše scensko uprizorenje Seoba – priče o Isakovičima i njihovim kretanjima od Crne Bare, Vukovara, Beča do Kijeva… da li je predstava, kako je Vi režirate, zapravo postavljanje pitanja Milošu Crnjanskom? Vrsta dijaloga sa njim?

 

Jeste, naravno. U stvari, taj dijalog je počeo već u procesu dramatizacije romana Seobe, da bi u režiji prerastao u izvesnu raspravu sa piscem i njegovim žestokim junacima. Samo formiranje dramske radnje sažimanjem deskriptivnih pasaža romana i približavanje ličnostima koje tu radnju nose, otvara mnoštvo nedoumica, misaonih zamki i pitanja. I to je to široko polje dijaloga o kojem govorite. Reditelj i glumci tragaju za odgovorima na ona čuvena polazna pitanja zašto i kako kojima počinje iščitavanje ideja koje treba ispitati i osvetliti sa svih strana da bi mogle da se postave kao okosnica predstave. Te odgovore najpre tražimo u dramskom tkivu teksta, ovoga puta u slojevitim proznim pasažima Crnjanskog, trudeći se da u prevođenju njegove proze na pozorišni jezik ne izgubimo začudnost njegove jezičke igre, ni majstorske prevoje tuge i ironičnih otklona, ni jarke boje u slikanju snova i zabluda, ni  žestinu sukoba, ni nemoć uzaludnog otpora, ni intonaciju gubitništva. Te ljude koje kroz Evropu vode vojna služba i ahasferski nagon za selidbom u idealizovanu Rusiju Crnjanski slika iz blizine, katkad uveličavajući detalje, katkad ističući total. Njihovo ponašanje, njihove nedoumice, zanosi, plahovitost, stradalnička nemoć, to su sve teme moga intenzivnog dijaloga sa Crnjanskim tokom rada na predstavi.

VIDA

 

Da li u svojem scenskom uprizorenju postavljate pitanje seobe duša i potrage za korenima?

Ma, to je sve kod Crnjanskog složeno i neuhvatljivo kao i život. Nisu njegovi junaci tako sistematični da postupaju i žive po knjizi, što kažu Englezi, pa makar ta knjiga bila i Biblija.  Oni osim vojnih pravila, tvrdoglavo slede samo svoje impulse. Inicijalni impuls njihove čežnje za daljinom, za neispitanim, za idealnom zemljom koja postoji samo u njihovoj uobrazilji, zasnovani su na nezadovoljstvu najamničkim položajem u austrijskoj vojsci. No i u tome su daleko od nekog plana i sistema, ili doslednosti. Žale se na umor od dugog vojevanja i na to što njihove vojne zasluge nisu dovoljno cenjene, ali kad dobiju obaveštenje da se njihova vojna formacija raspušta i da oni treba da pređu u civile, organizuju pobunu. Njihova seoba u Rusiju je deo te pobune, osveta nezahvalnoj Austriji. I naravno, krajnje poetizovana očekivanja od zemlje u koju se sele prosto su osuđena na razočarenje.

  

 

U Vašoj postavci pojavljuju se i Pavle i Vuk Isakovič. Pavla sam doživela kao oluju, silovitu i privlačnu, koja nosi neku veliku tugu u sebi. Ponekad je Vuk Isakovič u njemu i ne da mu da se smiri. Kako ga Vi, kroz predstavljeni lik, doživljavate?

 

Pavle je čovek suprotnosti. Lirski pesnik okovan umiformom. I njegovo poštovanje vojnih veština, i ljubav prema istini su lirični impulsi, nasuprot njegovoj inteligenciji. On do obožavanja idealizuje rusku kraljicu Jelisavetu nasuprot svom odličnom poznavanju istorijskih činjenica. I taj sukob izmedju osećanja i pravila čini ga ranjivim i naprasitim. Stalno je u stavu neke odbrane mekih strana svoje ličnosti. Iako ga braća i sunarodnici poštuju i slede kao moralnu i otresitu figuru, ipak ga donekle smatraju zamlatom. Inteligentan, osetljiv, usamljen, neprilagođen, dosledan u svojim zanosima, čista formula gubitnika.

 

Isakoviči se susreću s Velikim Svetom. Pozicioniraju se u njemu. Kako je igrati polonezu sa tim svetom i ostati svoj? Da li je to potraga za identitetom?

 

Crnjanski nacionalni identitet o kojem vi govorite smatra lisrkom kategorijom. Isakoviči čuvaju svoju rodovsku zajednicu kao rezime izvesnog, kažem, više lirskog identiteta. Njihova tolerancija je šira nego što je u to vreme uobičajeno. Kod njih nije pravilo da  svi članovi porodice budu, recimo, iste vere, ne smatraju sakrosantnim jedinstvo krvi i tla. No ispostaviće se da je na vetrometini seoba i događaja šira porodica ipak suviše propadljiva formacija da bi opstala kao tvrđava identiteta kako se on danas podrazumeva. Bez obzira na to što svako prilagođavanje kod njih izaziva nelagodu i bojazan da im se ruši rodovski bedem, ili možda baš zato, ta vrsta zajednice se neminovno lagano kruni. Crnjanski naglašava da oni od kojih se to najmanje očekuje, najstariji brat Trifun Isakovič, najbrže se pretopi u Rusa. Uostalom, Isakoviči nisu krenuli u Rusiju u traganju za svojim identitetom, već da joj stave na raspolaganje svoje vojne veštine i za to dobiju odgovarajuća priznanja.

Seobe

 

Odnos Isakoviča prema ženama čini mi se drugačijim od onoga što su nas učili – kako je u tim vremenima bilo. Žene imaju, kod Isakoviča, pravo glasa, njihova je autentičnost uvažena. Kako ste u predstavi Vi slikali te odnose?

 

Mislim da je to Crnjanski, moderni kavaljer, širokih shvatanja, školovan u različitim mestima Evrope, pomogao svojim junacima da sa ženama postupaju civilizovano, da ne skrivaju osećanja, da ne potcenjuju ženske osobine, već da ih uvažavaju, da se na ženski rezon oslanjaju kao na drugačiji, ali ne slabiji. Isakoviči se prema ženama ponašaju kao što se visoki oficiri ponašaju prema caricama, a u to vreme na prestolima nekoliko evropskih dvorova  bile su žene. I ja sam i u dramatizaciji i postavci komada preuzela taj moderni odnos, kako ga je Crnjanski prikazao.

 

U Vašoj postavci – šta je ono što bi Isakovičima dalo mir?

 

Nisu Isakoviči, kako ih je Crnjanski opisao, tragači za mirom. Ne teže oni onom srednjoevropskom malograđanskmm ugođaju punom deminutiva tipa: kućica, baštica, ženica, dečica, tri glavna obroka plus užina, rad red i praznici, bogu božje, a caru carevo. Daleko od toga. Oni nisu zaverenici krvi i tla, rodne grude i nasleđenih navika, već naprotiv zaverenici mediteranskog nemira, Njih ne drži mesto, čini im se da je svuda bolje nego tu gde su. Ako su u puku, čeznu za kućom i za porodicom, ako su kod kuće, željno iščekuju egzercir i vojne trube. Iz Austrije beže jer u njoj po svom mišljenju ne žive kako zaslužuju, a čim stignu u Rusiju, zemlju koju su sami sebi u mašti obećali, zameraju joj najviše to što ne liči na Austriju iz koje su pobegli. Oni su ljudi u pokretu, njih zanimaju promene.

 

Čuda su institucija religije. Da li je ljubav prema čudima kod Isakoviča – ljubav prema svetootačkim predanjima ili projekcija nade u budućnost? Kako predstava rukuje čudima kao institucijom vere?

 

Isakoviči nisu naročito religiozni, a kamoli da su neki bigotni zavisnici od religijskih čuda. Oni čuvaju porodično predanje i to kao intimno lirsko jezgro sopstvene ličnosti. Pavle se brani od straha pred navalom nepoznatog evocirajući činjenice iz svoga porekla. Inače zajedno poručuju svešteniku koji ispituje koje je vere Petrova žena Varvara, da će mu svako rebro polomiti ponaosob, a onda sve na gomilu. Isakoviči su daleko od svake malograđanštine, pa i od toga religijskog svakodnevnog kiča. Oni sami stvaraju svoja nepredvidiva i drugima  možda manje čitljiva čuda.

 

Crnjanski je hteo da napiše šest knjiga Seoba. Da li to otvara perspektivu za šest režijskih mogućnosti, šest novih prozora viđenja Seoba?

 

Šteta što nije izvršio to obećanje. Bilo bi to zaista šestoknjižje u koje bi stalo toliko toga o čemu naš duh i ne sluti, što bi rekao Hamletov prijatelj, Horacije. Verujem da bi sledeće četiri knjige pratile braću Isakoviće  raseljene po raznim delovima Rusije, od Donjeca do Povoložja i obala Neve. Bilo bi zanimljivo sresti potomke njihovih potomaka, smeštene u šestu knjigu i naše vreme. Oni bi možda u pamćenju čuvali ponešto iz porodičnog predanja o svom poreklu i precima, a sve bi to bilo poetizovano i ukoričeno u ukrasne korice da služi kao lek od grubog sivila sovjetske stvarnosti. Za pretke Isakoviče verovatno bi ih najviše vezivala želja za seobom na jug, za povratkom u idealizovanu pradomovinu. Obijali bi pragove ambasada u potrazi za vizama, i sanjali izlazak iza gvozdene zavese, baš kao nekad što je Pavle u Beču sanjao prelaz preko granice kod Tokaja.

Seobe Crnjanskog su materijal za neisrpnu množinu različitih scenskih uprizorenja. Biće ih mnogo, sigurna sam.

  

Razgovarala Nataša Gvozdenović

Related posts:

5 Comments For This Post

  1. Stalker Says:

    Vauuu, kakav intervju. Već su mi zapali za oko izuzetni intervjui sa Tišmom i Janičićem, a ovaj prevazilazi sve do sada. Imate izuzetnu saradnicu, kada ovako vodi intervjue. Kao pisana verzija Ranka Munitića, koji je znao da otvori pred kamerama dramske umetnike kao niko. Jako su dobre i fotografije. Sve, sve pohvale za ovo…

  2. Milan Says:

    Opasna je Vida! Pavel Isakovič, inteligentan i osetljiv, poštovan, a zamlata, neodoljivi gubitnik – Crnjanskova metafora sopstvenog naciona…

  3. Pink Frojd Says:

    “Kulturni heroj” mi je ponovo ulepšao prvi radni dan u nedelji. Odličan intervju. Jedna digresija: Crnjanski je zaista nameravao da napiše šest knjiga “Seoba”. Već treća je trebalo da se bavi svojevrsnim nacionalnim tabuom. Naime, roman je trebao da govori o tri visoka austrougarska oficira, inače tri Srbina, koji su, kao visoko-školovani vojni kadar, želeli da pomognu svojoj braći ispod Save i Dunava, u doba Prvog srpskog ustanka. Zbog oštrog protivljenja Kara-Đorđevoj beskompromisnoj politici, koja je na kraju pretrpela poraz, završili su tako što ih je Kara-Đorđe obesio o jednu krušku. Ovom istinitom pričom, Crnjanski je želeo potencirati ono što je jednom prilikom i izjavio: najveći sukob na Balkanu nije onaj međunacionalni, već sukob unutar jedne srpske nacije, između Srba prečana i Srba južno od Save i Dunava.

  4. Ilija Says:

    Gledao sam Vidinu postavku. Izvanredno! Jedino što mi je pomalo nedostajalo bila je filozofija apsurda Miloša Crnjanskog. Svi uglavnom pričaju o dramama jednog naciona, a ostaje u zapećku činjenica da je Crnjanski još u “Dnevniku o Čarnojeviću” (a profesor Nikola Milošević je pokazao: ništa manje i u “Seobama”) progovorio jezikom filozofije apsurda prvi u tadašnjoj evropskoj književnosti, znatno pre Kamija, Beketa ili Joneska… Ova linija apsurda se konstantno može pratiti od “Dnevnika…”, preko “Seoba…”, sve do “Romana o Londonu”.
    Sve pohvale za intervju!

  5. Kapetan Ahab Says:

    Zaverenici mediteranskog nemira… zaverenici mediteranskog… nemira… Te reči zatitrale su u mom umu od kada sam rano jutros pročitao ovaj intervju… Zar treba da pominjem da sam još na proputovanju kroz jedan promorski grad sa tvrđavom imenom Citadela pogledao predstave koje je režirala Ognijenovič ? Pod zidinama Grada-Teatra, jedan me je prijatelj davno odveo na magično putovanje… Beše to baš reditelj sa kojim je ista novinarka napravila intervju i na ovom sajtu… Kasnije sam komade gospođe Vide gledao i u pozorištu čudnog oblika u Novom Sadu, predstavu o Milevi Ajnštajn u Beogradu…
    Zašto sve ovo pominjem ? Onaj ko je smislio da piše o “zaverenicima mediteranskog nemira” nije mogao ni da sanja da će njihovu sudbinu oličavati najbolji srpski glumci, najpoznatije delo Crnjanskog (po meni ne i najbolje…) kreativno je uobličila Vida Ognjijenovič tako da to nije samo “roman jednog naciona”… Prijateljica Natasa mi je pre nekoliko godina poslala roman Crnjanskog o Pavlu Isakoviču…
    O trenutka kada sam roman pročitao i predstavu odgledao pitam se, pitam: Da li smo i mi, posada koju predvodi moćni kapetan Ahab, samo “zaverenici mediteranskog nemira”…
    Stih velikog pesnika i vladike glasi: “slamka među vihorove…”

Ostavi komentar