Isus, ali ne onaj običan i očekivan

Posted on 25 September 2013 by heroji

Zoran Stefanović

Isus, ali ne onaj običan i očekivan

O romanu Predraga Vukadinovića kao prilogu hrišćanskoj naučnoj fantastici kod Srba

(Predrag Vukadinović: Taj neobičan dan, edicija „Znak Sagite”, knjiga 65, „Everest media”, Beograd 2012, 150 strana. Urednik: Boban Knežević, ilustracije: Gistav Dore i Radovan M. Đurić, likovno oblikovanje: Mladen Joksić. ISBN 978–86–7756–024–9)

 

Ne postoji stvar koja nas može više uzbuditi od ukrštanja naših najdubljih uverenja sa činjenicom da ni naš svet ni naša Vaseljena neće trajati zauvek.

Upravo je ovo razlog zašto bi i vernici i manje verujući mogli posegnuti za debitantskom knjigom Taj neobičan dan, sa naslovnicom na kojoj se anđeli u sili nadvijaju nad Hram Hrista Spasa u Moskvi.

Autor Predrag Vukadinović je novo ime na našoj književnoj sceni. Rodio se u Prištini 1961. godine, završio je XI beogradsku gimnaziju i Građevinski fakultet u Beogradu, gde i danas živi i radi. Ljubitelji srpske fantastike već poznaju ovu porodicu, jer je pisac rođak sa Ivanom Vukadinovićem, autorom romanâ Večna vatra, Skiptar, Zora Novog dana, Agarta: kraljevstvo podzemlja i zemlje, Jeretici Agarte i Artefakt.

U biografskoj belešci na kraju knjige istaknuto je i da pisac Tog neobičnog dana  „voli da maštari, a od skora ponešto od toga što mu se javi i zapiše”. Međutim, lapidarna opaska o javljanju ponečeg krije nešto više. I iz samog romana, kao i iz autopoetičkih misli i javnih nastupa, otkriva se piščeva sklonost prema matematici i drevnim religijsko-duhovnim sistemima Istoka i Zapada.

Ovaj Predragov dar svođenja – analize, sinteze i konkretizacije apstraktnog ili dijalektički suprotstavljenog – pokazao se kao prednost u zbilja ambicioznom naumu da se razumski pomiri Drugi Hristov dolazak sa novom fizikom. I to sve u romanesknoj pop-kulturnoj formi, koja nas od tehnotrilera, preko pravoslavne mistike, vodi do Singulariteta samog.

Layout 1

Provokacije „Znaka Sagite”

Mora se naglasiti zanimljiv kulturni okvir u kom se roman pojavio kao 65. knjiga u ediciji „Znak Sagite”, dakle, istoj onoj koja pod uredničkom palicom Bobana Kneževića od 1985. do danas gaji srpsku/jugoslovensku naučnu fantastiku kao autohtonu književnu pojavu na kontinentu.

Naime, pojavljivanjem u izdavački bogatom periodu 2011–2012, Taj neobičan dan se priključuje grupi knjiga iste edicije koje su u regionalnim fantastičkim okvirima ocenjene kao manje ili više sporne i kontroverzne, svaka iz svojih razloga.

Krajem 2011. izlazi roman 30. februar Jelene Đurović, knjiga koja govori o reakcionarnom društvenom trenutku u Srbiji, pisana sa ultraliberalnog stanovišta. Zatim je u 2012. objavljen roman Šamanijada Slobodana Škerovića, mistička rekalibracija čitaočeve svesti, gde se ljudski rod posmatra iz ugla neandertalaca i konstatuje se da je moderni čovek nazadan, slepo crevo duhovne evolucije. Zatim se pojavljuju Verigaši, roman o Našima potpisnika ovih redova, koji (namerno politički nekorektno) sugeriše da, pored svih prednosti nasleđa, na Balkanu nešto dublje trulo postoji. Ne zaboravimo i da je, kao ravnotežu navedenom, isti izdavač objavio i dva nekontroverzna, široko omiljena romana Mine D. Todorović: Vir svetova i Gamiž.

Ovu sezonu bogatu za srpsku fantastiku neočekivano je dopunila Vukadinovićeva knjiga, više nego ne-obična, ali i više nego aktuelna i dobrodošla u razaranju mentalnih barijera, dešardenovski vapeći da Hrista posmatramo po meri Kosmosa, a ne Galileje.

Da li je išta dobijeno ovim debitantskim delom? Čini se da jeste, pre svega, prilog mikrožanru za koji se smatralo da kod Srba ne postoji – hrišćanskoj naučnoj fantastici. Ali se priča možda tu ne završava…

Hrišćanstvo u naučnoj fantastici

Ne može se kriti, hrišćanska fantastika, a naročito naučna, može biti od svakakve sorte. U Americi 90 odsto toga što se objavi na ovu temu je religiozni kič, mediokritetski i ideološki pristup književnosti. Ali se tu i tamo pojave književni i misaoni dragulji.

U decenijama kad je titoizam malo omeknuo, imali smo primere i kod nas, mada pretežno u opštoj fantastici. Setimo se Milorada Pavića, koji je hristološke i hrišćanske dileme razrešavao na neortodoksan način, sve do poslednjih svojih knjiga. Ove motive nalazimo u širem smislu i kod Borislava Pekića, recimo, u „Vremenu čuda”.

Otvorenije hrišćansko gledište o istoriozofiji sistematski srećemo kod Slavena Radovanovića, kako u romanima Kremanska ruža (1982. i 1988) i Obrnuta crkva (1990), tako i u njegovom scenariju za film Atoski vrtovi (1989), gde je pisac još u 1980-im preuzeo ulogu prozorljivca–proroka, da bi na kraju, u 21. veku, postao i ličnost iz sopstvenih spisa – povukao se u planinu kod valjevskog manastira Ćelije. Kada smo čitali ranu verziju Kremanske ruže, gde pisac predviđa budućnost sa eshatološkog, narodno-hrišćanskog stanovišta, to je u osamdesetim možda delovalo kao jurodivost, religiozna somnabulija, ekstremizam antititoiste, a danas su to već stvari koje se u određenom obliku dešavaju. Opšta srpska fantastika ima još ovakvih primera.

Međutim, u srpskoj naučnoj fantastici književnih obrada Hristovog života skoro da nije bilo. Istina, postoji kratka priča potpisnika ovih redova, „Noć pred povratak”, gde sekte budućnosti vraćaju vremeplovima agente u pokušaju da nameste ishod Golgote,[1] ali to je minijatura, nešto što je trebalo da postane svet, ali nikada nije.

Očigledno, tek sa Vukadinovićevim romanom i kod nas dobijamo u razrađenijem smislu mikrožanr hristološke naučne fantastike. Po tome Taj neobičan dan već ima svoje malo kulturološko mesto u našoj književnoj istoriji.

To mesto, naravno, nije specifično u planetarnim okvirima, jer naučnofantastično ukrštanje motiva Hrista s vremeplovstvom ima solidnu tradiciju u modernoj književnosti, naročito angloameričkoj.[2] I Kod nas je u prevodu objavljen važan roman Majkla Murkoka Evo Čoveka (izvorno objavljen 1969), koji je po oporosti na trenutke sličan Vukadinovićevom.[3]

Mora se naglasiti da ovaj srpski roman ima i dve važne pripovedne inovacije u odnosu na većinu zapadnih parnjaka: kod našeg pisca identitet junaka jeste deo Proviđenja, a Vreme se ispunjava doslovno i u dogmatskom i u naučnom smislu.

U svetlu toga, svesni smo i da će Taj neobičan dan dobiti i teološke i naučne reakcije, pa možda i kontroverzan odziv, i iz teističkih i iz antiteističkih krugova, iako se autor unapred ogradio u završnoj reči: „Ujedno se izvinjavam svima onima koji su se osetili uvređenim čitanjem ovog dela”.

O tom neobičnom danu

Uprkos svoje jezgrovitosti – osamdesetak autorskih kartica, oko 148.000 slovnih znakova – Taj neobičan dan je nesumnjivo roman, a ne novela, jer ima više dramskih kičmi.

 


[1] Stefanović, Zoran. „Noć pred povratak” (razne verzije od 1988. do 2006), definitivna verzija objavljena u: Gradina, Niš, 2007.

[2] Neka dela koja povezuju vremeplov sa Hristom, osim Nemca Ešbaha, sva napisana na engleskom: H.G. Wells, A Modern Utopia (1903); Richard Matheson, The Traveller (1954); John Brunner, Times Without Number (1962); Arthur Porges, The Rescuer (1962); Michael Moorcock, Behold the Man (1966); John Boyd, The Last Starship from Earth (1968); Robert Silverberg, Up the Line (1969), Poul Anderson, There Will Be Time (1972); Garry Kilworth, priča „Let’s go to Golgotha“ (1975); Clifford Simak, Mastodonia (1978); Simon Hawke, serijal „TimeWars” (1984–1991); Andreas Eschbach, Jesus Video (1997); Thomas Wycoff, Resurrection Day (1999); Jeremy Robinson, The Didymus Contingency (2004). Motiv Drugog Hristovog dolaska (ali bez vremeplova) obrađen je, recimo, u: Philip José Farmer, Jesus on Mars (1979).

[3] Od određenog interesa za ovu temu je i ortodoksniji, klasičniji, ali ne-NF pogled Normana Majlera u Jevanđelju po Sinu Božjem (izvorno objavljeno 1997), takođe preveden na srpski.

 

U vremeplovnu priču nas uvodi lepi citat srpskog duhovnika, Ave Justina Popovića: „Poslednji dan biće, u isto vreme i dan Drugog dolaska Hristovog. U taj neobični dan, prestaće da postoji vreme. Tada će se zbiti čudna reč Svetog Otkrovenja – Vremena neće biti više.”

Radnja romana počinje time što planeta dočekuje novu 2101. godinu. U Rusiji naučnici spremaju „Projekat Mileva” – mašinu za putovanje kroz vreme, nazvanu po Milevi Marić. Jedan od nadarenih moskovskih kriminalaca, Vladimir Miroljubov, provaljuje u supertajno postrojenje i krade mašinu zvana „Strelka”. Planira da putuje u 3000. godinu, ali stvari izmiču kontroli…

Osim glavne pripovedne linije koja prati Miroljubova, tu su i rukavci priče koji uvezuju i druge sudbine. Tu su momci iz moskovskog podzemlja Tigran, Danilo i Amerikanac Edi; otac vremeplovnih mašina, naučnik Pjotr Volkov, opsednut nikad neprežaljenom ljubavlju prema beogradskoj koleginici Vesni; novinar-arameista Dmitrij Pavlov; vojnik-replikant Sergej Bezuhov; naučna trojka koja je postavila osnove vremeplovne tehnologije Ravandadžin-Tarok-Dautašvili; dečak-epizodista Li iz Njujorka, i, naravno, Isusova porodica… Knjiga se završava pseudoapokrifnim „Kazivanjem po Dimitriju”, te autopoetičkim pogovorom pisca.

U pogovoru se može naslutiti koliko se Vukadinović potrudio da priči nađe razumski okvir koji pomiruje nauku i dogmu:

„Oduvek sam voleo da mi sve bude logično i potaman. Po mom dubokom uverenju sam religiozan, pravoslavac po rođenju i po ubeđenju (mada sam se zanimao i drugim živim religijama). Zamišljao sam razne scenarije i nikako nisam uspeo da složim sve kockice u svom misaonom mozaiku. Trebalo je odgovoriti na dosta pitanja i dovesti celu priču u uzročno-posledični odnos. Najteži deo za uklapanje bio je Drugi Hristov dolazak, zadavši mi najviše muka. Pročitavši izvode iz dela Oca Justina Popovića Ćelijskog, sveca Srpske pravoslavne crkve, shvatio sam da Isusa Hrista treba staviti u neku realnost, a pred sam kraj Sveta. I izbor je pao na Moskvu pred kraj XXI veka.”

Tu na scenu stupa tehnologija vremeplova, proizašla iz bolje fizike no što je današnja.

Ali prvi glavni novum romana, čini se, nije tehnološke prirode, već psihološke, i tiče se Mesijine ličnosti i karaktera. Jedna od asocijacija kada sklopimo korice knjige je čuvena i najstarija ikona Hrista Svedržitelja, iz sinajskog manastira Sv. Katarine (6. ili 7. vek), na kojem je On predstavljen sa dve različite polovine lica: desna je blaga i produhovljena, vanvremenska, dok je leva strašna, sa očiglednim teretom sećanja na adsko iskustvo i borbu sa vaskolikom materijom koja se opire oboženju i osvešćenju. Ta leva strana je videla ono što običan čovek ne može videti, a da se posle toga celovit vrati na ovu ravan.

Pisac jeste izbegao da se eksplicitno pozabavi Njegovom biografijom iz vremena odrastanja (koja bi u stvari govorila o iskustvu odraženom na levoj strani lica), ali je i sam svestan te nezgodne činjenice i duševnog uticaja koje će naknadne spoznaje imati na neke čitaoce:

„Znam da će najviše polemika izazvati deo u kome sam (…) Isusa Hrista predstavio kao osobu (…) koja se ne priklanja normalnom poretku, mada poseduje razne talente i sposobnosti…”

Drugi, možda manje polemični tonovi oko romana, mogu se očekivati povodom prikazivanja Hristove porodice i tumačenja izraza braća i sestre Gospodnje (up. Mk 6,1–6; Mt 13,54–58; Lk 4,16–30; Jn 4,44; 6,42), a sam se Vukadinović opredelio među one koji su Sv. Tomu videli kao Mesijinog rođenog brata.

Hrist Spasitelj

U pravoslavnoj crkvi labavi konsenzus o tom složenom pitanju je, naravno, drugačiji,[4] iako upućeniji priznaju višesmislenost i višeznačnost nekih delova kanona, kao i bogato nasleđe podataka iz apokrifa, nekanonskih knjiga. Čak i u našem dobu se ova suma znanja povećava, još od otkrivanja ranohrišćanske i gnostičke biblioteke u Nag Hamadiju sa četrdesetak do tada nepoznatih rukopisa (nađenih 1945, tek 1970-ih prevedenih do kraja), Jevanđelja po Mariji Magdaleni (nađeno 1896, potpuno objavljeno tek 1983), sumnjivog i moderno krivotvorenog Pseudo-Markovog jevanđelja, ili Jevanđelja po Judi koje je uz veliko javno uzbuđenje objavljeno 2006. godine.

Kada u završnici pročitamo i Vukadinovićeva pseudoapokrifna „Kazivanja po Dimitriju”, vraća nam se stara dilema: koji je poželjan razumski način da se ophodimo prema pravim apokrifima – folklornim, sektaškim ili gnostičkim verzijama priče o Hristu?

Pitanje Isusove prirode i inače spada u ključne teološke i psihološke probleme, još daleko od krajnjeg razrešenja. A to pitanje nije ni linearno, ni jednoznačno, što vidimo kad zagrebemo ispod pokorice čak i kanonskih jevanđelja, uviđajući pun razvoj Njegove ličnosti.

 


[4] Uporedi: „Prisnodjevstvo Bogorodice Marije nigde nije izričito posvedočeno u Svetom Pismu Novoga Zaveta, ali i da nigde nije izričito osporeno ili dovedeno u pitanje. Vera Crkve u Prisnodjevstvo Presvete Bogorodice plod je blagodatnog tumačenja evanđeljskih tekstova od strane zajednice Crkve koja je u liku Marije prepoznala ono najuzvišenije što je ljudski rod ikada mogao ponuditi svome Tvorcu, a to je čist sasud ljubavi, posvećenosti i poslušnosti volji Božijoj.” Izvor: Dragutinović, Predrag. „Iz pravoslavne riznice tumačenja Svetog Pisma: Braća i sestre Isusa Hrista”, Pravoslavlje, Beograd, 2011, broj 1062.

 

I zdrav razum nam tada iznova ukazuje da se umetnička predstava Hrista suštinski ne razlikuje puno od apokrifa. Iako nekanonski i neučvršćeni u dogmi, apokrifi jesu legitimni deo predanja, mogu imati manje ili više pouzdanosti, a njihovu stvarnu  vrednost možemo uvideti tek iskreno ukrštajući dogmatsku i naučnu procenu, oplemenjujući ih na kraju kalemom više istine, spoznate ne pameću, već neposrednim mentalnim uvidom u više sfere i veću celovitost.

U tom smislu i Vukadinovićeva verzija Hrista, koliko god nekima neprijatna, može sadržati i jednu dublju poetizovanu i dramatizovanu istinu u sebi. Istinu o kojoj ne treba prebrzo suditi i o kojoj izgleda svedoči i pomenuta ikona iz Sv. Katarine.

Eshatološka geopolitika

Na drugim ravnima romana, osim dobre urbanističke razrađenosti megalopolisa, u kojoj odzvanja znanje piščeve glavne profesije, inženjerske, bitan aspekt knjige je i njen šire razrađen milje – Moskva i Evroazija s kraja 21. i početka 22. veka.

Ovo daje romanu čvršće određenje futuristike i futurofantastike, budućnosti koja se već sad nazire. Naime, ono što je do pre deset godina smatrano za nemoguće, a što se danas pokazuje kao skoro izvesna geopolitička opcija, Vukadinović bez ikakvih kompleksa i „političke korektnosti” pokazuje kako može izgledati u svakodnevnom životu.

Naglasimo i da sam izbor mesta, „Trećeg Rima” („jer Četvrtog neće biti”), ali i referenca na Carigrad („Drugi Rim”) kao svetsku prestonicu, ovu futurofantastičku komponentu knjige izmešta na viši teološki-istoriozofski nivo, uklopljen u vrednosni poredak. Istočnog hrišćanstva i tradicionalni horizont folklornog očekivanja.

Takođe je bitno da je autor u priču uneo i drugi istinski novum, naučnu inovaciju koja je u saglasju sa danas glavnim paradigmama i istraživanjima, onim koja pokazuju da teorija relativiteta zahteva dopune.

Autor u pogovoru kaže:

„Kraj moje priče je apokaliptičan, ali ne za sve. Crna rupa predstavlja nebesku kapiju i onaj ko ‘prođe’ kroz nju otići će u Singularitet – u neki novi Kosmos, u neki sasvim drugačiji svet, u nama nezamislivu realnost večitog nezaborava, u Nebesko carstvo – i tako će spasiti svoju dušu. (…) U priču sam još uveo i teoriju o Singularitetu, sa ciljem da objasnim neka svoja razmišljanja o ustrojstvu i genezi Kosmosa.”

Čini se da mi, kao civilizacija, još nismo nadomak Teorije svega i pitanje je da li će sva ovodobna naslućivanja, bilo o starija o teoriji struna, ili nova o tamnoj materiji do kraja pokazati gde smo, šta smo i kuda idemo. I to uprkos činjenice da baš ovi dani predstavljaju do sada najspektakularniju epohu fizike i kosmologije.

Uz svest o tim ograničenjima, možemo reći da je Vukadinovićeva premisa o večnom uviranju i izviranju, mikrosvetovima i makrosvetovima koji kao babuške izrastaju jedan iz drugoga i vode do Singulariteta, verovatno najdalje dokle ćemo još zadugo filozofski moći stići kao mali ljudi. Ako ništa drugo, neporeciva je elegancija tog mišljenja i obećava nam dalju, prilično racionalnu, razradu piščeve kosmologije koja ima crte originalnosti.

Kada se sve ovo sklopi u knjigu koja ima lako prohodnu jezgrovitost, jasan tempo i ritam, hrabre i elegantne premise, te podnošljive književne mane – dobijamo čitljivo štivo, par sati  vremena u kojem hranimo mozak. Brzina i ludilo budućnosti naših unuka su dovoljno upečatljivo prikazani, a krupnim i zastrašujućim idejama autor se pozabavio na iskren i hrabar način.

Ipak, i pomenute mane romana zahtevaju pominjanje i mogu se izdvojiti u dve grupe. Prva se tiče književne nerazrađenosti nekoliko delova, koji bi kod iskusnijeg pisca bili duži i podešeniji, naročito u trenucima preumljenja junaka knjige.

Druga grupa mana je povremena anahronost prikazane ulične tehnologije, za koju smatramo da je u romanu opisana u stadijumu koji je primereniji za prvu polovinu 21. veka, nego za njegov kraj.

Ali to u ovom slučaju nije ključna stvar, jer je naučna fantastika nadasve „umetnost ideja”, a autor sada ima dovoljno zdrave temelje, pa da lepo početno interesovanje za knjigu iskoristi kao motivaciju za preradu i poboljšanje svoje priče – da dobije novu, pojačanu verziju romana.

***

Dok oblikujemo ove redove u kiberprostoru, odjekuju reči pesme „Neobičan dan” sastava „Haustor”:

„Muškarci se slabo peru, ti i ja i Baraba / U zvijezdu me vuku sluge / Behemot–Ašmedaj–Abadona/ O, o, o, ko će shvatiti to / gledam te zelenim očima/ (…) Neobičan dan, neobičan dan /… / Začuđeni dječaci šapću gore je, dolje je, nema ga…”[5]

Čini nam se da je ova dihotomična pesma teskobno i sablasno bliska romanu, ne samo po naslovu.

 


[5] „Haustor”, LP Treći svijet, „Jugoton”, Zagreb, 1983.

 

I shvatamo da je Taj neobičan dan – koliko god neugodan, izmeštajući ili na trenutke književno nedorađen – ispunio razlog svog postojanja, na nepretenciozan i zabavan način. U nekim idejnim elementima, knjiga čak ima pomalo blagotvorno i ozdravljujuće dejstvo za onog čitaoca koji je bez predrasuda.

I to je najviše što od umetnosti i pop-kulture smemo tražiti, uz svest šta bi moglo da nas, po piščevim rečima, čeka u Singularitetu:

„Proći će samo oni koji su iskreno voleli, jer je Strašni sud u stvari sud ljubavi. A kad kažem ljubav, ne mislim na njen dinamički odnos, već na ljubav kao najviši oblik stanja svesti – biti u harmoniji sa celokupnim Bićem.”

 

 

(Napomena: prikaz je proširena verzija izlaganja tokom predstavljanja romana, Društvo ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić”, Dom omladine Beograda, 22. april 2013.)

Related posts:

2 Comments For This Post

  1. Poluks Says:

    Na ovom sajtu već je bilo reči o Hristu, hrišćanstvu i postulatima koji formiraju ovu religiju; vredelo bi, verujem, objediniti neke od ovih tema, ali za sada se čini da su prikazi Zorana Stefanovića vrlo solidni. I više od toga. Autor je pomni čitalac “off” literature, a pošto je reč o prvom Vukadinovićevom “romanu-noveli” trebalo bi da ga preporučim i svojim kolegama-čitaocima; drugi kvalitet je izdavačka kuća u kojoj je “Taj neobičan dan” objavljen, Everest media ne objavljuje makar šta, konačno imamo profilisanu scenu kada je fantastika u pitanju…

  2. Pink Frojd Says:

    Zoran Stefanović je jedan od najboljih, ako ne i najbolji poznavalac SF-a u nas, što ovaj prikaz samo potvrđuje. Osim toga što je otac “Projekta Rastko”, manje je poznato da je on i veoma ozbiljan SF autor (upućujem na roman “Verigaši”) i poznavalac te materije. Veoma mi je drago što ste ga uzeli za saradnika sajta. Kao čovek koji puno “surfuje” netom, ja ne poznajem, posle već legendarnog “…Rastka”, bolji domaći sajt od ovog. Aktiviranje legende srpske net-kulture na “Kulturnom heroju” to samo potvrđuje. Bravo!

Ostavi komentar