Nikola Cvetković

 

Danica Jovanović

 

 

Rođena je 1886. godine u sremskom selu Beška, na Dunavu, a austrougarski vojnici su je sa još petoricom Beščana streljali 11. oktobra 1914. godine pod Petrovaradinskom tvrđavom. Odrasla je u decom bogatoj kući siromašnog ratara, i dok je bila još đak, u selu se pričalo o njoj kao čudu koje na svakoj hartiji koju nađe, nešto nacrta, kuću ili kuče, svejedno. Kada su 1904. godine poznati slikari, otac Dušan i sin Stevan Aleksić, još student Bečke akademije, došli da obnove životopis u beščanskoj crkvi, uzeli su iz komšiluka vižljasto devojče da ih sluša, donosi i odnosi sve što treba… Bio je to sudbonosni trenutak za Danicu Jovanović. Očarana svetom boje u kojem se našla, odlučila je da mu se posveti.

Njeni su roditelji skoro tri godine štedeli novac da bi joj omogućili upis u Višu devojačku školu u Novom Sadu gde je bio odmah uočen njen slikarski talenat i istrajna marljivost. Upravitelj škole, Arkadije Varađanin i nastavnica crtanja Aleksandra Sandić, vođeni prosvetiteljskim duhom, odmah su postali njeni zaštitnici. Zahvaljujući njima i plemenitim dobrotvorkama, Dani Jovanović iz Kikinde i Olgi Jovanović iz Budimpešte, nastavila je školovanje 1907. godine u Umetničko-zanatskoj školi u Beogradu, koju je vodio poznati umetnik Dragutin Inkiostri. Bila je to najuglednija ustanova ovog roda u Srbiji.

 

Teška vrata ženske slikarske akademije u Minhenu otvorila su se pred Danicom Jovanović 1. decembra 1910. godine i ona se tako našla u grupi od dvadesetak mladih srpskih umetnika: Stojana Aralice, Vase Pomorišca, Milice Čađević i drugih. Od Imovinske općine u Sremskoj Mitrovici dobila je 800 kruna godišnje stipendije, suviše malo za iole uredan život. Ipak, već prve godine studija našla se među najboljima. Uspela je da se uključi u grupu kopista čuvene Minhenske pinakoteke (između ostalih, kopirala je i Rubensovu kompoziciju „Otmica Leukipovih kćeri”), počela je i da svoje radove iz vežbaonice prodaje na minhenskom likovnom tržištu, što je uspevalo samo najuspešnijim i najdarovitijim studentima. Dobila je nekoliko nagrada na godišnjim izložbama nekih likovnih udruženja…

Nije se Danica Jovanović držala samo olovke i kičice. Stupila je u patriotsko udruženje srpskih studenata u Minhenu i bila jedina član njegove uprave. Na njenoj poslednjoj sednici, pred Prvi svetski rat, pohvaljena je za „energični rad”. U jesen 1913. godine obišla je, sama, „novooslobođene krajeve”, slikala tamošnje ljude, crkve i mostove…

Mnogo toga odneo je vihor ratova i drugih nedaća. Jedno od malobrojnih do sada nađenih dela Danice Jovanović jeste ulje na platnu „Cigančica”, sedeća figura prosjakinje, koja, kako su ocenili likovni kritičari, izražava veličinu ljudske patnje, ali i istrajnosti.

Krajem marta 1914. godine, Danica je dobila zvanje „akademske slikarke” i pravo da radi kao „nastavnica crtanja i malanja”. Primljena je u „Žensko umetničko udruženje”, učestvovala u njegovim zvaničnim izložbama i radu slikarskih kolonija u Dahauu, Brandenburu i drugim mestima.

Ali, izbio je Prvi svetski rat između Austrougarske i sila Antante. Rat je odmah postao svetski, i Danica  se već 2. avgusta 1914. godine vratila u rodno selo.

 

 

Ubrzo, krajem avgusta, srpska vojska je na Ceru do nogu potukla brojčano i oružjem nadmoćnu austrougarsku armadu, a nekoliko njenih jedinica prešlo je na teritoriju Austrougarske. Obezbeđivale su srpska granična utvrđenja, na srpskoj, desnoj obali reke. Srpski živalj u Sremu, nekim delovima Banata i Bosne, silno se obradovao i ponadao svom konačnom oslobađanju od tuđinske vlasti. Generalštab Dvojne monarhije je dobro znao da srpska strana nema snage da ozbiljnije ugrozi njenu teritoriju. Međutim, u strahu su velike oči, pa su silnici theli da na vreme pokažu svoju silu. Po sremskim selima u kojima se „mnogo veselilo dolasku Srbijanaca”, uhapšeni su ugledniji ljudi i suđeni zbog „veleizdaje” da bi potom, iz svakog sela posebno, odvođeni u Petrovaradin na streljanje. S njima je, pod stražom, moralo da ide još po pedeset do stotinu meštana da bi se videlo i naravno, zatim i pričalo kako „država kažnjava izdajice cara”. Počelo se najmanjom grupom, Beščanima. Uz zid Petrovaradinske tvrđave postrojeno je i streljano pet seljana, šesta je bila Danica Jovanović, jedina žena među mučenicima.

Posle tri godine u Novom Sadu je suđeno trojici Nemaca iz Beške za koje se govorilo da su ugarskoj policiji dali spisak „nepodobnih građana” i u kojem su posebno istakli Danicu. Optuženi su bili oslobođeni zbog nedostatka dokaza. A posle oslobođenja, 1944. godine, na Petrovaradinu je pronađena arhiva ugarske policije u kojoj je bio dopis nemačke carske policije iz Minhena, upućen policijskoj centrali u Pešti. U njemu je bio izveštaj o ponašanju srpskih studenata u Minhenu, i navedeno je da je Danica Jovanović „opasna Srpkinja”. Tako je njoj još tada određena smrtna kazna.

Related posts: