Danica Jovanović

Posted on 03 November 2013 by heroji

Nikola Cvetković

 

Danica Jovanović

 

Danica_Jovanovic

 

Rođena je 1886. godine u sremskom selu Beška, na Dunavu, a austrougarski vojnici su je sa još petoricom Beščana streljali 11. oktobra 1914. godine pod Petrovaradinskom tvrđavom. Odrasla je u decom bogatoj kući siromašnog ratara, i dok je bila još đak, u selu se pričalo o njoj kao čudu koje na svakoj hartiji koju nađe, nešto nacrta, kuću ili kuče, svejedno. Kada su 1904. godine poznati slikari, otac Dušan i sin Stevan Aleksić, još student Bečke akademije, došli da obnove životopis u beščanskoj crkvi, uzeli su iz komšiluka vižljasto devojče da ih sluša, donosi i odnosi sve što treba… Bio je to sudbonosni trenutak za Danicu Jovanović. Očarana svetom boje u kojem se našla, odlučila je da mu se posveti.

Njeni su roditelji skoro tri godine štedeli novac da bi joj omogućili upis u Višu devojačku školu u Novom Sadu gde je bio odmah uočen njen slikarski talenat i istrajna marljivost. Upravitelj škole, Arkadije Varađanin i nastavnica crtanja Aleksandra Sandić, vođeni prosvetiteljskim duhom, odmah su postali njeni zaštitnici. Zahvaljujući njima i plemenitim dobrotvorkama, Dani Jovanović iz Kikinde i Olgi Jovanović iz Budimpešte, nastavila je školovanje 1907. godine u Umetničko-zanatskoj školi u Beogradu, koju je vodio poznati umetnik Dragutin Inkiostri. Bila je to najuglednija ustanova ovog roda u Srbiji.

Seljak sa naramkom sena

 

Teška vrata ženske slikarske akademije u Minhenu otvorila su se pred Danicom Jovanović 1. decembra 1910. godine i ona se tako našla u grupi od dvadesetak mladih srpskih umetnika: Stojana Aralice, Vase Pomorišca, Milice Čađević i drugih. Od Imovinske općine u Sremskoj Mitrovici dobila je 800 kruna godišnje stipendije, suviše malo za iole uredan život. Ipak, već prve godine studija našla se među najboljima. Uspela je da se uključi u grupu kopista čuvene Minhenske pinakoteke (između ostalih, kopirala je i Rubensovu kompoziciju „Otmica Leukipovih kćeri”), počela je i da svoje radove iz vežbaonice prodaje na minhenskom likovnom tržištu, što je uspevalo samo najuspešnijim i najdarovitijim studentima. Dobila je nekoliko nagrada na godišnjim izložbama nekih likovnih udruženja…

Nije se Danica Jovanović držala samo olovke i kičice. Stupila je u patriotsko udruženje srpskih studenata u Minhenu i bila jedina član njegove uprave. Na njenoj poslednjoj sednici, pred Prvi svetski rat, pohvaljena je za „energični rad”. U jesen 1913. godine obišla je, sama, „novooslobođene krajeve”, slikala tamošnje ljude, crkve i mostove…

Mnogo toga odneo je vihor ratova i drugih nedaća. Jedno od malobrojnih do sada nađenih dela Danice Jovanović jeste ulje na platnu „Cigančica”, sedeća figura prosjakinje, koja, kako su ocenili likovni kritičari, izražava veličinu ljudske patnje, ali i istrajnosti.

Krajem marta 1914. godine, Danica je dobila zvanje „akademske slikarke” i pravo da radi kao „nastavnica crtanja i malanja”. Primljena je u „Žensko umetničko udruženje”, učestvovala u njegovim zvaničnim izložbama i radu slikarskih kolonija u Dahauu, Brandenburu i drugim mestima.

Ali, izbio je Prvi svetski rat između Austrougarske i sila Antante. Rat je odmah postao svetski, i Danica  se već 2. avgusta 1914. godine vratila u rodno selo.

 Cigančica

 

Ubrzo, krajem avgusta, srpska vojska je na Ceru do nogu potukla brojčano i oružjem nadmoćnu austrougarsku armadu, a nekoliko njenih jedinica prešlo je na teritoriju Austrougarske. Obezbeđivale su srpska granična utvrđenja, na srpskoj, desnoj obali reke. Srpski živalj u Sremu, nekim delovima Banata i Bosne, silno se obradovao i ponadao svom konačnom oslobađanju od tuđinske vlasti. Generalštab Dvojne monarhije je dobro znao da srpska strana nema snage da ozbiljnije ugrozi njenu teritoriju. Međutim, u strahu su velike oči, pa su silnici theli da na vreme pokažu svoju silu. Po sremskim selima u kojima se „mnogo veselilo dolasku Srbijanaca”, uhapšeni su ugledniji ljudi i suđeni zbog „veleizdaje” da bi potom, iz svakog sela posebno, odvođeni u Petrovaradin na streljanje. S njima je, pod stražom, moralo da ide još po pedeset do stotinu meštana da bi se videlo i naravno, zatim i pričalo kako „država kažnjava izdajice cara”. Počelo se najmanjom grupom, Beščanima. Uz zid Petrovaradinske tvrđave postrojeno je i streljano pet seljana, šesta je bila Danica Jovanović, jedina žena među mučenicima.

Posle tri godine u Novom Sadu je suđeno trojici Nemaca iz Beške za koje se govorilo da su ugarskoj policiji dali spisak „nepodobnih građana” i u kojem su posebno istakli Danicu. Optuženi su bili oslobođeni zbog nedostatka dokaza. A posle oslobođenja, 1944. godine, na Petrovaradinu je pronađena arhiva ugarske policije u kojoj je bio dopis nemačke carske policije iz Minhena, upućen policijskoj centrali u Pešti. U njemu je bio izveštaj o ponašanju srpskih studenata u Minhenu, i navedeno je da je Danica Jovanović „opasna Srpkinja”. Tako je njoj još tada određena smrtna kazna.

Related posts:

4 Comments For This Post

  1. Pink Frojd Says:

    Divna rubrika. Ovo je verovatno jedino mesto na internetu gde se mogu naći informacije o zaboravljenim “kulturnim herojima” i heroinama. Svaka čast redakciji sajta!

  2. Strahinja Says:

    Tekst o tragično nastradaloj umetnici od vašeg stalnog saradnika još je jedan prilog o našoj likovnoj kulturi…
    Uz monografiju gospođe Jasne Jovanov o Danici Jovanović, i izložbena postavka u Galeriji Matice srpske pre nekoliko godina svedoči nam da je prerana, tragična smrt ove Srpkinje, đaka “minhenske škole”, ogroman gubitak za nacionalnu kulturu…

    Slične su bile sudbine Save Šumanovića, Petra Dobrovića…

  3. Šepseskaf Says:

    Divan tekst o divnoj umetnici o kojoj se nedopustivo malo zna…

  4. Marko Says:

    Ima ulica u Novom Sadu nazvana po njoj. Nisam znao ko je dok nisam potrazio na webu.

Ostavi komentar