Milo Milunović

Posted on 09 November 2013 by heroji

Miodrag Kolarić

 

Mašta je laka i leti na čarobnom ćilimu iz Hiljadu i jedne noći, ali se delo ne stvara na izmišljenom već na tačnim otkrićima. Jedna je istina fantastična. Da li bi slike Jeronimusa Boša bila remek dela kojima se svet divi, da one nemaju onu bistru istinu i oštro zapažanje svega što se oko nas zbiva i svega što nas okružuje ?

Glava Bogorodice na fresci Oplakivanje Hrista u Nerezima, ruke koje drže baklje i koplja na Đotovoj slici Poljubac Judin u „Capella degli Scrovegni” u Padovi, Gogoljeva poema o Kapitanu Kopočkinu, pune su istine te nas primoravaju da sa oduševljenjem kličemo fantastično fantastično.

 

Milo Milunović

Na početku stvaranja bila je reč: međutim, postoji stvaranje na čijem je početku bila slika, jer nema umetnika koji neće, svojim nagonom za bojom i oblikom, težiti da bude što manje imitator sveta a što više svet za sebe. Zbog toga je umetnost, bez obzira na vreme i običaje, najpotpuniji oblik svesti. Kao takva, ona je ne samo u stalnom procesu nastajanja, udružujući se sa prirodom jedino u rasporedu dejstva, već je i neka vrsta uporedne kreativnosti. Zato njenoj duhovnoj ili socijalnoj etnografiji moramo dodati i jednu emocionalnu etnografiju. Jer, ako je slika tvorevina čoveka, onda je i čovek u izvesnom smislu tvorevina slike; ne samo gledanjem ili proučavanjem, već i buđenjem onog nagona za obnavljanjem koji čini da jedno umetničko delo sazri tek u onome koji ga je shvatio pošto ga je zavoleo.

Milunovi-ç, Nedelja, ulje (1964)

To je ona vrsta estetskog racionalizma, ono agresivno stanje ukusa koje zahtevaju slike Mila Milunovića. Možda je to odveć složen put do našeg osećajnog sveta, samo zato što je odveć složen i emocionalan poredak ovih slika. Za njega, na primer, kažu da je počeo sa konstrukcijom. To se može prihvatiti, pod uslovom da za to ne tražimo izvore u Sezanu, niti da se pozivamo na kubizam ma koje vrste. Milunović nikada nije imao nameru da stvarima po sebi nametne pravo opstanka u svetu dimenzija; naprotiv, njegova će svrha da ih, preko iracionalnih vrednosti geometrije, oslobodi zavisnosti objektivizma. Umesto euklidovskih rešenja ili bežanja u osnovne volumene, u njegovom ćemo ranom slikarstvu utvrditi ogoljavanje planove pripremu površina za jednu konačnu definiciju materije. Niko ne sumnja da će ta materija biti slikarska materija, s tim izuzetkom što neće biti lišena jednog određenog mesta u prostoru niti jednog smišljenog delovanja preko boje. To je, nema sumnje, kretanje od tekstonskih vrednosti prema psihološkim, bez obzira što će na svima njegovim delima, i pre i posle toga, biti neminovno prisutan nagon za monumentalnošću. To je „herojsko doba” Milunovićevog stvaranja. Velika platna, izuzetna po svome istorijskom značenju i po svome emocionalnom opterećenju, – među kojima vidimo „Mrtvu prirodu sa violinom”, „Odalisku”, „Ležeći ženski akt”, zatim nekoliko predela sa juga, – ostvarena su isključivo preko boje, bez obzira da li je tu reč o tonskom izgrađivanju, o toplim ili hladnim hromatskim fugama, o kolorističkim pasažima ili planovima, o valerskom ili dekorativnom načinu saopštavanja. U tom slikarstvu, koje predstavlja izuzetno poglavlje u razvitku srpske umetnosti, u tom slikarstvu nema svetlosti kao takve, niti je prostor određen nečim manje trajnim od osećanja za pokret i vreme. Delovanje planova preuzima boja; ne čista boja kao kod ekspresionista, niti boja koja će biti prisutna u svom emotivnom stanju, kao boja koja se razvija u pravcu apstraktne uopštenosti, već boja kao slikarska materija, u svojoj isključivo pikturalnoj funkciji. Već tada, on je naslutio da moderna umetnost neće moći da sasvim odbaci prostor, već da će morati da ga poistoveti sa tom oslobođenom funkcijom boje. Istina je da će se na Milunovićevim platnima iz toga vremena opažati izvesna povišena hromatska temperatura, izvesna grozničavost u izboru game, koja napinje granice njegove forme i koja uznemirava površinu njegove paste. No, Milunović se ne odriče svoga crteža i svoje modelacije. On je još uvek u savezu sa prirodom, obilazeći zamke formalizma s nagonom rođenog koloriste. Upravo zbog toga, on je asketski strog u izboru palete; ograničena gama plavog, smeđeg i zelenog, s težištem na karakter materije, na zemlju ispečenu suncem, na uvelo cveće, na potmuli odsjaj porcelana ili stakla, na prozračno nebo iznad ugašenog prostranstva mora, na snažne obrise planina i neprozirno zelenilo drveća ili trave. Samo, tu i tamo, po neki sočni akcenat crvenog, – kakav krov na kući, – ili rastopljeno zlato okera i kadmijuma, u odblesku kakve uglačane materije, a to je sve delovalo kao zvuk bronzanog zvona u dubini planova ili krik galeba nad morem. Pa ipak, u vreme našeg emotivnog slikarstva, Milunović nije bio ni sanjalica ni pesnik već poklonik života kao takvog, paganski čulan u svojoj ljubavi prema stvarima i obojenosti. U daljem razvitku Milunovićevog slikarstva, boja će nastaviti da smanjuje rastojanje između forme i materije. Prisustvujemo razdoblju Milunovićeve umetnosti kada on okončava izdvajanje emocionalnih vrednosti od tektonskih. Ako je njegov raniji postupak bio neka vrsta sinteze, on se sada kreće po neutvrđenim stazama analize. Svrha je otkrivanje i oslobođenje onoga što je suštinsko u pikturalnom; što, po njegovom načinu izražavanja, znači da treba dati prednost psihološkom nad vizuelnim činjenicama. Na taj način on dovodi u sumnju neodređenu vezu forme sa osećanjima, tražeći nadahnuće u materiji koja nije, i koja ne mora biti vezana s oblicima prirode, već koja ima pravo da izgrađuje svoja sopstvena pravila ukusa. Sve to se odigrava na tananoj, bezmalo jedva vidljivoj granici između apstraktne i realne forme, između slobodne interpretacije volumena i figuralnosti, između čiste poezije i zakona gledanja, između amorfne materije i prirodnog poretka stvari.

Ribarska korpa, litografija (1964)

U toj ravnoteži simbola i doživljenog, u toj ambivalentnosti svoga umetničkog postupka, Milunović izgrađuje jedno slikarstvo koje će delovati iznenađujućom svežinom i aktuelnošću, ali koje ima duboko korenje. U njemu je, pre svega, prisutan Mediteran. Od sažetih crteža na grčkoj keramici, preko čudesnog inkarnata fajumskih portreta i treperavih kolorističkih vizija pompejanskih fresaka, na suptilni ekspresionizam vizantijskog živopisa i prozračna valerska tkanja svetogorskih ikona, to je onaj jedinstveni Mediteran koji će ponuditi našim očima zlato okera i pečene zemlje, rubinski bljesak crvenih garansa, smaragdnu prozirnost ultramarina i kobalta, topli ametist kadmijuma i svetlucavi topaz hroma. Ti blistavi dragulji Juga biće obilno rasuti po Milunovićevim platnima, na svim onim vršama, na mrtvim prirodama s ribom i ražama, na predelima oko Budve i Miločera, na morskoj flori, narovima, na stenama kraj mora, na rakovima u pesku, na sasušenoj morskoj travi i usahlom voću, na ribarskim mrežama i otpacima na obali, na nebu pred buru i na srebrnom žalu pred zoru, na kavezima bez ptica i na vlažnom morskom šljunku. Na tim jedinstvenim slikama još blistaju kapi morske vode, još se oseća toplina južnjačkih noći, još titra sveži dah maestrala, još se čuju teške kapi kiše, još odjekuje šum talasa na pesku i krik morske ptice nad pučinom. Pa ipak, sve je to izvedeno savršeno jednostavno i neposredno, u jednom dahu, bezmalo nematerijalno, sa lakoćom koja kao da je oslobođena svake podređenosti materijalu, svake hemije boje ili svih zakona prostiranja. U smislu akcije, te slike su savršeno apstraktne; po sažimanju i slobodi materije, one su svedene na čistu pikturalnost; po svojoj otvorenoj formi i po svojoj razotkrivenoj osećajnosti one su poetična i racionalna u isti mah. Na tim jedinstvenim proizvodima nadahnuća, na kojima je svaka linija po jedan zaključak, na kojima je svaki ton jedan otkucaj srca, na kojima je materija razrešena svake obaveze prema proporcijama, na kojima bismo rado zamislili štedljivu ruku Grka, ljupku senzualnost helenističkih slikara, monumentalnost Vizantinaca i duboki zanos starih zoografa pred otkrovenjima prirode. I to nam je Milunović ponudio bez odricanja od čudesne slikarske magije, bez povlačenja u bezličnost apstrakcije; u prisustvu materije i forme, s puritanskim izgrađivanjem volumena tamo gde treba i sa najfinijim lirskim izlivima tamo gde se to očekuje.

 

Decembar 1965.

Izložbeni katalog Milo Milunović objavljen je povodom izložbe u beogradskom Salonu Muzeja savremene umetnosti održane od 28. XII 1965. do 15. I 1966.

Publikacija je dostupna u Likovno-grafičkoj zbirci Biblioteke Matice srpske i čuva se pod signaturom Ук II 2121.

Related posts:

2 Comments For This Post

  1. Poluks Says:

    Ono što je poznato je da je ovaj slikar bio decenijski profesor FLU u Beogradu, da je tokom decenija dolazio u Budvu i u tom gradu pronašao neke od svojih upečatljivih motiva, u budvanskom je starom gradu šetajući, Milunović i sazreo kao umetnik, budvanski su ga motivi opčinili…
    U Budvi već decenijama radi Moderna galerija o kojoj se pripremam da pišem tekst, ne samo o budvanskoj likovnoj sceni nego i o Paštrovićima, plemenu koje obuhvata mesta Petrovac, Sveti Stefan i druga…
    Uz Petra Lubardu, jedan od najvećih crnogorskih slikara, likovni umetnik Mediterana i Primorja…

  2. Miladin Says:

    Veliki, veliki Milo Milunović…

Ostavi komentar