T. S. Eliot: pesnik, kritičar, dramski pisac

Posted on 16 June 2014 by heroji

Aleksandar Radović

 

T. S. Eliot: pesnik, kritičar, dramski pisac

 

Matić, Andrija. T. S. Eliot: pesnik, kritičar, dramski pisac. Pančevo, Mali Nemo, 2007.

 

Ako se poezija od Homerovih vremena piše da bi se iskazalo nezadovoljstvo svetom u kojem živimo, onda je u slučaju Tomasa Sternsa Eliota (1888–1965) to nezadovoljstvo decenijama bilo veoma „uspešno”. Američki pesnik sa engleskim pasošem zadobio je 1948. godine poverenje Nobelovog komiteta i postao četrdeset i treći dobitnik prestižne nagrade za literarno stvaralaštvo.

Andrija Mati-ç o T.S. Eliotu

Iako su se opusom autora Puste zemlje zanimali i književni kritičari iz Srbije i bivše Jugoslavije, mišljenje Andrije Matića (1978) je da ta pažnja nije bila adekvatna kvalitetu Eliotovog pesničkog, književno kritičkog i dramskog dela. Ivan V. Lalić, jedan od najistrajnijih promotera poezije Tomasa Sternsa Eliota na južnoslovenskom govornom području u predgovoru Izabranim pesmama [1] tvorca Ljubavne pesme Dž. Alfreda Prufroka ističe da je „Eliot (je) ovde primljen i prihvaćen kao neosporna vrednost”. [2] Autor romana Nestanak Zdrenka Kuprešanina i doktor anglistike Andrija Matić ima „nešto” drugačiji stav od poznatog srpskog pesnika kada je u pitanju kritičko vrednovanje Eliotove poezije u srpskoj sredini.

Iz pomenutih razloga, knjiga T. S. Eliot pesnik, kritičar, dramski pisac nastoji da ispravi „površnost većine članaka srpskih autora”[3] pružajući čitaocima priliku da, revaloruzujući stvaralaštvo pisca Četiri kvarteta, otkriju poetski svet jednog od najznačajnijih pesnika dvadesetog veka (u ovoj konstataciji postignuta je saglasnost književnih kritičara). Matićeva knjiga pisana je kao studija koja na celovit način iskazuje kompleksnost dela Tomasa Sternsa Eliota u tri vida: pisca pesme Gerontion, autora esejističkog opusa (Tradicija i individualni talenat) i stvaraoca dramskih tekstova (Ubistvo u katedrali).

Knjiga Andrije Matića o Eliotovoj poeziji, esejistici i dramskim delima prikazuje opus pesnika za kojeg „april je najsvirepiji mesec”[4] tako da i dobri poznavaoci Eliotovog dela, ali i nova publika, mogu da, sledeći Matićev interpretativni postupak, dopru do kvaliteta dela Tomasa Sternsa Eliota.

 


[1] T. S. Eliot, Izabrane pesme, izbor, prevod i predgovor Ivan V. Lalić, Beograd, Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1978.

[2] Isto, str. 9.

[3] Matić, Andrija, T. S. Eliot pesnik, kritičar, dramski pisac, Pančevo, Mali Nemo, 2007, str. 5.

[4] Sahrana mrtvaca, Pusta zemlja, Izabrane pesme, 1978, str. 63.

 

Nezadovoljan dosadašnjim interpretacijama i stručnim tekstovim srpskih teoretičara i  književnih kritičara o Eliotu, Andrija Matić teorijom „red po red” iznova tumači stihove, eseje i dramske sekvence anglosaksonskog književnika. Kvalitet izdanja o kojem je reč ogleda se, pre svega, u novim prevodima koje je uradio sam autor studije. Interpretativna tehnika, u velikoj meri poznata iz tekstova Bogdana Popovića s početka XX veka, izuzetno je delotvorna u „Eliotom slučaju” jer prevodeći i tumačeći kompleksno Eliotovo delo, Andrija Matić demistifikuje poetski svet autora Puste zemlje. Naime, nakon prevoda svakog iole značajnijeg Eliotovog teksta (Matić „pomera” i početke Eliotovog rada u  1917. godinu, dok se ranije verovalo da su počeci 1909. godine) sledi tumačenje „baš te” sekvence i čitalac je u prilici da pročita koje Eliotove stihove, rečenice i dramske deonice autor studije smatra kvalitetnim, a za koje pak tvrdi da nisu na uobičajenom pesnikom nivou. Vrednosni sud o Eliotom delu Matić ističe od zbirke Prufrok i druga zapažanja do drame Stariji državnik „koji jeste Eliotov najlošiji dramski tekst”[5], a to mišljenje iskazuje ne rukovodeći se bilo kojim drugim kriterijumima osim estetsko-aksioloških.

Podeljena na osam poglavlja studija T. S. Eliot pesnik, kritičar, dramski pisac  prati stvaralaštvo pesnika od pomenute „godine Prufroka”, preko kritičkih prikaza o Pustoj zemlji (1922) do poznih radova o dramama (Ubistvo u katedrali, 1935) pesnika kojeg su prevodili, između ostalih,  Antun Šoljan, Milica Mihailović i Jovan Hristić. Prvi koji je u anglosaksonskoj kritici skrenuo pažnju na tvorca Čiste srede bio je pesnik, urednik i kritičar Ezra Paund s kojim će Eliot drugovati do kraja života. Dok je, podseća Andrija Matić, autor Cantosa u književnoj periodici neposredno pre Prvog svetskog rata iskazao vrlo pozitivne sudove o Eliotovoj poeziji, razlike u tumačenju  Eliotovog pesničkog opusa  ostale su vidljive do kraja pesnikovog života jer ni „tih godina nisu svi delili Paundovo mišljenje”.[6]

 


[5] Matić, Andrija, T. S. Eliot pesnik, kritičar, dramski pisac, Pančevo, Mali Nemo, 2007, str. 206.

[6] Isto, str. 9.

 

Pri kraju Matićeve studije prikazana je sekundarna bibliografija (radovi o Eliotu od dela Pitera Akrojda do Džordža Vilijamsona) u kojoj je potvrđen stav Jovana Hristića da Eliotovo „delo, po svojoj prirodi, poziva na izjašnjenje: za ili protiv.” [7] Sa ovim se stavom slaže i Andrija Matić tumačeći naredna dela „pesnika, kritičara, dramskog pisca.”

Kvalitet Matićeve studije o velikanu stiha prikazuje se najviše jer je Tomasa Sternsa Eliota lišio „romantičarskog” pogleda na poeziju i književnu reč uopšte. U knjizi Andrije Matića uočava se napor autora da sagleda kako se „poetska reč” menjala u vremenu, kako „stihovi sami” doživljavaju preobražaj u prolaznom: jednostavno Pusta zemlja iz vremena posle Prvog svetskog rata i nakon devet decenija, iako čak ni zarez nije „pomeren”, NIJE ISTO DELO… U konkretnom slučaju, poglavlja znamenite poeme (Sahranjivanje mrtvaca, Partija šaha, Propoved vatre, Smrt od vode i Ono što reče grom) bila bi znatno duža i drugačije kompoziciono rešena da Eliot nije imao poverenje u mišljenje Ezre Paunda koji je „izostavio mnoge delove i sveo je na sadašnja 433 stiha.” [8] Navedeni primer svedoči da je i pesnik sâm tokom vremena modifikovao, prepravljao, „krojio pesnički materijal” da bi pesma, esej ili dramski tok bili što približniji, između ostalih, i današnjim čitaocima. Eliot je tokom višedecenijske karijere pesnika bio proglašavan „boljševičkim piskaralom”, ali je nastupao u i  višenamenskim sportskim halama po američkim saveznim državama. Činjenice iz života pesnikovog takođe potvrđuju stav da je Tomas Eliot bio čovek svoga doba. Radio je i kao bankarski službenik, a svo iskustvo je upotrebio da iskaže bunt i revolt prema „neviteškom dobu“ u kojem je živeo. Junaci njegove poezije su Svini, Prufrok, banalne figure piščeve savremenost u međuratnom američkom i britanskom svetu koji kazuju „oprezan, lukav i sitničav ja sam,…” [9]. Ovakvim i sličnim konstatacijama pesnik Pesama iz kolekcije Ariel ističe da je svestan u kom vremenu i svetu živi. Trivijalni duh savremenog megalopolisa u kojem je moguće naći „suvišne ljude” iz ruske klasične literature dobio je u Tomasu Sternsu Eliotu svog „predstavnika.”

Nov pristup u tumačenju književnog dela, koji od početka do kraja knjige T. S. Eliot pesnik, kritičar, dramski pisac primenjuje Andrija Matić, doprinose da i oni kojima esejistika nije omiljeno štivo brzo pronađu „ključ” tumačenja Eliotovog dela.

 


[7]  T. S. Eliot, Izabrane pesme, izbor, prevod i predgovor Ivan V. Lalić, Beograd, Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1978, str. 9.

[8]  Matić, Andrija, T. S. Eliot pesnik, kritičar, dramski pisac, Pančevo, Mali Nemo, 2007, str. 68.

[9]  T. S. Eliot, Izabrane pesme, str. 37.

Prevod i tumačenje odvijaju se „red po red”, ali bez predaha, jasno i razgovetno, Andrija Matić prodire do suštine stvaralaštva pesnika koji je birao svoju tradiciju: Dantea, Šekspira, francuske simboliste…

Osporavanja i nova tumačenja pesničkog teksta velikana kulture XX veka poput Tomasa Sternsa Eliota koje je u studiji T. S. Eliot pesnik, kritičar, dramski pisac preduzeo Andrija Matić, dokazuju da nije u potpunosti tačna „uvrežena” teza književne kritike o impersonalnosti pesničkog dela Eliotovog. Prilikom taksativne analize pesničkog teksta i subjekta iz pesme Preludijumi Matić spominje i autopoetičke stavove pesnika koje se ne uklapaju u sliku autora koji u potpunosti teži „objektivnom korelativu.”

Ovom studijom o kompleksnom poetskom, esejističkom i dramskom stvaralaštvu Tomasa Sternsa Eliota,  njen autor Andrija Matić najbolje je iskazao pesnikov stav da i od prividno beznačajnih detalja svakodnevice može biti stvoren poetski svet. Argumentovano je ovom knjigom i mišljenje da posao pesnika „jeste da stvara poeziju iz neistraženih izvora nepoetičnog…”[10]

Knjiga Andrije Matića, i ne na poslednjem mestu, jeste i „opomena” srpskim književnim kritičarima da je i o najvećim uzorima (pesničkim, intelektualnim, društvenim) moguće pisati: kritički, a znalački; hrabro, a neimitatorski; otkrivajući nove slojeve značenja u tekstovima ranijih epoha. Kako bi rekao Ivan V. Lalić – još jedan domaći poštovalac i prevodilac poezije Tomasa Sternsa Eliota na srpski jezik: Glasovi mrtvih, to nisu mrtvi glasovi

Knjigu Andrije Matića T. S. Eliot pesnik, kritičar, dramski pisac objavila je izdavačka kuća „Mali Nemo” iz Pančeva, a studiju preporučuju dr Zoran Paunović i dr Svetozar Koljević.

 


[10] Matić, T. S. Eliot pesnik, kritičar, dramski pisac, Pančevo, Mali Nemo, 2007, str. 30.

Related posts:

2 Comments For This Post

  1. Opsenar Says:

    Odlična studija o pesničkom velikanu…

  2. Pink Frojd Says:

    Bravo! Izuzetno je važno objavljivati prikaze stručnih publikacija, a ne samo beletristike. Dobra preporuka!

Ostavi komentar