Sava Hilandarac, monah i bibliotekar

Posted on 20 November 2014 by heroji

Aleksandar Radović

Sava Hilandarac, monah i bibliotekar

 

Kada se na Duhove 1881. godine, sa broda prispelog iz Kavale, u hilandarsko pristanište iskrcao muškarac zrelih godina, nije se moglo znati da je u manastir stigao budući najznačajniji hilandarski monah i bibliotekar s kraja 19. i početka 20. veka – Sava Hilandarac.

Sava Hilandarac bio je poreklom Čeh, a u srednjovekovnom srpskom manastiru na Svetoj Gori su živeli brojni pripadnici tog srednjoevropskog naroda. Alimpije (svetovno ime Aleksandar František Krista, Autum, koji je sa Savom Hilandarcem došao u manastir, Danilo (Prag, 1864-Kumanica, 1908), vanbračni sin Slavibora Brajera, potonjeg monaha Save Hilandarca…).

Za Savu Hilandarca je s pravom rečeno da pripada osobama koje su u srpskoj sredini zapostavljene u tolikoj meri da se o njemu ne može  da obavesti niti u jednoj enciklopediji. Jedino opšti enciklopedijski leksikon Narodnog dela navodi podatak da je Sava Hilandarac „češki kaluđer i pisac“.

Istorija manastira Hilandara pamti Savu Hilandarca ne samo kao arhivara i bibliotekara, već kao čoveka, koji (je) prema rečima Dejana Medakovića „imao je ruke koje su pozlaćivale sve čega se dotakao“.

Njegova je pisana zaostavština tek delimično poznata, a zna se da je u manastiru koji su osnovali Stefan Nemanja i sin mu Sava, Hilandarac aktivan u vremenu kada je manastiru, nakon brojčane dominacije Bugara i Makedonaca, vraćen izvorni, srpski karakter.

Rođen kao Slavibor Brajer u Kutnoj Hori, sto kilometara od Praga, 8. jula 1837. godine, postao je pravoslavni monah u manastiru na teritoriji Svete Gore Atonske i dvostruki dobitnik najvećeg srpskog priznanja: Ordena Svetog Save. Prvi put je to odlikovanje dobio iz ruku kralja Aleksandra Obrenovića, a drugi put ga je na „svetosavski put“ obavezao kralj Aleksandar I Karađorđević.

Građansko obrazovanje i pohađanje nemačke realne gimnazije, izučavanje i specijaliziranje poljoprivrede, upravljanje porodičnim imanjem u Galiciji (kraju nastanjenim Česima i Ukrajincima) uputilo je Brajera poslovima daleko od manastirskog života. Ništa nije obećavalo da će Slavibor da postane pripadnik srpskog crkvenog reda jer, kako se navodi u biografiji (koja se u Hilandaru čuva) do četrdesete godine života živeo u blagostanju dok se na „porodičnom nebu nisu pojavili tmurni oblaci“. Godine 1877. rodbina Slavibora Brajera prodaje porodično imanje, što budućeg Savu Hilandarca opredeljuje da krene iz Češke ka „toplijim krajevima“.

Sa dečakom Danilom, svojim vanbračnim sinom, odlazi na imanje Dobra Voda. Godine 1878. dolazi u Kostolac na Dunavu gde dobija mesto nadzornika nad stovarištima uglja, zatim stiže u Leskovac, gde mu klima ne odgovara i kreće da traži „blizinu mora“. U Nišu, upoznaje arhimandrita Vasilija koji mu priča o Svetoj Gori rečima da će na tom mestu moći da razvije „poljoprivrednu granu za kojom je odavno težio – vegetarijanstvo“. Čitajući knjige o Atosu, upoznaje osnove pravoslavnog učenja, a u redove istočnopravoslavnih hrišćana stupa u Rudarima kod Leskovca 1881. godine. Dve godine kasnije, Slavibor Brajer se zamonašuje u srpskom manastiru na Svetoj Gori i dobija ima Sava Hilandarac.

S početka, Savet staraca hilandarskog bratstva ga je gledao sa podozrenjem. Slali su ga u manastirsku žitarnicu, mlin i na druga mesta, ali je to vreme Sava iskoristio da se upozna sa crkvenoslovenskim jezikom koji se u vreme kada je stigao na Hilandar u istom govorilo. Srpski manastir na Svetoj Gori je, inače, poslednjih decenija 19. veka bio pun makedonskih i bugarskih sveštenika, monaha, ali i agenata i jednom „bivšem katoliku“ nije bilo ni najmanje lako da stekne poverenje srpskih crkvenih velikodostojnika koju su osamdesetih godina 19. samo formalno rukovodili manastirom.

„Zazirući od njegovog znanja, neškolovani saborni starci lišili su Savu Hilandarca svake mogućnosti da dođe u dodir sa ekonomijom manastira i zadobije neki ugledniji položaj. Iako ga je od početka zanimala manastirska biblioteka i arhiva, „starci“ su odbijali Savine predloge da o tome brine. Čak su mu pravili smetnje pri ulasku u biblioteku, što govori o „mraku i umnom ograničenju hilandarske bratije’“[1]

Prevazilazeći sve prepreke i nametnute okolnosti, Sava Hilandarac od 1884. godine u češkom časopisu Osvita ispisuje seriju tekstova o Svetoj Gori i Hilandaru za koji je tri godine kasnije, kupivši plug u Češkoj, izdao naređenje da se oranje manastirske zemlje obavi po njegovom planu.

U arsani Starog manastira (Sveti Vasilije) Sava je proveo šest godina. Tri puta dnevno je beležio temperaturu vazduha i morske vode, izračunao je njihove prosečne temperaturne vrednosti.

Očevidni prezir sabornih staraca prema Savi zapazio je Gavrilo Dožić prilikom posete jednog francuskog vojnog lica manastiru.

Posle dvadeset i pet Sava piše: „Bio je to za mene svet tuđ. Promenio sam veru, klimu, zanimanje, ali sam se dosta brzo uklopio u prilike i osećao se zadovoljnim svojom sudbinom“. Piše da se „držao optimizma više nego što je bilo nužno.“

Zbog primedbi raznih poklonika i turista-naučnika u vezi sa radom hilandarske biblioteke, Sabor staraca 1894. godine poverava ocu Savi dužnost bibliotekara sa namerom da uredi manastirsko knjigohranilište. Godine 1897. u Godišnjaku Češkog kraljevskog naučnog društva objavio je Sava Hilandarac znameniti katalog rukopisa i starih štampanih knjiga manastira Hilandara. Preuređen, isti je rukopis primila Srpska kraljevska akademija sa obećanjem da će tekst da štampa 1907. godine.

 


[1] Cisarž, Branko A., Sava Hilandarac, Češki kaluđer i pisac, Crkva (Kalendar), Beograd, 1973. str. 68.

 

Do objavljivanja kataloga srpskog manastira na Svetoj Gori nije došlo ni 1930. godine kada je SKA ponovila obećanje da će tekst da publikuje. U predgovoru dopunjenog izdanja kataloga, monah svetogorski piše da je dokumenta na kojima nije bilo datuma datirao na osnovu filigrana. Uprkos nedostacima, Savini katalozi još su u upotrebi prilikom evidencije knjiga i druge građe u hilandarskoj biblioteci.            Istovremeno je Sava Hilandarac Akademiji ponudio jedan drugi spis, Istoriju manastira Hilandara, koja nakon negativne recenzije Konstantina Jirečeka nije štampana u Savino vreme (u Arhivu SANU je bio STO godina). Godine 1911. Sava piše Josifu Raušeru da je „doživeo veliki neuspeh. Titelbah je preveo moju Istoriju Hilandara na srpski, a recenzent se izjasnio da rad ne treba štampati. Priča se da je trebalo to da napišem na nemačkom… Ako ne bude druge, uzeću svoj primerak i prepisati na nemački jezik.“ Ovaj prevod je Sava sam platio. I rukopis Sveta Gora na nemačkom jeziku je dugo čekao izdavača jer je objavljen poslednjih godina XIX veka, u Beogradu 1898. godine u prevodu Đure Dimića.

Češka kraljevska akademija je 1911. godine izdala Savinu knjigu o Svetoj Gori, u kojoj je Slavibor Brajer progovorio o prilikama u arhivu i biblioteci.

Inače, poseta kralja Petra I Karađorđevića manastiru Hilandaru aprila 1910. godine (kada je Sava Hilandarac postao dobitnik Ordena Svetog Save III stepena) omogućila je bolje ekonomske prilike za srpski manastir u zemlji Helena. U manastiru se nakon vizite srpskog kralja predanije radi na zaštiti hilandarskih starina i izgradnji nove manastirske biblioteke. Stara biblioteka nalazila se u prostoriji iznad današnje trpezarije, pored pirga Svetog Đorđa, gde je bila i Savina kelija. Tadašnja ideja je bila da se pirg i biblioteka smeste u pirg Svetog Save.

Petog oktobra 1905. godine, Sava Hilandarac beleži: „Završio sam delo naporno i malo zahvalno. Upoređivao sam arhivska akta iz 18. i 19. veka pisana različitim slovenskim jezicima – to je manastirska korespodencija, ima ih više od 13 hiljada. Hilandarčeva Tipikarnica Svetog Save u Kareji, je studija o posnici koju je 1199. godine osnovao Sveti Sava srpski u administrativnom sedištu Svete Gore, Kareji, kao mestu za posebnu osamu i molitveno tihovanje/isihiju.“ Sveti Sava je posnicu posvetio svom zaštitniku Svetom Savi jerusalimskom. Sava Hilandarac ima dve verzije Tipikarnice… na češkom i nemačkom jeziku među kojima postoje materijalne i tekstualne razlike. Spis je nastao na osnovu građe koju je Sava Hilandarac našao u arhivu i biblioteci srpskog mamastira na Svetoj Gori i odslikava svakidašnji život u kelijama, a monah piše i o građevinskom kompleksu tamošnjem. Na osnovu datovanja, veruje se da je Sava napisao prvo češku, a zatim i nemačku, opširniju i sveobuhvatniju verziju teksta.

Istorija manastira Hilandara Save Hilandarca

Najznačajniji Savin rukopis je Istorija manastira Hilandara na Svetoj Gori u tri toma na češkom jeziku. Delo je započeto oktobra 1904. godine, a završeno marta 1905. Iako je povodom proslave  700. godina manastira Sava napisao svoju prvu Istoriju manastira Hilandara knjiga je umesto 1899. objavljena 1997. godine, povodom proslave 800 godišnjice Hilandara. Sava je proučavanjem istorijske građe i izučavanjem starina došao u priliku da napiše opširniju Istoriju… koja je datirana godinama 1904/1905 i dopunjena rečnikom manje poznatih reči i izraza. Ova druga, do danas neobjavljena Istorija, najobimnije je delo Save Hilandarca u kojoj posebnu pažnju privlači treći tom posvećen događajima na Hilandaru tokom 19. veka.

Veza sa domovinom

U biblioteci manastira Hilandara nalazi se retka knjiga o prirodnim uslovima na Svetoj Gori nemačkog biologa i teologa Gizenbraha (1814-1879).

U Beogradu se čuva herbarijum sa rastinjem sa Svete Gore koju je Sava Hilandarac poklonio Srpskoj kraljevskoj akademiji.

Jedini pouzdani portret „Save sa Atosa“  je slika koju je načinio češki fotograf Jan Vohoč.

U autobiografskom zapisu Sava Hilandarac piše da mu je životni uzor Petar Helčicki (češki mislilac iz 15. veka), ali mu je cilj kojem teži drugačiji od njegovog. Helčicki je osnovao školu koja je postala verska sekta. Sava Hilandarac želi da reformiše društvo u „normalno ljude“, tj. da njegovi učenici budu „normalni koji se vesele i raduju sebi samima“.

Mihajlo, Savin naslednik u biblioteci, navodi da je Sava Hilandarac umro 22. decembra 1911. godine, po starom, odnosno 4. januara 1912. po novom kalendaru. Poslednji Savini dnevnički zapisi nose datum 24. 12. 1911. godine.

Vladimir Sis, student teologije i Savin prijatelj, piše nekrolog 6. februara 1912. godine.

Arhimandrit Teofil, jeromonah Pankatije i jeromonah Mihajlo, potpisali su ono što je ostalo u keliji „po dedi Savi bibliotekaru“. Popis ima 35 strana, a Savina ostavština sastoji se od 50 predmeta i 161 knjige. Ova građa predata je jeromonahu Mihajlu koji je nasledio Savu Hilandarca na mestu bibliotekara manastira Hilandara.

U poslednjim mesecima svog života, Sava je „u poslove sa knjigama“ uputio svog naslednika jeromonaha Mihajla koji je sakupljao rukopise povećavajući bibliotečku građu. Nakon 1926. godine kada je biblioteka manastira Hilandara premeštena u paraklis Svetih Arhangela koje se nalaze u okviru srpskog svetogorskog manastira zbirke knjigohranilišta bogatije su za 160 bibliografskih jedinica.

Arhiva i biblioteka manastira Hilandara dobile su današnje signature, a jeromonah Mihajlo je, na poslušanju knjigohranitelja radio predano i vredno jer je ponovo složio rukopisnu riznicu hilandarsku. Nakon jeromonaha Mihajla, bibliotekari i knjigoposlužitelji manastirski behu monah Arsenije i jeromonah Hrizostom.

U knjizi Tragom velike prošlosti[2] arhitekta Žarko M. Tatić zapisao je: „Dok je u Hilandaru živeo bibliotekar Sava Hilandarac, Čeh, koji je, vidi se po malo svakom poslu vičan, on je uredio biblioteku i napravio izvestan koncept muzealnih stvari. Ali od kada je on umro, pre desetak godina, ne dovršivši potpuno ceo posao, to sve stoji i čeka pogodnu ličnost koja će ga naslediti. Manastir Hilandar je riznica srpske istorije i hrišćanske duhovnosti, Umoljen prilikom posete od hikandarskog bratstva, ja sam sredio arhivsku zaostavštinu Hilandara, tako da se lako može identifikovati i proučiti“[3]

O biblioteci srpskog manastira na Svetog Gori  pisali su mnogi, ne samo srpski istraživači. Ovu temu su se uz Dimitrija Bogdanovića i Dejana Medakovića, najistrajnije izučavali Vojislav Goranović i Zoran Pekić. U tekstu Čuvanje biblioteke manastira Hilandara[4] Zoran Pekić, konzervator Narodne biblioteke Srbije i dugogodišnji „vođa ekspedicije“ bibliotekara iz Srbije na poslovima zaštite i konzervacije bibliotečke građe manastirske, konstatuje da je Sava Hilandarac svedočio da su do kraja XIX veka knjige hilandarske biblioteke bile prenete u prostoriju iznad trema stare manastirske trpezarije. Kada je postavljen za bibliotekara hilandarske knjižnice 1894. godine, Sava je, navodi Zoran Pekić, okupio fondove u prostoriju iznad stare trpezarije i odelio rukopisne od štampanih knjiga (staroštampane knjige iz XV i XVI veka). Knjige se, beleži bibliotekar manastirski, nalaze u staklenim ormanima, ali su povezi knjiga oštećeni od vlage, nagriženi moljcima. Hilandarski bibliotekar je svakoj knjizi dodelio signaturu, a o obavljenom poslu izvestio je u katalogu na češkom jeziku (1897).

Prema Savinoj evidenciji koju navodi Zoran Pekić, u hilandarskom arhivu se nalaze 160 diploma, od kojih su 150 srpske, 2 bugarske, ostale su pripadale ruskim carevima, grčkim vladara i vlaškim kneževima. Turski su fermani iz novijeg vremena, a dvema hrisovuljama su potvrđeni manastirski posedi i povlastice; za srpske povelje Sava Hilandarac konstatuje da u najvećoj meri pripadaju kralju Milutinu i caru Dušanu. Ne upuštajući se u opis pojedinih akata, Zoran Pekić ističe da su povelje koje je Sava Hilandarac zatekao u manastiru dok je rukovodio bibliotekom uglavnom pisane na pergamentu i da neke imaju pečat.

Tipikarnica Svetog Save u Kareji na Svetog Gori

Među učenim slavistima verovatno je mali broj onih koji nemaju znanje o tipiku Svetog Save Srpskog koji je on napisao na svoju osamu.

Uprkos po svom dolasku na Svetu Goru, nakon što se upoznao sa životom anahoreta, poželeo je da i sam živi na takav način, da se potpuno preda bogobojažljivosti i usmaljeničkom životu. Tražio je odgovarajuće mesto za takvu svoju zamisao i odlučio se za Kareju… Kareja je centar monaha sa Atosa…

 


[2] Tatić, Žarko M., Tragom velike prošlosti, Svetogorska pisma i monografske studije stare srpske arhitekture, Beograd, 1929.

[3] Isto, str. 48.

[4] Pekić, Zoran, Čuvanje biblioteke manastira Hilandara, U:  Treća kazivanja o Svetoj Gori, U: Druga kazivanja o Svetoj Gori, Beograd, Prosveta; Društvo prijatelja Svete Gore Atonske, Biblioteka grada Beograda, 1999, str. (289)-293.

 

Izgradio je kapelu u čast Svetog Save Jerusalimskog, kao i skroman dom za sebe i svoju sabraću… Ne može se reći tačno kada je počela gradnja, ali to je sigurno bilo odmah posle obnove Hilandara, jer neposredno iza smrti oca, Sava je prepustio upravljanje manastirskom igumanu Metodiju i povukao se u Kareju…

Istovremeno je mislio i na budućnost i sastavio je tipik, niz pravila po kojima i njegovi naslednici treba da postupaju kao žitelji kelije.

Taj tipik je sačuvan na pergamentu od 80 cm dužine i 18 cm širine, sa 114 redova dugih 12 cm. Uz Pavla Šafarika, Đuru Daničića i arhimandrita Leonida i Nićifora Dučića, karejski tipik je najpotpunije objavio Ljubomir Stojanović (Spomenik III, Beograd, 1890).

Sava iznosi svrhu i smisao Tipika, jer je sagradio jednu osamu u mestu Orahovici, kako se naziva Kareja, u znak sećanja na Svetog Savu jerusalimskog.

Related posts:

4 Comments For This Post

  1. Opsenar Says:

    Koliko je samo stranaca “učestvovalo” u formiranju lika i dela srpske kulturne baštine, dela jednog od njih Srbija se podsetila tokom 2014. godine, Arčibald Rajs sa knjigom “Čujte Srbi, čuvajte se sebe” upisao se, kao i monah sa Hilandara, u našu kulturnu istoriju…

  2. shaka zulu(f) Says:

    Kulturni heroj prvog reda! Gde samo nalazite materijale za kulturne heroje nepoznate široj javnosti, a tako značajne i harizmatične?! Uživao sam čitajući…

  3. Šepseskaf Says:

    Hilandarska biblioteka, u koju imah čast da zvirnem, predstavlja najstariju očuvanu bibliotečku celinu srpskog naroda. Na teritoriji Srbije, to je biblioteka srpske Patrijaršije, čija osnova potiče još od Arsenija III Čarnojevića i knjiga koje je uspeo da prenesu u Velikoj seobi. Ipak, Hilandar je mnogo stariji… Katkad se pitam da li je bolje da su neke publikacije i vrednosti ostale u Hilandaru ili bile tamo odnete – preživele bi do danas pre no u nekoj drugoj državnoj instituciji. Na Hilandaru su i materijalne stvari u domenu neba, a ne ponekad slabe i krhke nam države…

  4. Opsenar Says:

    Šepseskaf potpuno si u pravu u vezi sa odnosom koji nebo i zemlja imaju prema hilandarskim starinama, njih samo da kao da Bog čuva, baš kao i “maslinu cara Dušana”…

Ostavi komentar