Proljeća Ivana Galeba na tragu esejizacije romana XX veka

Posted on 30 April 2015 by heroji

Ivan Šterleman

Proljeća Ivana Galeba na tragu esejizacije romana XX veka

Apstrakt

Teorija romana kojeg poznaje evropska i svetska literarna tradicija od XVI do XIX veka se tokom druge polovine XX veka transformiše u niz drugih formi, najčešće u romanesknu memoaristiku i „roman esej“. Proza Vladana Desnice i njegov najpoznatiji roman „Proljeća Ivana Galeba“ omogućila je autoru ovog rada da uoči tok stilsko-formalnih i tematskih promena romanesknog žanra i u okvirima srpske književnosti. Esejizacija teksta u romanu „Proljeća Ivana Galeba“, pokazuje prema autorovom mišljenju, veštinu pripovedanja Vladana Desnice, ali i tehnike preoblikovanja žanrovskih proznih obrazaca u srpskoj književnosti.

Ključne reči: esejistički fragmenti, romansijerska umetnost, francuski „novi roman“, evropska tradicija, filozofija, pesništvo, srpska književnost, Vladan Desnica.

 

Postoji skupina istraživača koja se vraća čak do Platona u potrazi za tvorcem eseja, neki od njih, kao na primer Lukač, smatraju ga i za najvećeg esejistu ,,koji je ikad živeo i pisao’’[1], međutim, esej o kom mi danas govorimo je drugačiji, on je fragmentaran, za razliku od Platonovog dela koje teži filozofskom sistemu[2]. U eseju ,,O suštini i obliku eseja’’ (Pismo Leu Poperu iz 1910.) Lukač pravi distinkciju između nauke o umetnostima i pisanja o umetnosti, pri čemu favorizuje one spise ,,koji su nastali iz takvih osećanja, a da ne dolaze u bilo kakav dodir sa literaturom ili umetnošću; gde se pokreću ista životna pitanja kao u onim spisima koji sebe nazivaju kritikom, samo što su ta pitanja upućena neposredno životu.’’[3] Zato on ističe kao najveće esejiste Platona, Montenja[4] i Kjerkegora, upravo one kojima nije potrebno posredovanje literature ili umetnosti.

Esej, kao žanrovski neograničen, najotvoreniji među oblicima, koji više predstavlja stil nego rod i vrstu, početkom XX veka počinje da se ,,infiltrira’’ u roman. Zbog čega dolazi do toga? Odgovor na to pitanje daće nam Vladan Desnica u XXV poglavlju romana ,,Proljeća Ivana Galeba’’: ,,Čovečanstvo je već dovoljno odraslo, dovoljno se prozlilo da bi mu trebalo fabulirati!’’ To je trenutak u kom pisac postaje svestan da mu više nisu dovoljni[5] klasični roman, pesma i drama da bi izneo istinu, a izrazito subjektivni, antisistemski, otvoreni, asocijativni, skokoviti (digresivni), ispovedni ali i dijaloški, oblik eseja se našao kao pravo rešenje za njega. Dakle, čovečanstvu koje je odraslo, koje se prozlilo, sazrelo, nepotrebni su avanturistički zapleti (poput glasina o Galebovom ocu), književnost mora biti više intelektualistička, kako i sam Desnica kaže na jednom mestu.[6] Lukač kao da dopunjuje Desnicu kada kaže: ,,Postoje, dakle, doživljaji koje nikakav gest ne bi mogao da izrazi, a koji ipak čeznu za izrazom. (…)


[1] Georg Lukač ,,Duša i oblici’’, O suštini i obliku eseja, str. 48

[2] Takvo mišljenje je Lukaču suprotstavio Adorno koji esej vidi kao negaciju sistema, kao oslobođenje od klasičnog filozofskog oblika izražavanja.

[3] Ibid. 36

[4] Montenj (1533-1592) u svojim ,,Ogledima’’ prvi koristi izraz essai, tako da, i ako primećujemo i pre njega esejističke crte kod određenih pisaca, tek kod njega se prvi put javlja svest o eseju kao zasebnom obliku.

[5] Nisu dovoljni, ne nepotrebni, jer u tom slučaju bi se govorilo o potpunom prelasku na oblik eseja, a ne na njegovo uključivanje u roman.

[6] Na slično mišljenje ćemu naići i u ,,Retorici proze’’ Vejna Buta: ,,Najveći deo osuda zapleta temelji se na tvrdnji da život ne pruža zaplete i da književnost treba da bude poput života.’’ (str. 72)

 

To je intelektualnost, pojmovnost, kao sentimentalni doživljaj, kao neposredna stvarnost, kao spontano načelo postojanja; shvatanje sveta, u njegovoj neuvijenoj čistoti kao duševni događaj, kao pokretačka snaga života. Neposredno postavljeno pitanje: šta je život, šta čovek i sudbina?’’[7] Intelektualizam, insistiranje na ličnom tonu (budi ono što jesi), ,,sondiranje i pokušaj dosezanja do dubine vlastitog bića’’[8] kako primećuje Miodrag Petrović[9], povezuju Desnicu sa poznatim nemačkim autorom Hermanom Heseom. Desnici u prilog ide svakako i Marićeva tvrdnja da ,,kad je reč o vrhunskim dostignućima pre svega je upadljiv pečat individualnosti’’[10], a tako nešto se moglo postići upravo uključivanjem izrazito subjektivnog i otvorenog oblika eseja.

,,Dok tri linije Zlih duhova, iako različitog karaktera, pripadaju istom žanru (tri romaneskne priče), kod Broha se žanrovi pet linija korjenito razlikuju: roman; novela; reportaža; poema; esej. Ovo integrisanje neromanesknih žanrova u polifoniju romana sačinjava revolucionarnu Brohovu inovaciju.’’[11] Osobine ,,infiltrirajućeg’’ eseja su se u početku ogledale u ispovednoj formi glavnog junaka romana, te se postepeno preko dela Dostojevskog, Rilkea, Prusta, Roberta Muzila, Hermana Broha, Tomasa Mana (eseji o medicini i muzici), učvrstio kao deo romaneskne celine.[12] U jugoslovenskoj književnosti elemente romana-eseja imamo u nekom pogledu i u razbijenoj formi ,,Dnevnika o Čarnojeviću’’, ali njegove osobine su znatno primetnije u ,,Gromobranu svemira’’ Stanislava Vinavera, romanima Rastka Petrovića, ,,Povratku Filipa Latinoviča’’ Miroslava Krleže (eseji o umetnosti i slikarstvu), ali ipak u najvećoj meri u ,,Proljećima Ivana Galeba’’. Kasnije će esej naći mesto i u romanu Danila Kiša, Milana Kundere, kao i esej arheologa u poslednjoj priči ,,Novog Jerusalima’’, a da ne govorimo o reprezentativnim delima postmoderne poetike koja u roman uključuje više različitih diskursa (primer ,,Fama o biciklistima’’ Svetislava Basare: biblijski diskurs, diskurs psihoanalize, diskurs detektivskog romana, policijski diskurs…). U međuvremenu, Hese u ,,Igri staklenih perli’’ prilazi pisanju romana sa esejističkom tendencijom, na isti način kasnije Borhes prilazi pisanju kratkih priča. Kundera govori da se eseji inkorporirani u njegove romane nezamislivi izvan njih, on to zove ,,specifično romaneskni esej’’. Međutim, kod Desnice bi mogli govoriti o esejima, koji su izdvojivi iz celine, koji bi i kao samostalni vrlo dobro mogli funkcionisati (o čemu ću govoriti nešto kasnije).


[7] Ibid. 40

[8] ,,Izvan svakog obrasca’’

[9] Ibid.

[10] Sreten Marić ,,Besede o besedama’’

[11] Milan Kundera ,,Umjetnost romana’’

[12] Treba napomenuti da se naznake eseja primećuju već i kod Lorensa Sterna u ,,Tristram Šendiju’’

 

Takođe, Kundera navodi važnost digresija[13] pri konstruisanju njegovog romana, što ga pored zgušnjavanja radnje, eliptičnosti (nešto što je vezano i za Danila Kiša, npr. u ,,Peščaniku’’), takođe povezuje sa Desnicom.

Desnica tvrdi, pomalo paradoksalno, da upravo u digresijama vidi suštinu onoga što želi da kaže[14], i zato mu najviše i odgovara forma eseja koja podrazumeva slobodu asocijativnosti koja dovodi do skokovitosti, tj. digresija. Sličan ovom Desničinom romanu, ne samo po motivu svetlosti, svakako je i ,,Cink’’ Davida Albaharija; roman sačinjen od tri narativne celine: priča o ocu, priča o Americi i priča o pripovedanju; i upravo ta poslednja je za nas najbitnija, jer predstavlja uplive fragmenata eseja o jeziku i književnosti, a to nije slučajno, na taj način Albahari, kao i Desnica, autopoetičkim iskazima želi da približi čitaocu haotičnu strukturu svog romana. Dakle, za razliku od Danila Kiša, kod kog se autopoetički iskazi javljaju unutar priče, kod Desnice i Albaharija oni funkcionišu kao samostalne celine i na taj način ,,cepaju’’ priču, drugim rečima: roman postaje fragmentaran. Želja za fragmentarnošću, nekom vrstom pripovedačke anarhije, proterivanju sistema iz romana, podrazumeva negiranje pravila i uslovljenosti klasičnog romana; Desnica želi da opravda ,,novi roman’’, traganje za novom formom, eksperimentisanje sa oblicima, a sve to potpuno odgovara eksperimentalnoj prirodi eseja. Mnogi ,,laici’’ će roman ,,Proljeća Ivana Galeba’’ okarakterisati kao dosadan, međutim taj roman je sve samo ne dosadan, štaviše, pre bi se moglo reći da je on mogao biti pisan iz dosade, ako na taj način pristupimo tumačenju sledećih reči Ivana Galeba: ,,Da ja pišem knjige, u tim se knjigama ne bi događalo ama baš ništa. Pričao bih i pričao što mi god na milu pamet padne, povjeravao čitaocu, iz retka u redak, sve što mi prođe mišlju i dušom.’’[15] Ovakvo određenje svog potencijalnog romana predstavlja još jedan u nizu Desničinih autopoetičkih iskaza, još jednu crtu eseja uključenu u romanesknu celinu, ali kakvu celinu?

Mogućnost transformisanja teksta, premeštanja njegovih fragmenata, a da roman opet zadrži svoj prethodni smisao, ,,Proljeća Ivana Galeba’’ povezuju sa možda nesrećno ,,pobrkanim’’ poglavljima ,,Dnevnika o Čarnojeviću’’ (za šta je okrivljen Stanislav Vinaver, ali možda je upravo to ,,nemarno avangardno uredništvo’’ dalo neku finalnu čar tom debitantskom romanu Miloša Crnjanskog)

 


[13] ,,Digresija znači: napuštanje , za trenutak, romaneskne priče. Svo razmišljanje o kiču u Nepodnošljivoj lakoći postojanja jeste, na primjer, jedna digresija: napuštam romanesknu priču da bih direktno napao moju temu (kič).’’ (Milan Kundera ,,Umjetnost romana’’)

[14] Desnica, str. 124

[15] Desnica, XXV

 

 

, ali i sa romanom čija forma nastaje intencionalno, prvim predstavnikom ergodičke književnosti na našim prostorima, ,,Hazarskim rečnikom’’ Milorada Pavića. ,,Premetanje’’ poglavlja je prisutno i u ,,Peščaniku’’ Danila Kiša, gde je sadržaj pisma premešten na kraj romana kako bi predstavljao jedan vid njegovog razrešenja, i upravo to pismo, dokument, je ključno za razumevanje Kišovog romana, dok su to kod Desnice autopoetički iskazi u esejskim fragmentima, koji nam odgovaraju na naše prvo pitanje po susretu sa knjigom: Zbog čega ovaj roman izgleda baš tako? To naizgled banalno pitanje nas dovodi do ključne odlike ovog romana, onoga što čini njegov najveći značaj za našu književnost, i postavlja ga na bitno mesto u razvoju našeg modernog romana, to je upravo njegova forma. On izgleda kao beležnica jednog bolničkog pacijenta, ali ne običnog pacijenta, već velikog erudite, umetnika sa posebnom osećajnošću za realni svet, nešto po ugledu na Valerijeve ,,Sveske’’. Nijedan roman nije samo forma, kao što to nije ni ,,Fineganovo bdenje’’, ni ,,Peščanik’’, ni ,,Hazarski rečnik’’, ni ,,Kuća listova’’[16]; a ne bi ni bili to što jesu, da predstavljaju samo ,,prazne sobe neobičnih oblika’’, ali u ovom slučaju mi ćemo prići sa te strane romanu ,,Proljeća Ivana Galeba’’ da bi odgonetnuli na koji se to način ustaljuje roman-esej u našoj književnosti.

Galeb se raduje kada u knjigama koje čita naiđe na istomišljenika sa stavom: ,,čitav je problem u tome da čovjek iznađe nekakav način, nekakvu formu, u kojoj će slobodno moći da piše šta god hoće’’[17]. On je izabrao formu romana-dnevnika koja je bliska romanu toka svesti koji su učvrstili Virdžinija Vulf, Džejms Džojs i Vilijam Fokner, svestan da će u njoj imati najveću slobodu.

,,Mogao bih da ispišem na čelu ovih stranica i naslov: jedan neosmišljeni životopis. Ali što mogu kad se moj život sastojao više od takvih buba i fantazija, od igre osjećanja, od potitravanja senzibilnosti, od nekakvog kineskog pozorišta sjena, nego od onih čestitih, četvrtastih činjenica koje imaju svoje lijepo, sistematizirano mjesto u životu pristojnih građana i svoj časni položaj u svijetu egzistencijalnih stvari!’’[18]

Osnova života možda i jeste ta jedna nit, ta njegova ,,fabula’’, međutim njegovo bogatstvo je doista u onome što je nevidljivo drugima: u idejama, osećanjima, fantazijama.

 


[16] Roman Marka Danijelevskog ,,Kuća listova’’ (2000), primer savremenog romana-eseja, u tom smislu da je ono što zovemo ,,roman’’ sadržano u fusnotama, dok dokumentarno-esejistički deo predstavlja centralni tekst. Knjiga je zanimljiva i zbog neobičnih tipografskih rešenja i mogućnosti nelinearnog čitanja.

[17] Desnica, str. 99

[18] Desnica, str. 151

 

Takvo shvatanje života možda najbolje opisuje ideja delte, gde bi reka predstavljala centralni životni tok, jedan put, jedan cilj, dok bi delta označavala izbor svega umesto jednog, jednu neodlučnost prouzrokovanu znanjem da postoji više istina. Roman nam na kraju izgleda i kao ogromna količina informacija koje nam ne daju neki konačan smisao, neko rešenje, on više dovodi u pitanje vrednost umetnosti, religiju, filozofske ideje, i u toj njegovoj upitnosti vidimo još jednu karakteristiku eseja.

Izostanak klasične fabule možemo objasniti i mišljenjem Mišela Bitora da naracija više nije linija, već površina. Tako Ivan Galeb kroz ceo roman stoji u mestu dok njegova svest predstavlja nesagledivo prostranstvo izuvijanih saobraćajnih petlji kroz koje se ne putuje u budućnost, već u prošlost i iz stečenog iskustva promišlja sadašnjost u bolničkoj sobi i van nje.

Egon Naganovski u tekstu ,,Roman kao esej, esej kao roman’’ citira Ž. Bloh-Mišela koji objašnjava da savremeni pisci ruše tradicionalni roman isključivo zbog toga što ,,na taj način izražavaju intelektualnu situaciju, u kojoj se nalaze oni i njihovi savremenici, situaciju koja ne pogoduje romanesknoj ekspresiji.’’ Dakle, kao što Muzil i Deblin, ali i Vladan Desnica smatraju, nemoguće je novo izraziti starim, tačnije naivnim linearnim tipom pripovedanja, ,,fabuliranjem’’, nemoguće je izraziti ono što muči njihovog savremenika.[19] Ta misao da se čovečanstvo dovoljno prozlilo[20] da bi mu trebalo fabulirati potpuno odgovara ,,Idejama o romanu’’ Markiza de Sada: ,,Želje su zasićene, duhovi iskvareni, čovek je sit priča, romana, komedija, i zato kažemo da stvari treba prikazivati snažnije, ako se želi uspeh.’’

Kako Adorno govori da esej dobija svetlo od terminus ad quem, a ne od terminus a quo, igrom reči dolazimo do razjašnjenja zašto Galeb kroz ceo život teži ka svetlosti, koja se slučajno nalazi na kraju samog ovog romana. U tom smislu ceo roman ,,Proljeća Ivana Galeba’’ možemo posmatrati kao jedan romansijerski ogled sa ,,utopijskom intencijom’’; ne roman inspiracije, božanskog nadahnuća, već roman strpljivog istraživanja, roman bez početne teze, roman koji je u potrazi za svojim smislom.

 


[19] Tako i Alfred Deblin smatra da ,,radnja nema ništa sa romanom’’, te on stvara roman kojem nije potrebna linearna radnja, niti radnja uopšte (Vidi: Žmegač, Povijesna poetika romana).

[20] Zlo u ovom slučaju treba da bude u opoziciji sa naivnim, a to nas dovodi do izjave Alfreda Deblina u ,,Aufsatze zur Literatur’’ koja je mogla poslužiti kao inspiracija Vladanu Desnici: ,,Sklonost ka fabuli i pripovjednim konstrukcijama stoga djeluju naivno.’’ To je i razlog zbog kog se Deblin divio Džojsu, jer je i kod njega video taj stav ,,da je izmišljanje fabula zapravo smešna stvar’’. (Vidi: Žmegač, Povijesna poetika romana).

 

Preko odnosa junaka prema svetu, u romanu razlikujemo spoljašnju i unutrašnju radnju, ono što nazivamo fabula i ono što nazivamo esej, misaonu radnju, proces mišljenja, a ne iznošenje konačnih sudova. Tako iz Desničinog proznog teksta možemo izdvojiti određeni broj eseja koji mogu samostalno funkcionisati: eseji o filozofiji, književnosti, teatru, muzici, umetnosti uopšte, lepoti, religiji, smrti… Ali to nije kraj, čak i iz tih eseja se mogu izdvojiti samostalne celine između kojih se prostiru digresivne visoravni. Međutim s druge strane, eseji se ne moraju tematski određivati i vaditi iz celine, celina se može shvatiti baš onako kako Desnica kaže roman o svemu i svačemu što je piscu padalo na pamet, dakle to je jedan roman-mozaik, prepun digresija, aluzija, filozofije, psihologije; roman koji se može čitati kao zbirka eseja između kojih se protežu biografske tetive njihovog tvorca koje ne dozvoljavaju da se celina raspadne.

Ono što je interesantno je to da uvek deluje kao da ima još nešto da se kaže na tu temu, i to je tačno ona bitna karakteristika esejističke proze o kojoj govori Adorno: ,,Esej ni u vrsti izlaganja ne smije postupati tako kao da je svoj predmet izveo i o njemu nema više što reći. Njegovoj je formi imanentno vlastito relativiranje: esej mora biti sazdan tako da se uvijek i svagje može prekinuti. On misli u odlomcima, kao što je i realnost razlomljena, a svoje jedinstvo nalazi kroz ulomke, ne time što ih izglađuje.’’[21]

Epštajn navodi Montenjeve reči koje predstavljaju tekstualizaciju renesansnog preokreta, svojevrsno samodokazivanje individualnosti (a to je sve esej): ,,Pošto nisam imao nikakvu drugu temu, okrenuo sam se sebi i za predmet svojih pisanja izabrao samog sebe. To je verovatno, jedinstvena knjiga te vrste, sa tako čudnom i besmislenom idejom.’’

Podrazumevana esejistička individualnost predstavlja još jedan od razloga Desničinog prilaska ovakvom načinu pisanja, pitanje je samo da li ,,pisanje svega što ti padne na pamet’’ u svom začetku ima roman-esej kao cilj? Takav način pisanja evocira duh nadrealističkog automatizma, međutim, ovde se radi o jednom drugačijem procesu, o racionalizaciji, tačnije, prenošenju iz područja iracionalnog u racionalno, o čemu Desnica govori u eseju ,,Marginalije o iracionalnom’’. Moglo bi se reći da je Desnica nadrealista tek toliko da se odrekne ,,zdravorazumske’’ fabule i započne dijalog sa samim sobom kako bi osvetlio i svetlu i mračnu stranu sopstvene prošlosti. O Desničinom raskidu sa romanesknom tradicijom ne možemo govoriti kao o nekoj avangardnoj osobini ovog autora, štaviše, celo njegovo književno zalaganje

 


[21] Adorno, 29

 

predstavlja posebnu vrstu odbrane umetničkog dostojanstva, te njegov roman ne predstavlja negaciju prethodnih formi (sem možda ismevanja položaja fabule u stvarnom životu u epizodi o Galebovom ocu), već samo jedan novi način individualnog izraza.

Desnica, iako je bio upućen u sva moderna umetnička strujanja, svojevrsni erudita (kao i njegov junak Ivan Galeb), nije imao ,,sluha’’ za avangardnu umetnost: ,,Da i takve rečenice koje donose nužna činjenična obaveštenja treba da su po svojoj kakvoći i suštini umjetničke, moralo bi biti i samo po sebi razumljivo, kao što je razumljivo da na slici svaki djelić mora biti dan slikarskim sredstvima a ne sredstvom geometrijskog ili topografskog nacrta, ili da skulpturi ne smijemo prilijepiti prave brkove i utaknuti u ruku pravi mač, već da i ti brkovi i taj mač moraju biti modelirani od kipara i po zakonima (kurziv I. Š.) te umjetnosti.’’[22] U navedenom pasusu vidimo čvrsto tradicionalno opredeljenje Vladana Desnice, koji (za razliku od Džojsa i Kiša) ne može ni da zamisli skenirani fiskalni račun u Vladušićevom romanu ,,Mi, izbrisani’’, iako taj roman nikako ne bi smeli da svrstamo u polje antiumetničkih avangardnih ostvarenja, već da taj potez okarakterišemo kao jedan lucidni atak na ustajalu gutenberšku linearnost.

vladan-desnica

Iz perspektive teorije recepcije roman postaje esej isključivo zbog toga što se čovečanstvo prozlilo, kako kaže i sam Ivan Galeb, i stoga očekuje nešto individualnije, intelektualnije, a te zahteve nikako ne može da ispuni avanturistička fabula. Desnica ovakav roman piše jer jedino kroz takvu slobodnu formu može da se izrazi, ali ujedno ga tako piše i zato što jedino takva forma može odgovarati savremenom čitaocu kog ne zadovoljava fabula već promišljanje sveta kroz čitanje intelektualističke literature. Desnica je izgleda napravio balans, želeo je da se ovaj roman svidi i njemu i publici. Mi nećemo govoriti o tome koliki je komercijalni uspeh napravio ovaj roman, ali moramo primetiti koliki je uticaj imao na program nastave srpskog jezika, jer tek nakon objavljivanja ,,Proljeća Ivana Galeba’’ u udžbenicima se srećemo sa terminom roman-esej, što je svakako modernizovalo svest o romanesknoj formi u srednjim školama.

Roman-esej isključuje alegorijsko pripovedanje, on postaje direktniji[23]. Pisac nema više strpljenja, on je izgubio poverenje u odgonetačku moć čitaoca i pokušava jednom otvorenijom formom da prenese svoje misli, što bi takođe odgovaralo postupku racionalizacije o kom Desnica govori na više mesta. Roman-esej bi trebalo da oslobodi tekst dijaloga i da ga pretvori u jedan nezaustavljivi solilokvij.

 


[22] Desnica, ,,Estetski mrtva mjesta’’

[23] Iako, u neku ruku, možemo epizodu o čoveku koji napušta grad označiti kao alegorijsku scenu.

 

Takav način pisanja približava Desnicu ,,apsolutnoj prozi’’ Gotfrida Bena i njegovom ,,Romanu fenotipa’’.

Pisati šta god vam padne na pamet, deluje možda lako, a ustvari može biti izuzetno teško, upravo ta sloboda može da zaplaši, to bi možda mogli uporediti sa pozicijom slikara pred slikanjem portreta i avangardnim apstraktnim slikarstvom; nekad je najteže stvoriti upravo to što nam se čini lakim za stvoriti nakon što ga je stvorio već neko drugi. Romaneskni tok svesti ne podrazumeva nadrealistički automatizam; kao što čak i akciono slikarstvo Džeksona Poloka u svom procesu zahteva određena zastajkivanja i promišljanja, tako i stvaranje romana toka svesti predstavlja proces u koji je uključena upravo ta svest iz samog termina, za razliku od nadrealističkog uzdizanja nesvesnog, tačnije rečeno toka nesvesti. Desničin postupak možda najbliže određuje Montenjev iskaz o načinu na koji prilazi pisanju eseja: „Ja uzimam temu koju mi slučaj pruža. Sve su mi podjednako dobre. I nikad mi nije namera da ih potpuno rasvetlim, jer ja sam ne vidim ni jednu stvar u celosti…’’

Galebova tvrdnja da reč uvek izneveri misao[24] nas vodi do filozofiranja o neizrecivosti, do filozofije jezika i teza Vitgenštajnovog ,,Tractatusa’’. U isto vreme, ta izjava predstavlja gubitak vere u književni izraz i zaokret prema muzici, slikarstvu i vajarstvu i njihovoj jezičkoj univerzalnosti. Štaviše, ona bi se mogla neprimetno infiltrirati u neki od signalističkih manifesta Miroljuba Todorovića u vidu argumenta za upuštanje u avangardne literarne eksperimente. Međutim, reč koja izneverava misao može da bude i razlog za ovakvu formu romana, jer umesto potpunog poverenja u reč i ,,pedantne’’ fabule, kod Desnice imamo fragmentarnost, esejističke pasaže, digresije, sve ono što je nastalo kao produkt istraživanja, pokušaja da se rečju izrazi misao u svom izvornom obliku. Uostalom, esej ne podrazumeva samu definiciju, već pokušaj definisanja, put do moguće definicije.

Želja eseja da se između življenja i pisanja stavi znak jednakosti, postaje osnova za poetike. Prelazak na roman-esej izgleda kao i prelazak iz srednjeg veka na renesansu; u romanu dolazi do preporoda, počinje da se obraća pažnja na individualističko. Tako u Desničinom romanu, kao i u eseju uopšte, pisac polazi od sebe, kreće u avanture kroz istoriju sopstvenog iskustva, u kontempliranje o svetu, da bi se na kraju ponovo vratio sebi.

 


[24] ,,Riječ uvek izneveri misao!’’ (XXXV), 151

 

Zanimljiva je veza Montenja i Ivana Galeba u tom pogledu, što Montenj smatra da je potrebno da se čovek osami, da se povuče iz ,,velikih poslova sveta’’ da bi osvetlio svoje mišljenje, s tim da Desnica upravo u pisanju nalazi ,,priličnog saveznika protiv samoće i duga vremena.’’[25] I Sreten Marić je primetio koliko je za pisanje eseja značajno slobodno vreme i osamljenost kada kaže: ,,Mada se danas vrlo raznovrsne stvari nazivaju esejem, pravih ogleda u montenjevskom smislu je vrlo malo. Možda zato što to zahteva dokolicu, a danas dokolica nije u naravima. Svi smo mi profesionalci.’’[26]

,,Za moj ukus, osnovni je nedostatak novije literature baš to – što je nedovoljno intele-ktualistička.’’[27] Desnica priziva roman u kom glavnu nit ne čini fabula, već su na toj niti prostrte ideje poput vlažnog veša koje se njihovim promišljanjem neprestano njišu levo-desno. Po rečima Maksa Benzea, nemačkog estetičara XX veka, „esej je izraz eksperimentirajućeg metoda mišljenja i pisanja kao jedne obrazložene ili podstaknute akcije duha, ali i kao izraz intelektualne delatnosti da se izvesnim predmetima pozajme konture, realnost, da im se da bitak’’, što predstavlja kvaku za koju se hrabro uhvatio Desnica u potrazi za novom sobom u istoriji romaneskne forme. Esej je odgovarao Desnici zbog toga što nije morao ideje da maskira iza alegorične fabule, on je otvoreno mogao da razgovara o onome što ima na umu, a ujedno i da citira literaturu kojoj se divio. Tako ćemo u ,,Proljećima’’ naići na mnoge aluzije, na jedan princip koji je pokrenut još preko ,,Tristrama Šendija’’, ,,Uliksa’’, ,,Čoveka bez svojstava’’, npr. prikriveno citiranje Geteovog ,,Fausta’’ u okviru ,,filozofskog eseja’’ u XXIV poglavlju[28], ili modifikacija sentencije Moritz Gottlieb Saphir-a: ,,Brak je grob ljubavi, a žena je krst nad njim’’, što Desnica pretvara u: ,,Uspjeh je grob ljubavi.’’

Desnica kada govori o filozofima kao ,,prerušenim pesnicima’’[29], nas stavlja u poziciju da o njemu govorimo kao o romansijeru ,,prerušenom filozofu’’, posebno ako uzmemo u obzir neke stavove iz filozofskih pasaža u kojima se distancira od pesničkog načina izražavanja, jer po njegovom ,,shvaćanju takozvana poezija prestaje ondje gdje je uistinu vrag odnio šalu’’. Njegova želja da misli pravi filozofije, ne poeziju, jer kako kaže: ,,Mene to nije privlačilo. Nije me zadovoljavalo’’; što je u skladu sa iskazom o odraslom čovečanstvu, kom je potrebno nešto više, nova, ozbiljna, intelektualistička književnost.

 


[25] Desnica, 155

[26] Sreten Marić ,,Besede o besedama’’

[27] Desnica, 100

[28] ,,Imao sam i inače slabost za te tablice-devize, i u mom životu promijenio sam ih priličan broj. Poslednja mi je bila:

Was ich besitze, seh’ ich wie im Weiten,

und was verschwand, wird mir zu Wirklichkeiten!’’ (Desnica, 94)

[29] ,,Nesvjesni pjesnici, nehotični tvorci prave poezije’’ (što se možda najviše odnosi na Ničea).

 

Postoje delovi romana koji čitaocu daju lažni znak o začetku potencijalne fabule, kao što je na primer priča o putujućem pozorištu, ali se ispostavlja da mu i ona samo služi kao podloga za kontempliranje o teatru. Desnica ne vidi vrednost u dramatizaciji već poznatih dela, ili izvođenju klasika, jer publika neće videti nešto novo, a i uveren je da se sve može bolje izrežirati u sopstvenoj glavi. ,,Ono što se ima dogoditi mora se dogoditi, ne može da se dogodi ili ne dogodi, da se dogodi ovako ili onako.’’[30] Sve što se zbiva u pozorišnoj predstavi je sudbinski neumoljivo, ,,tako je onako na neki način više od stvarnosti’’.

U jednom od filozofskih esejističkih odlomaka čitamo: ,,Istina, mislioci su ponajvećma jednostrani, ljuto ekskluzivni. Ali to i jest njihov glavni nedostatak. I zato od pojedinog od njih, uzeta sama za se, i ne možemo očekivati bogzna što. No ako ih obujmimo sve skupa, ako svakog od njih uzmemo samo kao pojedini instrument u kompleksu, tek tad filozofija postaje nešto!’’[31] Na isti način bi mogli govoriti i o umetnosti romana. Možda nije cilj u izmišljanju potpuno novog romansijerskog postupka, možda je ,,recept’’ uzimanja najboljeg iz svega postojećeg, nešto slično pčelinjem radu koji opisuje Rastko Petrović u romanu ,,Ljudi govore’’. Očigledno je da su na Desnicu uticali već pomenuti evropski pisci koji su postepeno uključivali esej u formu romana, ali treba naglasiti i to da je Desnica uprkos ,,velikoj konkurenciji’’ uspeo da ostane originalan i dosledan svom izrazu. Štaviše, esej je takva forma, da svaki pravi esejista, hteo to ili ne, mora biti originalan, jer koja je vrednost ponovljenog mišljenja? Formula koju je Desnica verovatno imao na početku ovog proznog eksperimenta glasila bi: Esej + kratka priča = ,,Proljeća Ivana Galeba’’, s tim da je potrebno naglasiti da se veza između epizoda zasniva na sistemu asocijacija.

,,I ako znamo hiljade tih trenutaka, šta mi znamo o neizmerno velikim delovima njegovog života, gde ga nismo videli, šta znamo o unutarnjim svetlostima naših poznanika, šta o odsjajima što ih daju drugima? Vidiš, ovako otprilike zamišljam istinu (kurziv I. Š.) eseja. I tu se bije borba za istinu, za otelovljenje života koji je neko iščitao iz jednog čoveka, jednog razdoblja, jednog oblika; ali zavisi samo od intenziteta rada i vizije da li ćemo iz napisanog dobiti sugestiju tog jednog života.’’[32] Džojs je mogao savremenog Odiseja, Leopolda Bluma, da predstavi u trećem licu, navodeći dešavanja iz spoljašnjeg sveta u koja je uključen, međutim, tako nikad ne bi saznali šta se dešava u umu ,,nemogućeg heroja’’ i zbog čega je on takav.

 


[30] Ujedno poglavlja XXV i XXVI možemo označiti i kao ,,Esej o teatru’’.

[31] Desnica, str. 95

[32] Lukač, 46

 

Rob-Grije, kao i Kiš  u nekim delovima ,,Peščanika’’ koji predstavljaju omaž francuskom novom romanu, daju sliku sveta imitirajući objektiv kamere, te je čitaocu ostavljeno da sam razrešava zagonetke o unutrašnjem svetu glavnih junaka. Desnica smatra mnogo vrednijim osvetljenje uma savremenog intelektualca, nego patetičnu priču o Titovim borcima i teškim ratnim vremenima koje su i njegovi savremenici sami proživeli i samim tim već imaju svoju sliku o njima. ,,Proljeća Ivana Galeba’’ treba da iznesu na videlo jedan svet, ili tačnije, jedno viđenje sveta, koje drugima do tada nije bilo dostupno.

Pripovedačku sebičnost, ne u smislu škrtosti na rečima već u pogledu neobaziranja na ,,komercijalne’’ zahteve i okrenutosti sebi, možemo objasniti stavom koji je počeo da vlada još sa nekim engleskim romantičarima, nešto pre popularne bodlerovske i remboovske revolucije iz druge polovine XIX veka: ,,Istinski pesnik piše da se izrazi, ili da nađe sebe ili da se oslobodi knjige – a čitalac neka ide dođavola.’’[33] Na isti način kao što se Desnica može opravdati za izostanak fabule (život nema tačno određenu fabulu), isti argument može iskoristiti i u odbranu od kritika da njegov roman ne iznosi određenu poruku ili rešenje postavljenih problema, jer kako kaže i Vejn But: ,,Jedno potpuno ,,otvoreno’’ delo moglo bi se vrlo lepo završiti gromoglasnom tvrdnjom sveznajućeg pisca da knjiga ostaje bez zaključka, jer je život takav.’’[34]

 


[33] Vejn But ,,Retorika proze’’, str. 105

[34] But, str. 73

 

Summary

The theory of the novel , known to the European and world literary tradition from the sixteenth to the nineteenth century , during the second half of the twentieth century transformed into a variety of other forms, often in novel- memoir and ” novel essay”. Ivan Desnica literature and his famous novel ” Proljeća Ivana Galeba ” enabled the author of this paper to detect the flow of the style of formal and thematic changes novelistic genre in terms of Serbian literature. The essay in the text of the novel ” Proljeća Ivana Galeba ” , pointing to the authors opinion, the art of Vladan Desnica storytelling, and transformation techniques genre prose forms in Serbian literature.

 

keywords: essayistic fragments, novelistic art, French new novel (Nouveau Roman), European tradition, philosophy, poetry, Serbian literature, Vladan Desnica.

 

Literatura:

Adorno, Teodor (1985). ,,Filozofsko-sociološki eseji o književnosti’’. Zagreb: Školska knjiga.

But, Vejn (1976). ,,Retorika proze’’. Beograd: Nolit.

Lukač, Đerđ (1983). ,,Duša i oblici’’. Beograd: Nolit.

Marić, Sreten (1975). ,,Raskršća’’. Novi Sad: Matica srpska.

Kundera, Milan (1987). ,,Umjetnost romana’’. Beograd: Bigz.

Žmegač, Viktor (1987). ,,Povijesna poetika romana’’. Zagreb: Grafički zavod Hrvatske.

Desnica, Vladan (1974). ,,Eseji, kritike, pogledi’’. Zagreb: Prosvjeta.

Epštejn, Mihail (1997). ,,Esej’’. Narodna knjiga: Beograd.

Naganovski, Egon (1985). ,,Polja’’ br. 321. Novi Sad.

 

Izvor:

Desnica, Vladan (1990). ,,Proljeća Ivana Galeba’’. Beograd: Rad.

5 Comments For This Post

  1. Pink Frojd Says:

    Izuzetan tekst! Sjajno je što se ovako stručni tekstovi mogu naći negde na webu… A posebno mi je drago što je tema veliki pisac Vladan Desnica…

  2. Opsenar Says:

    Pre nekoliko godina sam na sugestiju koleginice sa studija Nikoline (koja je napisala doktorsku tezu o autoru “Zimskog ljetovanja”) pročitao knjigu “Progutane polemike” u kojoj je izuzetan pisac iskazao svoj dijaloški disput, odnosno da nije bio tako “neutralan” u društvenim sporovima kako bi se učinilo mnogima…

  3. shaka zulu(f) Says:

    Odličan tekst. Nije li autor ovogodišnji laureat Brankove nagrade? Kako god, sjajno je što KH promoviše mlade talentovane stručnjake…

  4. Opsenar Says:

    Jeste, slavna nagrada još slavnije Matice srpske…

  5. Šerman Says:

    Čitao i ja Progutane polemike. Tu se Desnica založio i za primenjeno pesništvo, u muzici recimo. Dalekovid čovek bio.

Ostavi komentar