Snežana Kesić

 

Stvaralačka formula ženskog autorstva u recepciji Virdžinije Vulf u delu “Sopstvena soba”

 

Literarno- antropološki ogled Virdžinije Vulf Sopstvena soba rasvetljava književno iskustvo žene u dijahronijskoj perspektivi kao paradigmi stvaranja u sučeljavanju sa  rodnom, polnom, ekonomskom, sociološkom šifriranosti. Na samom početku ona ukazuje na referencijalnu putanju svoje misli recipirajući androginu autorsku profilisanost u spistaljestvu, kao horizontu najviših duhovnih strujanja, najobuhvatnijom, nejcelishodnijom. “Verovatno je još Kolridž efektnost muško- ženskog dvojstva naslućivao kad je govorio da je veliki um androgin” (…) “Za onog ko piše, pogubno je da ima na umu sopstveni pol. Kobno je biti prosto muškarac ili žena; u stvaranju treba biti žena- muškarac ili muškarac- žena,” ilustrujući imenima pisaca i pesnika koji su opštili na taj način (Šekspir, Kits, Stern, Kuper, Lem i Kolridž). Šeli je u tom smislu bio bespolan, Milton i Džonson su imali veći primat muškog u sebi, kao i Vordsvort i Tolstoj. Prust se može recipirati androginim, iako nije imao i previše ženskog. Za neka od najlepših dela Goldsvortija i Kiplinga žene pokazuju nerazumevanje, jer u njima ne samo da se slave muške vrline i naglašavaju muške vrednosti, nego je ženi dalek i kod emocije kojom su pisana. U njenoj optici plodotvorna celina jednog bića je moguća jedino u međusobnom upotpunjavanju animusa i anime u jednom duhovnom organizmu u ravni duhovnog svepreplitanja. Spisateljica nije ni slutila da bi se samoizražavanje žena u XX i XI veku u oslobađanju svih oblika limitiranosti i prekoračivanja svih mogućih ishoda polnih tipologija moglo artikulisati u ponekad krajnje nesvodljivim i mešovitim stvaralačkim rukopisima.

Upućivanje u ovaj manji ogled o ženama u književnosti kroz istoriju nema misiju ukazivanja na autorkino temeljno i sa naučnim predznakom pregalaštvo u ispitivanju već nerecipirane misli o pomenutoj temi, ali svakako osvetljava njen autentičan i svejezičan govor referecijalno otvoren i ka dijalogu sa savremenom mišlju. U formuli  intimno intoniranih duboko ličnih refleksija kroz tkivo priče u mnoštvu deskripcija u dinamičnom uslojavanju osvetljava se priča o ženi u književnosti u zavisnosti od aktuelnih društvenih regulativa. Spisateljičin početno zamišljen tok kazivanja u izmicanju svakoj pedantnoj organizaciji i sintezi protistavlja se obrascima metodološkog uobličavanja, teoretskog sistematizovanja, naučnog formulisanja. Prikupljena građa na problematizovanu temu je u kulturološkoj šifriranosti bila duhovno indikativna u svojoj poučnosti i zanimljivosti isključujući instrumentarijum prepoznatljiv za precizno naučno verifiovanje. Upitno je i da li se “krhka materija” poput ove, u svom supstancijalnom jeziku i duhovnom višeličju može suspregnuti naučnom, teorijskom aparaturom. Iluzorno je pisati o duhovnom biću pisanja u svetlu čisto intelektualne spekulacije budući da je čovek emotivno -psihološki kodiran u mnogoznačno suptilnom i nijansiranom liku svoje egzistencije.

U analizi spisa o ženama spisateljica je otkrila da su najveći broj dela i studija do tada napisanih od strane muških pisaca. Iako su neki od tih tekstova imali frivolni i šaljivi predznak, mnogi su bili ozbiljni i proročki, moralističkog ili savetodavnog karaktera, osvetljavajući ženin primat, uprkos njenoj dugovekovnoj  perifernoj situiranosti na sceni gorućih društveno- političkih  zbivanja. Izuzetna aktivnost uma među ženama osamnaestog veka reflektovala se u razgovorima, sastancima, pisanjima eseja o Šekspiru i prevođenju klasika, da bi krajem istog veka žena iz srednje klase počela da piše, što je istorijski presedan za koji Virdžinija Vulf ističe da je značajniji istorijski čin od krstaških pohoda ili Ratova ruža. Bez tih prethodnica, dela Džejn Osten, sestre Bronte i Džordž Eliot bi bila stvaralački neautentičnija i bezbojnija, kao što ni Šekspir ne mi imao tu moć stvaranja bez Marloua ili Marlou bez Čosera. Rani devetnaesti vek karakteriše brojna književna literatura spisateljica, ali se i nameće pitanje zašto su, uz vrlo malo izuzetaka, žanrovski bili najprisutniji romani, kada je početni impuls bio poetski. “Najveći majstor pesme je bila pesnikinja”, i u Francuskoj i u Engleskoj pesnikinje prethode romansijerkama. U ravni sagledavanja profila četiri čuvene romansijerke diskutuje se mogućnost postojanja zajedničkog imenitelja (u eventualnoj činjenici da nijedna nije imala dece i da su sve bile poreklom iz srednje klase?). Ne postoji puno osnova po kojima bi se u istom okviru mogli komparirati književni identiteti četiri toliko nesaglasne osobe, pogotovu kada se uzme u obzir i poznata činjenica  da je Šarlota Bronte pokazala potpuno nerazumevanje za Džejn Osten. Stvaralačko centriranje na pisanje romana moglo bi se tumačiti jednostavnom činjenicom materijalne svedenosti života na jednu sobu za čitavu porodicu u kojoj je lakše bilo pisati prozu i beletristiku nego poeziju i drame, koje su iziskivale više koncentracije. Takav ultimatum sa materijalnom situiranosti pokazao se jedinim validnim i beskompromisnim uslovom prokrvljavanja stvaralačkog tkiva i usijanja svih duhovnih mena.

Džejn Osten je do kraja života pisala u strogoj tajnosti i strahu da ukućani ne posumnjaju u njeno autorsko pregalaštvo. Teško bi bilo zamisliti jednog Tolstoja da iz iskustva manastirske izolacije, odsečen od svetovnih izazova, stvori delo takve refleksivne širine i složene vizije društvenih odnosa kao što je na primer Rat i mir. Muški poredak vrednosti je u svojoj suprematiji uslovljavao društveno- istorijski semantički okvir u kojoj teško da bi se ravnopravno i ozbiljno mogla prihvatiti tematika u kojoj dominiraju osećanja jedne žene. Od hiljadu žena koje su tada pisale jedino su ove spisateljice uzmakle pred opomenama ”večnih pedagoga”. Na komentar Igertona Bridžisa da se ”ženski romansijeri mogu približiti izvrsnosti samo ako hrabro priznaju ograničenja svog pola”, može se odgovoriti rečenicom u kojoj Virdžinija Vulf upućuje muškim piscima i kritičarima da mogu ”zaključati svoje biblioteke, ali nema te kapije, te brave i katanca kojima mogu ograničiti slobodu duha.” Na ovaj način se implicitno odgovara Skerliću u srpskom književnom prostoru na davno rečenu misao da u svakom ženskom talentu ima po jedna promašena sreća. Srpske spisateljice sa potvrđenim književnim integritetom sa početka XX veka, Isidora Sekulić i Milica Janković u prozi, kao i Danica Marković u poeziji, naišle su na njegove oštre kritičke primedbe koje su se prevashodno odnosile na njihovu usmerenost ka intimnim ispovestima.

U spisateljičinoj optici dodatnu teškoću u posvećenosti pisanju pored nezaobilazne kritike moglo je predstavljati izostajanje tradicije ženskih pisaca. Beskorisno je bilo oslanjati se na velike pisce muškog roda, jer su parametri u identifikovanju muškog uma i stvaralačke kodiranosti različiti od ženskog. Uprkos svom sjajnom talentu Šarlota Bronte je prenaglasila odbleske svog ličnog bola u svom stvaralačkom rukopisu, Džordž Eliot se takođe nije u celovitosti ostvarila dok je Džejn Osten stvorila prirodnu i lepo oblikovanu rečenicu, kojom je mnogo više uspela da kaže od nadarenije Šarlote Bronte. Nedostatak tradicije i prilagođenih instrumenata ženama je svakako činio otežavajućim književno izražavanje. U vreme kada su se one izgradile kao spisateljice već su sve književne forme koje su muškarci prilagodili sebi, otvrdle i okoštale. Jedino je roman bio dovoljno mlad i elastičan u mogućnosti slobodnijeg oblikovanja od strane žena. “Knjiga bi morala na neki način biti prilagođena telu, i u tom smislu bi ženske knjige trebalo da budu kraće, zbijenije od onih koje pišu muškarci, i da imaju oblik koji ne zahteva duge sate upornog i neometanog rada. Jer će ometanja uvek biti, a i nervi koji hrane mozak su izgleda različiti kod žene i muškarca.“

Žene u književnosti spisateljičinog vremena u otvorenijim stvaralačkim izazovima proširuju svoj tematski i žanrovski repertoar koji pored poezije, drama uključuje kritike, putopise, nekoliko naučnih radova i filosofskih knjiga, istraživanje istorijske, biografske, ekonomske građe. Iako preovlađuju romani, nije isključeno da su se u duhovnom korespondiranju sa drugim formama višeznačnije oblikovali stvarajući autentičnu literaturu.

Prvi put se odnos dve žene izdvojio kao samodovoljan u delu osrednje spisateljice Meri Karmajkl samoosvetljavajući se iznutra nezavisno od odnosa prema drugom polu, odsustvom muške perspektive, u kom su sve velike žene iz romana do Džejn Osten bile prikazane. Tek kod pisaca devetnaestog veka žena dobija složeniji izraz. U stvari, možda je upravo žena, po rečima Virdžinije Vulf, navela muškarca da postepeno napusti poetsku dramu, obojenu nasiljem i u kojoj ima tek malo mesta za ženu i da stvori roman kao prilagođeniju formu. Uprkos tome, postaje očigledno, čak i u Prustovom delu, da je muškarac sputan i pristrasan u poznavanju žena, kao i žena u poznavanju muškaraca. Publicitet je za ženu dugo vremena smatran  neukusnim (“anonimnost im je bila ušla u krv”) rezulutujući njihovim bezuspešnim sakrivanjem iza muških imena i neprekinutoj, unutrašnjoj borbi što se reflektuje u pisanju Karel Bel, Džordž Eliot, Žorž Sand…Zbog barijera kojima su žene bile limitirane (često udavane protiv svoje volje, držane u jednoj sobi i na jednom poslu…) književnost je zaista neizmerno osiromašena, jer dramatičar nije imao neograničene mogućnosti kako bi ih predstavio zanimljivo, istinito i celovito. Pesnik je bio primoran da bude ili naklonjen ženama ili gorak postavljajući se prema jedinoj formuli- ljubavi i činjenica da je pokazao manje afiniteta prema ženama, bilo je pre pokazatelj da im je bio manje privlačan, nego izraz jasno definisanog stava.

Oprečna mišljenja dvojice  ”oštrih  posmatrača” i savremenika u “dijagnostici” žena odnosi se na Poupovu tvrdnju da većina žena uopšte nema karaktera i La Brijerovu da su žene idući u krajnost, ili  bolje ili lošije od muškaraca. Dok je Napoleon smatrao da žene nisu sposobne da se obrazuju, dr Džonson je tvrdio suprotno. Neki divljaci u  ženama nisu videli dušu, dok su drugi  naprotiv videli polubožanstva i zbog toga im se klanjali; stari Germani su su imali produbljenu recepciju uočavajući nešto sveto u njima i u skladu sa tim se savetovali sa njima oko proročanstva. Neki mudraci su verovali da je ženski mozak plići, drugi da im je svest dublja; Gete je žene poštovao, a  Musolini prezirao. Interesantna i krajnje upitna situacija je bila Atini u Staroj Grčkoj, u kojoj su žene “držane kao odaliske ili besplatna radna snaga”, a sa druge strane je bila poprište likova na pozornici kao što su Klitemnestra i Kasandra, Atosa i Antigona, Fedra i Medeja i sve druge heroine koje su vojevale u komadima “ženomrsca” Euripida. Taj paradoksalni disbalans zatomljenosti žene u stvarnom svetu, a dominaciji na sceni, gde se ona često izjednačavala ili čak nadmašivala muškarca, nikad nije objašnjen na zadovoljavajući način. U modernijoj tragediji u odnosu na antičku ženu vidimo je u istoj ulozi- kod Šekspira, one imaju pokretačku snagu, od Rozalinde do ledi Magbet, kod Rasina šest njegovih tragedija nose imena svojih heroina, u čijem svetu se nijedan muški lik u po karakternoj upečatljivosti ne može meriti sa Hermionom i Andromahom, Berenikom i Roksandom, Fedrom i Atalijom. Ibzenove junakinje, Solvega i Nora, Hedi i Hildi, takođe nemaju ravnopravnog pandana što se tiče muških likova. Takav primat žena na sceni trajno je ovekovečen karakterima u njihovoj autentičnoj senzibilnosti, snazi duha i bezvremenskom umetničkom trajanju.

U završnoj poruci Virdžinija Vulf upućuje smernice ženi o njenom načinu i ulozi pisanja, o odupiranju akademskim servilnostima i doslednosti sopstvenom biću stvaranja. “Važno je jedino da pišete ono što želite da pišete, a da li će to vredeti vekovima ili samo satima, to niko ne može da kaže, ali je barem slavnije od potčinjenosti ‘vrhovnim sudijama’ ukusa.” U širini duhovnih i stvaralačkih horizonata, ona naglašava da ne bi trebalo imati distancu i zazor od bilo koje teme i zaobilaziti određeni žanr, uplovljavanje u neki putopis, avanturističku knjigu, delo o naučnom istraživanju ili obrazovanju, istoriji, biografiji, kritici, filosofskim i naučnim knjigama. Proza bi takođe bila duhovno punoznačnija u produbljavanju i u višeobraznom sadejstvu sa poezijom i filosofijom. U savremenim društvenim i ekonomskim uslovima za potpun obrazovni razvoj žene ostvarena je preko potrebna materijalna sigurnost, počev od “osvajanja sobe”, kao osnovne ćelije, preduslova za slobodu stvaranja i materijalnog temelja koji su skoro svi veliki pesnici u velikoj meri imali, poput Kolridža, Vordsvorta, Bajrona, Šelija, Lendora, Tenisona, Brauninga, Arnolda, Morisa, Rosetija, Svinberna. Svi su oni osim Kitsa, Brauninga i Rosetija studirali na univerzitetu, a samo je Kits, koji je umro rano, zaista bio siromašan.

Njeno savetodavno obraćanje ženi piscu takođe apostrofira i odnos prema muškom stvaranju: nužno je odupreti se laskanju, varanju, veštini lukavstva. Pisati otvoreno o sopstvenim najtananijm pregnućima, istinu o sopstvenom telesnom iskustvu i onom što negira čednost je jedina garancija izvornog stvaranja. Ne poriče da bi bila šteta kada bi žene pisale kao muškarci, živele ili izgledale kao oni, budući da se postojanje jednog pola čini neadekvatnim u srazmeri sa složenošću i širinom sveta. Opštenje samo s jednim polom u ishodištima mnogobrojnih životnih izazova rezultiralo bi siromašnim, predvidljivim i fiksiranim formulama, jer uloga obrazovanja i jeste da pre svega pokaže i osnaži  međupolne razlike, a ne sličnosti.

U cilju odgonetanja tajne ženskog stvaranja i očvršćavanju njenog mesta u književnosti, bez prejakih nijansi i prenaglašenog iznalaženja sopstvene pozicije u burnom pokretanju istorije, spisateljica je sažela i ujedinila poznato i dotad neosvetljeno, upućujući na značaj slobodnog kontempliranja o ženi kroz književnost, ali i opozivajući  dotadašnje norme. U njenom subjektivnom govoru misao o ženskom spisateljstvu isprovocirana ženinim položajem i potrebom da o njoj progovori istopolno biće, uz izostajanje obrasca jednodimezionalnosti i ostrašćenosti, akcentuje pre svega polnu različitost, u bogatstvu i nužnosti sveprplitanja, čije bi sadejstvo i u književnom stvaranju dalo najplodnije rezultate.

Related posts: