Ratomir Damjanović
Ali, Fišer, Đoković
- Neki sportisti dobijaju mitski oreol ne samo zbog sportskih rezultata. Svojim pobedama i harizmom oni menjaju svest i svet. -
Da li je ovakav naslov preuranjen? Možda će on biti odgovarajući tek kada Novak osvoji jedan gran slem više od Federera. Možda bi više odgovarao da je Đoković osvojio i Vimbldon, i Olimpijadu i US open. Ili je u pravu Pet Keš kad kaže da se već sada mora govoriti o eri Novaka Đokovića. I o dominaciji nezabeleženoj u istoriji teniskog sporta uz najveća dostignuća, kako ona koja se tiču statistike, tako i ona druga, koja podrazumevaju više nivo same igre. Novak Đoković je apsolutni pobednik jer je pobednik nad pobednicima. Nјegova era zabola se kao klin u eru Federera i Nadala. Zastrašujući niz uzastopnih pobeda na svim podlogama nad ovom dvojicom matadora neumolјivo svedoči o tome. Pet Keš, koji istina ne govori o Đokoviću kao najvećem svih vremena, jednostavno navodi Đokovićev međusobni odnos sa najbolјim igračima, videći pravu istinu na terenu kao jedino objektivnom ogledalu.
ĐOKOVIĆ – Federer 23:22, Nadal 26-23, Marej 24-10, Conga 15-6, Raonić 5-0, Monfis 12-0, Berdih 21-2 Vavrinka 19-5, Nišikori 10
2, Čilić 14:0, Štepanek 11:1, Del Potro 11:3. Gaske 12:1, Simon 9:1, Bagdatis 8:0, Ferer 16-5, Monako 8:0, Fiš 7:0, Izner 8-2, Davidenko 6-2, Hjuit 6-1, Gulbis 6-1, Dimitrov 5-1, Andersen 5-1, Verdasko 7-4, Has 6-3, a tu su i Kolšrajber, Borić, Tomić, Dominik Tim…
Đoković – ostatak sveta: dvostruko više pobeda. Sa svakim ponaosob pozitivan skor, uz razliku koja stvara nelagodnost čak i kod srpskog gledaoca. A tu su i neki drugi parametri, koji daju dodatnu argumentaciju onima za koje nema dileme ko je najveći šampion ikada.
Četiri vezana gran slema, najviše osvojenih masters turnira, rekord po broju ATP poena, zastrašujući niz uzastopnih pobeda nad Fеdererom i Nadalom na svim podlogama. Pa nagrada Laureus akademije za najbolјeg sportistu sveta: 2012, 2015, 2016; ITF Šampion godine: 2011, 2012, 2013, 2014, 2015; ATP-ov igrač godine: 2011, 2012, 2014, 2015, uz brojne statističke podatke koji dovode do usijanja njegove fanove i protivnike: 66 titula, uklјučujući 12 gren slemova, pet pehara sa završnog turnira sezone, 39 ATP masters titula kategorije 1000.
Ali, sve je to samo igra, reći će neko. Ne, nije, počinje kao igra i sport i onda dođe trenutak kada se prelazi granica sportske igre. U pitanju je igra i sport taman onoliko koliko je to bila olimpijska pobeda Džesi Ovensa pred firerom. Ili meč Monike Seleš protiv Štefi Graf kad je jugoslovenskoj igračici koja je ozbilјno uzdrmala svetski poredak zaboden nož u vrat između dva gema.
Tema ovog teksta i nije da li je Đoković već sada apsolutni šampion, ili „samo“ jedan od najvećih, niti da li će to biti. Ideja ovog teksta je da ukaže na to da je Novak Đoković svojom harizmom i rezultatima glavu uz glavu sa najznamenitijim ličnostima ne samo sporta. Postoje pobednici koji menjaju Svest. Nјihove pobede nisu samo stvar sporta. Oni menjaju i Svet. Robert Fišer, Mohamed Ali i Novak Đoković su takvi pobednici. Ono što je zajedničko ovоj trojici velikih jeste pobuna protiv protiv uspostavlјenog poretka. Stara tema. Sila i Vlast u Eshilovom Prometeju ubeđuju mitskog junaka da mora da „primi novi poredak, jer nov gospodar vlada bogovima“. Individualci poput spomenute trojice se suprotstavlјaju poretku u kojem oni nemaju pravo da postoje kao ličnosti. I jedan i drugi i treći osporavaju ideju da to čine u ime neke apstraktne ili konkretne moći i ideologije i politike, nego promovišu individualnu i bezuslovnu slobodu i talenat kao vrhunske vrednosti.
Ali se pobunio protiv američke administracije, koja ga je proganjala, oduzela titulu i zabranila da se bori u ringu. Bobi se suprotstavio i ruskoj i američkoj sili i diktatu FIDE u službi svetskih moćnika, a 1992. godine je uprkos embargu SAD, igrao meč protiv Spaskog u Jugoslaviji. Završio je proganjan, ucenjen, bez prava na azil u bilo kom kutku sveta. Najveći šampion kojeg je svet ikad dao, praktično je oteran u smrt.
Novakova pobuna je posebnog kova jer je udario na čitav svetski poredak. Ujedinio je protiv sebe najmoćnije zemlјe sveta i sad je to već pobuna protiv Novaka. Ugroženi su mitovi, ali i interesi, a kad se dovedu u pitanje ekonomski interesi onda su dovedeni u pitanje i nacionalni interesi, to jest ”interese koncentrisane moći koja vlada društvom“, kako piše Noam Čomski.
Pobede Bobija Fišera ravne su pobedama Muhameda Alija. Pobede Novaka Đokovića mogu se meriti sa pobedama Roberta Fišera i Mohameda Alija.
Ali je pobedio u 56 borbi, a poražen je samo pet puta. Broj pobeda nokautom višestruko preovlađuje nad onima na poene. (Tri puta prvak sveta u superteškoj kategoriji). Fišer je nanizao najbolјe igrače sveta (prvu dvojicu sa nulom): Tajmanov, Larsen, Petrojsan, Spaski, a neke je savladao čistim nokautom. Tako je otpočelo rušenje sovjetske imperije, mnogo pre rušenja Berlinskog zida u novembru 1989.
Noletova pobeda u Kanadi (2007) kada je dobio (u to vreme najmlađi) (sva) tri prva igrača sveta bila je najava velikog pobedničkog hoda i rušenje imperije belog sporta. Pobede nokautom su i Đokovićeva specijalnost. Što se tiče mečeva u super teškoj kategoriji, sa igračima iz top 10, on je prvi igrač u istoriji koji je u jednoj sezoni (u singlu) dobio 30 mečeva protiv 10 najbolјih musketara sa reketom. Broj finalnih mečeva koje je igrao i odnos pobeda i poraza dodatno ga utvrđuju kao prvog.
Ukratko, Đokovićeva dominacija na tronu ravna je nepopularnoj tiraniji i stvara ozbilјno osećanje anksioznosti. Kao vladavina današnjeg srpskog vaterpolo tima. Kao dominacija jugoslovenskog košarkaškog tima u ondašnjoj Evropi. Pobornici teorije zavere kažu da se raspad Jugoslavije nije slučajno odigrao uoči košarkaškog susreta američkog i jugoslovenskog drim tima.
Osim toga, Đoković ne ruši samo promovisani stereotip o izuzetnosti drugih, osporavajući pravo nasledstva na krunu i presto, nego ruši i stereotip uspostavlјen o jednoj zemlјi i jednom narodu. Na raznim jezicima, pred velikim auditorijumom, a to je za osetlјive uši ravno subverzivnoj delatnosti. Osporena je moć korporativnog kapitala i skrivene manjine koja odlučuje u piramidi vlasti i života.
Sada se došlo do zanimlјivog paradoksa, da će dalјem razvoju tenisa Novak najviše doprineti ako počne da gubi. Vimbldonske arhive će to pokazati za koju godinu. Tek tada bi mogla da se nastavi igra koja okreće veliki novac. Kada je u kladionicama izgublјena neophodna dinamika rezultata i neizvesnost igre u gledalištu, kada je zavladala dosada, sa ozbilјnom pretnjom da sve to može da potraje, proradila je tehnologija subverzije i urušavanja trona. Zato je podignuto mnogo čaša u čast Novakovih poslednjih poraza.
Zato su krenuli u ruženje i rušenje Đokovića, svi, državni promoteri, organizatori, štampa, igrači, publika, koja takođe ima svoj deo kolača. Aspekt identifikacije je veoma važan u lјubavi prema nekom sportisti. Volim sebe jer sam on. Pobeđujem uz pivo i čips i kućnog lјubimca koji maše repom na dobar forhend, jer to gazdu čini srećnim. Samo ako ga izvode Federer, Nadal, Marej.
Sve je bilo dobro dok su pobeđivali, ubeđeni da će uvek pobeđivati. Džouker je bio dobrodošao da se malo zabave, jer drznik, uvek, na kraju, dobija svoje. Busanje u prsa završava se zadovolјstvom gledalaca koji su dobijali svoju porciju pobede. Sve dok nije redovno počeo da tuče ne samo protivnike na terenu, nego i gledaoce, uklјučujući Matsa Vilandera, koji redovno pobeđuje Novaka pred TV kamerama. Tog teniskog asa koji po svom sofisticiranom stilu tako podseća na Džejmi Šeja, ako se još iko seća tog nato-servera iz godine tri devetke.
Kad je dogurao ovako daleko kao Srbin, koliko bi tek dogurao kao Englez, pitaju se neki u šali, imajući na umu da je Novaku nuđeno da “postane” Englez, i takmiči se za Veliku Britaniju. Đokovićev pobednički duh ukorenjen je u njegovo nacionalno biće. Kosmopolitizam ne isklјučuje nacionalno osećanje. To je ono što Nikola Tesla ističe u dva svoja govora u Beogradu 1892. godine. Osim što podvlači srpsko ime, narod iz koga je ponikao i “oltar srpske misli”, Tesla govori i o univerzalnoj vrednosti sopstvenog dela kao “dobročinstvu za celo čovečanstvo. Ako se te moje nade ispune, najslađa misao biće mi ta: da je to delo jednog Srbina.”
Kriterijum koji Novak ne propušta da spomene, mada Đoković već odavno ne pripada samo Srbima nego celom svetu, kao Mohamed Ali, kao Robert Bobi Fišer, kao Jusein Bolt, i to je ono što samo retki pojedinci shvataju. Dođe tako trenutak kada nacije više nisu bitne. Ni granice. Kada se granica povlači vertikalno sa onima i prema onima koji su pomerali granice. Kao kakav mitski junak, u jednoj pesmi na Youtube, koju peva onaj pobunjeni deo sveta, uz humornu žicu tako karakterističnu za samog Đokovića, on ima nadčovečanske moći: Novače, Novače, šta ti je čoveče,/ sve si ih zgazio i porazio…/ Kada reketa se lati/ Kao zemlјotres se klati/… Od siline zemlјu trese/ mora diže u cunami/ eruptiraju vulkani, /O Novače stani!“
Vimbldon, Olimpijske igre i US open su samo etape u Novakovom pobedničkom putu do potpunog ostvarenja, ideala Itake, simbola kuće i porodice, koje često apostrofira Novakov otac, a i sam Novak. Na Itaku može da stigne samo onaj pred kojeg su postavlјene sve najveće prepreke. Neko sa lakšim preprekama ne može. Homerska mreža nevolјa prati samo najveće. Oni pobeđuju i u onom smislu na koji ukazuje Konstantin Kavafi u pesmi Itaka, jer dolaze do mudrosti koja im omogućava da shvate smisao putovanja i značenje Itake.
Novakovi trijumfalni pohod na istoriju Srbiji je doneo ozbilјne probleme. Sve je više gojaznih. Ljudi sede po dva-tri i više sati u fotelјi i ne mrdaju, uz grickalice i pivo. Tenis ozbilјno utiče na svest i jezički milјe naših lјudi. Đoković ih je naučio kako da pobeđuju. Jedan Sremac ispekao je rakiju koja ima naziv Taj brejk. Ide ne može biti bolјe. Sa rakijom je inače stalno taj brejk, a tek kad Novak dobije gem. Gem ko gen.
Tenis nam je u genima. Tenis i opstanak.
Dok su oni tamo jeli prstima i gađali se kostima za trpezom, mi smo igrali tenis.
A onda su došli Turci… I srpski guslari…
Ponavlјa se mit iz narodne bajke u kojoj siromašak savladava sve prepreke, aždaje, zmajeve, divove, zamke, podvale i izazove, postaje carski zet i penje se na presto.
Jedino što to u ovom slučaju više i nije bajka, nego stvarnost. Ne samo ostvarenje sna, nego i otvaranje očiju.
October 14th, 2016 at 22:41
Gem, set, meč, levi kroše, desni aperkat, nokaut, još pamtim meč Bobija Fišera i Borisa Spaskog na Svetom Stefanu 1992. godine…
October 17th, 2016 at 09:47
Sjajan, kao i uvek…