Dušan Jovanović
Kada je svanulo, primetio je da se svaka zgrada polako rastapa. I ova stambena, i ova poslovna s leve strane, iako se u njoj nalazila ugledna banka. Čak je video u daljini da se toranj fabrike topi poput sladoleda. A zaista je bilo leto, tada kada se to desilo. I svaka zgrada, asfalt, igrališe, postrojenja, tržni centri, sve se polako topilo. Nikoga nije bilo na ulicama, ni u zgradama koje su se topile.
„Da li su se ljudi možda istopili pre ovih zgrada i stopili s njima?”, pomislio je. Pobegao je u strahu da će se i on istopiti. Došao je do ivice grada, popeo se na obližnje brdo i posmatrao kako se ceo grad topi.
Do podneva, grad se istopio u veliko žućkastosivo jezero i slio u jedan ogroman, sjajnocrni ponor. Sunce se nalazilo tačno iznad središta. Ubrzo se i ono smanjilo, skorelo u boju rđe i pretvorilo u crnu smesu. Izbacilo je bezbroj bleštećih sečiva, koja su se vrtela u prstenovima oko njega, kao atomi oko jezgra. Crna lopta počela je da se okreće oko svoje ose, s prstenovima koji su je okruživali. Nebo je potpuno pocrnelo, kao i sve pod njim. Videli su se samo sjajni prstenovi crnog sunca kako se rotiraju, žućkastosivo jezero koje je sada svetlelo i prelivalo se u hiljadu boja i ponor koji se presijavao od tog svetla. Iz jezera je čuo ogromnu buku iz koje je mogao na trenutke da razazna neke poznate zvuke: automobila, sirena, TV reklamа, tok-šou programa, pucnja iz oružja, raznorazne muzike, političkih govora, navijača na utakmici, prepunih kafića ljudi, industrijskih postrojenja…
„Sada će ponor da pljuje kišu sočnih telesina!”, rekao mu je nasmejani TV voditelj sa ekrana koji je upravo proleteo pored njega i kretao se u pravcu crnog sunca.
„Želite li da doživite kako je to biti u centru dešavanja?! Ma, naravno da želite! Ko to ne želi? Pođite, dakle, za mnom! A sada – idemo na kratki blok reklama!”
U letu, čoveka s leđa pokupi jedna velika satelitska antena i ponese ga.
Leteli su on i ekran prema suncu. Ekran je veselo cupkao, dok su se vrtele reklame. Doleteli su tačno iznad crne kugle i njenih sjajnih prstenova. Prstenovi su promenili svoj položaj, tako da su se sada vrteli u koncentričnim krugovima oko sunca koje je malo počelo da se širi, da bi napravilo malu cilindričnu rupu u sredini, duž svoje ose. Ekran se istopio i slio u rupu, a za njim i antena, nastalo je jezero koje je počelo da se vrti, a potom se pretvorilo u vrtlog. Čovek je naglavačke padao ka rupi i zagalavio se glavom u njoj. Osetio je kako mu se glava stapa sa smesom. Prstenovi su se spustili jedan po jedan, od najvećeg – koji je okružio celo jezero, do najmanjeg – koji je okružio rupu. Počeli su da se rastvaraju i vrte oko ose – rupe, dok i oni nisu načinili jedan vrtlog. Čovekova glava sada je bila crno sunce, rupa – usta, a vrtlog sečiva – zubi.
Ponor je pljuvao kišu ljudskih telesina punih sočnog života. Sečiva su ih kasapila, komadala i uvlačila u rupu. Čovek je osećao kakvo je uživanje ždrati ih. „Moglo bi večno trajati ovo proždiranje i komadanje!”, pomislio je. Svaki cijuk i vrisak odavali su posebno zadovoljstvo. Od proždiranja mu se stvorio čir u želucu, koji je predivno rastao i bujao, mazio mu čitavu unutrašnjost i opijao ga patnjom i bolom. Najdublja strast ga je prožela i širila se poput raka.
„ Bol je najjači opijat!”, vikao je u sebi. „Neželjeni, prezrivi, ali najjači! Ljudi se Bogom i taštinom leče od njega, a ponajviše kupovinom, opijatima i stranicama korisnih saveta i šarenih korica. A šta me briga za druge ljude! Samo da ždere!”
Dok je besomučno proždirao i uživao, na jedan trenutak video je sebe kao na ekranu: svaki delić tela koji je mrvio, svaki jauk, sjajnocrni ponor, vrtlog, prestravljena lica ljudi i bol koji ga je raspomamljivao.
Odjednom, javi mu se misao koja ga je potpuno ukočila „…ko svari bol, potpuno je trezan…”
Ždranje je na tren stalo.
February 20th, 2013 at 11:13
Hm…Zanimljivo! Budući da ne mogu ostaviti komentar tamo, želim ovde da napišem da mi se priča “Arada” N. Raičevića zaista posebno svidela…
March 6th, 2013 at 14:28
Slikovito, sažeto i snažno…