Dragoslav Čupić
Hulja
(Iz pisama Agenciji za diskreditaciju)
Svaki je čovek čoveku vuk,
Nekada vuk, a nekada:
Trava!
Iz zbirke besmislenih pesama o građanskoj dužnosti
Divokoze imaju odlično čulo sluha, mirisa i vida. Primećuju čoveka već na 700 do 800 metara. Na opasnost stado se upozorava zviždukom. Inače su divokoze vrlo radoznale. Odlično predosećaju promenu vremena i za vreme jakih zima spuštaju se u niže predele. U slučaju pojave domaće stoke odmah se povlače u visine, bez obzira na vremenske prilike.
Savez lovačkih organizacija SR Srbije (1980). Lovački priručnik. Novi Sad: „Dnevnik”. str. 44.
1.
29. oktobar, 12:55
Poštovani,
Sve vas prezirem i mrzim, bez izuzetka.
Da ljudi poznaju moje ćutanje morali bi biti duboko uvređeni zbog sveg prećutanog.
Razmetljivac sam, mufljuz, i niska duša. Laskavac i licemer. Ja znam koliko košta ljudska glupost. Taman toliko koliko da sebe upropastite nekim prijateljstvom. Bilo kakvim prijateljstvom. Kakvo sam samo očajanje osećao pokušavajući da postanem dobar čovek. Nema ništa gore nego pokušavati biti dobar čovek. Ja sam gord i nezasit, i nemam meru ni u niskosti. Kad ostvarim svoj prljavi plan osetim likovanje u tajnom i prašnjavom zakutku svoje duše. „Divni ste i hvala vam”, kažem, i uputim jedan blagonaklon i dobroćudan osmeh koji vredi hiljadu zadnjih misli. „Kako je samo naivna i glupa. Kako se samo upecala u moj pakleni plan. U ovu memljivu podlost moje lucidnosti.”, pomislim, i istovremeno osetim zadovoljstvo i nasladu zbog svoje megalomanske retorike, koja je uvek kod mene bila znak dobrog zdravlja, punoće, i omen sreće zbog svake pakosti koju sam doveo do kraja.
U neverovatne i istinite stvari ljudi neće poverovati samo zbog razloga svoje sigurnosti. Jednom sam čak probao da budem iskren. Humanost? Pfuj! Najružnije blato da čovek čizmu u njemu zaglibi. Pa ja dajem krv samo zato što volim napolitanke. Nekada sam uživao u ozelenelom vrtu Zavoda za transfuziju krvi. Sedeo sam fino zavaljen u baštenskoj stolici, pijuckao svoju nagradnu kafu, i pušio polako cigaretu, i dim se lagano izvijao prema nebu, dok su se vrapci igrali na granama, i silazili u skokovima na zemlju. Mislio sam tada kako je humanost jedna odvratna stvar, i kako čovek uvek treba poznavati prave razloge svoga odlaska tamo. Prave razloge odlaska bilo gde. Mislio tada, mislim i sada!
Onda se desilo čudo!
Da se ne zavaravamo: kafa je crna vatra za dušu, sa đavoljeg repa. Međutim, samo iz njima znanih razloga prihoda i rashoda, prestali su da je služe. Namesto kafe, na jelovniku pojaviše se napolitanke, i divni srebrnkasti tetrapak-sokovi od divljeg šumskog voća. (Krekeri nisu bili vredni pomena!)
„Kako se osećate?”
„Odlično. Nikada ja nisam imao problema…”
„Dobro. Možete sada otići u kantinu. Tamo će vas uslužiti naša radnica.”
„Hvala.”
Sedim za stolom sa onako povijenom rukom, nevino čedo, ranjenik i heroj dana, što budi topla i uzvišena osećanja u srcima dece i žena. Ispunjen vrlinom, gordošću i predrasudom drugih ljudi. Okružen odvratnim samozadovoljstvom svih tih humanista. Ukaljan tihim sabratstvom. Svako od njih opravdao je nešto od sebe. Jedan tuče ženu, ali je human. Drugi neuspešan na poslu, ali čist pred bogom. A treći: viši i od najvišeg čoveka. Četvrti pije, al’ krv mu je bivolja. Petom tek ponos ispunjava mrtav život.
Sedim za stolom i grickam tu hrskavu blagodat, i zalivam je sokom od divljeg šumskog voća. Ima li nečeg goreg od soka od jabuke, i ljudskog osmeha? Sednem tako ponekad, a u mom tanjiru imam šta da vidim. U otvorenom srebrnom kezu, nasmešen sok od jabuke. Ščepam ga i zamenim sa sokom sa susednog tanjira. A kada lagano izgustiram svu tu napolitansku i šumsku sreću, nemojte misliti da se zadržavam na tome! Stomak ovog prevrtljivog Napoleona, tek sada zagrejan, spreman je za juriš. Onda se sav rastopim, i iskrivim lice u neku neodređenu blagoglagoljivu poniznost, i kažem: „Izvinite, da li bih mogao da dobijem još jedan sok? Ali ako imate od divljeg šumskog voća?” Ne! Da se razumemo. Bilo bi sasvim netaktično otkrivati svoje prevelike zahteve. Napolitanku ću zgrabiti u odlasku. A sada treba ostaviti prostora za još jedan udarac. Ona, puna saosećanja, doduše malo drznuta mojim jasnim određenjima, susretljivo vadi sok iz čarobne kutije. „Hvala.” Ispijam sok, i sada je vreme da se iznese i poneka rana iz ove pobede, da se pretrpi i malo tihog prebacivanja i sumnje u moje časne namere oko boravka u Zavodu. Ustajem od stola. Gledam oko sebe, i oprezan kao panter-slatkojed vrebam među sabraćom. Stavljam pod jaknu napolitanku iz tuđeg tanjira. Sada dolazi vrhunac strateškog manevrisanja na ratištu, nezapamćen u knjigama, i istrošen u ovom dragocenom i prolaznom trenutku. Prilazim šanku i kažem: „Ako bih mogao da vas zamolim? Obećao sam devojci jedan sok. Pa ako može…” Nikada sa sigurnošću ne izgovarajte ove reči. Izbacite ponešto iz svojih rečenica, i ako može, što više narušite kontinuitet fabule. Dajte do znanja da se stidite svoga postupka, koliko god je to mogućno, jer to vas stavlja u inferioran položaj, što je idealno da dovedete onoga od koga nešto tražite u situaciju kada neće moći, zbog svoje divne sujete i nadređene velikodušnosti, da vam ne da, uz par prekora, ono što vama treba.
„Divni ste, i hvala vam.”, kažem. Nasmejan smeškom suspregnutim kao lastiš u tesnim gaćama, i otvoreno pakostan, izlazim iz kantine, i izlazim iz Zavoda u najlepši dan od svih lepih dana u godini.
Ljudi koji su u svojim tužnim mislima sanjarili da su mi prijatelji, stajali su nasuprot i pažljivo me slušali. Prosto su samo počeli da se smeju.
I ja sam se smejao sa njima.
2.
———(datum precrtan), jutarnji časovi
Kunem se, govorim Vam istinu! Samo ukoliko nemam onaj blagonakloni osmeh što skriva svaku zadnju misao i potkožno lukavstvo moga mozga.
Dobar sam samo iz prevelikog uzdržavanja, i srazmerno meri moje unutarnje pokrvarenosti. Shvatate li sada moj očaj i tugu, i dubinu moje nepremerljive usamljenosti? Noću kad legnem tresem se i pravim grimase i krivim lice, sve dok ne počne da me muči glavobolja. Ja samo žudim za suzama. Srce mi je suvo i zabetonirano ispod sve te nakazne tišine.
„Poslušaj malo muzike!”, kažem sebi. „Ona će te razgaliti.” Tišina.
Sve je to jedna velika smejurija. Matrona je došla, skinula je gaćice, i prožderala te kao bogomoljka mužjaka u neobranom bostanu.
Danas ću prebacivati sebi kao da sam najveće đubre od čoveka, sutra će mi cvetati ruže!
3.
ponoć, osmi na deveti novembar
Pod zubima, kao u nekakvom mlinu, meljem sopstveni bes zbog onoga što jesam: slab i beskarakteran čovek. Ja imam svačije mišljenje u društvu.
On je tako veseo i zabavan.
Nema problema. Rasplakaću ga i pregaziti svojim izuzetnim argumentima.
Ona je tužna, i zbog takvog i takvog slučaja dospela je u očajanje.
U redu. Nasmejaću je iz pakosti. Nema ničeg smešnijeg nego gledati jednonogu ženu kako se grohotom smeje. Ona gubi ravnotežu zato što ima jednu nogu, i zato što se smeje.
Razotkriven život, comedia dell arte, cabaret. Dostojanstvo ljudi skrhano kroz smeh. Ovo je vrlo bitno: slomljeno kroz smeh, iznakaženo. Kontrast pojačava bedu, akcentuje jad, i presvlači ga u rite. Čini ga tragikomičnim. Otvorena i napadna degenerisanost. Zgaženi i poniženi.
Kako sam ih samo voleo. Tu sam mogao biti vrli sudija, i dragocen i prepodoban savetnik. A onda toliko zahvaljivanja da vam srce prepukne od radosti, a vi sve odbijate. Skromni ste. Vi, svetac, bog i batina. „Nije to ništa. Nadam se da nećete doći sledeći put u situaciju da…” O, bože! Bože! Kako sam divan! Kako sam dobar čovek!
4.
subota, 21. novembar
Vrlo mi je lepo živeti sa mnom. Dani su vrlo kratki, i sati brzo prolaze u dugim šetnjama ispunjenim sadržajnim solilokvijima.
Ne podnosim ishitrenost, tuđe neumerenosti gastrointestinalnog trakta, svakojake ljudske svinjarije, i, ponajviše, diskretnost a priori, i nespristojnosti ljudi koji će vam direktno postati najbolji drugari jednim običnim tapšanjem (tapkanjem?) po ramenu, blagougodnim polaganjem dlana, ili će vas čak, u povišenom stepenu ispoljavanja prijateljštine, pljesnuti po plećki, tako jako da bi vam i sam Galilej pozavideo na astronomskim vizijama zvezdanog neba.
Na nedostatak učtivosti i lepih manira odgovaram vam tečnim francuskim. To je moj lični izum [1] koji se, u poverenju, pokazao vrlo efikasnim u slučajevima nepreležanog egoizma, odraslosti, pa čak i kod primera predobudne adolescencije, nasilništva (mada je lukavstvo ovde skoro sasvim nezamenljivo!) i umišljene neukosti, odnosno uobražene naučenosti.
Kada ljudima kažete da ste jedinac, oni ne znam kako žele da vam pomognu, sažaljevaju vas i oplakuju vaše nesrećno i usamljeno detinjstvo lišeno onih koji će vas razumeti i voleti. Kada im kažete da vi prosto obožavate usamljenost, oni misle da ste jednostavno učtivi u svojoj stidljivoj skromnosti. A kada napokon shvate da ste mislili ozbiljno, naljute se i smatraju vas bezobraznim i neizrecivo samoživim.
Nema gore štete nego od onih što vam čine uslugu iz najboje namere!
5.
novembar 24.
Po zidovima jezika osetićete blagu plimu gorčine, onda sladak preliv u guši; za mene je šala uvek bila dobar način da se sakrijem od ljudi, dok sam u svojoj samotnoj ozbiljnosti pronalazio najdublju sreću.
Kisela i prodorna lukavost iz straha, to je moja kura. To je bogomdana preventiva od ljudi. Oči su mi usađene duboko ispod čela. Ja kolutam svojim očima kao žaba i, kad poželim, naravno, mogu videti svoje mesnate plećke.
Odvratan sam prema ljudima koje ne poznajem, a prema ljudima koji me poznaju neiskren sam.
Samo budala može poželeti jednu stvar dvaput, neka bude triput – ukoliko treći služi samo kao kontrolni uzorak – stvar, koja mu jasno stavlja do znanja da ne pripada oblasti sreće. Budala ili junak.
Pa ipak, nisam ni jedno od ta dva.
Ja sam mudar čovek.
6.
umoran od datuma; četvrtak, mislim…
Moram ti reći da sam čak i sam osetio blagodat voljenja. I da ne bi došlo do nekakvih nesporazuma, osoba o kojoj je ovde reč je u potpunosti proizvod moje uvek budne i gipke mašte, željne fascinacija i tamnih svečanosti.
Mogu te lagati i govoriti ti razne neistine, ali toliko poštena osoba zaista nikada nije postojala. Stoga, ja izmišljam. Padam u nesvest, i smejem se kada me prođe groznica. Slušaj!
Uvek je nosila na usnama ruž jarkih boja. Ako me razumeš šta hoću da ti kažem? Ali ti me ne razumeš. Nju ne razumeš. Nije ona time govorila da je kurva, već da ima suviše prećutane tuge o kojoj bi pričala da nije nepismena i ispunjena stidom.
[1] Po svoj prilici jedna bizarna inventivnost; pripretiti maternjim jezikom u zemlji u kojoj većina poseduje ono neprikosnoveno i nepokolebljivo ubeđenje u poznavanje svog maternjeg jezika. Možda je to prosto manjkavost i slabost u mojoj logici, mislim, ova ironija? Nedovoljno izgrađen osećaj za mentalitet?
(Izvinjavam se zbog gornjih indiskrecija.)
Mrzeo sam nju koliko mrzim i Vas. Možda čak i više nego Vas. Što joj je davalo za pravo da se oseća izabranom. To je ipak osećanje koje ljudi rado zamenjuju za ljubav.
7.
27. XI; u kafiću „Kod mog voljenog samoubice”
Sedim za šankom: ogledam se u ogledalu.
Moja majka veruje da imam cirozu jetre, što je potpuno neopravdana optužba. Ali svakako imam nešto zbog čega me ljudi izbegavaju na ulici.
Činjenica je da sam naporno radio na tome (koliko su samo nespretnost i bezvoljnost olakšali ovakve moje napore!) da me u određenim društvenim krugovima ljudi smatraju tupim i pomalo sporim, ali sumnjam da je anticipirana glupost fakat zbog koje ljudi zaziru od mene. Verujem, čak, da je nedotupavnost visoko cenjena i poželjna osobina koja vas kandiduje za mnoge uvažene položaje među ljudima.
Recimo, počinjem da sumnjam u svoje neprirodno zašiljene očnjake. Šta Vi mislite o tome? Možda me to stavlja u red nekih neobičnih životinja?
8.
27. XI; smeštaj
Primetićete da često zapadam u suprotnosti. Iznosim antipodne stavove i zalažem se za njih. Neka Vas to ne čudi. Ja obožavam da budem protivrečan.
Najveća sloboda koju je čovek izborio za sebe – jeste laganje bez posledica.
I još nešto o dispozicijama!
Ukoliko imate problema s roditeljima, prihvatite to kao dar sudbine. To je dobar preduslov da postanete razbojnik ili pesnik. Ukoliko oba, onda ćete svakako biti bolji pesnik nego razbojnik.
Ni druidi se nisu služili gvozdenim oruđem; svetu imelu rezali su zlatnim srpom.
Čovek sa otrovom uvek mora da postupa s naročitim uvažavanjem. To je ono što nam donosi oprost od greha. Ne opraštaju nama ljudi grehe.
Razbojnik oprašta pesniku.
9.
28. novembar
Neobično topao dan za ovo doba godine.
Sedim na mansardi, pušim, i pljuckam duvan preko ograde.
Jutros sam poželeo da pljunem nekog čoveka u lice. Bilo kog čoveka. Reći ćete užasna želja, moj dragi prijatelju; ali ne i sasvim neostvarljiva. Srećan sam i ponesen svojom veličanstvenom namerom. Ljudski život vredi mnogo manje nego što bi to iko mogao i da pretpostavi. Budite uvereni u to. Ljudski ponos još je jeftiniji.
Da li igde ima toliko malo ukusa kao u nedostatku samopoštovanja? Sujeta s druge strane, iako tako raskošno razmetljiva, pati od istih manjkavosti. (Ljudi često pogrešno razumevaju tragičan momenat. Otuda beda savremenog pozorišta.)
…nešto kasnije:
Uzmite na primer Prevrtljivog đakona. Dok sedim u kafanici La Salpêtrière, pri domu invalida i ratnih veterana, gde je kafa jeftina, kao, uostalom, i optimizam koji ispunjava mesto, razmišljam o toj odvratnoj predstavi naših moralista, gde đakon Anton, taj isti kreolski imbecil koji se zdušno zgražava nad sintagmom kolateralna šteta, dokazuje, da!, on trijumfuje nad svojim novim paklenim izumom, kojim se ljudi podlo i tiho otpisuju kao muve. Svoj izum naziva: gubitnik tranzicije. Ili, optimalizacija društva. Vrlo je ubedljiv pri tome, sugestivan do te mere da publika, kada Antun peva i otpisuje ljude, ona plače – ne mislim pri tome na suze od vijetnamske masti utrljane u podočnjake – hoću da kažem kako stvarno plače, i žali za realnim gubitkom. Nakon doživljene katarze svi odlaze na otpočinak, vodeći za ruke svoju prevaspitanu dečicu. (Mile naše srećice, tako tople, nerazumne i nevine!)
Jedan pošteni glumac, pijan kao motka, ubija se nakon predstave. O tome novine ne pišu, ako i pišu, slabo pišu, i slučaj dovode u vezu s problemima sa alkoholom, odranije dijagnostikovanom depresijom, ili problematičnim porodičnim okruženjem.
Potpuno sam apolitičan, i verujem isključivo u poštenje mrtvih ljudi.
Jer svi pošteni ljudi moraju biti mrtvi. Ono što me diskvalifikuje jeste vera u poštenje, ne i u moral.
Pravednost.
Shvatate?!
Vaš,
Pjero: iskežena nakaza,
komotno umotana u muslin.
Osmeh, dragi prijatelju! Osmeh!
10.
3. decembar
Zašli smo u mesec velikih strasti.
Osvrnite se oko sebe. Videćete, to su ljudi: sa sjajnim i svetim životvornim i petokrakim žigovima u mesu, oprljenim znamenjem donjeg sveta na jeziku i srcu, i debeloj koži dlanova, gnostički Hermesi s vekovnim svedočanstvima u poganom i divnom biću, jedri u velikom zemaljskom snu, kratofanički plebejci zemaljskog i nebeskog dara.
Samo zato što sam bio lenj, bez para, ili zato što sam hteo da budem sâm, što je uglavnom bio slučaj, uskratio sam sebe za jednu punokrvnu društvenu ambiciju. To je sasvim neophodna stvar da bi čovek prevazišao gađenje.
Volim skrivena mesta, i tople, zasenčene uglove. Živim svoj mišji život, i živim ga u trećem licu. Moji snovi ne dosežu daleko.
Zar može čovek koji mrzi da planira, i zar prava, strasna mržnja dozvoljava bilo kakve buduće perspektive kad u celosti obuzme čoveka, sem onih koje su u službi ostvarenja njenih ciljeva? I onda tako, sve nekako u tom tonu, kao kada se, uostalom, govori o bilo čemu što nas toliko zaokuplja.
grubim potezima ruke precrtano:
(Iskren da budem, maštam o velikim nameštenjima, o uspesima gde će me ljudi – nekako se sâma od sebe podrazumeva i nameće ova slika – dakle, gde će me ljudi skoljavati molbama da im učinim ovu il’ onu stvar, deraće kolena niske udvorice pred mojom veličinom… itd…itd… Vilice mi se zgrče od ovakvih mudrovanja, škrgućem zubima, i srce kuca ludo, ludo!)
11.
8. XII
Čak ni mene ne napušta praznično raspoloženje, i ostavlja mi dovoljno komotnosti da se nemarno razmahnem svojim skromnim prohtevima – kao, uostalom, i svi drugi. Ako tugujem, tuga je duboka i nesamerljiva. Kakva je to tuga, i zbog čega je takva kakva je? Gledam u ljude, a u stvari gledam kroz njih. Nezainteresovan sam i za najmanju podlost. Osećam se slab. Kad me ponese trenutak, neki svetli trenutak sreće, ja plačem. Cmizdrim nekako u rukav, prituljeno. Sakrijem se u budžak i jecam, eto tako! A sve hoću da pokažem svoje suze.
Iskren sam i nepatvoren.
Čak i kad izmišljam, izmišljam nekako dobrodušno.
A za mnom ide Bulkin, mlatara rukama strahovito uzbuđen, lupa pesnicom po zidu, i on samo što ne zaplače, doduše, iz drukčijih pobuda, neobjašnjivih, i viče: Ljudi božji, pogledajte ga, sve laže! Što god izusti, sve, ama baš sve laže! [2]
Taj čovečuljak izrazito velike glave, kao neki hipertrofirani razum, sve hoće da prikaže banalnost koju su svi dobrodušno prihvatili kao šalu. Hoće da kompromituje moju sreću, moju tugu.
On je smešan, i niko na njega ne obraća pažnju.
12.
15. XII
Deca koja su rasla pod severnim vetrovima ćutljiva su, i naoko mrzovoljna. Ali predeo koji ih je oblikovao ona vole do smrti, i ne bi ga zamenila ni za najpitomije krajeve našeg, ili bilo kog, sunčanog juga. Ona su licemerna iz samoodbrane, i njihova čvrstina čuva mekotu duše, i nepokolebljivo poštenje, koje retko kad dolazi do izražaja, jer su zatvorena u svoju samoću kao žumance u jajetu.
Nema sumnje da bih ja ovde govorio o određenom tipu čoveka da ne govorim o sebi. Trajna zabrinutost učinila je da potpuno otupim. Gluv sam za jadikovke drugih, i samo svoj glas čujem kako odzvanja oko mene. Osećam da me nešto grize iznutra u stomaku, i skoro da je bolno na dodir. Ja jedem za trojicu, jedem, a ipak sam mršav, i suv kao pritka. Kao svaki nevaljao dečak priželjkujem kaznu koja će me, bar na kratko, osloboditi ovog pakla.
Govorim o sebi, i od toga pravim opštu stvar. Sad vidite dokle ide moja sujeta. Možda mene, ipak, ima toliko da bi mogli oformiti jednu čitavu naciju, jedan narod? Čak ću se i ja sa Vama nasmejati – a znam sa sigurnošću da ću Vam izmamiti jedan osmeh.
[2] Zapisi iz Mrtvog doma
podao, prekoran, prezriv, unižavalački osmeh, pogotovo kod onih koji me znaju; kod onih koji me ne znaju biće to sasvim prirodna reakcija među gospodom koja poštuju lepe manire i, mada izgledaju socijalizovani, boluju od težih oblika ksenofobije. Nasmejaću se slatko, a ni sâm do kraja neću biti potpuno siguran da li sam, i koliko ubeđen u tu izjavu. I baš ću se zbog toga nasmejati. Ne zato što meni nije toliko stalo do istine, ne! Ili da bih se podsmehnuo istinoljupcima. Već, upravo, zbog te moje neubeđenosti. Jer, šta će istina ako čovek u nju nije ubeđen? Na kraju krajeva, ja mogu biti ubeđen i u jednu laž. Ukoliko sam dovoljno pametan, najgora stvar koja mi se može desiti jeste da me proglase ludim. Bolje lud, nego mekušac – a mekušac je čovek bez stava, u to nema sumnje. Tako čovek rezonuje u ovakvim okolnostima. To je ipak neki uspeh u životu.
O tempora, o mores!
Augijeve štale
Kakve veze ima sva ova priča s ravnicom? I pogotovo s novogodišnjim praznicima? Verovatno nikakve. Možda čak ne ni s vremenima u kojima živimo, ni sa običajima koje upražnjavamo. Ako dozvolim sebi da budem zajedljiv onda bi to značilo da sam i principijelan, a to svakako nisam.
Ali, ukoliko probudimo osnovanu sumnju, a osnovana sumnja je ono zbog čega volimo svoje bližnje, dakle, vrlo bitna stvar, ili drugim rečima: učinkovita uobrazilja, približićemo se i svrsishodnosti cele priče.
Zamislimo, dakle, jednog čoveka koji hoda ravnicom, neka bude taj hod pravolinijski, mada pravac i smer u ovom slučaju ne igraju ama baš nikakvu ulogu; on jednostavno ide, bez cilja ide tim sumornim, jednoličnim predelom (ovo shvatiti uslovno!); u određenom trenutku on staje, neminovno i skoro sasvim prirodno staje, što od umora, što zbog racionalne procene da hodanje ne dovodi čoveka zapravo nikuda. I šta taj racionalan čovek čini? Postaje dovoljan samom sebi. A videćemo da će ova racionalnost biti upravo neophodna osnova, koja će se prividno izmetnuti u svoju najveću suprotnost, jer sledstveno samodovoljnosti, po prirodi stvari, taj čovek mora postati neubeđen. [3] Jer što je čovek racionalnji, sve manje veruje bilo čemu što izgovara, ili što drugi izgovaraju; on veruje jedino argumentu statičnosti, i to je polazna tačka sa koje takav čovek može jedino da čezne – i da prihvati čežnju kao jedini i opravdani vid kretanja.
Takvom čoveku čast nalaže da ne mrdne čak ni malim prstom da bi promenio svoj položaj pod širokim, zvezdanim nebom ravnice. Jer nebo je gore, zemlja je dole, mesec je kad je noć, i sunce je od vatre, i kreće se putanjom od istoka prema zapadu, dok ne padne u jednu veliku rupu.
Ako radi, taj čovek ne radi za platu i nagradu, za pohvalu. On ako i čini nešto, čini to radi igre. A ako prestane činiti, uradiće to iz čistog ćefa, jer zna da mu njegova čežnja ostaje netaknuta. A kakva je to čežnja? Baš kao ona delatna sila Ljubavi što kod Empedokla sve elemente združuje u jedno, našeg usamljenika ova čežnja pripaja bratstvu
[3] Moram ovde dati i ovakvu napomenu da su najveći probisveti oni koji zastupaju određene stavove; da ne spominjem da su oni koji se bore za ideale najveći ološ među ljudima, i da prema njima treba pokazati izrazito nepoverenje.
ljudi, gde god on samovao svoj život. Stoga, on ne čezne za toplim zagrljajem drugog čoveka. Jer on se već u zagrljaju nalazi. Prisustvo ljudi bi čak narušilo ovo jedinstvo!
On peva u usamljenosti, i njega doseže širina. On govori: Čitav svet je ravan, samo je ponegde ravnica manje ili više ustalasana. I sve to bez primisli i zluradosti nekakvog uskog lokalpatriotizma. A vi, vi mora da ćete razumeti njegovu pesmu i njegovu ravnicu? Šta je ova usamljenost? To je neka vrsta inteligibilnog prostora odakle čovek čeznuvši širi svoje vidike preko granica vidljivog. Zna li neko za veću pesmu o dovoljnosti sveta? Kada ukinemo, potrebno znanje u sebi, više nećemo verovati ni u granice. Tada širina postaje realnost. Tada govor čoveka zadobija onaj primordijalan odjek. Izjednačava se s verom i svetom, s duhom i telom.
Zli jezici govore: Mora biti da će čak i u najgorem slučaju negiranja, ispod svih tih tamnih slojeva, ostati kod njega jedan civilizovani ostatak, jedan nezdravi nivo aspiracija, koje čak ni obrazovanje (pogotovo obrazovanje!) ne može svesti na najoptimalniju mogućnu meru. I pošto svoje predimenzionirane prohteve ne može, odnosno, nije u stanju da zadovolji (niko neće reći „ne želi da ih zadovolji”), jedino šta mu preostaje, jeste da bude, prosto na prosto, neodređen, ili drugim rečima – opšt.
Stoga, za mnoge je on namćor, izopštenik, nadribudala, melanholik, lenština, bitanga i pesnik (ovo određenje prvenstveno nastaje u odnosu na onu već gore pomenutu crtu njegovog karaktera – lenjost). Ovdašnjoj deci on udeljuje proste darove, i ona se okreću u besu, i odlaze od njega, detinjski surova i čedna.
Reći ću i ovo: kada je čovek neubeđen on vidi sebe nekako „odgore”. I zato se on smeje na svaku psovku, na svaku ćušku, na kamen koji dobace u ljutini do predela njegove tišine.
On se smeje čak i sebi.
Srdačan pozdrav, Vaš
g-din Prolegomenić!
13.
27. decembar
Moja veselost dostiže klimaks. I mada Vi i ja delimo istu formu praznika, razlozi našeg dobrog raspoloženja nikada se ne sreću. Recimo, verujem da visokoubeđenu, prostodušnu i veselu zatucanost mogu posedovati osobe isključivo složene prirode. Mogu li pre reći da je to vešt proračun kojim se nadmudrujem sa zovom građanskog društva? Dosledno svojoj neopredeljenosti odgovoriću: ne znam! To je proizvod za kućnu upotrebu, da tako kažem. Samo retki mogu ovladati ovom veštinom.
Forme pristojnosti ipak moramo zadržati kao mere zaštite od „mudrih” i „iskusnih”.
Odšetajte časkom do Eleusine! Na vratima hrama videćete ugravirane Mocartove reči: Zahvalan iz dubine svoje guzice.
Isti dan; izveštaj koji dolazi pre gornjeg teksta
Jutros poranio, popio kafu, fino se izbrijao, obukao se toplo i slojevito, i otišao na buvljak. Tamo preturao po hrpama beskorisnih i nepraktičnih stvari, što je doprinelo mom još boljem raspoloženju. Što je stvar nepraktičnija to ja zapadam u sve veću ekstazu, to više zaokuplja moju pažnju. Dan je divan i kristalan. Među gomilom fotografija nailazim na ovu:
Na staroj, crnobeloj fotografiji kći odevena u tamnu haljinu sedi pokraj stočića. Svoju desnu ruku položila je na Sveto pismo, koje je na stočiću. U krilu drži brojanicu, i lice joj je posve mongoloidno. Majka stoji pored kćeri. Ona je u beloj haljini, i venčana je s nečim strašnim, užasnim, neopisivim. Majka ima oštre crte, i grubu i jaku vilicu. Čelo joj je usko, i istureno kao u gorile. Desnu ruku položila je svojoj kćeri na rame. Obema, oči su usađene duboko u lobanju. Fotografija me uzbuđuje. Podilazi me jeza. One baju nad mojim mesom. Hipnotišu me. Njhova sigurnost u hladnu veru prelazi u fanatizam, u glad, u beslovesnu surovost. Koliko je mrtvog, natrulog, mladalačkog mesa nabijeno u sanduke za posteljinu? U kutijici za nakit držim tri prsta svojeg ljubavnika; i jedan kapak. U ormaru, obešen, visi moj muž. Njegov jezik je debeo, plav i utrnuo. Pogledi su im hladni. Soba me guta i prisvaja. Usne su mi modre i izlazi mi para na usta. Stojim tako pola sata, i dišem kratko i otežalo, kao da mi je dah od tvrde gume.
Predivno!
To je trenutak kada sam razumeo svoju slobodu.
14.
29. …
Najzad, pao je i prvi sneg. Radujem mu se kao malo dete. Jednostavne okolnosti koje su trebale da se steknu, i koje su potrebne da bi čovek bio zadovoljan, stekle su se.
Okačio sam lampice, ukrasio jelku, naduvao balone, kupio gomilu slatkiša i par poklona, i sad samo čekam… itd… U svemu podsećam na jednog velikog rekonvalescenta. Čak je i ćudljivosti nestalo, i apetiti su porasli preko neslućenih granica.
Negde oko podneva skoknuo sam do bircuza Le pêcheur, u starom jezgru grada, na čašicu konjaka. To je prijatno i netendenciozno mestašce. Žaklin, žena srednjih godina, riđe kose, i neobično blagih crta lica, prema gostima se odnosi prilično familijarno. Stari profesor će dobiti nagradno piće, čim bude zgrnuo sneg ispred ulaza u kafanu. Žaklin, kada donosi žestinu mlađima koji još nisu prešli tridesetu, blago, nekako isceljujući i utešiteljski, polaže ruku na rame, i pogleda ih pogledom kao da im oprašta sve grehe, a sve zarad budućnosti mladića, u kojoj iščitava neka vrlo nepovoljna i velika stradanja. Interesantno je videti da postoji izvesna granica iznad koje Žaklin nikome više ne oprašta. (Što nimalo ne umanjuje njenu blagost.)
“Žaklin, nesrećo moja, ti si majska ruža… (Ružo saronska!) Donosiš mi jutarnju rosu, a ja plačem, plačem, kao da prinosiš čašu čemera mome srcu.”, kaže starac u uglu, prljavog i izgužvanog lica, očito već prilično pripit i ponesen jutarnjom dozom.
“‘Ajde, ‘ajde! Upristoji se! Ima ovde i finih ljudi.” Starac momentalno pogleda u mene. Ja počnem da se osećam nekako kriv. Kakva užasna optužba. I to baš u ovakvom trenutku; na ovako divnom mestu. Žaklin ne otkrivaj, ne razgolićuj moju sramotu pred svima!
Ipak, prijatno mi je jer još uvek uživam njenu naklonost.
Ubrzo zaboravljamo na čitavu scenu, i svako se vraća svojim mislima.
Naručujem još jednu turu.
Razmišljam.
Moja bolest je moje zdravlje.
Surovost je čestita osobina.
Ponesen jutrošnjim utiscima, nakon redovne posete neuropsihijatru, poslednje ove godine, vadim parče papira iz džepa, i zapisujem (Inače, ja redovno odlazim kod neuropsihijatra kako bih obnovio svoje zalihe prezira i gordosti, i utehe – što da ne?! – i potvrdio za mene vrlo značajne, da ne kažem, činjenice od životne važnosti. Naime, dobrota je razlog sve moje patnje i prestupa i, malodušnost još uvek nije siguran simptom da ste se odrekli sebe, ali je dobar znak da ste se sačuvali od drugih.)
Evo šta sam zapisao, skoro nehotično, i lake ruke:
Kraljica psiho-vampira slatko se vrpolji od uzbuđenja u svojoj stolici. Iz svoga arsenala izabira težak, najveći pečat, i žigoše papir: disocijativni proces u opstrukciji. Masi cure bale na usta. Gorgona, naš zajednički imenitelj, govori: Priđi svome stadu skamenjenih heroja. Međutim, ovde nema heroja! Ovo je običan savez rundavih papkara. Kada čvrknete prstom u bronzu čujete prazninu, zvonku i besadržajnu. To je zvuk koji volite. To je zvuk istorijskog pada onih koji su svoja meka krila od voska, i izvanrednu volju, približili isuviše suncu svojim visokim letom.
Jer oni (Ovde mislim na Vas!) vole da vide „sramotu pravednikovu”…
Ovako ja raspirujem svoj gnev, i što ga više raspirujem sve više uživam u njemu; sve dok se ne istrošim, dok ne osetim slabost u udovima, i dok mi mozak ne sažegne u vatri.
Malo niže dopisujem i ovo:
Priznajem. Život je za Vas previše zahtevan i škrt, da bi Vaša briga za druge bila oslobođena udela sladostrašća.
Sada ću morati da odbolujem ove redove kada se budem vratio u smeštaj; to mi je sasvim jasno.
Do tada još jedno piće, i to duplo! (Ovde me je Žaklin malo popreko pogledala.)
smeštaj…
Darovit sam čovek, u to želim da poverujem, jer bez toga ne bih mogao opravdati svoj gnev. Ja ovome svakako nemam nameru šta da dodam, i ostaviću ovu misao nedomišljenu. Neko će čak reći da je moj dar polovičan, i tu će možda biti u pravu. A ja ću ga prezreti i odbaciti, jer i sam znam da je moj dar polovičan. Prezreću ga zbog iskrenosti, i zbog toga što mi ne dopušta da budem gnevan. Jer ja volim, pre svega, svoj gnev. I nikada, izgleda, ništa toliko nisam voleo kao svoju ljutinu, svoj bezrazložan bes.
Razljutite me zbog bilo čega, i pustite me da besnim; i eto Vam zahvalnog čoveka. Onog trena kad budete racionalizovali ispade, čitavu moju smešnu pojavu kad budete podvrgli strogim unutrašnjim zakonima duše, postaću podozriv, sam u sebe neću više poverovati, i posumnjaću u svoj dar. I kako onda ja na Vas da gledam? Kako da Vas pogledam, a da Vas ne zamrzim? Kako da Vam oprostim? Jer ja strašno volim da praštam, o, kako samo volim da odričem krivicu. Jer, verujte mi, ja dobro znam kako je to biti kriv!
Ne mučite me!
Pustite me, i uveselite me još više Vašim skromnim nerazumevanjem.
15.
30. decembar iz užasno opravdanih razloga. Vreme je neobičan prostor po kome čovek raspoređuje svoju dosadu…
Recite! Slobodno recite, prokleti da ste! Završiću kao stare dame zaljubljene u svojih devet mačaka i nedostatak nežnosti. Uvijen u skromnu i intimnu atmosferu bidermajera. Sterilan, beznadežan, oslepeo kao Ojdip na svom krajnjem odredištu, u gaju, u Kolonu na Atici… Ja?! Ja sam hybris, ja sam prekoračenje mere. Sve ono što odstupa od Vas, čudovišno je i zahteva veliku kaznu. Ko to zna utešen je za sva vremena.
Vidite kako divno podsećam na nekoga. U to sam skoro sasvim ubeđen! Ne znam tačno na koga, ali sam siguran da to mora biti neka znamenita osoba. (Možda i znam, ali neću, iz obesti neću da izgovorim ono za šta znam da je toliko očigledno.) Jer kada me obuzmu trenuci samoljublja, uvek podsećam na neku veliku ličnost. Smešan sam kad sam ovako velik, ali u ova četiri zida to mi je sasvim dovoljno.
…
Kakav sam ja prevarant!
Ustajem iz fotelje, pogledam svoj odraz u staklu. Pravim grimasu na licu – kao da režim. Ne ispuštam nikakav zvuk. Ručak je bio dobar, i stomak mi se zaokruglio i ispupčio kao jedar obraz.
Samo nam je misao o sigurnosti u pameti. Ona čak određuje i naše vrline. To je najpodlija vrsta poraza.
…
Razmišljam o „starima”. Onima što su goreli. Onima što su udarali po tipkama svojih pisaćih mašina silovito, silovito! Onima što su, izgladneli i hrabri, po prljavim sobičcima od šest koraka, uz parafinsku sveću podizali horizonte, na običnom, jeftinom papiru. I onda možeš čitati ta crna slova nežnim vrhovima prstiju, kao da dotičeš samu vatru, nezaštićen, gologlav i uzbuđen. Možeš da plešeš, ili da drhtiš… Da plačeš… Da se smeješ… Da padaš u zanos i groznicu. Odlažeš čitanje. Kažeš sebi: Uzeću je, tu knjigu, za sat vremena, za dva sata. Sada ne smem. Nemam snage da izdržim. Samo malo da odahnem, pa ću onda sve podneti, iz početka.
…
This thing upon me,
is like a flower and a feast.
This thing upon me,
crawling like a snake.
It’s not death,
but dying will solve it’s power.
And as my hand drops the last desperate pen,
it’s in a cheap room
they will find me there.
They’ll never know my name,
my meaning.
Nor the treasure of my escape. [4]
[4] Čarls Bukowski
…
Samoća je sveto mesto, i zahteva jednu posebnu vrstu ćutanja. To je poslednje mesto, možda i jedino mesto danas, na kojem dobri i pravedni postaju heroji.
A dobri i pravedni nisu ispunjeni milošću, i sažaljenjem; i oni trpe kaznu zbog toga. Oni su krivi pred samima sobom, a da ne razumeju prirodu svoje krivice, jer ona jeste u odnosu na njihov karakter – sasvim protivprirodna.
…
Kako su brižni ljudi kada imaju potrebu da svedu nešto na svoju sopstvenu meru. Otuda izvesna gadljivost kod mene prema svakoj vrsti sažaljenja.
Davati sebi za pravo da tako ishitreno razumevate nečije stradanje pokazuje nedostatak dobrog ukusa, takta i poštovanja; Vi unižavate sažaljevajući; izjednačavate druge sa sobom. Sažaljenje je filistarska disciplina duha. To je sentimentalno čarobnjaštvo kojim se čak i velike stvari smeštaju u male kutije.
…
Ne znam da li nas je ova korespondencija približila ičemu. Znam sa sigurnošću da nije zadovoljila visoke forme stila, možda čak nije ni sledila neki strožiji unutrašnji zakon, koji bi joj obezbedio koliku-toliku povezanost, sklad i homogenost.
Prvi prekor, ako je to uopšte prekor, stajao bi na svome mestu, samo utoliko ukoliko je našoj prepisci prvobitna namera bila da nas približi nečemu. Jedino što sam oduvek želeo jeste da produbim jaz među nama. Srećom, naši kvaliteti su ono što nas razdvaja. A Vi to razumite kako god hoćete!
U drugom slučaju – možda će nas uzvišena muzika doreći, onde gde smo se pokazali nespretnim i mutavim.
Osećate li kako postajemo čovečniji kako se naše neprijateljstvo pojačava?
decembar 31.
„…Lovac u šumi opali iz puške, njegov plijen padne, on pojuri za njim,
nagazi čizmom na mravinjak visok dvije stope,
razori mravlje prebivalište i mravi i njihova jajašca polete na sve strane.
Ni najmudriji filozofi među mravima nikada neće moći da shvate taj ogromni,
crni strašni predmet, tu lovčevu čizmu,
koja je tako iznenada i tako munjevito upala u njihov stan poslije užasne buke praćene plamenovima crvenkaste vatre.”
„Jednodnevna mušica rađa se u devet časova izjutra jednog lijepog ljetnjeg dana,
a na izmaku dana, u pet časova, već je uginula, kako može ona da shvati šta znači riječ noć?”
Žilijen Sorel
Ispekao sam zeca za Novu godinu.
Uzeo sam dve boce dobrog crvenog vina, a zeca sam kupio duboko u predgrađu gde miriše na sneg i ugalj, na drva, prosto drukčije – na zimu, na zimu kakvu pamtim kad sam još bio dete: intimnu i toplu, u kojoj su praznične svečanosti bile otvorene, i mislio si da se nikada neće završiti, a svako delo i reč bili su pročišćeni opštim životnim zakonom, i čudom kao mogućnošću izuzetka.
Zeca su klali preda mnom, i gledao sam ga u oči dok su ga klali. Namerno sam gledao zeca u oči dok mu je čovek zabadao nož u gušu, zato što životinje volim više od ljudi. Ljudi kad umiru oni mole, preklinju i ridaju i potpuno su bedni. Životinje kad umiru – one su blagoslovene. Kad kolješ životinju to je kao da kolješ anđela. Nema ničega čistijeg od životinjske krvi. Ljudska smrdi na mašinsko ulje i ikru. Krv miriše na gvožđe.
U stanu je prozračno i prijatno. Na drvenom stočiću, pored fotelje, pepeljara od debelog mlečnog stakla. To se dešava u istoj meri svake večeri, nalik na ovu, ili bilo koju drugu. Nakon što se razgaćim i zgotovim kafu, sedam u fotelju i upalim radio, jedini radio u ovoj zemlji koji pušta klasičnu muziku. Međutim, pre nego li upalim radio, jedno pet ili deset minuta ostajem onako zavaljen meko u fotelji i posmatram pepeljaru, bez primisli, lišen svakog afekta volje; prazan. Moje oči, utapaju se u tu bledozelenu punoću, ili površnost. Pripalim cigaretu, i puštam radio. Minuti su prošli, i učinili svoje. Zaboravio sam. Zaboravio sam mnogo toga, ili dovoljno. Nama banalnost stvari služi da se odmorimo od prekomerne sujete; ili nečeg mnogo strašnijeg, tamnijeg.
Moje znanje ne služi ničemu, jer su me ubedili u to. Moj dar je sasvim polovičan, jer su ga obezvredili drugačijim očekivanjima. Zašto osećam ono što osećam? Zašto izgovaram reči koje izgovaram? Ostavimo to tumačima stvari, jer tumačenje je uvek dobar način da se čovek odbrani od stvarnosti. Međutim ja sâm ostajem neopravdan, jer mi ne ostaje prostora za život, sem u ovoj suvoj, bezvrednoj tišini.
Još jedna stvar koja prethodi svemu ovome.
Lakej Žan mi svako veče otvara vrata. Priziva me nekakvoj nužnosti. Kao da nužnost treba slugu. I baš to je ono bizarno. Taj neobjašnjiv, nem, skoro patetično svečan, i otvoreno lažljiv osmeh koji me dočekuje. To osećanje prisustva nečeg sasvim nepotrebnog. Kao neki pakosni rođak čije postojanje, a još manje razloge svog suživota s njim, ne možete da objasnite, niti možete uraditi bilo šta ne biste li ga se oslobodili. Čak ni ne pokušavate, jer nekom strašnom logikom možete samo da sanjate da pokušavate da ga se oslobodite. Snovi ne odmaraju, a stvarnost samo potvrđuje vašu nemoć. Ovo đubre od čoveka svakako misli da je više od mene, da me nadilazi u stvarima duha, možda čak i volje. Izvestan kuriozitet. Jer on niti može postojati, taj čovek, jer bi svakako u tom slučaju morao biti doveden u strogu kauzalnu vezu s nekakvim strinbergovskim likom, a takva sličnost morala bi biti sasvim slučajna, i onda bih se istrošio dokazujući i negirajući podudarnosti, do te mere da bih izgledao potpuno lažljiv. A ukoliko dokazujem s toliko snage nepostojanje nečega, ono utoliko postaje sve snažnije i stvarnosnije. Dođavola! Ovako ja dokonam neke stvari: Put prema istini bio bi potpuno zatvoren ukoliko profesori filozofije ne bi verovali da svojim učenicima ispredaju gomilu laži. Uostalom, dobar dokaz za to jeste što sam svojevremeno prisustvovao predavanjima iz Helenističko-rimske filozofije jednog profesora kome je žena određivala smer tumačenja određenih filosofskih problema. Stoga, ukoliko me neko pita govorim li istinu, odgovaram spremno potvrdnim odgovorom. Ukoliko neko zatraži jasno uverenje o tome da li govorim istinu, negiram bilo kakvu umešanost u određeni incident, besno preteći razvodom sa dotičnom osobom čije bezdušne uticaje trpim, dokazujući time svoju muškost i sazrelost za sopstvenu laž.
O izgledima samih učenika ne vredi ni govoriti, jer to je obična gomila površnih glupaka, koja samo nasleđuje metode laganja, nikako sadržaj laži. Sve ostalo tiče se ličnih crta, i karakterističnih prioriteta i koristi, koji određuju dalji smer delovanja.
Ta bedna forma u kojoj istorija izlazi pred moje oči ne predstavlja nikakav argument koji bi govorio protiv njenog ponavljanja. Uspostavljanje praznika ne služi uvežbavanju nade, već iščekivanju istih nesreća, istih radosti koje su nas zadesile u našoj prvoj mladosti, u našoj suverenosti i neopredeljenom bitku, u prvoj neumerenosti, opijenosti vinom, šetnjama kroz polja zrelog žita, neodređenim osećanjem slobode lišenim svih skrupula. Zato je praznik tako užasan i nasilan. Iza njega ostaje pustoš. Kao kad dete svojim pravednim besom razlupa svoju igračku.
Imamo li mi još takvih praznika? Odgovor bi morao biti dvosmislen.
Širokim zamasima dlana, sa onim prećutanim, mnogorečitim značenjem kakvo ima svaka psovka kao kvintesencija nabujalih osećanja, uvređenosti i olakšanja, ispratio sam svoju akademsku karijeru, nameštenje na katedri za filozofiju, sa istom lakoćom sa kojom čovek pere zube pred spavanje. Ne smem biti malodušan u svojoj odluci da budem niko i ništa. Ako se samo setim čoveka iz ravnice, tad uveliko nestaje ranjivosti moje intelektualne sujete.
Uostalom, ja imam svoju pepeljaru, svoju kafu, cigaretu, i svoj radio. To mi je sasvim dovoljno. Ne želim ništa od sebe u životu. Ne želim ništa da radim. Ne želim da doprinesem ovom društvu ni koliko je prljavog pod noktom. Hoću da budem gnjida; prljava, crna vaška. Ništarija. Beda bedina. Strašna priča kojom roditelji svoju nestašnu decu dovode u red. „Pa i to je nešto”, reći ćete, po svemu sudeći zajedljivo. Mnogo više nego što mi treba. To ću ja reći. I naši svetovi će utonuti u tamu. Razdvojiće se. A Vi ćete se osećati sigurno. Bićete mirni, neuznemireni. Kao da se ništa nije dogodilo.
Zaboravićemo da postojimo, i bićemo srećni.
(Ispijam ovu čašu vina u to ime!)
Vama kojima dugujem jednu nadu,
jednu ravnodušnost i jednu ogorčenost!
Dixi!
