Tag Archive | "Hazarski recnik"

Tags: , , , , , , , , , , , , ,

Proljeća Ivana Galeba na tragu esejizacije romana XX veka

Posted on 30 April 2015 by heroji

Ivan Šterleman

Proljeća Ivana Galeba na tragu esejizacije romana XX veka

Apstrakt

Teorija romana kojeg poznaje evropska i svetska literarna tradicija od XVI do XIX veka se tokom druge polovine XX veka transformiše u niz drugih formi, najčešće u romanesknu memoaristiku i „roman esej“. Proza Vladana Desnice i njegov najpoznatiji roman „Proljeća Ivana Galeba“ omogućila je autoru ovog rada da uoči tok stilsko-formalnih i tematskih promena romanesknog žanra i u okvirima srpske književnosti. Esejizacija teksta u romanu „Proljeća Ivana Galeba“, pokazuje prema autorovom mišljenju, veštinu pripovedanja Vladana Desnice, ali i tehnike preoblikovanja žanrovskih proznih obrazaca u srpskoj književnosti.

Ključne reči: esejistički fragmenti, romansijerska umetnost, francuski „novi roman“, evropska tradicija, filozofija, pesništvo, srpska književnost, Vladan Desnica.

 

Postoji skupina istraživača koja se vraća čak do Platona u potrazi za tvorcem eseja, neki od njih, kao na primer Lukač, smatraju ga i za najvećeg esejistu ,,koji je ikad živeo i pisao’’[1], međutim, esej o kom mi danas govorimo je drugačiji, on je fragmentaran, za razliku od Platonovog dela koje teži filozofskom sistemu[2]. U eseju ,,O suštini i obliku eseja’’ (Pismo Leu Poperu iz 1910.) Lukač pravi distinkciju između nauke o umetnostima i pisanja o umetnosti, pri čemu favorizuje one spise ,,koji su nastali iz takvih osećanja, a da ne dolaze u bilo kakav dodir sa literaturom ili umetnošću; gde se pokreću ista životna pitanja kao u onim spisima koji sebe nazivaju kritikom, samo što su ta pitanja upućena neposredno životu.’’[3] Zato on ističe kao najveće esejiste Platona, Montenja[4] i Kjerkegora, upravo one kojima nije potrebno posredovanje literature ili umetnosti.

Esej, kao žanrovski neograničen, najotvoreniji među oblicima, koji više predstavlja stil nego rod i vrstu, početkom XX veka počinje da se ,,infiltrira’’ u roman. Zbog čega dolazi do toga? Odgovor na to pitanje daće nam Vladan Desnica u XXV poglavlju romana ,,Proljeća Ivana Galeba’’: ,,Čovečanstvo je već dovoljno odraslo, dovoljno se prozlilo da bi mu trebalo fabulirati!’’ To je trenutak u kom pisac postaje svestan da mu više nisu dovoljni[5] klasični roman, pesma i drama da bi izneo istinu, a izrazito subjektivni, antisistemski, otvoreni, asocijativni, skokoviti (digresivni), ispovedni ali i dijaloški, oblik eseja se našao kao pravo rešenje za njega. Dakle, čovečanstvu koje je odraslo, koje se prozlilo, sazrelo, nepotrebni su avanturistički zapleti (poput glasina o Galebovom ocu), književnost mora biti više intelektualistička, kako i sam Desnica kaže na jednom mestu.[6] Lukač kao da dopunjuje Desnicu kada kaže: ,,Postoje, dakle, doživljaji koje nikakav gest ne bi mogao da izrazi, a koji ipak čeznu za izrazom. (…)


[1] Georg Lukač ,,Duša i oblici’’, O suštini i obliku eseja, str. 48

[2] Takvo mišljenje je Lukaču suprotstavio Adorno koji esej vidi kao negaciju sistema, kao oslobođenje od klasičnog filozofskog oblika izražavanja.

[3] Ibid. 36

[4] Montenj (1533-1592) u svojim ,,Ogledima’’ prvi koristi izraz essai, tako da, i ako primećujemo i pre njega esejističke crte kod određenih pisaca, tek kod njega se prvi put javlja svest o eseju kao zasebnom obliku.

[5] Nisu dovoljni, ne nepotrebni, jer u tom slučaju bi se govorilo o potpunom prelasku na oblik eseja, a ne na njegovo uključivanje u roman.

[6] Na slično mišljenje ćemu naići i u ,,Retorici proze’’ Vejna Buta: ,,Najveći deo osuda zapleta temelji se na tvrdnji da život ne pruža zaplete i da književnost treba da bude poput života.’’ (str. 72)

 

To je intelektualnost, pojmovnost, kao sentimentalni doživljaj, kao neposredna stvarnost, kao spontano načelo postojanja; shvatanje sveta, u njegovoj neuvijenoj čistoti kao duševni događaj, kao pokretačka snaga života. Neposredno postavljeno pitanje: šta je život, šta čovek i sudbina?’’[7] Intelektualizam, insistiranje na ličnom tonu (budi ono što jesi), ,,sondiranje i pokušaj dosezanja do dubine vlastitog bića’’[8] kako primećuje Miodrag Petrović[9], povezuju Desnicu sa poznatim nemačkim autorom Hermanom Heseom. Desnici u prilog ide svakako i Marićeva tvrdnja da ,,kad je reč o vrhunskim dostignućima pre svega je upadljiv pečat individualnosti’’[10], a tako nešto se moglo postići upravo uključivanjem izrazito subjektivnog i otvorenog oblika eseja.

,,Dok tri linije Zlih duhova, iako različitog karaktera, pripadaju istom žanru (tri romaneskne priče), kod Broha se žanrovi pet linija korjenito razlikuju: roman; novela; reportaža; poema; esej. Ovo integrisanje neromanesknih žanrova u polifoniju romana sačinjava revolucionarnu Brohovu inovaciju.’’[11] Osobine ,,infiltrirajućeg’’ eseja su se u početku ogledale u ispovednoj formi glavnog junaka romana, te se postepeno preko dela Dostojevskog, Rilkea, Prusta, Roberta Muzila, Hermana Broha, Tomasa Mana (eseji o medicini i muzici), učvrstio kao deo romaneskne celine.[12] U jugoslovenskoj književnosti elemente romana-eseja imamo u nekom pogledu i u razbijenoj formi ,,Dnevnika o Čarnojeviću’’, ali njegove osobine su znatno primetnije u ,,Gromobranu svemira’’ Stanislava Vinavera, romanima Rastka Petrovića, ,,Povratku Filipa Latinoviča’’ Miroslava Krleže (eseji o umetnosti i slikarstvu), ali ipak u najvećoj meri u ,,Proljećima Ivana Galeba’’. Kasnije će esej naći mesto i u romanu Danila Kiša, Milana Kundere, kao i esej arheologa u poslednjoj priči ,,Novog Jerusalima’’, a da ne govorimo o reprezentativnim delima postmoderne poetike koja u roman uključuje više različitih diskursa (primer ,,Fama o biciklistima’’ Svetislava Basare: biblijski diskurs, diskurs psihoanalize, diskurs detektivskog romana, policijski diskurs…). U međuvremenu, Hese u ,,Igri staklenih perli’’ prilazi pisanju romana sa esejističkom tendencijom, na isti način kasnije Borhes prilazi pisanju kratkih priča. Kundera govori da se eseji inkorporirani u njegove romane nezamislivi izvan njih, on to zove ,,specifično romaneskni esej’’. Međutim, kod Desnice bi mogli govoriti o esejima, koji su izdvojivi iz celine, koji bi i kao samostalni vrlo dobro mogli funkcionisati (o čemu ću govoriti nešto kasnije).


[7] Ibid. 40

[8] ,,Izvan svakog obrasca’’

[9] Ibid.

[10] Sreten Marić ,,Besede o besedama’’

[11] Milan Kundera ,,Umjetnost romana’’

[12] Treba napomenuti da se naznake eseja primećuju već i kod Lorensa Sterna u ,,Tristram Šendiju’’

 

Takođe, Kundera navodi važnost digresija[13] pri konstruisanju njegovog romana, što ga pored zgušnjavanja radnje, eliptičnosti (nešto što je vezano i za Danila Kiša, npr. u ,,Peščaniku’’), takođe povezuje sa Desnicom.

Desnica tvrdi, pomalo paradoksalno, da upravo u digresijama vidi suštinu onoga što želi da kaže[14], i zato mu najviše i odgovara forma eseja koja podrazumeva slobodu asocijativnosti koja dovodi do skokovitosti, tj. digresija. Sličan ovom Desničinom romanu, ne samo po motivu svetlosti, svakako je i ,,Cink’’ Davida Albaharija; roman sačinjen od tri narativne celine: priča o ocu, priča o Americi i priča o pripovedanju; i upravo ta poslednja je za nas najbitnija, jer predstavlja uplive fragmenata eseja o jeziku i književnosti, a to nije slučajno, na taj način Albahari, kao i Desnica, autopoetičkim iskazima želi da približi čitaocu haotičnu strukturu svog romana. Dakle, za razliku od Danila Kiša, kod kog se autopoetički iskazi javljaju unutar priče, kod Desnice i Albaharija oni funkcionišu kao samostalne celine i na taj način ,,cepaju’’ priču, drugim rečima: roman postaje fragmentaran. Želja za fragmentarnošću, nekom vrstom pripovedačke anarhije, proterivanju sistema iz romana, podrazumeva negiranje pravila i uslovljenosti klasičnog romana; Desnica želi da opravda ,,novi roman’’, traganje za novom formom, eksperimentisanje sa oblicima, a sve to potpuno odgovara eksperimentalnoj prirodi eseja. Mnogi ,,laici’’ će roman ,,Proljeća Ivana Galeba’’ okarakterisati kao dosadan, međutim taj roman je sve samo ne dosadan, štaviše, pre bi se moglo reći da je on mogao biti pisan iz dosade, ako na taj način pristupimo tumačenju sledećih reči Ivana Galeba: ,,Da ja pišem knjige, u tim se knjigama ne bi događalo ama baš ništa. Pričao bih i pričao što mi god na milu pamet padne, povjeravao čitaocu, iz retka u redak, sve što mi prođe mišlju i dušom.’’[15] Ovakvo određenje svog potencijalnog romana predstavlja još jedan u nizu Desničinih autopoetičkih iskaza, još jednu crtu eseja uključenu u romanesknu celinu, ali kakvu celinu?

Mogućnost transformisanja teksta, premeštanja njegovih fragmenata, a da roman opet zadrži svoj prethodni smisao, ,,Proljeća Ivana Galeba’’ povezuju sa možda nesrećno ,,pobrkanim’’ poglavljima ,,Dnevnika o Čarnojeviću’’ (za šta je okrivljen Stanislav Vinaver, ali možda je upravo to ,,nemarno avangardno uredništvo’’ dalo neku finalnu čar tom debitantskom romanu Miloša Crnjanskog)

 


[13] ,,Digresija znači: napuštanje , za trenutak, romaneskne priče. Svo razmišljanje o kiču u Nepodnošljivoj lakoći postojanja jeste, na primjer, jedna digresija: napuštam romanesknu priču da bih direktno napao moju temu (kič).’’ (Milan Kundera ,,Umjetnost romana’’)

[14] Desnica, str. 124

[15] Desnica, XXV

 

 

, ali i sa romanom čija forma nastaje intencionalno, prvim predstavnikom ergodičke književnosti na našim prostorima, ,,Hazarskim rečnikom’’ Milorada Pavića. ,,Premetanje’’ poglavlja je prisutno i u ,,Peščaniku’’ Danila Kiša, gde je sadržaj pisma premešten na kraj romana kako bi predstavljao jedan vid njegovog razrešenja, i upravo to pismo, dokument, je ključno za razumevanje Kišovog romana, dok su to kod Desnice autopoetički iskazi u esejskim fragmentima, koji nam odgovaraju na naše prvo pitanje po susretu sa knjigom: Zbog čega ovaj roman izgleda baš tako? To naizgled banalno pitanje nas dovodi do ključne odlike ovog romana, onoga što čini njegov najveći značaj za našu književnost, i postavlja ga na bitno mesto u razvoju našeg modernog romana, to je upravo njegova forma. On izgleda kao beležnica jednog bolničkog pacijenta, ali ne običnog pacijenta, već velikog erudite, umetnika sa posebnom osećajnošću za realni svet, nešto po ugledu na Valerijeve ,,Sveske’’. Nijedan roman nije samo forma, kao što to nije ni ,,Fineganovo bdenje’’, ni ,,Peščanik’’, ni ,,Hazarski rečnik’’, ni ,,Kuća listova’’[16]; a ne bi ni bili to što jesu, da predstavljaju samo ,,prazne sobe neobičnih oblika’’, ali u ovom slučaju mi ćemo prići sa te strane romanu ,,Proljeća Ivana Galeba’’ da bi odgonetnuli na koji se to način ustaljuje roman-esej u našoj književnosti.

Galeb se raduje kada u knjigama koje čita naiđe na istomišljenika sa stavom: ,,čitav je problem u tome da čovjek iznađe nekakav način, nekakvu formu, u kojoj će slobodno moći da piše šta god hoće’’[17]. On je izabrao formu romana-dnevnika koja je bliska romanu toka svesti koji su učvrstili Virdžinija Vulf, Džejms Džojs i Vilijam Fokner, svestan da će u njoj imati najveću slobodu.

,,Mogao bih da ispišem na čelu ovih stranica i naslov: jedan neosmišljeni životopis. Ali što mogu kad se moj život sastojao više od takvih buba i fantazija, od igre osjećanja, od potitravanja senzibilnosti, od nekakvog kineskog pozorišta sjena, nego od onih čestitih, četvrtastih činjenica koje imaju svoje lijepo, sistematizirano mjesto u životu pristojnih građana i svoj časni položaj u svijetu egzistencijalnih stvari!’’[18]

Osnova života možda i jeste ta jedna nit, ta njegova ,,fabula’’, međutim njegovo bogatstvo je doista u onome što je nevidljivo drugima: u idejama, osećanjima, fantazijama.

 


[16] Roman Marka Danijelevskog ,,Kuća listova’’ (2000), primer savremenog romana-eseja, u tom smislu da je ono što zovemo ,,roman’’ sadržano u fusnotama, dok dokumentarno-esejistički deo predstavlja centralni tekst. Knjiga je zanimljiva i zbog neobičnih tipografskih rešenja i mogućnosti nelinearnog čitanja.

[17] Desnica, str. 99

[18] Desnica, str. 151

 

Takvo shvatanje života možda najbolje opisuje ideja delte, gde bi reka predstavljala centralni životni tok, jedan put, jedan cilj, dok bi delta označavala izbor svega umesto jednog, jednu neodlučnost prouzrokovanu znanjem da postoji više istina. Roman nam na kraju izgleda i kao ogromna količina informacija koje nam ne daju neki konačan smisao, neko rešenje, on više dovodi u pitanje vrednost umetnosti, religiju, filozofske ideje, i u toj njegovoj upitnosti vidimo još jednu karakteristiku eseja.

Izostanak klasične fabule možemo objasniti i mišljenjem Mišela Bitora da naracija više nije linija, već površina. Tako Ivan Galeb kroz ceo roman stoji u mestu dok njegova svest predstavlja nesagledivo prostranstvo izuvijanih saobraćajnih petlji kroz koje se ne putuje u budućnost, već u prošlost i iz stečenog iskustva promišlja sadašnjost u bolničkoj sobi i van nje.

Egon Naganovski u tekstu ,,Roman kao esej, esej kao roman’’ citira Ž. Bloh-Mišela koji objašnjava da savremeni pisci ruše tradicionalni roman isključivo zbog toga što ,,na taj način izražavaju intelektualnu situaciju, u kojoj se nalaze oni i njihovi savremenici, situaciju koja ne pogoduje romanesknoj ekspresiji.’’ Dakle, kao što Muzil i Deblin, ali i Vladan Desnica smatraju, nemoguće je novo izraziti starim, tačnije naivnim linearnim tipom pripovedanja, ,,fabuliranjem’’, nemoguće je izraziti ono što muči njihovog savremenika.[19] Ta misao da se čovečanstvo dovoljno prozlilo[20] da bi mu trebalo fabulirati potpuno odgovara ,,Idejama o romanu’’ Markiza de Sada: ,,Želje su zasićene, duhovi iskvareni, čovek je sit priča, romana, komedija, i zato kažemo da stvari treba prikazivati snažnije, ako se želi uspeh.’’

Kako Adorno govori da esej dobija svetlo od terminus ad quem, a ne od terminus a quo, igrom reči dolazimo do razjašnjenja zašto Galeb kroz ceo život teži ka svetlosti, koja se slučajno nalazi na kraju samog ovog romana. U tom smislu ceo roman ,,Proljeća Ivana Galeba’’ možemo posmatrati kao jedan romansijerski ogled sa ,,utopijskom intencijom’’; ne roman inspiracije, božanskog nadahnuća, već roman strpljivog istraživanja, roman bez početne teze, roman koji je u potrazi za svojim smislom.

 


[19] Tako i Alfred Deblin smatra da ,,radnja nema ništa sa romanom’’, te on stvara roman kojem nije potrebna linearna radnja, niti radnja uopšte (Vidi: Žmegač, Povijesna poetika romana).

[20] Zlo u ovom slučaju treba da bude u opoziciji sa naivnim, a to nas dovodi do izjave Alfreda Deblina u ,,Aufsatze zur Literatur’’ koja je mogla poslužiti kao inspiracija Vladanu Desnici: ,,Sklonost ka fabuli i pripovjednim konstrukcijama stoga djeluju naivno.’’ To je i razlog zbog kog se Deblin divio Džojsu, jer je i kod njega video taj stav ,,da je izmišljanje fabula zapravo smešna stvar’’. (Vidi: Žmegač, Povijesna poetika romana).

 

Preko odnosa junaka prema svetu, u romanu razlikujemo spoljašnju i unutrašnju radnju, ono što nazivamo fabula i ono što nazivamo esej, misaonu radnju, proces mišljenja, a ne iznošenje konačnih sudova. Tako iz Desničinog proznog teksta možemo izdvojiti određeni broj eseja koji mogu samostalno funkcionisati: eseji o filozofiji, književnosti, teatru, muzici, umetnosti uopšte, lepoti, religiji, smrti… Ali to nije kraj, čak i iz tih eseja se mogu izdvojiti samostalne celine između kojih se prostiru digresivne visoravni. Međutim s druge strane, eseji se ne moraju tematski određivati i vaditi iz celine, celina se može shvatiti baš onako kako Desnica kaže roman o svemu i svačemu što je piscu padalo na pamet, dakle to je jedan roman-mozaik, prepun digresija, aluzija, filozofije, psihologije; roman koji se može čitati kao zbirka eseja između kojih se protežu biografske tetive njihovog tvorca koje ne dozvoljavaju da se celina raspadne.

Ono što je interesantno je to da uvek deluje kao da ima još nešto da se kaže na tu temu, i to je tačno ona bitna karakteristika esejističke proze o kojoj govori Adorno: ,,Esej ni u vrsti izlaganja ne smije postupati tako kao da je svoj predmet izveo i o njemu nema više što reći. Njegovoj je formi imanentno vlastito relativiranje: esej mora biti sazdan tako da se uvijek i svagje može prekinuti. On misli u odlomcima, kao što je i realnost razlomljena, a svoje jedinstvo nalazi kroz ulomke, ne time što ih izglađuje.’’[21]

Epštajn navodi Montenjeve reči koje predstavljaju tekstualizaciju renesansnog preokreta, svojevrsno samodokazivanje individualnosti (a to je sve esej): ,,Pošto nisam imao nikakvu drugu temu, okrenuo sam se sebi i za predmet svojih pisanja izabrao samog sebe. To je verovatno, jedinstvena knjiga te vrste, sa tako čudnom i besmislenom idejom.’’

Podrazumevana esejistička individualnost predstavlja još jedan od razloga Desničinog prilaska ovakvom načinu pisanja, pitanje je samo da li ,,pisanje svega što ti padne na pamet’’ u svom začetku ima roman-esej kao cilj? Takav način pisanja evocira duh nadrealističkog automatizma, međutim, ovde se radi o jednom drugačijem procesu, o racionalizaciji, tačnije, prenošenju iz područja iracionalnog u racionalno, o čemu Desnica govori u eseju ,,Marginalije o iracionalnom’’. Moglo bi se reći da je Desnica nadrealista tek toliko da se odrekne ,,zdravorazumske’’ fabule i započne dijalog sa samim sobom kako bi osvetlio i svetlu i mračnu stranu sopstvene prošlosti. O Desničinom raskidu sa romanesknom tradicijom ne možemo govoriti kao o nekoj avangardnoj osobini ovog autora, štaviše, celo njegovo književno zalaganje

 


[21] Adorno, 29

 

predstavlja posebnu vrstu odbrane umetničkog dostojanstva, te njegov roman ne predstavlja negaciju prethodnih formi (sem možda ismevanja položaja fabule u stvarnom životu u epizodi o Galebovom ocu), već samo jedan novi način individualnog izraza.

Desnica, iako je bio upućen u sva moderna umetnička strujanja, svojevrsni erudita (kao i njegov junak Ivan Galeb), nije imao ,,sluha’’ za avangardnu umetnost: ,,Da i takve rečenice koje donose nužna činjenična obaveštenja treba da su po svojoj kakvoći i suštini umjetničke, moralo bi biti i samo po sebi razumljivo, kao što je razumljivo da na slici svaki djelić mora biti dan slikarskim sredstvima a ne sredstvom geometrijskog ili topografskog nacrta, ili da skulpturi ne smijemo prilijepiti prave brkove i utaknuti u ruku pravi mač, već da i ti brkovi i taj mač moraju biti modelirani od kipara i po zakonima (kurziv I. Š.) te umjetnosti.’’[22] U navedenom pasusu vidimo čvrsto tradicionalno opredeljenje Vladana Desnice, koji (za razliku od Džojsa i Kiša) ne može ni da zamisli skenirani fiskalni račun u Vladušićevom romanu ,,Mi, izbrisani’’, iako taj roman nikako ne bi smeli da svrstamo u polje antiumetničkih avangardnih ostvarenja, već da taj potez okarakterišemo kao jedan lucidni atak na ustajalu gutenberšku linearnost.

vladan-desnica

Iz perspektive teorije recepcije roman postaje esej isključivo zbog toga što se čovečanstvo prozlilo, kako kaže i sam Ivan Galeb, i stoga očekuje nešto individualnije, intelektualnije, a te zahteve nikako ne može da ispuni avanturistička fabula. Desnica ovakav roman piše jer jedino kroz takvu slobodnu formu može da se izrazi, ali ujedno ga tako piše i zato što jedino takva forma može odgovarati savremenom čitaocu kog ne zadovoljava fabula već promišljanje sveta kroz čitanje intelektualističke literature. Desnica je izgleda napravio balans, želeo je da se ovaj roman svidi i njemu i publici. Mi nećemo govoriti o tome koliki je komercijalni uspeh napravio ovaj roman, ali moramo primetiti koliki je uticaj imao na program nastave srpskog jezika, jer tek nakon objavljivanja ,,Proljeća Ivana Galeba’’ u udžbenicima se srećemo sa terminom roman-esej, što je svakako modernizovalo svest o romanesknoj formi u srednjim školama.

Roman-esej isključuje alegorijsko pripovedanje, on postaje direktniji[23]. Pisac nema više strpljenja, on je izgubio poverenje u odgonetačku moć čitaoca i pokušava jednom otvorenijom formom da prenese svoje misli, što bi takođe odgovaralo postupku racionalizacije o kom Desnica govori na više mesta. Roman-esej bi trebalo da oslobodi tekst dijaloga i da ga pretvori u jedan nezaustavljivi solilokvij.

 


[22] Desnica, ,,Estetski mrtva mjesta’’

[23] Iako, u neku ruku, možemo epizodu o čoveku koji napušta grad označiti kao alegorijsku scenu.

 

Takav način pisanja približava Desnicu ,,apsolutnoj prozi’’ Gotfrida Bena i njegovom ,,Romanu fenotipa’’.

Pisati šta god vam padne na pamet, deluje možda lako, a ustvari može biti izuzetno teško, upravo ta sloboda može da zaplaši, to bi možda mogli uporediti sa pozicijom slikara pred slikanjem portreta i avangardnim apstraktnim slikarstvom; nekad je najteže stvoriti upravo to što nam se čini lakim za stvoriti nakon što ga je stvorio već neko drugi. Romaneskni tok svesti ne podrazumeva nadrealistički automatizam; kao što čak i akciono slikarstvo Džeksona Poloka u svom procesu zahteva određena zastajkivanja i promišljanja, tako i stvaranje romana toka svesti predstavlja proces u koji je uključena upravo ta svest iz samog termina, za razliku od nadrealističkog uzdizanja nesvesnog, tačnije rečeno toka nesvesti. Desničin postupak možda najbliže određuje Montenjev iskaz o načinu na koji prilazi pisanju eseja: „Ja uzimam temu koju mi slučaj pruža. Sve su mi podjednako dobre. I nikad mi nije namera da ih potpuno rasvetlim, jer ja sam ne vidim ni jednu stvar u celosti…’’

Galebova tvrdnja da reč uvek izneveri misao[24] nas vodi do filozofiranja o neizrecivosti, do filozofije jezika i teza Vitgenštajnovog ,,Tractatusa’’. U isto vreme, ta izjava predstavlja gubitak vere u književni izraz i zaokret prema muzici, slikarstvu i vajarstvu i njihovoj jezičkoj univerzalnosti. Štaviše, ona bi se mogla neprimetno infiltrirati u neki od signalističkih manifesta Miroljuba Todorovića u vidu argumenta za upuštanje u avangardne literarne eksperimente. Međutim, reč koja izneverava misao može da bude i razlog za ovakvu formu romana, jer umesto potpunog poverenja u reč i ,,pedantne’’ fabule, kod Desnice imamo fragmentarnost, esejističke pasaže, digresije, sve ono što je nastalo kao produkt istraživanja, pokušaja da se rečju izrazi misao u svom izvornom obliku. Uostalom, esej ne podrazumeva samu definiciju, već pokušaj definisanja, put do moguće definicije.

Želja eseja da se između življenja i pisanja stavi znak jednakosti, postaje osnova za poetike. Prelazak na roman-esej izgleda kao i prelazak iz srednjeg veka na renesansu; u romanu dolazi do preporoda, počinje da se obraća pažnja na individualističko. Tako u Desničinom romanu, kao i u eseju uopšte, pisac polazi od sebe, kreće u avanture kroz istoriju sopstvenog iskustva, u kontempliranje o svetu, da bi se na kraju ponovo vratio sebi.

 


[24] ,,Riječ uvek izneveri misao!’’ (XXXV), 151

 

Zanimljiva je veza Montenja i Ivana Galeba u tom pogledu, što Montenj smatra da je potrebno da se čovek osami, da se povuče iz ,,velikih poslova sveta’’ da bi osvetlio svoje mišljenje, s tim da Desnica upravo u pisanju nalazi ,,priličnog saveznika protiv samoće i duga vremena.’’[25] I Sreten Marić je primetio koliko je za pisanje eseja značajno slobodno vreme i osamljenost kada kaže: ,,Mada se danas vrlo raznovrsne stvari nazivaju esejem, pravih ogleda u montenjevskom smislu je vrlo malo. Možda zato što to zahteva dokolicu, a danas dokolica nije u naravima. Svi smo mi profesionalci.’’[26]

,,Za moj ukus, osnovni je nedostatak novije literature baš to – što je nedovoljno intele-ktualistička.’’[27] Desnica priziva roman u kom glavnu nit ne čini fabula, već su na toj niti prostrte ideje poput vlažnog veša koje se njihovim promišljanjem neprestano njišu levo-desno. Po rečima Maksa Benzea, nemačkog estetičara XX veka, „esej je izraz eksperimentirajućeg metoda mišljenja i pisanja kao jedne obrazložene ili podstaknute akcije duha, ali i kao izraz intelektualne delatnosti da se izvesnim predmetima pozajme konture, realnost, da im se da bitak’’, što predstavlja kvaku za koju se hrabro uhvatio Desnica u potrazi za novom sobom u istoriji romaneskne forme. Esej je odgovarao Desnici zbog toga što nije morao ideje da maskira iza alegorične fabule, on je otvoreno mogao da razgovara o onome što ima na umu, a ujedno i da citira literaturu kojoj se divio. Tako ćemo u ,,Proljećima’’ naići na mnoge aluzije, na jedan princip koji je pokrenut još preko ,,Tristrama Šendija’’, ,,Uliksa’’, ,,Čoveka bez svojstava’’, npr. prikriveno citiranje Geteovog ,,Fausta’’ u okviru ,,filozofskog eseja’’ u XXIV poglavlju[28], ili modifikacija sentencije Moritz Gottlieb Saphir-a: ,,Brak je grob ljubavi, a žena je krst nad njim’’, što Desnica pretvara u: ,,Uspjeh je grob ljubavi.’’

Desnica kada govori o filozofima kao ,,prerušenim pesnicima’’[29], nas stavlja u poziciju da o njemu govorimo kao o romansijeru ,,prerušenom filozofu’’, posebno ako uzmemo u obzir neke stavove iz filozofskih pasaža u kojima se distancira od pesničkog načina izražavanja, jer po njegovom ,,shvaćanju takozvana poezija prestaje ondje gdje je uistinu vrag odnio šalu’’. Njegova želja da misli pravi filozofije, ne poeziju, jer kako kaže: ,,Mene to nije privlačilo. Nije me zadovoljavalo’’; što je u skladu sa iskazom o odraslom čovečanstvu, kom je potrebno nešto više, nova, ozbiljna, intelektualistička književnost.

 


[25] Desnica, 155

[26] Sreten Marić ,,Besede o besedama’’

[27] Desnica, 100

[28] ,,Imao sam i inače slabost za te tablice-devize, i u mom životu promijenio sam ih priličan broj. Poslednja mi je bila:

Was ich besitze, seh’ ich wie im Weiten,

und was verschwand, wird mir zu Wirklichkeiten!’’ (Desnica, 94)

[29] ,,Nesvjesni pjesnici, nehotični tvorci prave poezije’’ (što se možda najviše odnosi na Ničea).

 

Postoje delovi romana koji čitaocu daju lažni znak o začetku potencijalne fabule, kao što je na primer priča o putujućem pozorištu, ali se ispostavlja da mu i ona samo služi kao podloga za kontempliranje o teatru. Desnica ne vidi vrednost u dramatizaciji već poznatih dela, ili izvođenju klasika, jer publika neće videti nešto novo, a i uveren je da se sve može bolje izrežirati u sopstvenoj glavi. ,,Ono što se ima dogoditi mora se dogoditi, ne može da se dogodi ili ne dogodi, da se dogodi ovako ili onako.’’[30] Sve što se zbiva u pozorišnoj predstavi je sudbinski neumoljivo, ,,tako je onako na neki način više od stvarnosti’’.

U jednom od filozofskih esejističkih odlomaka čitamo: ,,Istina, mislioci su ponajvećma jednostrani, ljuto ekskluzivni. Ali to i jest njihov glavni nedostatak. I zato od pojedinog od njih, uzeta sama za se, i ne možemo očekivati bogzna što. No ako ih obujmimo sve skupa, ako svakog od njih uzmemo samo kao pojedini instrument u kompleksu, tek tad filozofija postaje nešto!’’[31] Na isti način bi mogli govoriti i o umetnosti romana. Možda nije cilj u izmišljanju potpuno novog romansijerskog postupka, možda je ,,recept’’ uzimanja najboljeg iz svega postojećeg, nešto slično pčelinjem radu koji opisuje Rastko Petrović u romanu ,,Ljudi govore’’. Očigledno je da su na Desnicu uticali već pomenuti evropski pisci koji su postepeno uključivali esej u formu romana, ali treba naglasiti i to da je Desnica uprkos ,,velikoj konkurenciji’’ uspeo da ostane originalan i dosledan svom izrazu. Štaviše, esej je takva forma, da svaki pravi esejista, hteo to ili ne, mora biti originalan, jer koja je vrednost ponovljenog mišljenja? Formula koju je Desnica verovatno imao na početku ovog proznog eksperimenta glasila bi: Esej + kratka priča = ,,Proljeća Ivana Galeba’’, s tim da je potrebno naglasiti da se veza između epizoda zasniva na sistemu asocijacija.

,,I ako znamo hiljade tih trenutaka, šta mi znamo o neizmerno velikim delovima njegovog života, gde ga nismo videli, šta znamo o unutarnjim svetlostima naših poznanika, šta o odsjajima što ih daju drugima? Vidiš, ovako otprilike zamišljam istinu (kurziv I. Š.) eseja. I tu se bije borba za istinu, za otelovljenje života koji je neko iščitao iz jednog čoveka, jednog razdoblja, jednog oblika; ali zavisi samo od intenziteta rada i vizije da li ćemo iz napisanog dobiti sugestiju tog jednog života.’’[32] Džojs je mogao savremenog Odiseja, Leopolda Bluma, da predstavi u trećem licu, navodeći dešavanja iz spoljašnjeg sveta u koja je uključen, međutim, tako nikad ne bi saznali šta se dešava u umu ,,nemogućeg heroja’’ i zbog čega je on takav.

 


[30] Ujedno poglavlja XXV i XXVI možemo označiti i kao ,,Esej o teatru’’.

[31] Desnica, str. 95

[32] Lukač, 46

 

Rob-Grije, kao i Kiš  u nekim delovima ,,Peščanika’’ koji predstavljaju omaž francuskom novom romanu, daju sliku sveta imitirajući objektiv kamere, te je čitaocu ostavljeno da sam razrešava zagonetke o unutrašnjem svetu glavnih junaka. Desnica smatra mnogo vrednijim osvetljenje uma savremenog intelektualca, nego patetičnu priču o Titovim borcima i teškim ratnim vremenima koje su i njegovi savremenici sami proživeli i samim tim već imaju svoju sliku o njima. ,,Proljeća Ivana Galeba’’ treba da iznesu na videlo jedan svet, ili tačnije, jedno viđenje sveta, koje drugima do tada nije bilo dostupno.

Pripovedačku sebičnost, ne u smislu škrtosti na rečima već u pogledu neobaziranja na ,,komercijalne’’ zahteve i okrenutosti sebi, možemo objasniti stavom koji je počeo da vlada još sa nekim engleskim romantičarima, nešto pre popularne bodlerovske i remboovske revolucije iz druge polovine XIX veka: ,,Istinski pesnik piše da se izrazi, ili da nađe sebe ili da se oslobodi knjige – a čitalac neka ide dođavola.’’[33] Na isti način kao što se Desnica može opravdati za izostanak fabule (život nema tačno određenu fabulu), isti argument može iskoristiti i u odbranu od kritika da njegov roman ne iznosi određenu poruku ili rešenje postavljenih problema, jer kako kaže i Vejn But: ,,Jedno potpuno ,,otvoreno’’ delo moglo bi se vrlo lepo završiti gromoglasnom tvrdnjom sveznajućeg pisca da knjiga ostaje bez zaključka, jer je život takav.’’[34]

 


[33] Vejn But ,,Retorika proze’’, str. 105

[34] But, str. 73

 

Summary

The theory of the novel , known to the European and world literary tradition from the sixteenth to the nineteenth century , during the second half of the twentieth century transformed into a variety of other forms, often in novel- memoir and ” novel essay”. Ivan Desnica literature and his famous novel ” Proljeća Ivana Galeba ” enabled the author of this paper to detect the flow of the style of formal and thematic changes novelistic genre in terms of Serbian literature. The essay in the text of the novel ” Proljeća Ivana Galeba ” , pointing to the authors opinion, the art of Vladan Desnica storytelling, and transformation techniques genre prose forms in Serbian literature.

 

keywords: essayistic fragments, novelistic art, French new novel (Nouveau Roman), European tradition, philosophy, poetry, Serbian literature, Vladan Desnica.

 

Literatura:

Adorno, Teodor (1985). ,,Filozofsko-sociološki eseji o književnosti’’. Zagreb: Školska knjiga.

But, Vejn (1976). ,,Retorika proze’’. Beograd: Nolit.

Lukač, Đerđ (1983). ,,Duša i oblici’’. Beograd: Nolit.

Marić, Sreten (1975). ,,Raskršća’’. Novi Sad: Matica srpska.

Kundera, Milan (1987). ,,Umjetnost romana’’. Beograd: Bigz.

Žmegač, Viktor (1987). ,,Povijesna poetika romana’’. Zagreb: Grafički zavod Hrvatske.

Desnica, Vladan (1974). ,,Eseji, kritike, pogledi’’. Zagreb: Prosvjeta.

Epštejn, Mihail (1997). ,,Esej’’. Narodna knjiga: Beograd.

Naganovski, Egon (1985). ,,Polja’’ br. 321. Novi Sad.

 

Izvor:

Desnica, Vladan (1990). ,,Proljeća Ivana Galeba’’. Beograd: Rad.

Comments (5)

Tags: , , , , , ,

Čudesna moć reči ili hazarsko otkrovenje

Posted on 22 February 2013 by heroji

Maja Plavšić

Čudesna moć reči ili hazarsko otkrovenje

Ključne reči: Hazari, Hazarski rečnik, Otkrovenje, Ateh, Kagan, Lovci na snove, Hazarska Polemika;

„Duh je ono što oživljava, tijelo ne koristi ništa. Riječi koje vam ja govorim duh su i život su.

Jevanđelje po Jovanu, (6,63)

Svi su sem božjeg jezici patnje, rečnici bolova.[1]

Jedan od najinspirativnijih romana srpske književnosti XX veka, roman koji ostao i dan-danas do kraja i potpuno neiščitan i neučitan, jer se njegov ugaoni kamen oslanja na jednu drugu knjigu, najčitaniju na svetu. Sama struktura  romana i vizuelno i tematski podseća na formu Novog Zaveta, četiri Jevanđelista, četiri priče o Hristovom životu, sve četiri različite, sve četiri viđene drugačijim očima. Četiri naroda u Hazarskom rečniku, četiri nacije, tri jake, jedna je iščezla, tri svedočanstva o tom iščeznuću,[2] sva tri različita.

Biblija je knjiga čija se mističnost ogleda i u tome što se može čitati od bilo kog dela, sa bilo kog kraja, baš kao i ovaj roman Milorada Pavića. U Bibliji postoji i peti zapis, nastao posle Hristovog odlaska koji je ostao nerazumljiv i danas, za razliku od četiri Jevanđelja, jer je poslat sa one strane života kao upozorenje, a to je Otkrovenje Svetoga Jovana Bogoslova.

„Otkrivenje Isusa Hrista, koje njemu dade Bog, da pokaže slugama svojim šta se ima zbiti uskoro; i objavi ga poslavši ga preko anđela svojega slugi svome Jovanu;

Koji posvjedoči riječ Božiju i svjedočanstvo Isusa Hrista, sve što vidje”.[3]

I Hazarski rečnik ima tu težnju da objavi jednu istinu o iščeznuću jednog naroda, koja se jedino pravilnim iščitavanjem mogla spoznati.

„Zašto neko ne bi načinio rečnik reči koje sačinjavaju jednu knjigu i čitaocu prepustio da od tih reči sam sklopi celinu?”[4]

U Otkrovenju, Hristos predaje knjigu koju niko ne može otvoriti, jer niko nije dostojan da pročita njen sadržaj.

„I vidjeh u desnici Onoga koji sjeđaše na prijestolu knjigu ispisanu iznutra i spolja, zapečaćenu sa sedam pečata.

I vidjeh anđela silna gdje objavljuje gromkim glasom: Ko je dostojan da otvori knjigu i razlomi, pečate njene.

I niko ne mogaše ni na nebu, ni na zemlji, ni pod zemljom da otvori knjigu niti da zagleda u nju.”[5]

Prema Bibliji, samo dostojni mogu zadobiti Carstvo nebesko posle Apokalipse, a u Pavićevom romanu samo onaj čitalac koji pravim redom pročita roman, može iščitati odgovore na pitanja postavljena u njemu.

 


[1] Milorad Pavić, Hazarski rečnik, Dereta, Beograd, 2003. godina, str. 381.

[2] Pavić se itekako brinuo o tome da sva tri svedočanstva deluju uverljivo i istinito. To je jedno od najuspelijih mistifikatorstava u modernoj srpskoj književnosti.

[3] Otkrivenje Svetog Jovana Bogoslova (1,1;1,2)

[4] Pavić, isto, str. 121.

[5] Isto (5,1;5,2;5,3)

 

U sve tri knjige[6] postoji nekoliko istih odrednica, to su: Ateh, Kagan, Hazari, Hazarska polemika i Lovci na snove, odrednica koja je samo u Crvenoj knjizi, ali se proteže kroz ceo roman, a dobrim delom čak i odgoneta tajne ove knjige.

Kako je poznat početak ljudskog roda, tako je dat ljudima i kraj civilizacije u Bibliji, Otkrovenje je prelazak Danteove Lete i odlazak u večni život, ali je zagonetka ta koja čuva tajnu onostranog života, pa time postaje jasno zašto jednog od najradoznalijih demijurga srpske književnosti, Milorada Pavića, privlači baš besmrtnost.

Biblija ili Knjiga nad knjigama, pisana samim Duhom Svetim, čini neprestanu okosnicu oko koje ljudi tkaju svoja dela, bilo da su to umetnička, politička ili ova svakodnevna, životna. Ova knjiga, koja svojom formom podseća na neiscrpni rečnik preporuka, pouka, mudrosti, zabrana i pravila, jeste knjiga čija Reč ima ogromnu moć, moć koja može da promeni jedno ljudsko biće, da ga ubedi u postojanje jednog drugog sveta koji za naše smrtne oči nije lako vidljiv. Time što postoji, dakle, takva pisana Reč, koja ima toliko veliku snagu, nije ni čudo što se svi pisci dotiču i spotiču baš oko nje, pokušavajući da otelotvore i ojačaju svoje sopstvene reči, crpeći snagu iz ove svete knjige.

„U početku bješe Logos, i Logos bješe u Boga, i Logos bješe Bog. On bješe u početku u Boga i zadatak je vernoga monaha da svaki bogovetni dan sporo i smerno ponavlja jedini neizmenljivi događaj za koji se može tvrditi da je neosporno istinit. No sad vidimo kao u ogledalu, u zagonetki, a istina, pre no licem u lice, ukazuje se mestimice, u crtama (avaj, koliko nečitkim), sred zabluda ovog sveta, te nam stoga valja da je sričemo iz vernih belega, ma i odande gde nam oni deluju kao pomračeni, bezmalo prožeti nekom sasvim zlonamernom voljom.[7]

Da sve proističe iz Biblije, veruje još jedan od velikih svetskih poštovalaca Reči, Umberto Eko. U  romanu Ime ruže, on neosporno navodi da je život svakog monaha, a monasi su svojim životom najbliži Gospodu, ali i čoveka, da sriče iz već napisanog svoj život.

A manastir, dom Gospodnji na zemlji, mora neprikosnoveno poštovati ne samo Svetu Reč Biblije, već i svaku napisanu reč, jer nijedna nije bezvredna.

„Monasterium sine libris […] est sicut civitassine opibus, castrum sine numeris, coquina sine suppellectili, mensa sine cibis, hortus sine herbis, pratum sine floribus, arbor sine foliis…

(Manastir bez knjiga … jeste poput države bez moći, tvrđave bez ljudstva, kuhinje bez posuđa, trpeze bez jela, vrta bez trava, livade bez cveća, drveta bez lišća…)”[8]

Milorad Pavić jeste, dakle, pre svega poklonik neprikosnovene vladarke umetnosti – Reči, sledbenik Jovanov.

U romanu Hazarski rečnik, Pavić pominje dva velika čoveka Knjige, kako kaže, jednog koji je zabeležio i ovaplotio ceo grčki svet i onog drugog, stanovnika Svetog pisma, velikog proroka. Pominje Homera i svetog Iliju, koji su imali najjaču snagu na svetu – REČ.

 


[6] I sam roman podeljen je u tri knjige, što samo još više ističe tvrdnju koja će biti dokazivana u radu –  da je Milorad Pavić iz reda velikih poštovalaca Reči.

[7] Umberto Eko, Ime ruže, PAIDEIA, PLATΏ, sa italijanskog prevela Milena Piletić, Beograd, 2001. godina, str. 19.

[8] Isto, str. 43.

Hazarski-recnik

 

„I pitao se najzad o tome jesu li se srela dva savremenika, Homer i sveti Ilija Tesvićanin, naseljenik galadski – obojica besmrtni, obojica naoružani samo rečju, jedan zagledan u prošlost i slep, drugi opsednut budnošću i vidovit, jedan Grk koji je bolje od svih pesnika opevao vodu i vatru, i drugi Jevrejin koji je vodom nagrađivao, a vatrom kažnjavao služeći se svojim plaštom kao mostom.”[9]

U romanu se pominje još i Konstantin Filozof koji se osećao nag bez knjige, a ko će verovati nagom čoveku da ima mnogo haljina. Dakle, još jedan veliki poštovalac reči, samo iz drugog vremena, mada ništa manje značajan i zaslužan u istorijskom nasleđu ne samo Vizantije, nego i cele Evrope. Nije Konstantin Filozof tek tako pomenut i postavljen za jednog od onih koji rešavaju pitanje Hazara, jer je baš on doneo pismena i među Slovene; time Pavić pravi jednistvenu kopču, uključuje u ovu polemiku i sopstveni narod, narod čija je istorija nedvojbeno umnogome slična hazarskoj. Ovim je Pavić, po ko zna koji put, pokazao svoje vrhunsko umeće dovođenja u vezu nespojivih stvari koje je prikazao tako jednostavnim i očiglednim.

Ako je cilj svakog ljudskog bića, a znamo da jeste, da ostavi svoj trag postojanja, ili prema hrišćanstvu, da životom u ovoj dolini suza zasluži onaj večni, onostrani život u Raju, ako cilj jeste pronaći čarobni napitak za besmrtnost za kojom su tragali toliki alhemičari, onda su, prema Pavićevom mišljenju, Hazari jedinstven primer grčevite borbe za večno bivstvovanje. Da li je Kagan odveo svoj narod na onu stranu života ili su jednostavno iščilili sa istorijske scene utapajući se u hrišćanstvo, islam ili judaizam? Kome su se priklonili? Ili su možda ostali dosledni nečemu, a sve ostalo je bila vešta varka jednog istorijskog čvora? Niz pitanja na koja nema otvorenih odgovora, ali ostaju naznake virtuoznog pisca, koje nas ipak upućuju negde.

„U analogiji sa Biblijom – pisac je demijurg, a čitalac subjekt koji rekreira svoj svet i svoju priču na osnovu pripovedne istine što obuhvata vremenski prostor omeđen postanjem i apokalipsom.”[10]

Ako pojedinac svojim delom, životom ili žrtvom zasluži besmrtnost – dakle, pravilnim izborom to možemo steći (a zar nije sve na svetu upravo stvar izbora?!) – postavlja se pitanje u vezi sa ovim romanom, kakav je to izbor načinio Kagan, jer su Hazari nestali sa istorijske scene, ili možda – slobodnije rečeno – otišli izvan našeg civilizacijskog vidokruga, a pritom nisu prihvatili niti se asimilovali ni u jednu od tri velike svetske religije – niti u hrišćanstvo, niti u judaizam, niti u islam, jer na kraju svake od tri pomenute knjige kaže se da je Kagan prešao u tu veru, a nije u one druge dve; time se sve tri uzajamno poništavaju, a Hazara nema.

Pavić ne polazi od Stvaranja, već od početka kraja, delo je na pragu Otkrovenja, Kagan prima vest o tome, i polemika nastaje, ali ne da bi izbegla kraj, jer je to nemoguće, već da bi pokazala naličje ljudske težnje da se čovek izjednači s Tvorcem, što ga čini demonskim bićem (tu je Petar Pjanović u pravu kada kaže za ovo delo da je demonološko), ali i  težnju svakog čoveka da postane besmrtan, da povrati onu svoju moć koju je imao pre Adamovog pada, a jedino dovoljno moćno oružje za to jeste – Reč.

Kagan je sanjao san čija simbolika ima izuzetno slojevito značenje. Prvo, vodu koja označava prostor između dva sveta, ovostranog i onostranog; voda je bila mutna, što po svim tumačenjima sluti na zlo. Kagan je u ruci držao ništa drugo do knjigu, koju je morao da sačuva od vode i video je glasnika sa neba s pticom na ruci, i to ne bilo koga glasnika, već Arhangela Gavrila koji je Bogorodici doneo blagu vest o rođenju Sina koji će da spase svet – glasnika koji donosi spas. Kagan je stajao u mutnoj vodi, dakle, telom je bio u grehu i zlu, ali mu je Bog poslao spas, izbavljenje, poslao mu je poruku nakon koje je Kagan shvatio da je tu kraj jednog doba.

 


[9] Pavić, isto, str.112.

[10] Eko, isto, str. 203.

 

„Tada sam shvatio: nema više sklanjanja očiju pred istinom, nema spasa u žmurenju, nema ni sna ni jave, ni buđenja ni usnuća. Sve je jedan isti spojeni večiti dan i svet koji se skoturao oko tebe kao zmija. Tada sam video veliku udaljenu sreću kao malu, ali blisku; veliku stvar shavtio kao praznu, a malu kao svoju ljubav… I učinio što sam učinio.[11]  

Same reči koje je Kagan pročitao u knjizi iz sna – Neka se ne hvali onaj ko se obuva…kao onaj ko se izuo[12] – nisu ništa drugo nego Hristove pouke Apostolima.

Ljudi san, kao i smrt, ne mogu pobediti, čak su i apostoli zaspali kada ih je Hristos molio da ostanu budni i da se mole za snagu da odole iskušenjima; ako uzmemo da je san privremena smrt, onda je ona ono što nas polako uvodi u onoj onostrani život, otvara nam svaki dan vrata pomalo, dok jednog dana ne odemo sasvim. Kagan je u snu postao svestan toga, a potvrdu je dobio u tome što je i posle buđenja stajao i dalje u mutnoj vodi. Snaga sna kod Hazara bila je neprocenjiva, kao i njihova vera u njega. Kagan je bio potpuno svestan da nema odlaganja i da je klepsidra jednog vremena potpuno iscurela, te da mora pronaći izvor snage kojom će klepsidru okrenuti i pokrenuti ponovo. Za to saznanje san mu je bio dovoljan.

U romanu postoji priča o vizantijskom caru Justinijanu II koji se oženio hazarskom princezom. Poenta priče jeste da je ta princeza primila grčku veru, „ali je i dalje po hazarskom običaju smatrala da se bog javio u snu devici Mariji i oplodio je sanjanom rečju”.[13]

Iz ove priče proističe da su spas i san neraskidivo vezani i da je osnovni temelj hrišćanstva i ovde uočljiv, izmenjen verovanjem u snagu sna.

Princeza Ateh, čije je ime zajednička odrednica u sve tri knjige, imala je na očima slova za zaštitu u snu, jer su Hazari bili najneotporniju u snu. Ta slova su bila njena Alfa i Omega, bila su njen početak i kraj. Prema hrišćanskoj knjizi, umrla je ugledavši u brzom ogledalu ta ista slova koja su je čuvala. Jevrejski hroničari Hazarske polemike beleže značenje slova njenog imena (At’ h), Alephje prema njima prvo slovo njenog imena i označava mudrost, Teth označava nevestu, a poslednje „He je četvrto slovo Božjeg imena. Simboliše ruku, moć, snažan zamah, surovost (leva ruka) i milosrđe (desna), lozu čardakliju koja je podignuta sa zemlje i okačena prema nebu.”[14]

Prema islamskoj teoriji, princeza je ljubav jedino mogla imati u snu, a prvu i originalnu verziju Hazarskog rečnika (koja je inače bila u stihovima) zabeležila je upravo ona.

„Kao oko kvasca rastao je potom Hazarski rečnik oko princezine zbirke za koju jedan izvor kaže da se zove O starostima reči.”[15]

„Treba reći da je princeza Ateh bila zaštitnica najmoćnije sekte hazarskih sveštenika, takozvanih lovaca ili čitača snova. Njena enciklopedija nije bila ništa drugo do pokušaj da se na jednom mestu saberu zapisi koje su lovci snova vekovima skupljali beležeći svoja iskustva.”[16]

Lovci na snove bili su najjača sekta hazarske vere ili možda jedina struja vere koja je otišla jedan korak dalje u uverenju da samo u snovima leži besmrtnost; naravno, princeza Ateh, kao lider ove sekte, time i jeste bila ključ hazarske polemike.

 


[11] Pavić, isto, str. 325.

[12] Isto, str. 325-326.

[13] Isto, str.173.

[14] Isto, str. 310.

[15] Isto, str. 311.

[16] Isto, str. 313.

 

„Kad uveče usnimo, mi se zapravo svi pretvaramo u glumce i odlazimo uvek na drugu pozornicu da odigramo svoju ulogu. A danju na javi tu ulogu učimo. Ponekad, ne naučimo je kako valja i onda ne smemo da se na pozornci pojavimo i krijemo se iza drugih glumaca koji bolje znaju svoje reči i korake za taj put.

A ti, ti si onaj koji dolazi u dvoranu da vidi našu predstavu, a ne da glumi. Neka tvoje oko padne na mene u času kada budem dobro uvežbana, jer niko nije svih sedam dana u nedelji ni mudar ni lep.”[17]

Ovim rečima princeze Ateh naslućujemo da su Hazari polje sna smatrali svojim osnovnim životnim  poljem, a polje jave sporednim. Princeza Ateh je u snu mogla slati poruke, pa čak i predmete u budućnost i vraćati ih, sretati ljude… Prema islamskim izvorima o princezi Ateh, ona se tek posle Hazarske polemike[18] posvećuje svojoj sekti lovaca na snove koja se bavila stvaranjem neke vrste zemaljske verzije onog nebeskog registra.[19]

Dakle, nedvojbeno je da je za Hazare polje sna bilo polje borbe u kojem su oni otimali, krali, ljubili, putovali, stvarali, nestali. Kod Hazara je odnos jave i sna bio drugačiji od poznatog, vreme sna je bilo dvaput duže od trajanja jave što samo ide u prilog  već pomenutoj činjenici da je predeo sna bio primarni u odnosu na javu.

„I znali su da kada se ponovo smrkne, to se pokoljenje neće više nikada videti. Slova koja su ispisivali lovci na snove postajala su sve veća i veća, jedva su uspevali da im se obisnu o krake crtajući ih, knjige su postale nedovoljne i počeli su pismena ispisivati po padinama bregova; reke su tekle strahovito dugo do velikog mora i jedne noći, dok su konji pasli po mesečini, Kaganu je na san došao anđeo i rekao mu: Tvorcu su drage tvoje namere, ali tvoja dela nisu.

….. Jedan od lovaca je rekao da dolazi veliki čovek  i vreme se ravna prema njemu.”[20]

Pavić se vrlo vešto poigrao i sa ovom pričom, jer je ljudima dao neku vrstu prečice, snove, u kojima su mogli delovati i čiju snagu mi ne možemo da pojmimo, da bi stigli do besmrtnosti, jer na dnu svakog sna leži Bog. [21]

Ako se posmatra analogno sa Biblijom, san je direktna veza sa Gospodom; u Starom Zavetu, Gospod se javlja u snu, putem sna je nagovestio i dolazak Mesije. Tvrdnja da su Hazari u snu spoznali Boga i doživeli Otkrovenje i zasniva se na činjenici da su bili odabrani da dosegnu vrata onostranog života, Kagan je u snu saznao da predstoji novo vreme za njegov narod i tada mu je umrla kosa na glavi. Za Hazare, vreme je bilo drugačija dimenzija od one kojom mi merimo trajanje godina. Klepsidra je drugačije tekla.

Hazarska polemika, u stvari, predstavlja jasnu sliku nečeg drugog, sliku na kojoj se vide najveći propusti u tumačenju tri velike svetske religije.

U romanu je izuzetno istaknut motiv drveta života. Juda Halevi ga pominje u jevrejskim spisima o Hazarima, to je drvo čiji koren teži ka donjem svetu,  stablo predstavlja ovozemaljski život i krošnja teži ka Bogu,

„što više rastemo u vis ka nebu, kroz vetrove i kišu ka Bogu, tim dublje moramo ponirati korenjem kroz blato i podzemne vode ka paklu.” [22]

 


[17] Isto, str.313-314.

[18] Inače, u sve tri knjige, posle polemike princeza Ateh nestaje, prema nekim umire, a prema nekim ostaje da živi, ali ne u ovom svetu nego u donjem.

[19] Isto, str. 208.

[20] Isto, str. 214-215.

[21] Isto, str. 103.

[22] Isto, str. 17.

 

Čitano prema biblijskom kodu, čoveku su data iskušenja kroz koja mora proći i nadvladati ih da bi bio dostojan visina; sam Gospod je posle stradanja prvo sišao u pakao, pa se onda ispeo na svoj nebeski presto.

U Otkrovenju jasno stoji da onaj koji povredi i ne posluša reč Gospodnju, biće mu oduzeto od Drveta života.

„I ako ko oduzme od riječi knjige proroštva ovoga, Bog će oduzeti njegov dio od Drveta života  i od Grada svetoga, što je napisano u knjizi ovoj.”[23]

Prema hazarskom verovanju, san je penjanje ka Bogu, ali sam uspon nije nimalo lak, naprotiv, to je grčevita borba sa iskušenjima i samo jednom se može uspeti, ako se to ikad i desi, ka Gospodu, a svaki ostali put pre toga se treba vratiti u običnu ljudsku ravan, ali ni povratak nije bezazlen i jadnostavan, itekako i tada čekaju zamke. Ljudska sudbina, u svakom segmentu, prepuna je ovakvih zamki, pogrešnih koraka i pogrešnih reči, a svaki dan čovek mora živeti, koračati i govoriti. Najteže od svega jeste pronaći balans u samom sebi, između dobra i zla, jer čovek poseduje i jedno i drugo, s tim što zlo ima sopstvenu volju i želju da nadvlada, pa kad se ono u sopstvenoj duši pobedi, čovek čini manje pogrešnih koraka i govori manje pogrešnih reči. U romanu je umetnuta i jedna, kako se tvrdi grčka, priča o mišu, u kojoj miš koji je lako ušao kroz rupu u koš s pšenicom, kada se halapljivo najeo, nije više mogao izaći, jer da bi izašao trebalo je da odoli iskušenju i da se vrati mršav kakav je i ušao. U tekstu je ova priča data kao upozorenje lovcima na snove koji gladni u snu love razni plen i nazad ne mogu više zbog svoje alavosti i zauvek ostaju zarobljeni u snu, a san je kako smo videli samo jedno od prolaznih polja, tranzit između ovostranog i onostranog života. Sličnu sudbinu je imao i najbolji lovac na snove, Mokadasa al Safer, koji je načinio grešku pri povratku i ostao zauvek izgubljen.

„Sve je učinio sa takvim uspehom da mu se i najlepša materija koja postoji – materija sna počela pokoravati. Ali, ako nije načinio nijednu grešku penjući se ka Bogu, pa mu je stoga omogućeno da ga vidi na dnu čitanog sna, načinio je sigurno grešku na povratku, silazeći u ovaj svet sa visina u koje se vinuo. I tu je grešku platio. Pazite na povratak! – zaključila je princeza Ateh. Rđav silazak može da poništi uspon na planinu.”[24]

Sve ove tvrdnje stoje u jasnoj analogiji sa biblijskim tekstom koji uči o istrajnosti, trpeljivosti, krotkosti, skromnosti, celomudrenosti, zapisanim u Solomonovim mudrostima, Psalmima, Priči o Jovu, i naravno – alegorijskim pričama Hristovih propovedi.

I konačno, u  okviru sekte lovaca na snove, radile su dve struje – jedna ljudska koja je pokušavala da spase hazarsku istoriju, jer Hazari su nestali, ali tek onda je nastala grčevita borba za spasenje reči u čijim pismenima stoji sačuvana povest o njima kao upozorenje[25] svim narodima sveta, jer kada bi se ona izgubila sve bi bilo uzalud, i ona druga – demonska koja je pokušavala da to onemogući, jer demoni nemaju vlast nad ljudima, već samo nad njihovim delima. Konstantin Filozof je u romanu izrekao reči koje, prema Bibliji, obeležavaju čoveka od trenutka prvog ljudskog greha i jasno objašnjavaju kakav je cilj čoveka na zemlji.

 


[23] Otkrivenje (22,19)

[24] Pavić, str.105.

[25] U prilog tome da je ova povest o Hazarima zaista shvaćena kao priča o upozorenju, svedoči i jedan zapis Lance Olsen , The Writer’s Chronicle, 2000: „Pavić nam poručuje najpre na jedan, potom i na drugi način: ako ne danas, onda sutra, svi ćemo mi postati Hazari, jedan neostvaren, izgubljen narod, nerazumljiv svom potomstvu, unucima, praunucima i unucima praunuka.”

 

„Dedu sam imao velikog i vrlo slavnog, koji je stajao blizu cara, a pošto se dobrovoljno odrekao date mu slave, bi proteran i došavši u tuđinu, osiromaši i tamo me rodi. A ja, tražeći staru dedovskiu čast, nisam uspeo da je steknem; Adamov sam naime, unuk.”[26]

Ovde jasno vidimo parabolu sa pričom o padu demona, o Sataninoj pobuni i kazni koja je usledila, i o Adamovom padu, ali i pokajanju, pa čovek ipak ima mogućnost, ako zavredi svojim životom, da ode u Raj, a ne u Luciferov, doduše isto besmrtan, ali time još grozniji Pakao.

Petar Pjanović Hazarski rečnik uporno naziva demonskom knjigom.

„Na isti se način i trojedini Adam uvek budi u svoju smrt, bez obzira na dužinu sopstvenog vekovanja i činjenicu da može savršeno odigrati programiranu ulogu. On je mehaniči zbir triju demonskih volja, grešno čedo tri praroditeljske žudnje, preobražene u satanskoj laboratoriji, pa zato zajedno nikada ne mogu da vaskrsnu pravoga čoveka niti da obdelaju Božije delo. Otud je «Hazarski rečnik» u sva tri vremensko – tematska sloja dijabolična konstrukcija, seme zla što bi htelo da nikne protiv Božije volje.”[27]

Činjenica jeste da Pavić veoma plastično oslikava sve likove koji naseljavaju prvenstveno donji svet (sve tri vere), ali čitano u biblijskom ključu, šta drugo Biblija radi već poučava koga i čega se čovek na svetu treba najviše plašiti i kloniti. U večitoj borbi dobra i zla često se čini da đavo odnosi prevagu, ali ne treba zaboraviti da je Satana bio Arhangel Gospodnji pre pada, kao ni njegovu kaznu jer se nije pokajao, za razliku od Adama, čija je sklonost ka grehu osnovno obeležje čovečanstva. Međutim demon može stati samo u korak koji čovek prethodno napravi i davati mu podstreka, ali konačna odluka je samo ljudska. Ali ako je, u ovom delu, đavolu bio cilj da uništi Knjigu ili Reč, nije uspeo, i pored svih lovaca koji su lovili reči da bi ih uništili,  Teoktist Nikoljski je, ma koliko to delovalo demonski, imao dar, koji je samo od Gospoda mogao dobiti, da pamti reči, i njime spasio hazarsku priču i uspeo da ostavi traga u istoriji. Spasao je Reč, nastala je Knjiga.

„Svet građen od slova, država od priče, istorija od teksta, jesu one realnosti u kojima Pavićevi junaci nalaze svoje utočište, svoj prostor i kojem uvremenjuju svoju zapisanu večnost.”[28]

Taj prostor je Pavić uspeo da izgradi i sačuva za njegove stanovnike. Ako su Hazari prošli kroz inicijaciju Otkrovenja, dakle doživeli strašnu Apokalipsu i postali besmrtni u nekom novom svetu, koji hrišćani zovu Novi Jerusalim, onda su mnogo stradali na ovom svetu; „Jedan ruski vojskovođa H veka, knez Svajatoslav, ne silazeći s konja pojeo je hazarsko carstvo kao jabuku”[29],aluzija u kojoj jasno vidimo jahača Apokalipse,rastakali se i uvirali u neke nepoznate predele, iščezavali i iščezli, što nam Pavić i kazuje u ovoj knjizi, onda su odneli prevagu nad demonima, a to je opet biblijsko Otkrovenje, jedan od najupečatljivijih biblijskih podteksta u ovom romanu. I sam Pjanović kaže da „narativni fragmenti u stvari su autopoetičke Pavićeve igre kojima se iskušava duša samoga teksta, duša koja ima svoju anđeosku i satansku prirodu. Težnja ka harmoniji i estetizacija pojavnih i duhovnih činjenica, koliko god izgledalo da imitiraju delo Stvoritelja, u isto vreme mogu izgledati kao da dolaze s druge strane dobra, s one strane koja probija granice ljudske zadatosti i htenju da se sukobi sa harmonijom sfera stvorenih Božijom voljom, da porekne njegovu prevlast. To dvojstvo se oseća u prirodi Teoktista i Sevasta.”[30]

 


[26] Pavić, str. 180-181.

[27] Petar Pjanović, Pavić, „Filip Višnjić”,biblioteka Albatros, Beograd, 1998. godina, str. 166.

[28] Isto,  str. 182.

[29] Pavić, isto, str.21.

[30] Pjanović, isto, str. 169-170.

 

Velika grupacija demona u ovom delu jeste samo jedna od dodatnih činjenica koje ukazuju na to da su Hazari doživeli Otkrovenje, jer prema Bibliji strašni Sud će doći onda kada se Satana ponovo rodi. Demon je neizostavan u ljudskom životu, ali je i on Božje davanje, kao deo kazne koja je namenjena čoveku zbog pobune, da ga kuša i muči, ali i jača i čeliči, i čovek, ako hoće da bude bliže Gospodu, mora pustiti duboko korenje u pakao, biti drvo koje odoleva napadima i krošnja će mu rasti ka nebu, ka mestu gde je stvoren, gde je prvobitno bio.

„Prava reč je uvek kao jabuka sa zmijom oko stabla, s korenom u zemlji i krošnjom na nebu.”[31]

Na kraju života svakog čoveka vodi se bespoštedna, stravična borba za dušu između dobra i zla, anđela i demona; ako se ta jedna duša supstituiše celom nacijom, onda nastaje rat kakav se vodio oko hazarskih spisa.

Bog stvara Rečju, a Umetnik je paradigma samog Stvoritelja. Andrić kaže da je umetnik kao Bog jer i on stvara, ali da je i preteča Antihrista, jer se sa Bogom takmiči u stvaranju.

Povest o Hazarima, kao iščezlom narodu sa istorijske scene, jeste ostala, ali je morala da negde nađe sebi mesto da živi, te ju je Pavić lepo smestio u svet umetničkog dela, koji je naravno ostavio uvek otvorenim za naše iščitavanje i učitavanje, i tako pokazao da povest i dan-danas živi – kada god otvorimo korice knjige.

„Živi jezik što vaskrsava mrtvi narod jeste poetička objava Hazarskog rečnika i svedočanstvo o moći pripovedne umetnosti.”[32]

Milorad Pavić nam je pokazao kolika je snaga neprikosnovene vladarke – Reči, bilo da je ona Gospodnja ili ova naša obična ljudska, umetnička.

SUMMARY

In this essay it has been written about Hazarian people, about their disappearance and brilliant ways of writing and playing on historical and literature plane. It shall be discussed about biblical text in this novel and their influence on it. One of the themes is possibility that Hazarian people passed through Apocalypse and vanished.

 


[31] Pavić, isto, str.158.

[32] Pjanović, isto, str.206.

Comments (3)