Ratomir Rale Damjanović

KIRKA I PISAC

 

Nije uobičajeno da se reaguje na književni prikaz[1] ili kritiku, ali tekst Aleksandra Gatalice o hrestomatiji “Serbia – srpski narod, srpska zemlja, srpska duhovnost u delima stranih autora“ (Itaka, 2014), odveć banalizuje i pojednostavljuje jednu složenu temu,  da bi se to prećutalo. U toj knjizi na 1000 strana “gotovo da nema negativnih tekstova o Srbiji”, primećuje Gatalica. Nema pisaca koji su “pronicljivim zaključcima primetili i ono što kod nas u mnogim vremenima nije valjalo”. On je, veli, lično pročitao da je “Džon Rid  u knjizi „Rat u Srbiji  1915“, osim potresnih pasaža o Srbima, primetio i kako se u naše javne kuće ulazi kroz svinjce…”, a toga u ovoj dvotomnoj hrestomatiji nema, pa prema tome, slika o Srbiji nije dovoljno autentična. “Kakva je snaga montaže i kolažiranja prigodne vrste, najbolje znaju dvojica od troje priređivača ovog obimnog dvotomnog kompleta zapisa o Srbima iz pera stranaca, Novo Tomić i Ratomir Damjanović, dugogodišnji novinari…”, piše Gatalica, eksplicitno denuncirajući priređivače da su falsifikatori. Slični onima koji su se već istakli u nacionalnom falsifikovanju, bilo da su bili ZA ili PROTIV. “U brojnim knjigama stranaca Srbi ipak nisu samo zaštitinici Evrope, vitezovi bez mane, i narod koji se jedino ističe po velikodušnosti”, ističe Gatalica a baš takva slika Srba je, proizilazi iz njegovog komentara, bila namera priređivača. Malo uz pomoć kolažiranja, malo mitske čarobnice Kirke… “Ko to tamo peva Srbija!”, kaže on u stilu Šijanovih filmskih junaka.

“Dalje nećeš moći!”

Malo je požurio Gatalica i zaslužuje da mu se za ovu (ne)promišljenu diskvalifikaciju i knjige i priređivača, samo pošalje kratak otpozdrav na pismo, ali Gatalica nije bilo ko. Ugledni je pisac, višestruki laureat, muzički kritičar koji veoma ozbiljno shvata svoj posao, javna ličnost od integriteta. Istina, njegovi su javni nastupi zbunjujuće banalni, neinventivni i konfuzni, pa bi se i rečeni prikaz mogao uzeti kao jedna od nesuvislosti koje eksplicira sa akademskim tonom. Ali, da se ipak, pozabavimo njegovim pristupom, simptomatičnim za jednu pojavu koja je više od decenije vrlo popularna kod nas. U pitanju je potreba da se reaguje na sve što ima predznak srpski, ako nije reč i o tehnologiji manipulacije jednake onoj u Miloševićevo vreme, kada se reč „srpski“, „srpsko“, izgovarala s punim ustima. U isti mah, baš je to Miloševićevo vreme i dozirano angažovanje protiv mnogima bila dobra odskočna daska, od objavljivanja knjiga do prevoda na druge jezike, što je, bez sumnje, dobro za srpsku kulturu, iako bi se moglo reći i to da bi za srpsku književnost mnogo bolje bilo da neke knjige uglednih pisaca nisu prevedene.

Ali, to je već druga tema.

O “Serbiji” je pisalo desetak uglednih autora (izdanje iz 2014. je novo i prošireno), književnih kritičara, profesora univerziteta, akademika, etnologa, istoričara, sociologa, tumačeći je kao neku vrstu istorijske čitanke i antologije i multidisciplinarne studije koja otvara brojna pitanja. Na jedno od njih ukazuje u svom predgovoru Akademik Dejan Medaković:

„Brzo je postalo jasno da smo, hteli to ili ne, postali svedoci civilizacijskih smena i potresa onih sila koje se bore za globalnu vlast i poredak u današnjem svetu. U takvoj borbi jedva da ima mesta za stare pojmove o međunarodnom pravu i ostalim tekovinama jednog poraže¬nog sveta.“

“Pred nama je knjiga o kojoj treba govoriti u množini, jer je u njoj sazdano više knjiga, a njeni sadržaji su tako zgusnuti i nosivi da se iz nje, prosto, indukuju druge knjige, čineći osnov za celu, tematski jasno uokvirenu, malu biblioteku knjiga”, zapisao je svojevremeno Mile Nedeljković u listu „Vukova zadužbina“.

I tako dalje.

“Serbia” je bila nekoliko godina najtraženija knjiga u međunarodnoj razmeni Narodne biblioteke Srbije i nalazi se u mnogim svetskim bibliotekama, univerzitetskim i slavističkim centrima, kao i u bibliotekama Srba u dijaspori.

Putnici koji su prolazili kroz srpsku zemlju, najčešće nisu imali nameru da pišu ni pozitivno ni negativno, ni dobro ni loše, ni afirmativno ili suprotno od toga. Pisali su ono što vide, o ljudima i zemlji, o njenoj umetnosti, težnjama i nadama, istoriji i “sadašnjosti”. U kontekstu, razume se, mogu se naći i negativni tonovi, kako to formuliše Gatalica, ima pisaca koji su “pronicljivim zaključcima primetili i ono što kod nas u mnogim vremenima nije valjalo”, kako on napominje kao savesno đače, ali tu crno-belu šemu, kao model objektivnosti za koji se zalaže, toliko omiljenu centrima moći koje su stvorili udruženi političari, generali, intelektualci i novinari, priređivači nisu imali u vidu.

Ključni kriterijumi prilikom izbora bili su književna vrednost teksta, autentičnost, zanimljivost i originalnost autorovih zapažanja o srpskoj zemlji i srpskom narodu, srpskom stvaralačkom biću, srpskim nacionalnim težnjama, motivima i mitovima, u kojima se osvetljava kakav značajan događaj iz istorije ili istorijska ličnost.

Zastupljeni žanrovi su pesme i poeme, putopisi, dnevnici i memoari, besede i rasprave, pripovetke i romani, drame, eseji, pisma, zapisi…, 13 poglavlja, 350 autora, preko 500 tekstova, 1 000 stranica, opsežna bibliografija i beleške o delima i piscima na 90 stranica.

Autori tekstova su znameniti ljudi, pisci i putopisci nekad i u novijim vremenima, nobelovci, akademici, profesori univerziteta, doktori nauka, svetski poznati i priznati umetnici, istraživači, istoričari, ratni izveštači, novinari…

Uspon i pad Srbije, to je ključna vertikala u knjizi. Preovlađuju svetli tonovi, i sami putnici se radije opredeljuju za njih. Ponekad se romantičarski oduševljavaju i glorifikuju Srbe, nekad im se čude ili ih žale, uzdižu njihovu epsku i lirsku  poeziju, dive se njihovom neopokornom duhu, ali i uočavaju nesposobnost da se snađu u velikim prelomnim trenucima. Epsko i lirsko, herojsko i tragično se neprekidno prepliću. Pred “putnicima” je mali narod sklon mitovima i samoobmanama, ambicijama i pretenzijama koje karaterišu velike i moćne narode. Narod sa  kojim se Evropa više puta poigrala, koji se vekovima nalazio u žrvnju velikih sila bez jasne svesti o tome. U temi Srbi i Evropa stranci pišu i o mračnoj strani evropske diplomatije (nekad i sad), o evropskom Molohu i njegovoj nezajažljivoj osvajačkoj gladi, o patološkoj potrebi za katarsom u kojoj proživljava svoje ratove, tridesetogodišnje, stogodiše, hiljadugodišnje, verske, žetvene, ratove ruža i krsta, krstaške i pohode Svete lige i  svoj pakleni krug strahova u kojima preovladava “islamska opasnost”. O Evropi koja je zbog korumpiranosti, nesposobnosti, vazalske svesti i nemoći svojih vođa postala protektorat Sjedinjenih Američkih Država, kako kaže Harold Pinter. Nekada opsedana spolja, danas opsednuta iznutra, Evropa je već osvojena, razjedinjena i razbijena sa mogućnošću da doživi sudbinu Jugoslavije, jer je urušavanjem svih principa međunarodnog prava otpočelo i njeno urušavanje. Jedan od autora koji se bavi tom temom svojoj knjizi dao je naziv: „Smrt Evrope u Prištini“ (Žak Ogar).

Tekstovi (ne zapisi) su autentični i u većini slučajeva sagledavaju srpsku kulturu kao “kulturu otpora u sudaru sa velikim civilizacijama i silama, koja žilavo brani vlastiti kulturni identitet” (dr Zoran Avramović). Time se bave i “stari” i “novi” autori. Sve je više istraživačkih knjiga i studija koje stavljaju pod lupu protekle decenije i događaje. U poglavlju knjige koje je nazvano “Sunovrat Evrope”, podosta je tekstova upravo o stvaranju lažne slike, kao prvom ratnom cilju, o čemu opsežno piše Filip Najtli u knjizi “Prva žrtva rata”. Javljaju se analitičari koji sistematizuju i tumače Veliku Laž Veka, dovodeći u vezu koordinate tog projekta u kojem su učestvovali moćnici jednog vremena, oni što su rukovodili zemljama, vojnom ili medijskom silom, intelektualci, filozofi i razni drugi bojovnici koji su propovedali NATO-istinu, evropsku i američku, velikim ustima, sa velikim argumentima, menjajući istoriju,  oblikujući događaje iz savremenog doba, zastrašujući sve koji misle drukčije i kvare sliku.

O tome pišu Čomski, Pinter, Handke, Hofenbauer, Ralf Hartman, Žan Ditur, Pjer Pean, Dik Marti… Ne zaboravimo njihove prethodnike. To su Žak Merlino u knjizi “Istine o Jugoslaviji nisu sve za priču”, Klaus Biterman priređivač zbornika “Serbien muss sterbien”, Vladimir Volkov, koji ima više knjiga sa tom temom, Žan Ditur, Filip Najtli, Robert Parsons, Mišel Kolon…

Po žestini se naročito ističu Pinter, Solženjicin, Čomski, Mihalkov, Debre, Doleček, Monros-Stojaković, Zinovjev, Handke, čiji je govor prilikom dobijanja Ibzenove nagrade uključen u knjigu, Dejvid Gibs koji 2010. objavljuje knjigu o „humanitarnom razaranju Jugoslavije“, iz koje je izdvojen tekst „Rat koji nije gotov“. Oni su direktni i jasni, kao njihovi prethodnici iz ranijih vremena, Vilijam Denton u knjizi “Hristijani u Turskoj” (1862), Viktor Igo u tekstu “Za Srbiju” (1876), Dostojevski u svom dnevniku (“Prokleti interesi evropske civilizacije“, 1877), dobitnik Nobelove nagrade za književnost Karl Spiteler („Naše švajcarsko gledište“, 1914), rumunski akademik Nikolae Jorga, čiji je čuveni govor “Srbija, herojska i mučenička” (1915), takođe u knjizi, pa Gijom Apoliner („Austrijski i bugarski progon srpske ćirilice“, 1917), Gilbert Kit Česterton („Srbi u istoriji“, 1914, „O spasavanju Srba“, 1916), Migel de Unamuno („Za srpski narod“, 1918), Alfonso Rejes („Raspeće Srbije“, 1919), Bertold Breht („Poslanica Srbima“, 7. april 1941), Edmond Pari („Genocid u satelitskoj Hrvatskoj 1941-1945“, 1960), Karlo Falkoni „Ćutanje Pija 12“, 1960), Per Hanson („Oktobar 1941“, 1976), Andre Malro („Tragedija se približava“, 1984), Rudolf Burger („Duh iz 1914“, 1994) Pjer Galoa („Nemačka Evropa ili evropska Nemačka“, 1977), Ralf Hartman („Danke Dojčland“, 1988), Žan Kler („Beogradska Gernika, 1999)…

Ali, to je samo jedna od tematskih linija i vertikala knjige čija bi se “struktura mogla podvesti pod parafrazu sintagme Miloša Crnjanskog Srbija i komentari“, kako je to definisala prof. dr Danica Andrejević na prvoj promociji hrestomatije u Univerzitetskoj biblioteci “Ivo Andrić” u Prištini 1995. godine. “Istovremeno, to je i hrestomatija i hronika jednog dugog hoda po mukama, antologija i zbornik, čitanka i dnevnik događaja kroz srpsku misteriju vremena, sfingu balkanskog prostora i tajnu nacionalnog pravoslavnog bića ” rekla je ona tada.

Obuhvaćeni su svi periode u njenom istorijskom putu: nemanjićko doba, freske, ikone, zadužbine, Kosovski boj i kosovski junaci, epska i lirska poezija (istorija u pesmi), putopisi kroz srpsku zemlju, srpske teme kao inspiracija književnosti, srpski ustanci, oslobođenje Srbije, Veliki rat, Drugi svetski rat, ratovi 91-95, bombardovanje Srbije 1999, medijske laži o razbijanju Jugoslavije, otimanje Kosova i Metohije, stogodišnjica Velikog rata, petnaestogodišnjica bombardovanja Srbije…

Veliki broj stranica posvećen je srpskom pitanju kroz vekova,  jer su Srbi s vremena na vreme, “pokretači istorije”, i to u poglavljima “Za Srbiju”, “Pravda za Srbiju”, “Sunovrat Evrope”, u kojima se raspravlja i o medijskoj i propagandnoj slici Srbije. Ugledni savremenici događaje objašnjavaju u istorijskom kontinuitetu, bez obzira da li je u pitanju austrougarska, nacistička, vatikanska, ustaška ili savremena propagandna mašinerija. Pokazuje se da je Austrougarska postavila model koji je prihvatila nacistička Nemačka, i da je on kasnije, taj model, malo usavršen i osavremenjen, primenjen prilikom demonizovanja Srbije u poslednjih 25 godina od strane bivših srpskih saveznika udruženih sa zajedničkim neprijateljima iz dva svetska rata. Na prvi pogled je vidljiv propagandni angažman tih NATO-pisaca i zaista bi trebalo objaviti u nekakvom zborniku šta su pisali i govorili. Treba sabrati njihove novinske tekstove, besede, ratne izveštaje, “istorijske” studije, paskvile, karikature…, i videti kakva se pacovština (Ginter Gras) tu nataložila! Nekakav Institut za Istinu trebalo bi da sakupi šta je sve pisano nekad i šta je pisano u poslednjih 25 godina, na osnovu kakvih komandi, u kojima je učestvovala i intelektualna armada, je na Srbiju kretala kaznena ekspedicija.

Noam Čomski te i tako angažovane intelektualce naziva “čoporom nezavisnih umova”. U pitanju je etablirana “elita”, koja zna da je bolje da se nađe uz oficijelni stav, koji im obezbeđuje dalekosežnu korist, pogotovu ako im se obradom javnog mnjenja pruži alibi, da su na pravoj strani, humanosti i pravde, što ima svoju upotrebnu vrednost i na ovim prostorima. Dežurni kontrolori, poput Gatalice u ovom slučaju, odmah reaguju. Za svaki slučaj, jer posao još nije dovršen. Ne dozvoljavaju bilo kakvo drugo tumačenje osim oficijelnog, postavljanje bilo kakvih pitanja koja otežavaju poslovođama novog opskurantizma i novim filozofima, koji afirmišu princip: “Postojati – znači biti opažen (Ese est percipi) i u skladu s tom logikom nastupaju u tumačenju današnjeg sveta. Naše je, po njima, da tu doktrinu prihvatimo u nešto modifikovanom obliku: “Postojati – znači biti prokažen”. Ali, ni to nije dovoljno. Takva slika mora se razrađivati. Mi smo loši, i to, za naše dobro, moramo dokazivati. Možda je i gore od toga, ali nismo bili svesni. Što više takvih slika u svakom trenutku! U protivnom, ne samo da nećemo biti opaženi i dobiti kakvu takvu šansu, nego ćemo se bezizlazno i trajno naći među prokaženima.

Savremena Kirka preuzima ne samo obličje nego i um. Kirkina sredstva su trava moli (u “Odiseji”), kod nas je to u narodnom poimanju bunika, a u savremenom značenju medijska poruka. Mediji imaju tu moć da angažuju sve strukture društva i oblikuju stvaranje lažne slike na osnovu koje se preduzimaju akcije, bez obzira na žrtve i stradanja, s idejom da će strahote i stradanja zaseniti uzroke i povode. Uvereni u ispravnost onoga što rade moćni, koji su uvek u pravu, (jer je u njihovom vitalnom interesu), medijski promovišu to svoje pravo, svoju „veliku dušu“ i širinu pogleda koja im omogućuje da vide više od malih i slabih. I  najveće divljaštvo proglašavaju kao svoje pravo u ime pravde i humanosti.

Na udaru su sve strukture društva, sve institucije, sva vremena. Francuz Rože Mikieli to zapaža u knjizi “Subverzija” (1971): “Pri tome su uvek aktuelna dva cilja: sopstveno javno mnenje koje se u prvoj fazi priprema, kada mu se samo nagoveštava akcija koju ono samo treba da zahteva kao neodložnu i stvar svog morala i svoje države, i javno mnenje u Zemlji pariji. Stvara se određena slika kod sebe i u svetu i razara duhovno i ekonomsko uporište zemlje koja je na nišanu. U svemu tome značajni pomagači su osvedočeni intelektualni autoriteti.

Fenomen poznat iz prošlosti, koji nije imao veze samo sa autoritarnim karakterom vlasti i strahom podanika, nego i sa mirisnim ideološim čarobnim napitkom, kao što je ona trava “moli” u “Odiseji”, kojim Kirka Odisejeve mornare pretvara u svinje, ostavljajući im ljudsku misao. I sa  iracionalnom ljubavlju, o čemu rečit primer daje Ridiger Zafranski u knjizi “Zlo i drama slobode”. Kakvi su bili ti psihološki mehanizmi koji su intelektualce vodili u tabor autoritarnog režima, kao inkvizitore, egzekutore, pritajene gušitelje, kakvi su bili modeli manipulacije, prinude i nagrađivanja, o tome je već dosta pisano. Totalitarni hardver prošlosti zamenjen je totalitarnim softverom ovog vremena koji modifikuje i modernizuje te “svagda iste obrasce”. “Nevolja današnjeg sveta jeste neuviđanje nevolja”, piše profesor Mihailo Đurić u knjizi “O potrebi filozofije danas”, a jedna od tih današnjih neuviđenih nevolja jeste razaranje duhovnih vrednosti i praksa da intelektualci iz interesa, ili nekritički, prihvataju zahteve novih moćnika, svesno maskirajući njihove ciljeve, ili, ponekad, nesvesni svega, jer su se ciljano doveli u stanje nesvesnosti. “To je vrhunska finesa: svesno se dovesti u stanje nesvesnosti a onda postati nesvestan upravo izvršenog čina samohipnoze”, pisao je nekada akademik Nikola Milošević.

Nije, pri tome, na udaru samo sadašnjost nego i prošlost, jer “kontrolisanje prošlosti svakako predstavlja veliki deo mogućnosti kontrolisanja sadašnjosti”, kaže oksvordski profesor Dominik Liven, naglašavajući da “oni koji drže moć nastoje da svojim tumačenjem istorije očuvaju svoju moć i da proglase da su njihova zajednica ili njihova ideologija pravedni, da su to uvek bili i da postoje za dobrobit čovečanstva.” Oni su, dakle, dobri momci, a mi smo svakako loši momci. Tako jeste sada, tako će i biti a tako je i bilo. Zbog toga što smo loši sada, bili smo loši i u prošlosti. I to moramo da otkrijemo. Sve to što su o nama u prošlosti pričali i pisali blagonaklono, sumnjivo je, jer je izvađeno iz negativnog konteksta. I verodostojno je samo ako se uz belo priloži i crno. Nismo mi baš tako dobri, poučava nas G.A. Mnogo smo lošiji. Lošiji od dobrih. Nemojmo se zavaravati. Ako saznamo koliko smo loši, bićemo mnogo bolji. Lošiji smo i od sebe. Jednostavno loši. Nismo mi takvi kakvi jesmo, nego smo i gori.

Ali, Gataličina crno-bela naiva i nije predmet ovog teksta, nego svest koja propagira takav sistem vrednosti.

Prof. dr Milo Lompar prihvatanje takve logike naziva “duhom samoporicanja”, a mogli bismo, imajući na umu jedan roman Mišela Uelbeka, taj programirani poremećaj nazvati “duhom pokoravanja”. U pitanju je neka vrsta samohipnoze koja sjedinjuje samoporicanje i pokoravanje, i mimikriju koja po potrebi sofisticirano maskira taj fenomen.

Medijska manipulacija ima tu globalnu i lokalnu moć da uguši, prikrije, poništi drugačije mišljenje. O tome je autor ovih redova napisao seriju tekstova još krajem devedesetih, u svojim kolumnama “Slovo o jeziku”, u listu Intervju, a 1992. godine je objavio tekst u kojem je našim medijskim moćnicima dokazivao da će “izgubiti propagandni rat protiv sopstvenog naroda”. Tako doslovce, i ostao bez posla devet godina. I: da brane vlast tako žustro “jer više nije reč samo o goloj vlasti nego i o goloj koži”.

Dvadeset tri godine kasnije delimo stav Harloda Pintera, koji je govorio da je “svaka istina tek varljiv odraz stvarnosti… Ali, kao što sam rekao”, kaže britanski dobitnik Nobelove nagrade za književnost, “traganje za istinom nikad ne sme da stane. U njemu ne sme da se kasni, niti može biti odgođeno, sa njom se mora suočiti, baš tu, na licu mesta”.

Naravno da u 13 poglavlja knjige, na 1020 strana, ima i negativnih tonova i komentara, ali tema negativne percepcije malo je složenija nego što je shvata Gatalica, koji negativno izjednačava sa svinjcima kao predsoblju javne kuće a priređivačima nonšalantno pripisuje “snažno kolažiranje” slike o Srbiji! Pored svega što je Rid napisao o “istrebljenoj naciji”, njemu nedostaje i jedan prikaz svinjca kroz koji se, navodno, prolazilo u kupleraj, da bi slika o Srbiji bila autentičnija. I to hoće u naslovu, izdvojeno, krupnim slovima.

“Uprkos odsustvu ovakvih tonova, “Serbiju 1-2 trebalo bi preporučiti, ali samo za naporedno čitanje s ostalim knjigama koje su lako dostupne”, zaključuje bezazleno pisac teksta na kraju prikaza.

Dobra ideja.

Mogao bi preporučitelj da sastavi bibliografiju takvih knjiga. Čim se čitalac malo zanese, imao bi priliku da odmah uzme jednu gorku dozu da se ne bi zaneo još više.

Levo dobra Srbija, desno loša Srbija.

Smiješane najlakše se piju.

Impresionira neobaveznost sa kojom Gatalica sve to izgovara, i lakomost da na svoj konto, nonšalantno, upiše lake poene. One što dolaze kad loptica zakači tenisku mrežu, koje imaju svoje žargonsko ime. Kada bi se pravila ATP lista sa takvim poenima, mnogi bi se sa ovijeh strana našli na top-listi među prvih deset igrača. Ili prvih sto. Uz pomoć čarobnice Kirke.

Gatalica je očevidno ozbiljan kada predlaže ono uporedno čitanje. Ima ljudi koji iskreno veruju, iz dna duše, i dublje, u svaku svoju reč. Samohipnotički veruju, uprkos raciju koji se tu i tamo probudi. Nema tu pomoći, ni nama ni njima. Manipulatori manipulišu svesno ili manipulišu nesvesno, ali uvek manipulišu. Ovi drugi su, može se reći, skoro nedužni jer reaguju instinktivno, bez obzira da li je dugme pritisnuto ili nije. Metode su uglavnom iste, menja se samo ideologija. Pri tome, postupak manipulativne argumentacije obično ima za cilj da napad koji propagira svojom pričom predstavi kao puku odbranu. U ovom slučaju, Gatalica brani čitaoca od lepe slike Srbije, prihvatajući crno-belu šemu kao odraz istine i objektivnosti u savremenom svetu.

A možda je u pitanju samo arogancija, ona koja redovno prati osrednjost i “snažnu” ambiciju!

Cui bono!, rekao bi Ciceron.

2015.

Dragan Bunić

 

Evropska unija, organizacija država u krizi

 

I.   Istorijat

II.  Osnivanje i razvoj

III.  Zakonodavstvo

IV.  Pravosuđe

V.   Borba sa ekonomskom krizom

VI.  Izbeglička kriza

VII. Zaključak

 

 

I. Istorijat

 

Po završetku Drugog svetskog rata, sve su evropske zemlje bile veoma iscrpljene tim ratom. Trebalo je osigurati plaćanje ratne štete od strane Nemačke silama pobednicama, ali ne kao posle Prvog svetskog rata, kada je to izazvalo hiperinflaciju i doprinelo dolasku fašista na vlast. Prema planu Henrija Morgentaua,[1] posle rata, Nemačka treba da bude okupirana i podeljena kako ne bi bila u stanju da ponovo izazove svetski rat.[2] Dakle, nova Nemačka bi morala dobro funkcionisati u ekonomskom smislu i biti sposobna da plati ratnu štetu.

Sjedinjene Države, jedine sposobne da uspešno pariraju Sovjetskom Savezu koji je uprkos velikim gubicima izašao ojačan iz Drugog svetskog rata i čiji sistem se proširio na zapad do Berlina (Istočna Nemačka, Poljska, Čehoslovačka, Mađarska, Rumunija, Bugarska, Albanija), predložile su 1947. godine Maršalov plan. Taj se plan službeno zvao „Program pomoći za rekonstruisanje Evrope” (Programme de rétablissement européen), a faktički „Američki plan za rekonstrukciju Evrope posle Drugog svetskog rata”. Kada su komunisti uz pomoć Sovjetskog Saveza preuzeli vlast u Čehoslovačkoj, u februaru 1948. godine, ubrzalo se evropsko razjedinjavanje odnosno ujedinjevanje. Evropa se podelila na Istok i Zapad, što je zahtevalo grupisanje Zapadne Evrope u saveze vojnog, političkog i ekonomskog karaktera.

U Hagu je 1948. godine održan kongres evropskih pokreta, koji je doveo do stvaranja više međunarodnih organizacija koje kao cilj imaju kooperaciju zapadnoevropskih zemalja. Tako su stvorene Evropska organizacija za ekonomsku saradnju (od 1962, Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj, na francuskom Organisation de coopération et de développement économiques ili OCDE), Evropski savet, NATO i druge.

Nakon Drugog svetskog rata, Strajtova ideja o stvaranju jedne Prekookeanske unije koja bi bila sastavljena od petnaest država: Sjedinjene Države, Velika Britanija, Kanada, Australija, Novi Zeland, Južna Afrika, Irska, Francuska, Belgija, Holandija, Švajcarska, Danska, Norveška, Švedska i Finska,[3] inspirisala Aristida Brijana (jedan od stvaralaca Lige naroda)[4] za stvaranje jedne Unije sjedinjenih evropskih država, a Vinstona Čerčila (premijera Velike Britanije) za stvaranje jedne evropske države. Međutim, jedan od osnivača te organizacije, Robert Šuman, neposredno je učestvovao u Strajtovoj ekipi, što je bilo preovlađujuće za stvaranje jedne evropske organizacije koja nije bila evropska država, kakvu su toliko želeli Vinston Čerčil i Viktor Igo, koji ju je predlagao još u 19. veku.

 

Slobodan Škerović

RVAČKI PRINCIP ŽIVOTA – LAOKOON

 

Šta je život i šta je posledica života?

 

Odgovor na drugi deo pitanja daje definiciju života – ropstvo.

Dok je Buda ciljao na deduktivni, razumno ubedljivi odgovor, dokazujući da je život patnja, ja ću da to obrnem naopako, ne menjajući ništa činjenično, i da dokažem kako je život ropstvo zbog svojstvenog uslovljavanja materije, a posledica toga je potpuno robovanje „pravilima učestvovanja“. Ali, da skoknem i do objašnjenja toga, recimo da ono što je „priroda stvari“, nazovimo to „zakonom“, nije zaista obavezujuće, mada je nasilnički nametljivo.

Legenda o Laokoonu, Apolonovom svešteniku, kaže da je upozorio Trojance da ne prime Konja, kako je to Vergilije sažeto rekao: „Timeo Danaos et dona ferentes“[1] . Zbog ovoga su razgnevljeni bogovi izrekli kaznu Laokoonu da ga smlavi zmija, golemi udav.

Tako su, Laokoon i njegovi sinovi patili, o čemu svedoče izrazi njihovih lica.[2]  Izrazi podsećaju na onaj Gorgone Meduze, boginje gneva. Prosto pogled na njih izaziva okamenjenost posmatrača.

Hajde da malo razmislimo, šta je zaista razljutilo bogove? Setimo se Prometeja, neposlušnog titana koji se suprotstavio Zevsu te ljudima odao tajnu božanske tehnologije – vatru! Za taj čin bio je kažnjen večnom patnjom.

Ima i druga priča, da je Adam neposlušao Boga Gospoda i zahvatio u oblast znanja, zbog čega je izbačen iz Edena, po pretpostavci mesta večne zabave, pravo van u svet patnje.

Život je patnja a takođe i kazna. Ne umiranje u groznom bolu – življenje u bolu jeste konačna kazna. Ovo će kasnije, u drugačijem i ponešto afazijski izmenjenom odnosnom sistemu, biti preimenovano u – Pakao.

Takođe karakteristično, za helenističko doba, akcenat u umetnosti se često stavlja na patnju, kao kod čuvene skulpture smrtno ranjenog Gala. Bilo je to vreme kada je grčka civilizacija doživljavala opadanje, Rimljani su napredovali nakon pobede nad Kartaginom i iskorenjivanja Etruraca, robovlasništvo je bilo glavni izvor profita.

Ratomir Rale Damjanović

 

Lovci u mutnom

 

LOVAC U MUTNOM – sintagma koju upotrebljavamo kada želimo da ukažemo na nekoga ko nečasnim sredstvima ostvaruje cilj, ko ne preza od mutnih radnji, izvan propisa, morala i zakona. Takvu osobu sintagma određuje kao LOVCA gipkog mačjeg hoda, oštrog oka, prefinjenog sluha i njuha, izvanrednog refleksa koji strpljivo i uporno čeka u zasedi, nepogrešivo procenjuje pravi trenutak za skok i DOLAZAK MUTNOG VREMENA KOJE JE NAJPOGODNIJE ZA DOBAR ULOV. Novinari i običan svet sve češće, kako stvari izlaze na videlo, upotrebljavaju množinu: LOVCI U MUTNOM. To je ono što posebno zabrinjava. Zvuči paradoksalno, ali što je više lovaca u mutnom teže ih je pronaći. Kako ih uloviti i izbaciti na suvo, kad se u mutnoj vodi ne mogu prepoznati. Ni lovci u mutnom, ni MUTIVODE. Doduše, znamo da se mutivode drže uglavnom dna, dok lovci u mutnom operišu po svim prostorima, i na površini, i na najvećim dubinama, uvek spremni, uvek na oprezu.

Kad se razbistri, zinućemo od čuda kad budemo videli to što ćemo videti! Lupićemo se po čelu i upitati gde su nam bile oči. I na sebi ćemo ugledati skliske naslage mulja. Kako ga bar pod rukom nismo napipali?! Kakva nam se to skrama navukla na oči, te ni u bistrom mutno nismo videli. Sada: uši nam pune mulja, nozdrve pune mulja, pod pazuhom – mulj… Glib između prstiju, u obrvama… ispod jezika mulj, talog, punoglavci. Neće biti vremena da sve to saperemo!

Mutna voda je velika opasnost i veliki izazov, i za poštena čoveka. Love i oni koji to nisu nameravali. Neki prosto spasavaju glavu, neki gube glavu, gube orijentaciju, zavara ih tolika mutna voda.

Iskusni, prekaljeni, osvedočeni LOVCI U MUTNOM u mutnoj vodi snalaze se kao i u bistroj. Sve dobro vide, sve dobro znaju. Znaju topografiju dna, raspored obala, tajne kanale, podvodne pećine, uvale, opasne grebene, nalete vetrova… I svuda mute. Najradije love i mute jezikom i rečima. Obilato koriste BLATIZME. Mute uzvodno, mute nizvodno, mute kurjački i janjeći, mute u prošlost, u sadašnjost, i budućnost, mute za svoje dobro, mute za svoje opšte dobro, mute iz kaprica i iz zabave, sipaju mutne reči iz klozeta i slivnika sudbinski zabrinuti za budućnost, navode mutnu maticu pod naša grla, mute sa spremljenim koferima i okovanim škrinjama. Mute knjigama, mute rečima, mute s dva prsta, mute sa svih deset prstiju, mute još malo koliko im je ostalo za mućenje, dok ne odu neopaženi. Ljudi ginu – oni mute. Ljudi tuguju – oni mute! Mute odozdo, mute odozgo. Sa ove i sa one strane, spreda i straga, stalno dodaju mulja, da se voda ne izbistri, brljaju vodu, da se mulj ne slegne na dno. Jer kad se stiša i slegne, ugledaćemo što dosad nismo videli! Zanemećemo pred tumorom koji se nakotio u tom mulju.

Ali, udariće bistra voda i na našu vodenicu.

Voda koja ne pazi ni kumstva ni prijateljstva!

Voda koja svašta opere do pogana jezika!

Voda koja svašta opere do crna obraza!

Voda koja sve nosi izvan sramote!

Voda koja sve pere osvem grijeha!

Lepote: Voda riče, a mlini melju!

1987.