Archive | February, 2013

Tags: , ,

Ženski princip u Koderovom epu

Posted on 10 February 2013 by heroji

Dragana Bošković

Poštovаlac duge kose – Ženski princip u Koderovom epu

SAŽETAK: Koderova epika predstavlja suprotnost tipičnom srpskom romantičarskom epu, koji je prožet izrazitim muškim principom, rodoljubljem i često izdignut na refleksivnu ravan, jer Romoranka transkribuje sve značajnije romantičarske topose u ženskom ključu. Ženski princip se ne očituje samo u likovima (početak Razjasnice), već i u višeznačnosti pojma Majka, praćene ženskim atributima  – pticama, biljem, vilama. Međusobna metamorfičnost ovih reči-bića tvori tkivo svojevrsne poetičke mitologije koja predstavu o ženskom daje iz drugačije perspektive i predstavlja jedinstven slučaj u okviru ovog žanra.

KLJUČNE REČI: Đorđe Marković Koder, ženski princip, romantičarski ep

Iako specifičan, i po mnogo čemu inovativan, romantičarski ep nikako nije samonikla tvorevina, već je tekovina koja se nadovezala na dotadašnji razvoj književne tradicije, modifikujući ga prema poetičkim načelima svoje epohe. Prva polovina 19. veka predstavlja period koegzistencije nekoliko književnih pravaca, a shodno tome i poetika. Romantizam, kao pravac koji na kraju odnosi primat, svakako nosi i neke od premisa iz sentimentalističkog, klasicističkog i predromantičarskog nasleđa.[1]

DjordjeMarkovicKoder

Ipak, romantičarski ep nije samo literarno, već i nacionalno-istorijski uslovljen. Kao doba velikih istorijskih dešavanja i revolucija, kraj 18. i prva polovina 19. veka bude samosvest o nacionalnom integritetu, prošlosti i naravno – o jeziku. Iz takvih istorijskih okolnosti romantičarski ep crpi svoju najzastupljeniju tematiku – rodoljublje (Deretić 1983, 32 i 37; Živančević i Frangeš 1975, 8; Mitrović 1995, 76;  Pogačnik i Zadravec 1973, 211). Otud i glavna preokupacija prve generacije romantičara etosom, patrijarhalnim shvatanjem života, herojskim moralom, nacionalizmom (Deretić 1983, 37; Ivanić 1995, 85; Pogačnik i Zadravec 1973, 211). Kao jedan od glavnih toposa romantičarske epike, borba, čiji su junaci nacionalni prvaci i istorijske ličnosti (Ivanić 1995, 85), predstavlja tipično muški princip. Pored kulta heroja koji služi divinizaciji istorijskog (Ivanić 1995, 96) i ima budničarski karakter, ep u romantizmu razvija i motiv srca, ali ne kao simbola ljubavi, koji bi donekle uključivao i ženski princip, već opet u muškom ključu, kao središte rodoljublja (Ivanić 1995, 92), kao nešto što se vezuje za junaštvo i muški kodeks časti.

[1] Detaljnije u: Popović T. 1999, 88-105 (sentimentalistički ep) i 112-134 (klasicistički ep); Damjanov 1998, 131-186 (predromantičarsko epsko pesništvo).

 

Međutim, daljim razvojem tematike borbe, dolazi do raslojavanja epa na empirijsku i alegorijsku ravan, na zemaljski i nadnaravni svet (Ivanić 1995, 94-95), čime romantičarski ep postaje mesto rafinirane refleksije (Popović 1 1985, 37), koja se bavi večitim pitanjima poteklim iz sudbinskih pozicija naroda. Ti refleksivni pasaži sežu duboko do iskonskih mitova, arhetipova; prelaze granice ovovremenog i penju se u transcedentne sfere, stvarajući svoje vlastite filozofije, kosmogonije (Popović T. 1999, 67). Ovo traganje neizbežno povlači sa sobom i motiv putovanja, ali i motiv samoće (Ivanić 1995, 99; Popović T. 1999, 67), gde se lirski subjekat poistovećuje s kosmičkom dušom (Ivanić 1995, 98). Jer, čovek na izvesnom stupnju kulture smatra sebe mikrokosmosom (Elijade 1986, 142). Kao takav, junak koji prevazilazi prepreke, istovetan je piscu koji stvara i traga, te se oba čina mogu smatrati ritualom.[2]

No, mitsku matricu romantičari nisu izmišljali, već su je – okrenuti nacionalnoj prošlosti – našli u folkloru. Oni nastavljaju tradiciju narodne književnosti (Milosavljević 1997, 65), dajući joj svoj umetnički pečat. Folklorne mitske paralele korišćene su kako bi se stvarni istorijski događaji podigli na ravan legende, nadljudskog (Ivanić 1995, 96). Upravo se u narodnim verovanjima i običajima mogu nazreti brojne arhaične religiozne situacije (Elijade 1986, 141).[3]

I ova vrsta epa prožeta je muškim principom: muškarac je nosilac mita; on predstavlja glavnog i jedinog lika; on je aktivni činilac; on poseduje umnost, kreativnost, a pisac se često poistovećuje sa svojim junakom, dodajući mu time i epitet stvaraoca.

Stoga je očigledno zašto se književna kritika i književna istorija slažu u činjenici da romantičarski ep predstavlja poseban vid ovog epskog žanra, jer unosi mnogobrojne novine na polju tematike, u domenu jezika i umetničkog postupka (Ivanić 1995, 83-102; Popović 1 1985, 39; Popović T. 1999, 144).

No, pre svega treba napomenuti da se u teoriji književnosti žanrovi ep i spev izjednačuju (RKT 1986, odrednica ep i spev), ali i da se poistovećuju s romantičarskom poemom (Popović 2 1985, 271; Popović T. 1999, 72). Pošto je Koderova rukopisna zaostavština


[2] A ritual ‘„realizuje mit i omogućava da ga čovek doživi”(Kajoa 2002, 25).
[3] Elijade ovde upućuje na to da je seoskim zajednicama, iako odavno pokrštenim, uspelo da u hrišćanstvo uklope „veliki deo svog prehrišćanskog religioznog nasleđa, koje čuva izvesnu kosmičku strukturu”.

 

objavljena pod naslovom Spevovi, u ovom radu će se koristiti samo termini ep i spev, jer odrednica poema, koju neki kritičari upotrebljavaju kao žanrovsku determinantu za Koderovu Romoranku,  u savremenoj literaturi ima suviše široko i neodređeno značenje (Solar 1987, 152).[4]  Važna distinkcija jeste i to da ep i epika uopšte crpu svoju tematiku iz mitologije (Meletinski, 174 i 266; Popović T. 1999, 67; Solar 1987, 149), dok je junak poeme junak socijuma, koji se ne bori s neprijateljem, već sa unutrašnjim nemirom (Popović T. 1999, 150) ili pak društvom (Popović T. 1999, 67).

Dalja analiza će pokušati da dokaže da Koderov spev – iako prožet ženskim principom – pripada epu i da kao takav daje predstavu o ženi u do tada nekonvencionalnom ključu. Romoranka sadrži sve značajnije topose tipičnog romantičarskog epa (građu iz folklora, jezik, motive sna, majke, bilja, vila i ptica), ali je muški princip transponovan ženskim, kako likovima, tako i glavnim motivima.

Obe vrste srpskog romantičarskog epa, junački i religiozni, sadrže gotovo isključivo muški kod i služe se jezikom muških, odnosno epskih narodnih pesama. S druge strane, Koder, gradeći svoju epsku mitologiju u ženskom ključu, zadržava asimetrični deseterac, ne kao stih epske narodne poezije, već kao iskonski ritam srpskog jezika; kao stih koji odgovara srpskom narodnom biću, kao nešto što je sugestivno vezano za dalekosežno mitsko vreme (Damjanov 2002, 134). Mitsko vreme je uvek i sakralno vreme (Elijade 1986, 88), a Koderov spev oživljava upravo to vreme kada čovek nije govorio, kada je bio jedno s prirodom i umeo da opšti s njom, sa životinjama i biljkama (Vasović 1983, 113), kada je činio neraskidiv deo tog sakralnog sveta. Otud se u Romoranci vaspostavlja ta duhovna, teološka dimenzija, za koju je dokazano da ima svoje korene u srednjovekovnoj pisanoj tradiciji – u pleteniju sloves, koje poistovećuje reč i suštinu, Pismo i Božju blagodet (Damjanov 2002, 91-92).


[4] Razlika je prije svega u dužini: ep predstavlja „duže izlaganje u stihovima” (Solar 1987,138), a poema „nešto kraću stihovanu vrstu u kojoj se isprepliću mnogi elementi tipični za lirsku poeziju s elementima koji karakterizuju epsku poeziju” (Solar 1987 0,154). Možda upravo ova hibridnost može da zavede prilikom klasifikacije romantičarskog epa, koji prvi unosi elemente lirskog i time intenciozno oneobičava ovu književnu vrstu. Prevagu epa treba tražiti u njegovoj svrsi, koja počiva u kolektivnosti – ep „govori o stvarima koje su za celu zajednicu životno važne” (Pavličić 1983,531), i u njemu zajednica čuva svoje etos, istoriju, ali i samosvest (Pavličić 1983, 532). S druge strane, poema odražava individualno, iako podleže postupku narativnosti (Popović T. 1999,150), gde se od romantizma fabula lagano redukuje (Popović T. 1999,150; RKT 1986, odrednica poema).

 

Koderov ep predstavlja neku vrstu tužaljke mrtve ćerke koja za života nije dovoljno poštovala svoju majku, pa joj se sada obraća iz sveta mrtvih. Međutim, u spev su interpolirane panteističke epozode, koje opevaju harmoničan život bilja, ptica, vila i majke, a pod blagoslovom Neba. Taj romor prirode i bića koja je nastanjuju, predstavlja specifičnost Koderovog pesničkog jezika, koji nije lako prohodan za čitaoca.

Koderslovar

Zanimajući se za fantastično i natprirodno, transcedentno i zaumno, Koder svom pesničkom jeziku traži izvor u bajanjima, basmama i vračanjima (Vasović 1983, 106 i 112; Vukadinović 1979, 16). Kao i romantičarima toga doba, i ovom pesniku je narodni jezik poslužio kao ishodište za dalja jezička eksperimentisanja, koja se otržu od logičkog, fiksiranog značenja reči (Popović 1 1985, 39). Naslutivši da se u basmama krije onaj zaumni, nemušti jezik kojim se mogu izraziti iskonski toposi[5], Koder preuzima jezik ženske usmene poezije ne kao utilitarni materijal sa već utvrđenim značenjem, već kao svojevrsni prosede za stvaranje vlastitog poetskog jezika (Vasović 1983, 110).  Bajanje ima i svoj magijski karakter, te tako i taj jezik nosi u sebi magiju reči.[6] U svakom slučaju, Koder je u basmičnoj leksici tražio kod za magiju reči[7], i kako je bajanje „tajna, veoma sugestivna radnja”(Pešić i Milošević-Đorđević 1997, odrednica bajanje), koja počiva na asocijativnosti gde um ne bira reči, već one izviru iz iskonskog osećanja govora – potražio je ključ u sinonimici koja odlikuje ovu lirsku vrstu. Sinonimičnost i brojne etimologike, koje proizvode neobične kovanice, tipične za Koderovu Romoranku


[5] „Jezik tek približno može da izrazi (…) izrazima pozajmljenim iz područja prirodnoh ili duhovnog profanog čovekovog života; (…) ljudska nesposobnost da izrazi ganz andere (podvukao M.E.): jezik je sveden samo na nagoveštavanje onoga što prevazilazi ljudsko prirodno iskustvo, izrazima pozajmljenim od samog tog iskustva”(Elijade 1986, 56). To je upravo ona muka reči koju je Miodrag Popović pripisao Sarajliji (Popović 1 1985, 39).  
[6] Specifičnost basmičnog jezika precizno definiše Nada Milošević-Đorđević: „Potreba za magičnom funkcionalnošću reči izazvala je bogatstvo onomatopeje i aliteracije, kao i jednu novu izvangramatičku upotrebu glagolskih stanja i vremena, imeničkih oblika, posebnu poetsku, ali uvek funkcionalnu gramatiku, čija je osnova magična dinamičnost”(Perišić i Milošević-Đorđević 1997, odrednica basma).
[7] Reč  „basma” vodi poreklo od indoevropskog korena *bha– što znači govorenje, glas, molba zapovest (Radenković 1996, 15), što se i krije u naslovu Koderove Romoranke. Romor predstavlja zaumni govor, razgovor sa nadzemaljskim bićima, te stoga traži i poseban jezik. Bajalica mora da izgovara reči tačno i da ih čuva u tajnosti, tako da uglavnom šapuću prilikom bajanja (Radenković 1996, 19 i 26). Kolika je konzerviranost reči, dokazuje i činjenica da neke bajalice čak i ne znaju značenje reči koje koriste (isto). A na starinu ovog žanra upućuju i teorije istraživača da basma:  1) vodi poreklo od paganskih molitvi; 2) da je povezana sa crkvenim nasleđem, tj. da predstavlja interpretaciju pisanih molitvi, i najverovatnija, 3) da predstavlja operacioni tekst proizišao iz praktične ljudske delatnosti (Radenković 1996, 68). Očigledan je i uticaj pisane magijske književnosti (apokrifne molitve, magijski zapisi i formule) koja ima svoje tri struje: vizantijsku, romansko-germansku i islamsko-orijentalnu (SMER 2001, odrednica bajanje).

 

„prezimice, ožujke žutice”, „cveling, crbe, cicev, cibabajče”, „Sladolenac”, „gonizrake”, „gorčalica”, „kako joj je život sladak, ladak”, „cincarka zlatna Zrači mrači”, „iz suznika suza joj poklizi”, „Kad će s’ moja izmenuti rana, / Kad li moja usanuti rana? / Koju napol i dvoi i troi / U nepele, brojom poe spori”, „pticu čezu, koja čezne za svoje čine i nazove je čizom”

nalaze svoje izvorište u basmama:

„pipe pipunice” (Timotijević 1978, 54),  „seko sekavino” (Timotijević 1978, 101), „Trkulj, sine, trkuljčiću! ” (Timotijević 1978, 101), „naprat napratinov napratio bube” (Popa 1958, 250); zatim paralelizmi: „Rumena rumenice, crvena crvenice, zažarena žarenice; razrumeni se, rascrveni se, ražari se” (Popa 1958, 149), „reka Ognjuša (…) druga Podljutuša  (…) treća Blaguša” (Popa 1958, 181);

gde su karakteristični i izmišljeni toponimi skovani ili dobijeni derivacijom: „Lelek-Gora”, „Nevrat-Polje” (Popa 1958, 149), „Bodelj” (Timotijević 1978, 100) u značenju „izboden sin”, i sl.

Sinonimija je najsugestivnija i najasocijativnija igra reči (Milosavljević 1997, 142), ali kod Kodera reči nadrastaju svoje značenje i, kao basma, postaju dinamične – njihov cilj jeste da se rađaju i teku, da se prelivaju i isijavaju u okružju u kom su nastale (Damjanov 2002, 121). Usled toga, čest paralelizam koje bajalice koriste jeste usporedba sa vodom: „kako voda teče, tako i basma da teče” (Radenković 1996, 18). Svrha Koderovog jezika jeste upravo ta metamorfičnost i neokamenjenost reči, jer ako postanu znak – one ostaju prikovane za svoje značenje.[8] Njegove reči-bića (Pavlović 2 1985, 276) samo su usmerene ka simbolu, jer iako postoji simbol i referencija, nema referenta (Milosavljević 1997, 139 i 142). No, čak i referencija kod Kodera podleže gipkosti i elastičnosti, što katkada otežava čitanje njegovih tekstova. Stoga, njegove reči nikada ne postaju simboli u potpunosti, ali ta težnja ka simboličnom omogućava da Svet postane „proziran, pogodan da pokaže transcedenciju” (Elijade 1986, 123). Upravo ta nemimetičnost i disperzivnost Koderovog teksta dugo ga je držala na marginama srpske književnosti, jer se prvi usudio da poetski jezik ne podvrgne načelima Razuma, Logike i Smisla (Damjanov 1997, 22).


[8] Znak koji nosi religiozno značenje unosi elemenat apsolutnog i time stavlja tačku na bilo kakav oblik relativnosti (Elijade 1986, 65) i time okiva svaku dalju, drugačiju interpretaciju.

 

Kao što patrijarhalni ep govori o borbi muškarca, i u osnovi bajanja – za koje smo dokazali da prestavlja podlogu za Koderovo stvaralaštvo – leži borba između bajalice i nečiste sile (Radenković 1996, 71). I ovog puta, Koder prati nit romantičarskih motiva, ali je njegov glavni protagonista žena.

Podnaslov Romoranke glasi San Matere Srbske, za koju je u Koderovoj zaostavštini otkriveno da predstavlja jedan obimniji spev na kom je pesnik za života radio, ali ga nije završio (Vukadinović 1979, 20). Iz toga se zaključuje da je Romoranka verovatno derivat proistekao iz tog većeg speva (Vukadinović 1979, 20), ali koji, iako deo, predstavlja konzistentnu i hermetičnu poetsku celinu.

Motiv sna koji je prisutan i u romantičarskom epu, u Romoranci je dat kao specifičan, ženski motiv: anđeo Silotil sa Podbelom u snu otkriva Majci tajne Neba, pomoću kojih je ona načinila Sanaricu po kojoj ih tumači u realnom svetu (Marković 1986, 64). Ovde se jasno vidi da, za razliku od ostalih romantičara, Koder san shvata kao aktuelno stanje svesti, tj. paralelni svet, u kom odigrani događaji imaju posledice i na ovozemaljski život. San u njegovom spevu nije samo simbolička, profetska predstava, već metafizička stvarnost koja se zaista odigrava i kao takva modifikuje realnost. Njegovi likovi spoznaju svoj san – oni ga žive i proživljavaju. Zato se oni ne bude nakon sanjanog nego nastavljaju svoj stvaran život.  Ovde se nameće i intertekstualnu korespondentnost između semantike Koderovog podnaslova i hrišćanskog teksta San Matere Božije (Damjanov 2002, 142-143).[9] Onirička komponenta koja dovodi u vezu ova dva teksta, otkriva čudesnu funkciju sna: u hrišćanstvu san je stanje u kome smrtnik može da komunicira sa onostranim (Damjanov 2002, 143), a pod uticajem hrišćanskog učenja u narodnoj epici san služi kao znamenje, predskazanje (obično kobnih i sudbonosnih događaja), koje narodni pevač tumači (Pešić i Milošević-Đorđević 1997, odrednica snovi). San shvaćen kao odvajanje duše od tela (Pešić i Milošević-Đorđević 1997, odrednica snovi; Čajkanović 1 1994, 239) predstavlja idealno vantelesno iskustvo kada je


[9] Ovaj poznati apokrif je korišćen među svim Slovenima kao hamajlija (ispisana na listu hartije) ili kao molitva-apotropej (SMER 2001, odrednica Bogorodica).

 

čovek prijemčiv za više spoznaje[10].  Kao i Bogorodica i Koderova Majka u snu prolazi kroz neku vrstu inicijacije upoznavanja sa svetim tajnama, koje su opet specifične za pesnikovu mitologiju[11].

Percepcija Majke u romantizmu se svodila na Majku-zemlju, državu, na Majku-domovinu i rodnu grudu (Ivanić 1995, 88), dok sa druge strane, Koderova Majka predstavlja ne samo Mater Srbsku i Mater Božiju, već celokupnu apoteozu majčinskom principu – od arhetipa Majke-Zemlje do obične žene koja u odnosu na muškarca poseduje preimućstvo da rađa[12]. Pošto svaki čin inicijacije podrazumeva simboliku (prepo)rađanja i smrti (Elijade 1986, 157), religiozni čovek tako poznaje i činjenicu da Smrt nije konačna i da je uvek praćena novim rađanjem (Elijade 1986, 138), te je Koder smatrao da žena koja poznaje tajnu Rađanja, verovatno poznaje i tajnu Smrti i zagrobnog života. U svim kulturama status žene u zajednici se bitno menja kad postane majka (Van Genep 1910, 41), te je Koderov esencijalni mitološki motiv upravo majčino mleko (Popović 2 1985, 273), kao organska i simbolična veza između majke i deteta.[13] Međutim, Koder ga ne shvata kao fizički pojam, supstancu, već kao izvor magijskog jezika:„Točilo, kao bujica, i bujatno mleko iz majkine dojke, Livot slova, krasnorečije.” (Marković 1986, 62). Pisac ga uzdiže na metafizički nivo, pridodajući ga blagoslovu kao uslovu za uzdizanje duše deteta u „pučine” (Marković 1986, 63). Majčino mleko je i sedište vrhovne promisli, Koderovog Trojasa – Sun, Jas, Oko: „U kom je ovaj Trojas, u tome je: Sila Božestva, taj stvara, tom je jasan svet. Taj Trojas je u Majkinom Mleku” (Marković 1986, 64). Na kraju, Majka je izjednačena i sa pojmom Malo alfa, a Bog je Veliko alfa (Marković 1986, 93).


[10] Interesantno je da neke australijske zajednice prvobitno mitsko vreme nazivaju vreme sna (Meletinski, 176).
[11] Kult Bogorodice je tesno vezane za bajanje, jer neke bajalice svedoče da su počele da baju po naređenju Bogorodice, svete Petke ili pak, vile, koja ih je posećivala u snu (SMER 2001, odrednica bajanje). Sneno stanje se može dovesti i u vezu sa podatkom da se uspešnost bajanja meri time koliko puta bajalica zeva u toku bajanja (Radenković 1996, 28).
[12] Misterija porađanja, otkriće žene da je stvaralac na planu života, predstavlja religiozno iskustvo neprevodivo na jezik muškog iskustva (Elijade 1986, 159). Sam čin rađanja je ustvari mikrokosmička verzija prvobitnog čina koji je izvela Zemlja, te se tako svaka žena može uporediti sa Terra Mater (Elijade 1986, 130). Na taj način, žena je mistički solidarisana sa Zemljom (Elijade 1986, 132).
[13] Majčinsko mleko i u narodu nosi snažno magijsko dejstvo (Jovanović 1995, 108). Smatra se da dete prvi put treba da podoji druga žena, kako bi nasledilo neku njenu osobinu (bratstvo po mleku), ali i da bi uspostavilo relaciju sa profanim svetom (Jovanović 1995, 109), jer se majka u том trenutku smatra još uvek ritualno nečistom (Van Genep 1910, 42-43). Možda se ovde krije ključ za jurodivost Koderove Romoranke.  

 

Iako Koderov ep sadrži više slojeva motiva – foklorno-paganski, istočnjački, antički, hrišćanski (Popović 2 1985, 273) – on ujedno nosi i jedinstvenu, univerzalnu sliku Majke kao jedine koja je u stanju da pruži bezuslovnu ljubav (From 1988, 60-63) nalik onoj božanskoj. Upravo ovde treba tražiti Koderov pijetet prema ženi, i upravo ovde počiva razlog zbog kojeg je za svoj spev odabrao odnos majka – dete. I to ne bilo koje dete, već kći, zato što njihova veza po Jungu, u stvari predstavlja  izraz smenjivanja pokolenja i mogućnost da se postigne besmrtnost (Meletinski, 70).[14] A kako duša deteta učestvuje u duši majke (Meletinski, 70)[15], svaki detetov greh nju izravno pogađa. Tako Romorankina tužaljka dobija didaktičku dimenziju, gde se svaka neposlušnost majci ili njeno nepoštovanje smatra ogrešenjem o kosmički poredak: „Koja deca, ili slovom gadnim nju (majku – prim. autora) more, ili rukom kosnu, ili gone, ta deca nek pomisle da je u nebu onaj, koji sporo njinu sreću roni, al na ognju roda to primetno i primerno mori, ovo zlatnom takvom čedu Romoranka zbori” (Marković 1986, 91). Da majka poseduje tu bezgraničnu i ničim neuslovljenu ljubav, svedoči i kraj speva, gde je Romoranka oslobođena iz kaveza. No, ponovo treba istaći višeznačnost Koderova jezika, gde treba imati u vidu da Romoranka ne predstavlja naprosto neposlušno dete, već se može čitati i kao vapaj duše zarobljene između dva sveta, u nekoj vrsti liminalne zone, čistilišta (Popović 2 1985, 275), a svakako odgovara i slici pesnika koji tuži nad svojim siromašnim, zemnim jezikom nesposoban da svojom poezijom i sam otkrije tajne Neba.[16] Otud i ton tužbalice u ovom spevu, koja opet pripada ženskom svetu, jer se smatra da „najiskrenije i najlepše” tuže majke, sestre, ćerke (Mijatović 1907, 83; Pešić i Milošević-Đorđević 1997, odrednica tužbalica). Ali i ovog puta pesnik koristi bajalački manir koristeći tzv. obrnuti govor (Radenković 1996, 89), koji se ogleda u umetničkom postupku da nije majka ta koja tuži, već umrlo čedo (otud Romoranka).[17]


[14] Po E. Nojmanu ovaj odnos majka–ćerka predstavljao je osnovnu žensku grupu prepatrijarhalnog sveta (Pavlović 1986, 27).
[15] Ali i obrnuto, jer se prilikom bajanja maloj deci određenoj bolesti preti dušom majke tog deteta (Radenković 1996, 29).
[16] Svaka kultna radnja imaće samo onda dejstvo ukoliko se božanstva nazovu pravim imenom (Čajkanović 1 1994, 176).
[17] Arhaičnost Koderove mitologije počiva i na činjenici da današnja nauka (Herbert Spenser) smatra da u kultu mrtvih treba tražiti početke religije uopšte (Čajkanović 2 1994, 46).

 

Dalje u posveti Koder eksplicitno naglašava da svoj ep ne posvećuje školi ili nekom učenom društvu, jer ismejavaju položaj proste Matere[18] i smatraju da je izreka „dugačka kosa kratka pamet” tačna (Marković 1986, 60), čime se aludira da žena nije intelektualna. Koder gaji poštovanje prema ženama zato što smatra da one govore najčistijim jezikom, pošto njihovi muževi, čak i oni iz najnižih društvenih slojeva, svakodnevno stupaju u komunikaciju sa ljudima raznih nacionalnosti i profesija (Ignjatović 2 1988, 93).[19] No, iako nevidljiva u društvu (Papić i Sklevicki 2003, 10), određena grupa žena je za Kodera predstavljala skupinu izuzetno moćnih stvorenja. Zato je posećivao mesta na kojima su se okupljale vračare i beli magovi (između ostalog i Jovanski kraj u Novom Sadu) (Vukadinović 1979, 20; Damjanov 1997, 9; Popović 2 1985, 272), od kojih delom prihvata način života.[20]

Na kraju posvete stoji podatak da je spev sastavljen na Veliku Gospojinu. Najveći ženski praznik jasno potvrđuje prisustvo ženskog načela: jezik, mesto i vreme. U svojoj Razjasnici pesnik daje i objašnjenje: „jerbo je ovo Majkama najmili Svetac. A zašto? Jerbo Majka Majku traži” (Marković 1986, 61). Treba napomenuti da se na Veliku Gospojinu beru lekovite trave, koje će se kasnije upotrebljavati za bajanja (Nedeljković 1990, 48). Ovim dolazimo do važnog atributa neraskidivo vezanog za ženski princip.

Mitska shvatanja dovode u vezu ženinu plodnost i njene tajanstvene magijsko-religiozne moći sa kultom vegetacije i uticajem na život biljaka (Elijade 1986, 132). Tako se vizija o životu, u religioznom smislu, pokušava odgonetnuti ritmom vegetacije, a pre svega moć obnavljanja tj. besmrtnosti (Elijade 1986, 135).[21] Otud Koderova panteistička kosmogonija, koja je prepuna živih i aktivnih biljaka. To je specifičnost sintakse njegove mitologije, koja kao da sadrži ”optički sistem kroz različite nivoe afektivnosti”(Kajoa


[18] Detaljnije o statusu žene u 19. stoleću, između ostalog, videti u: Đorđević 2 1984, 12-32.
[19] Ali činjenica je da je žena konzervativnija od muškarca u negovanju prastarih verskih ostataka (SMER 2001, odrednica bajanje), pa tako i jezika.
[20] Koder je ceo život proveo u celibatu (Vasović 1983, 10; Vukadinović 1979, 9; Damjanov 1997, 8), što je slično bajalicama. Smatra se da one moraju biti čiste žene, tj. da ne mogu više (ili još) rađati, a u Bugarskoj se čak veruje da treba u potpunosti da budu bez muškarca (Radenković 1996, 16). Odsustvo muškog principa, koje podrazumeva i odsustvo rađanja, temelji se na shvatanju da bajalica mora da poseduje neke atribute htonskog bića kako bi uopšte mogla da  stupi u kontakt  sa htonskim svetom (Radenković 1996, 16). Askeza i post (Ignjatović beleži da je Koder jeo samo jednom dnevno, osim u posebnim prilikama) imaju i svoje hrišćansko tumačenje po kojima je onestrašćeni čovek duhovniji i bliži Bogu.
[21] Motiv zagrobnog života kod Kodera se može povezati sa činjenicom da se u nekim zajednicama on dovodi upravo u vezu sa biljkama, tj. da se pokojnik pretvara u neku biljku (Meletinski, 197 i 206).

 

2002, 27). Njegov svet ne naseljavaju životinje (osim ptica) nego samo bilje, što se uklapa u mitsku predstavu o životinjama kao neprijateljima, a bilju kao nosiocu lekovitog dejstva (Čajkanović 5 1994, 299).

Na početku Razjasnice javljaju se tri cveta koja se „u žalencu ljube” (Marković 1986, 59) – Božje drvce, Neven i Pelen[22]. Ali u Koderovoj pesničkoj imaginaciji ove tri cveta nisu stvarne biljke, već tri svojstva koja im on pridaje: „Božje drvce, spasenija cvetak. Neven cvetak, crni Zagonetak. Pelen gorki što je gorčinom zadanuo majku” (Marković 1986, 59). Pesnik iz narodne prakse bira magijske biljke nadgrađujući sliku o njima kao nosiocima mita.

Isti slučaj je i sa dva cveta koja nosio Anđeo, odnosno „prerušena duša Anke”, što posećuje majku u snu.[23] On nosi dva ženska atributa koja smo prethodno istakli – smernost i sposobnost za odgonetanje tajni.

Biljka koja zauzima posebno mesto u Razjasnici jeste podbel (Tussilago farfara), a upotrebljava se za lečenje raznih bolesti (Čajkanović 4 1994, 166), što i Koder naglašava, opisujući ga kao „trava za rane” (Marković 1986, 63). Ali podbel ovde postaje i stanište anđela koji zapisuje duše koje „ostave Majku pa u Nebo lete” (Marković 1986, 63). Sinonimičnost bele boje verovatno krije vezu između ove dve miteme – Podbela i Anđela. Daljim pesničkim razlaganjem podbel nadrasta okvire obične biljke: „Taj mi bio, od četiri strane, / Naj miliji i naj dragoceni: / Kako ne bi, kad stojište sveta, (podvukla D.B.) / Bilo li to celo, sve u sladcu” (Marković 1986, 11).

Biljka koja se provlači kroz čitav spev i tako postaje neka vrsta lajtmotiva nosi naziv Devesilje (Peucedanum ostruthium – Tucakov 1990, odrednica siljevina). Iako postoji u Vukovom Rječniku, ovo bilje za pesnika ima snažno magijsko dejstvo zbog svog imena („deva sile, siljevina” – Marković 1986, 91) i dobija status sakralnog. Ono je toliko oživotvoreno da predstavlja jedan dinamičan motiv, koji prožima sve atribute ženskog principa i tako ujedinjuje svet ptica, bilja, vila i Neba sa majkom.


[22] Božje drvce ili drvce Bogorodice (Artemisia abrotanum L.) već svojim imenom upućuje na magijsku moć, ali je vezano i za ljubavna vračanja (Niševljanin 1990, 14). Neven  (Calendula officinalis) se takođe upotrebljava u ljubavnoj magiji (Niševljanin 1990, 168; Čajkanović 4 1994, 154), ali je posebno interesantno da u Italiji cveta svakog meseca, te je služio kao neka vrsta kalendara – otud naziv salendula (Niševljanin 1990, 168).  Pelen (Artemisia absinthium) se obično vezuje za ljubavne jade (Niševljanin 1990, 181).
[23] Stidak (Caucalis grandiflora) svojim belim laticama poprskanim u sredini crvenom bojom, svojim imenom sugeriše na svoju funkciju (Niševljanin 1990, 207), dok je drugi cvet koji anđeo nosi u levoj ruci imenovan kao Zagonetak, što je verovatno Neven iz prethodne slike.

 

-          veza s vilama: „Usopšeno mora biti slovo/ Kada biljka o Svetinji sbori./ Devesilje, vilino je bilje/ Pred njime je divizma kovilje” (Marković 1986, 29);

-          s majkom: „Kud se lome cirože po svetu? / I parase Zemlje bezopasne, / Da trape na devesilje bilje. / Svetilja se mota preko njega, / To razgreva moje majke srce” (Marković 1986, 29);

-          s pticom; „Ta mloga b’u gori uginula / Šagriperka, kad navale boli, / Da ti nema gorska devesilja” (Marković 1986, 27);

-          s biljem: „Njegove su sile ne poznate, / To ti sujka iz groma polete / I snaži se, silnim munje slujom, / Tog je bilja Zalog u vedrini” (Marković 1986, 27);

-          s kosmosom: „Devesilje, sidirasto bilje! / Sevaj, devaj, i sile razpraskuj” (Marković 1986, 22) ili složenica „Deves-Sunce” (Marković 1986, 28).

Devesilje se još dovodi i u vezu sa brojem devet (Ivanić 1986, XI; Kolaković, rukopis) gde se ono tumači, pa i sam Koder to čini u svojim Spevovima, kao devet sila tj. narod (Ivanić 1986, XI), ili kao trojstvo trojstva, tri principa od devet aspekata sveta (prvi: Noć, Nebo, Vreme, drugi: Eter, Svetlost, Zvezde i treći: Sunce, Mesec, Zvezde – Kolaković, rukopis). Broj devet povezuje i ovu čudesnu biljku sa usmenom poezijom koja neguje motiv devetoro bilje kao snažnu magijsku formulu (Čajkanović 4 1994, 286-287). Međutim, kada je reč o principu Majke, ne treba zaboraviti koliko važnu ulogu igra broj devet u životu porodilje.

U svakom slučaju, bilo koja interpretacija da se prihvati prilikom tumačenja ove i ostalih Koderovih mitologema, one kao da neprestano izmiču fiksiranom značenju, nalik onoj vodi iz basmi.[24]

 

Likovi vila su takođe dominantni u Koderovom epu. Verovanje da se rađaju iz rose (Đorđević 1989, 70) i da su vešte vidarice i lekarice (Đorđević 1989, 103; Čajkanović 2 1994, 380) dovodi vile u direktnu vezu sa kultom lekovitog bilja (Đorđević 1989, 110).[25] Koderove vile nisu samo tipičan romantičarski manir kojim je zamenjena antička muza


[24] Ovom prilikom smo uzeli samo najkarakterističnije biljke za Koderov ep, iako se spominju i mnoge druge (loza, jela, dafina, lipa, žalfija, ruža, glog, ivanjsko cveće, karanfil, zdravac, krin, topola, javor, rutvica, jablan, bor i suncokret). Detaljnije u: Kolaković, rukopis.
[25] U narodu i danas postoje mnoge biljke koje nose ime po vilama (Đorđević 1989, 104).

 

(Ivanić 1995, 86) već čitava uređena mitološka hijerarhija posrednika (Koderovi Spevovi 1979, 197-204) između zemaljskog i nebeskog sveta. Zato, iako se anđeli javljaju na dva, već pomenuta, mesta u Razjasnici, Koderove vile jasno nose obeležja hrišćanskih anđela (zaštitnici ljudi i ptica, javljaju se u snu i proriču, naziva vilu Neba Nega), te je opet muški princip zamenjen ženskim.

Vile u Romoranci stoga nisu demonizovana bića kao u usmenoj književnosti (Pešić i Milošević-Đorđević 1997, odrednica vila), već egzistiraju u potpunoj harmoniji sa prirodom i predstavljaju „vizuelno-mitsku inkarnaciju božanskog” (Popović 2 1985, 274). Za razliku od vila u mitologiji Južnih Slovena, koje dobijaju ime u obliku pridevskog člana po mestu na kom obitavaju (Pešić i Milošević-Đorđević 1997, odrednica vila), Koderove vile imaju imena koja upućuju na njihova svojstva (Stindirka, Sanarinka, Goradinka, Sunarica; Melemčarka, itd.).

U mitologiji su i ptice posrednici između dva sveta, ali se veruje i da se duša nalazi u ptici (Čajkanović 2 1994, 61).[26] Često se dovode i u vezu sa kultom pokojnika (Čajkanović 2 1994, 227; Jovanović 1995, 231), te se Romorankino tužno pojanje majci može tumačiti kao glas sa onoga sveta. Verovatno je to razlog zbog kojeg je Koder svoju Dinarku i Kanaricu oslikao kao ptice. Ptice za njega poseduju savršenu sposobnost pevanja, harmoniju melodije i istančanost zvuka koji ih približava božanskom. On u njihovom pojanju oseća božansku promisao i zavidi im na slobodi letenja: „Da u ptici leži Neba iskra, / Ta zažiže u dotliću pesmu, / Koja kroz zrak vispri u Plavine. / Da je ptica krasimerka sveta./ Njen Sladolej ivica lugovah, / Blagajnica gorski Umiljkah. / Da u njenoj Zenki leži troje / Taj Utrojak! – povitak Blaženstva!” Iako ptice često čine alegoričnu sliku u narodnoj književnosti, Koderove ptice nisu samo alegorija, već su sastavni deo metamorfnog sveta koji čini njegovu panteističku mitologiju. Kao i bilje, i ptice govore nemuštim jezikom kojim slave vile i Boga. Stoga, Koderov jezik ptica nije prosto onomatopejski, već tragalački, razabirački. Njegove ptice i njihove pesme dobijaju imena, shodno nijansama pojanja koje izražavaju (ptice: Pužalkice, šurka, Kanadica, ‘pelke, Tugaljica, triodice, pesmorojke; pesme: Osvanica, Ogorčica, silire, Sladolenac,


[26] U arhaičnim mitologijama iz jajeta nastaje ptica, ali i svetlila poput Sunca, pa i sama Zemlja. (Meletinski, 205).

 

zaorkica, Proglodica, blagarica, Zavetnica, Usopšica, Alilujka; glagoli pevanja: rosadiše, tijadisati, rijaldisati, veskati, zacibučati, zatalasati, tliču, cekuljati, mlatuljaju i mnoge druge reči). Indikativno je da su ptice uglavnom ženskog roda, dok one muškog roda nose negativno znamenje grabljivca koji narušava sklad (jastreb, kobac).[27]

U Koderovom spevu ženski princip je vidno dominantan, kao svojevrsna mitološka oda ženi, ali i implicitna kritika društva zbog njenog marginalizovanja (posveta). Svaki segment epa (jezik, hronotop, motivi), koji donekle korespondira sa tadašnjom aktuelnom poetikom romantizma oslanjajući se na usmeno stvaralaštvo, nosi obeležje ženskog principa, koji je lucidnom umetničkim imaginacijom preslikao muški kod epa. Prisustvo žene kao subjekta poetskog dela čini Kodera  anticipatorom ženskog jezika i žene uopšte. U tradicijskom nizu, žena je postojala samo kao objekat poetskog stvaranja, kao motiv kontempliranja umetničkog subjekta (motiv ljubavne čežnje, ljubavne žudnje ili motiv mrtve drage). No, kod Kodera žena je aktivni učesnik u mitološkim zbivanjima; ona je mitsko, sakralno biće, koje egzistira u savršenoj harmoniji sa prirodom i kao takva, čini njen neraskidiv deo. Ovaj pesnik je dao sliku žene na božanskom pijedastalu, diveći se njenim moćima i divinizujući njen jezik, što predstavlja suprotnost dotadašnjoj književno-umetničkoj praksi. Zato, ne samo da Koderova Romoranka pruža drugačiju vizuru ženskog principačime predstavlja jedinstveni slučaj u okviru ovog žanra, već postavlja ovog pesnika za utemeljivača drugačije percepcije žene.

Dragana Boskovic

The female principle in the epic of Djordje Markovic Koder

(Summary)

Koder’s epic represents the contrast to the typical Serbian romantic epic saturated with the male principle, patriotism, incorporated lyric fragments or sometimes lifted to a reflexive level, since Romoranka transcripts all significant romantic motifs in the female key. Not only is the female principle reflected in the characters (the beginning of Razjasnica- the second part of Koder’s epic), but it is also revived in the ambiguity of the term Mother followed by the female attributes – birds, herbs, fairies. The interactive ability of metamorphosis of these word-beings creates a

[27] Zanimljivo je da ceo spev od 1636 stihova sadrži samo dvadesetak imenica muškog roda, što čini zanemarljiv postotak.

 

core of a specific poetical mythology that sheds the light on the image of the female from a different perspective and henceforth, represents a unique case within this genre.

LITERATURA:

  1. Van Gennep, Arnold: The Rites of Passage, s.l. 1910.
  2. Vasović, Nebojša: Poezija kao izvanumište, Rad, Beograd 1983.
  3. Vukadinović 1979, Vukadinović, Božo: Pesničko delo Đorđa Markovića Kodera, predgovor u: Đorđe Marković Koder: Spevovi, priredio Božo Vukadinović, Vuk Karadžić, Beograd 1979.
  4. Vukadinović 1971, Vukadinović, Božo: Fantastične zbirke pesničkih kovanica, u: „Interpretacije”, Prosveta; Beograd 1971, str. 96-110.
  5. Damjanov 1997, Damjanov, Sava: Koder – Istorija jedne percepcije, Prosveta, Beograd 1997.
  6. Damjanov 1988, Damjanov, Sava: Koreni moderne srpske fantastike, Matica srpska, Novi Sad 1988.
  7. Damjanov 2002, Damjanov, Sava: Novo čitanje tradicije, DOO Dnevnik, Novi Sad 2002.
  8. Deretić, Jovan: Romantizam. Studija i hrestomatija, „Veselin Masleša”, Sarajevo 1983.
  9. Đorđević 1, Đorđević, Tihomir: Naš narodni život, knj. 1, urednik Ivan Čolović, priredio Nenad Ljubinković, Prosveta, Beograd 1984.
  10. Đorđević 2, Đorđević, Tihomir: Naš narodni život, knj. 2, urednik Ivan Čolović, priredio Nenad Ljubinković, Prosveta, Beograd 1984.
  11. Đorđević 1989, Đorđević, Tihomir: Veštica i vila u našem narodnom verovanju i predanju, priredila i pogovor napisala Nada Popović-Perišić (Tihomir Đorđević i život našeg naroda), Narodna biblioteka Srbije, Beograd, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1989.
  12. Elijade 1986, Elijade, Mirča: Sveto i profano, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad 1986.
  13. Elijade Gradina, Elijade, Mirča: Božanski uzori rituala, u: Gradina, god. 21, br.10/86, str.13-17.
  14. Živančević i Frangeš, Živančević, Milorad i Ivo Frangeš: Povijest hrvatske književnosti, Liber Mladost, Zagreb 1975.
  15. Ivanić 1995, Ivanić, Dušan: Romantičarski toposi srpskog pjesništva prvih decenija XIXveka, u: „Oblik i vrijeme. Studije iz istorije i poetike srpske književnosti”, Prosveta, Beograd 1995, str. 83-102.
  16. Ivanić 1986, Ivanić, Dušan: Sanarica Đorđa Markovića Kodera, pogovor u: Đorđe Marković Koder: Romoranka, Narodna biblioteka Srbije, Beograd, Dečje novine, Gornji Milanovac 1986.
  17. Ignjatović, Jakov: Memoari (2), priredio Živojin Boškov, Matica srpska, Novi Sad, Jedinstvo, Priština 1988.
  18. Jovanović, Bojan: Magija srpskih obreda u životnom ciklusu pojedinca, Svetovi, Novi Sad 1995.
  19. Kajoa, Rože: Mit i čovek, Prosveta, Niš 2002..
  20. Karadžić,Vuk St.: Srpski rječnik istumačen njemačkijem i latinskijem rečima, Beograd 1977.
  21. Kolaković, Medisa: Bilje u Koderovim spevovima: tradicija i inovacija, rukopis.
  22. Majerhof, Barbara: Obredi prelaza: proces i paradoks, u: Gradina, god. 21, br.10/86, str.18-39.
  23. Marković, Đorđe Koder: Romoranka (v.pod 16. Ivanić 1986)
  24. Meletinski, E.M.: Poetika mita, Nolit, Beograd b.g.
  25. Mijatović, Stanoje: Smrt i pogreb, u: Srpski etnografski zbornik, knj. 7, „Običaji naroda srpskoga”, knj. 1, četvrto poglavlje, Beograd 1907.
  26. Milosavljević, Petar: Teorija književnosti, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1997.
  27. Mitrović, Marija: Pregled slovenačke književnosti, Izdavačke knjižarnica Zorana Stojanovića, Novi Sad 1995.
  28. Nedeljković, Mile: Godišnji običaji u Srba, uredila Zorica Konstantinović, Vuk Karadžić, Beograd 1990.
  29. Niševljanin, Pavle Sofrić: Glavnije bilje u narodnom verovanju i pevanju kod nas Srba, Beograd 1990.
  30. Pavličić, Pavao: Epsko pjesništvo, u: Zdenko Škreb, Ante Stamać: „Uvod u književnost”, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb 1983, str. 531-564.
  31. Pavlović, Miodrag: Obredno i govorno delo. Ogledi sa srpskim predanjem, Prosveta, Beograd 1986.
  32. Papić i Sklevicki, Papić, Žarana i Lidija Sklevicki: Antropologija žene – novi horizonti analize polnosti u društvu, preveo Branko Vučićević, Centar za ženske studije, Beograd 2003, predgovor str. 7-32.
  33. Pešić i Milošević-Đorđević, Pešić, Radmila i Nada Milošević-Đorđević: Narodna književnost, Trebnik, Beograd 1997.
  34. Pogačnik i Zadravec, Pogačnik, Jože i Franc Zadravec: Istorija slovenačke književnosti, preveli Marija Mitrović i Milorad Živančević, Nolit, Beograd 1973.
  35. Popa, Vasko: Od zlata jabuka. Rukovet narodnih umotvorina, Nolit, Beograd 1958.
  36. Popović 1, Popović, Miodrag: Istorija srpske književnosti. Romantizam, knj. 1, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1985.
  37. Popović 2, Popović, Miodrag: Istorija srpske književnosti. Romantizam, knj. 2, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1985.
  38. Popović T., Popović, Tanja: Srpska romantičarska poema, Institut za književnost i umetnost, Beograd 1999.
  39. Radenković, Ljubinko: Narodna bajanja kod Južnih Slovena, Prosveta, Balkanološki Institut SANU, Beograd 1996.
  40. RKT, Rečnik književnih termina, grupa autora, glavni i odgovorni urednik Dragiša Živković, Nolit, Beograd 1986.
  41. Solar, Milivoj: Teorija književnosti, Školska knjiga, Zagreb 1987.
  42. SMER, Slovenska mitologija – enciklopedijski rečnik, redaktori Svetlana M. Tolstoj i Ljubinko Radenković, Zepter Book World, Beograd 2001.
  43. SMR, Srpski mitološki rečnik, priredili Špiro Kulišić, Petar Ž. Petrović, Nikola Pantelić, Beograd 1998.
  44. Timotijević, Božidar: Istrčaše vodozemci. Srpske narodne basme, uricanja i vračanja, Narodna knjiga, Beograd 1978.
  45. Tucakov, Jovan: Lečenje biljem. Fitoterapija, Rad, Beograd 1990.
  46. From, Erih: Umeće ljubavi, Ergon, Velika Plana 1988, str. 60-63.
  47. Huđec, Ivan: Predanja i mitovi starih Slovena, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Bački Petrovac 1998.
  48. Čajkanović 1, Čajkanović, Veselin: Sabrana dela iz srpske religije i mitologije u pet knjiga, knjiga 1 „Studije iz srpske religije i folklora 1910-1924”, priredio Vojislav Đurić, SKZ, BIGZ, Prosveta, Partenon M.A.M, Beograd 1994.
  49. Čajkanović 2, Čajkanović, Veselin: Sabrana dela iz srpske religije i mitologije u pet knjiga, knjiga 2 „Studije iz srpske religije i folklora 1925-1942”, priredio Vojislav Đurić, SKZ, BIGZ, Prosveta, Partenon M.A.M, Beograd 1994.
  50. Čajkanović 4, Čajkanović, Veselin: Sabrana dela iz srpske religije i mitologije u pet knjiga, knjiga 4 „Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama”, priredio Vojislav Đurić, SKZ, BIGZ, Prosveta, Partenon M.A.M, Beograd 1994.
  51. Čajkanović 5, Čajkanović, Veselin: Sabrana dela iz srpske religije i mitologije u pet knjiga, knjiga 5 „Stara srpska religija i mitologija”, priredio Vojislav Đurić, SKZ, BIGZ, Prosveta, Partenon M.A.M, Beograd 1994.

 

Objavljeno u: Žanrovi srpske književnosti – poreklo i poetika oblika, zbornik br.2, Filozofski fakultet, Novi Sad, 2005, str. 143-159.

Comments (2)

Tags: , ,

Rana recepcija Burleske gospodina Peruna boga groma

Posted on 09 February 2013 by heroji

Zdravko Petrović

Odlomak iz knjige Zdravka Petrovića „Kreativni haos Burleske gospodina Peruna boga groma: o konstruisanoj dekonstrukciji avangardnog romana Rastka Petrovića” (Službeni glasnik, Beograd, 2011). Ovde je dat uz dozvolu autora i izdavača.

RANA RECEPCIJA BURLESKE GOSPODINA PERUNA BOGA GROMA

Da je Burleska Gospodina Peruna Boga Groma 1921. godine objavljena u nekoj drugoj evropskoj zemlji, i na drugom jeziku, ona bi možda predstavljala značajan događaj u aktuelnom trenutku književnosti tog naroda, ali svakako ne bi predstavljala ni skandal ni senzaciju. Niti bi se na delo obrušili mnogobrojni kritičari koji bi, sa vanrednim polemičkim žarom, sve što je prevratničko i „novo” odbacivali kao antiumetnost. Evropske zemlje koje su proživele kubizam, dadaizam i futurizam, iščitale njihove manifeste, upoznale Apolinerove Kaligrame i Hlebnjikovljeve „natpripovetke”, Dišanove redimejd eksponate, Pikasove i Brakove slike – posmatrale bi Rastkovu Burlesku pre svega u kontekstu savremene poetike i estetike. Ne bi im, doduše, bilo nimalo lako staviti Burlesku ni u jedan od poetičkih kalupa mnogobrojnih tadašnjih stilskih formacija, jer Rastkov autentični pesnički genij nije stvarao da bi, veštački ili ne, primicao delo nekom pesničkom programu ili manifestu niti program ili manifest delu.

Portret RP

Epohalna originalnost Burleske – epohalna za naše uslove – bila je i njen usud. Nerazumevanje na koje je naišla, podsmeh kojem je bila izložena, čak i sablazan koju je izazivala, može se uporediti jedino sa recepcijom još jednog Rastkovog dela koje izlazi nekoliko meseci nakon Burleske – sa pesničkom zbirkom Otkrovenje. Srbija pre Prvog svetskog rata nije imala svog Apolinera ili Hlebnjikova, Braka ili Pikasa, Marinetija ili Majakovskog, a pogotovo nije imala svog Šklovskog ili Jakobsona. Tek stasaloj generaciji posleratnih književnika, „vernika prevrata”, ostalo je da se bori sa konzervativnom kritikom koja je avangardističku dekanonizaciju i revalorizaciju tradicije doživljavala kao blasfemičnost, i označavala je kao pomodarstvo i dekadenciju. Burleska se, tako, pojavljuje u trenutku kada se već uveliko vode žustre polemike između „starih” i „novih”, kada se pišu manifesti (Vinaver, Crnjanski, Micić, Tokin) nove avangardne umetnosti, i kada situacija na srpskoj književnoj sceni dobija sve jasnije obrise polarizacije među piscima i kritičarima, ali čak ni to nije bila dovoljna priprema za prevrat koji je Rastko svojim delom doneo. Pojava ovog dela u našoj književnosti nesumnjivo je doživljavana kao „šamar društvenom ukusu”.

Iako joj se u početku osporava umetnička vrednost, Burleska je zapravo svojim radikalnim otklonom od tradicije mimetičkog principa u oblikovanju romana i upotrebom različitih tehnika dekonstrukcije romaneskne forme anticipirala mnoge potonje romane srpske avangardne, ali i postmoderne književnosti. Upravo o pretpostavci da je anticipiranje budućeg razvoja umetničke proze vezano samo za dela epohalne originalnosti govori Milivoj Solar u svojoj studiji Mit o avangardi i mit o dekadenciji:

Originalnost svakog vrijednog književnog djela, naime, zahtijeva da ono bude novo u tom smislu što ono mora u nekoj mjeri odstupati od starih konvencija, pa epohalna originalnost prirodno zahtijeva da to odstupanje bude tako veliko da se ne može razumjeti nikako drugačije nego kao destrukcija starih konvencija. [...] Epohalno novo književno djelo mora nametati i nove kodove razumijevanja, a time ono i radikalizira problem vlastitog prihvaćanja; izgrađujući novo, ono razara staro. Sa stajališta konvencija koje su važile kao kôd na temelju kojeg se razumije i prihvaća umjetnička vrijednost, pa prema tome i individualna originalnost, napuštanje konvencija nužno je destrukcija koja pogađa i same uvjete umjetničkog stvaranja, pa se stoga ne može drugačije nego negativno odrediti.[1]

Prema Solaru, dakle, anticipacija je nužno vezana za destrukciju, posebno ako je reč o avangardnoj umetnosti.

Možda ne možemo govoriti o potpunoj autohtonosti Burleske, budući da je inspiraciju za svoja prva dela Rastko crpeo sa vrela avangardističke umetnosti u Parizu, ali je u ranoj fazi srpske avangarde ona nesumnjivo predstavljala najoriginalnije prozno ostvarenje. Ta originalnost, međutim, ovde je doživljavana najpre kao plaćanje danka pomodarstvu i neobuzdanoj mladosti, ali i kao provokacija, koja je u „fijakerskoj beogradskoj čaršiji”[2] morala da izazove podsmeh ili gnev. Pojavom kontroverznih Otkrovenja takva čaršija imala je još više povoda da svoj gnev iskali na mladom književniku, koji je mnogobrojne napade na njegova prva štampana dela mogao da prati

 

[1] Milivoj Solar, Mit o avangardi i mit o dekadenciji, Nolit, Beograd, 1985, str. 92. U poglavlju „Anticipacija i destrukcija” Solar govori o „epohalnoj originalnosti” Konradovog romana Srce tame.

[2] Izraz Milovana Danojlića u tekstu „Rastko Petrović: Burleska Gospodina Peruna Boga Groma”, Vetrenjača, II/7, jul 1956, str. 25.

 Rastko-Petrovic

 

jedino iz Pariza. No, Rastko nije morao da se brani sam, branili su ga drugi, ali drugi koji su i sami bili diskvalifikovani kao bukadžije i pomodari. Tu pre svega mislimo na Stanislava Vinavera, koji je pokretanjem Biblioteke „Albatros” i svojim spisateljskim angažmanom predstavljao jednu od ključnih ličnosti rane srpske avangardne književnosti i njenog najdoslednijeg „glasnogovornika”.[3] Vinaver je, kao što ćemo videti, do kraja ostao najstrastveniji čitalac Rastkovog dela i možda njegov najbolji tumač. Takođe, on je najstrastvenije branio Rastkovo delo od mnogobrojnih napada.[4] Boraveći u Parizu, međutim, Rastko nije odgovarao na kritike i uvrede koje su njegovom delu bile izrečene.

Rastko je tako, protiv svoje volje, nemajući drskosti Crnjanskog, Vinaverove britkosti, možda ni dovoljno želje ili hrabrosti da u polemiku sa neistomišljenicima uđe bez zadrške, postao enfant terrible srpske književnosti početkom treće decenije dvadesetog veka. Često pominjano Vinaverovo svedočenje kako su prvu Rastkovu knjigu, Burlesku gospodina Peruna boga groma, u čaršiji mnogi kupovali „da se smeju i da vrište”[5] – govori o jednoj krajnosti kada je reč o recepciji ranog Rastkovog stvaralaštva. Nju je činila i oštra, gotovo istovremena, kanonada paskvilantskih napada i zlokobnih nasrtaja na zbirku Otkrovenje, vođena onim kritičarima kojima je takav vid obračunavanja sa „modernim” bio „permanentna potreba borbe protiv avangardnih tendencija u srpskoj književnosti”.[6] Tako je Otkrovenje postalo Cveće zla međuratne srpske književnosti, deleći sudbinu dveju zbirki iz prethodne dve decenije – Pandurovićevih Posmrtnih počasti (1908) i Disovih Utopljenih duša (1911).

Ako i ostavimo po strani pamflete, paskvile i ostrašćenost pre svih desno orijentisanih kritičara, ako odbacimo neretke pokušaje da se poezija avangardnih stvaralaca politički diskvalifikuje izjednačavanjem njihovog radikalizma i antiestetizma

 

[3] Njegovu stožersku ulogu uviđali su i savremenici, pogotovo oni koji su prema avangardnim stremljenjima „novih” osećali netrpeljivost ili bivali uzdržani, pa su ga nazivali i „vođem jedne koterije” koji „drži [...] teoriju, kao i ličnosti oko sebe, u rukama. Manevriše sa njima i eksploatiše ih u povoljnim momentima.” A ta „eksploatacija ostaje na aktuelnosti talenta g. Rastka Petrovića” (Videti: Velibor Gligorić, „Stanislav Vinaver: ’Gromobran svemira’”, Nova svetlost, II/2, 1921, str. 28).

[4] O tome videti tekst Gojka Tešića „Vinaverova odbrana pesničkog modernizma” u knjizi Otkrovenje srpske avangarde: kontekstualna čitanja, knjiga 1, Institut za književnost i umetnost – Čigoja štampa, Beograd, 2005, str. 101–134.

[5] Stanislav Vinaver, „Rastko Petrović, lelujav lik sa freske”, Književnost, IX/12, 1954, str. 468–488.

[6] Gojko Tešić, videti „Avangarda kao kompromitovanje književnosti”, Srpska avangarda u polemičkom kontekstu: dvadesete godine, Svetovi – Institut za književnost i umetnost, Novi Sad – Beograd, 1991, str. 78.

 

sa boljševizmom, još uvek se suočavamo sa značajnim brojem tekstova koji pokušavaju na jednako radikalan način da se obračunavaju sa Rastkovim avangardizmom. Sve dok su konzervativni kritičari sebe videli kao čuvare starih i već kanonizovanih vrednosti, a koje su kao takve bile tobože ugrožene i oskrnavljene zbirkom kakva je Otkrovenje, nije se moglo računati na razumevanje za avangardizam Rastkove pesničke zbirke. Nakon objavljivanja Burleske, pojedinih pripovedaka i pesme Spomenik, zbirka Otkrovenje je, kao krajnji stupanj ovog gradacijskog niza, morala neminovno da naiđe na pravu eksploziju kvazipuritanskog gneva, i jednog „čaršijskog sadizma” koji su pojedini konzervativni kritičari iskazali ne prezajući ni od toga da za ovu pesničku zbirku kažu da je „glupa i odvratna”, „kult animalnom i odvratnom”, „himna sveopštem lakoverju i gluposti”[7] itd.

U takvoj atmosferi ostrašćenih napada na Rastkova rana dela ipak su se čuli i glasovi podrške, i pogrešno bi bilo tvrditi da za Rastkov avangardizam nije bilo sluha. Antagonizam između „novih“ i „starih“ pisaca i kritičara u posleratnom periodu postao je najizraženiji upravo u godinama kada Rastko objavljuje Burlesku (1921–1922), pa ne iznenađuje što kritički tekstovi koji čine jezgro rane recepcije Burleske oslikavaju potpuno suprotna mišljenja u vezi sa njenim umetničkim vrednostima. Dakle, budući da je svojim prevratničkim delima Rastko u početku najčešće izazivao sablazan kod konzervativne kritike, naklonjene tradicionalnoj literaturi i kanonizovanim umetničkim vrednostima kojima se odjednom, i svom silinom, suprotstavlja neobična snaga prevratničkog talasa, mišljenja o Rastkovom stvaralaštvu bila su podeljena, a često i dijametralno suprotna. S jedne strane nalazili su se pisci i kritičari bliski avangardnoj poetici (pre svih Vinaver, a potom i I. Andrić, T. Manojlović, M. Crnjanski, T. Ujević, Sv. Stefanović, I. Sekulić, M. Ristić, B. Tokin, V. S. Zorovavelj i dr.) koji su u Rastkovim delima prepoznali izrazitu poetsku snagu, okrepljujuću moć humora i originalnu pesničku tvorevinu, a sa druge strane nalazili su se oni čiji su napadi na Rastkovo delo, posebno na zbirku Otkrovenje, imali karakter pamfleta (M. Milošević, Ž. Milićević, pa i S. Pandurović). Međutim, značajan je broj i onih kritičara koji Rastkovom delu ne spore izrazitu poetsku snagu, ali dovode u pitanje umetničke kvalitete njegovih ostvarenja (B. Gligorić, M. Bogdanović, V. Jovanović, R. Majksner, P. Slijepčević i dr.).

[7] Živko Milićević, „’Otkrovenje’ g. R. Petrovića”, Politika, XIX/5312, 6. februar 1923, str. 3–4.

Comments (2)

Tags: , , , , , , , ,

Knjiga utisaka

Posted on 03 February 2013 by heroji

Zdravko Petrović

Knjiga utisaka

(Vladimir Pištalo: Venecija, Agora, Zrenjanin, 2011)

Nastavljajući da stvara dela čije su konstante snažni poetski impuls i strukturalna neponovljivost, Vladimir Pištalo ispisuje još jednu knjigu koja svojom žanrovskom polimorfnošću (ili amorfnošću) obesmišljava svaki pokušaj preciznog žanrovskog određenja. Stoga bi sa oprezom trebalo uzeti i sugerisani podnaslov – Bildungsroman – koji je prihvatljiv ali i previše uzak da bi obujmio sve konstitutivne elemente ovog dela: putopisnu, autobiografsku i fantastičku prozu, dokumentarističku građu, esejističke, metatekstualne i autopoetičke iskaze – budući da su kolažiranjem ovako raznorodnog književnog materijala izbrisane demarkacione linije između pomenutih žanrova. Čini se da se o knjizi „Venecija” ne može pisati drugačije osim impresionistički jer je nerazloživa na manje delove, kauzalno povezane smisaone celine koje teže kompozicionoj ili strukturalnoj koheziji. Ona je i sama „knjiga utisaka”, u kojoj putopisac, kao hodočasnik koji se neprestano vraća u svoju Meku, uvek iznova opčinjen, opisuje i slavi neprolaznu lepotu Venecije.

Upoznajemo Veneciju viđenu očima pripovedača i Veneciju u očima Drugog – u zapisima prvih hroničara i putopisaca, u delima mnogobrojnih evropskih i srpskih književnika, pa i na licima slučajnih prolaznika. Ali upoznajemo i Veneciju iz Felinijevog filma „Kazanova”, nakon čije premijere na beogradskom FEST-u pisac iz bioskopa izlazi „proširene duše”, opčinjen kadrovima karnevalske atmosfere iz vremena kada se već nazirao smiraj već posustale Serenissime, mada ne i kraj nekrštenih dana bledolikih kontesa i njihovih neumornih ljubavnika, arlekinskog humora i likova iz pozadinskog i budoarskog sveta Venecije. Tom haosu venecijanskog karnevala Kazanovinog doba, datom kroz objektiv dveju kamera, Felinijeve pa Pištalove, suprotstavljaju se poetični opisi venecijanskih ulica, zgrada, muzeja, fasada, kapija i lukova, ali i dokumenti i predanja o „gradu na vodi”.

Pištalo o Veneciji piše kao istoričar i kao pesnik; ta kombinacija erudicije univerzitetskog profesora i njegove pesničke mašte dala je najbolje poglavlje ovog dela – moćnu poetsku viziju Mediterana. Iako ono formalno nije dato u stihovima, specifična ritmička intonacija rečenice, lirski paralelizmi i česte anafore čine poglavlje „Mediteran” savršenom pesmom u prozi. Mediteran – „to su crkve koje su se uplele u džamije koje su se uplele u kasnije crkve. To je Gaudijeva molitva, koja se igra. Žuti hramovi od tufa. I Vetroviti Sunion. Jedrilice koje sa trkaju sa delfinima. Karirani stolnjaci i računi u čašama.” To su i „oleandri i buganvilije. Ljudi ogrnuti togama vetra. Okrečena sela. Plava vrata koja vode nikud. To su procesije kiparsko-libansko-koptske sa ikonama i meduzama”; konačno, to je „udružena radost svih feničanskih, slovenskih, grčkih, đenovljanskih, venecijanskih parova za trideset stoleća u trenutku vrhunca”.

Venecija

Veneciju upoznajemo i kroz poglavlje „Porodična fantazija”, u kojem Pištalo oživljava likove iz komedije del arte tako što, tek povremeno izlazeći iz poznatog okvira njihovih tipskih karaktera, ispisuje zanimljivu priču o susretu svog dalekog pretka Tripka sa ovim likovima-maskama prilikom svog prvog dolaska u Republiku. Pantalone i Kolombina, Doktor, Kapetan i Arlekin, najpoznatiji starosedeoci ove italijanske komedije, susreću se sa Tripkom, nepoverljivim trgovcem iz Boke, koji svoju slovensku dušu napaja čarima Mediterana i venecijanske raskoši. Podređujući razum mašti, odnosno porodičnu istoriju porodičnoj fantaziji, pisac gradi priču o svom pretku – još jedan portret među (karnevalskim) maskama – koji posmatra Veneciju u pervertovanoj stvarnosti karnevalskog sveta. Opisano je kako Tripko, koji u noći venecijanskog Karnevala u svojoj bokeljskoj nošnji i sam mora izgledati kao maska, pokazujući pred „Latinima” nešto od gordosti Kanjoša Macedonovića i začuđenosti Njegoševog gorštačkog vojvode Draška, prati prevrtljivog Pantalonea po venecijanskim krčmama i budoarima. Razgovori mnogobrojnih likova, koji čine uobičajeni inventar ovih budoara, Pištalu su poslužili da o poetici karnevala progovore sami učesnici, oni čija je životna filozofija slična karnevalskom poimanju života. Tako i učeni Doktor zaključuje da „postoje dva orfička putovanja. [...] Možemo se spustiti u niže forme koje su životinjske ili se popeti u više koje su božanske. I jedni i drugo mi činimo u karnevalu.” Iako pomenuti likovi iz komedije del arte u Pištalovoj „porodičnoj fantaziji” uglavnom ne odstupaju od stereotipnih predstava o njima, veoma je interesantno, i literarno ubedljivo, njihovo izmeštanje iz sveta komedije u jednu kratku pripovest. Šteta je što ovo zanimljivo poglavlje ostaje samo kao nagoveštaj moguće šire pripovedne celine jer je Pištalov pripovedački dar učinio da ove ličnosti uspešno prežive žanrovsku metamorfozu.

Poglavlje „Porodična fantazija” izdvaja se i po tome što predstavlja jedinu fikcionalnu tvorevinu unutar ovog dela, čime nije previše narušen inače nenametljivi autobiografski diskurs. Doživljavajući autora pre kao putopisca nego kao pripovedača, mi ne tražimo opravdanja za kompozicioni nesklad i nelinearno pripovedanje. Sižejna linija se uspostavlja tako što pratimo maršrutu piščevih šetnji po trgovima, ulicama, galerijama i muzejima, koje su propraćene nenametljivim i interesantnim opaskama o kulturnoj istoriji grada, kako monumentalnih venecijanskih zdanja tako i onih manje poznatih, skrivenih i dostupnih samo retkim turistima, koji sa njima uspostavljaju gotovo intiman odnos, kada imaju „čitave ulice i pjace za sebe”. Jednoj od svojih saputnica pisac kaže da „Venecija ne može biti iscrpljena znanjem” i da se u njoj „Intimnost nakupila do ogromnosti, da je grad beskrajan”. Ona je večita turistička atrakcija, grad koji zadovoljava sva čula, ali je istovremeno i „neistrošiva kao apetit”. Ta piščeva fasciniranost Venecijom traje od njegovih studenstkih dana. U međuvremenu, čitamo u jednom veoma reprezentativnom autopoetičkom iskazu, „student koji je spavao u vreći preobrazio se u profesora, učenog kao Il Dotore. Znanje mu je potrebno samo kao riznica metafora. Metafora je bila motka za skok van ovog sveta. Venecija mu je pružila drugi svet u ovom.”

Pištalova knjiga, koja počinje i završava se opisom karnevala, sugeriše da je priča o Veneciji neodvojiva od priče o Karnevalu. Jer to nije samo maskarada, orgijastička zabava pred kojom nestaju sve granice i zabrane; to je nedosanjani san o večitom kruženju oslobođene energije i otelotvorene ekstaze. Kao kroz tela Kazanovinih ljubavnica. „Karneval mi je pokazao šta ću sve biti kad ne budem ja. Kad postanem vetar, kad postanem reka, kad postanem krošnje. To će biti kraj pohlepe. Kad postanem SVE. Kad se potraga dovrši. Kad mi svitac zasvetli iz usta. Kad postanem Venecija. Kad se ujedinim sa suncima i mesecima, ludim šeširdžijama. Kad oslobođen tela pojurim kroz žile bilja, potoke, oblake, zvezdane magline… i čitav misterium tremendum. To umnogostručenje će biti najuzbudljivije na svetu, ali tragično, jer nema mene.”

„Venecija” je jedinstvena knjiga u novijoj srpskoj književnosti – i po svom obliku, i po svom veltanšaungu i po svom jeziku. To je jezik poetske proze, kojem ne smetaju ni bedekerski karakter ovog dela ni česti ekskursi u vezi sa kulturnim i istorijskim vezama unutar mletačko-slovenskih odnosa. To je jezik impresivnih pesničkih slika, smelih poređenja i inteligentnih, na momente veoma lucidnih, zapažanja. Iako povremeno može da zasmeta prenaglašena metaforika i pomalo veštačko oneobičavanje u jezičko-stilskoj ravni dela – na retkim mestima gde to vodi u poetsku patetiku – sinteza Pištalovog raskošnog stila i bogatog znanja stvorila je izvanredan literarni mozaik „tonućeg grada”. „Venecija” se može čitati i kao knjiga intimnih dnevničkih zapisa, i kao pouzdani vodič kroz venecijanske ulice i trgove, i kao autobiografska proza, potom i kao poema – ali svaki put kao apoteoza raskošne lepote Serenissime.

 

Polja, godina LVI / broj 471 / septembar–oktobar 2011.

Comments (1)

Tags:

Kameleonske kugle

Posted on 03 February 2013 by heroji

Dušan Jovanović

Ljudi su bili slepljeni sa okolinom, nisu mogli mnogo da se pokreću. Sve se spojilo s njima – udobne fotelje srasle su s njima, tehnološke naprave i stvarčice vrtele su se oko njih. Imali su stalan dovod opijata i raznoraznih zabava. Nacionalni simboli su im sijali na potiljcima jednako  šareno kao i sve na njima, sjaj se stapao sa ostalim šarenilom. Kamelelonske kugle vrzmale su se okolo i crpele im život. Stenjali su u muci, ali su im one stalno pojačavale šarenilo, tako da su potom ispuštali zvuke zadovoljstva. Kameleonske kugle neprestano su radile.

Svuda okolo nalazile su se razne pozornice i stalno su se odigravali performansi. Sve je bilo pomešano.

Sveštenici iz ogromnih, uređenih hramova promovisali su ljubav prema ljudima i istovremeno isticali da njihov jedini pravi bog, iako voli sve ljude, smatra da pojedine treba potamaniti kao otpadničku gamad dostojnu prezira i mržnje, jer ne znaju šta čine.

Prosvetljeni mudraci slavili su ljubav i put do duhovnog mira. Njihovi pacijenti – sledbenici – davali su im duhovno beznačajne novčane naknade i stalnu potvrdu mudračkog znanja, ne bi li prosvetljeni sjaj i njih obasjao.

Razni su tu navijali za razne pravde, ali samo ako mogu istovremeno da uživaju u raznim zločinima.

Nacionalne majke i očevi branili su obavezu produženja, zavet porodice i tradicije, jer kako bi inače uživali u orgijanju i poroku.

Pojedini nasmejani, prijatni i uglađeni ljudi objašnjavali su kako do vrha uspeha stižu jedino takvi nalickani predatori kao što su oni, jer za njih je svet – takmičenje puno izazova, koje vodi do vrha s pet zvezdica, čije stepenice moraju biti sazdane od tuđih leđa.

Pored njih su bili predatori druge vrste. Pričali su kako, eto, njih život nije milovao, pa su rešili da životu razbiju glavu i da mu otmu krv, da ga podvode, truju, ubijaju, maltretiraju, pošto nisu oni krivi za ovaj, najnepravedniji i najsuroviji od svih mogućih svetova, nisu ga načinili takvim, on je već bio takav kada su se rodili – taj svet, za njih najbolji od svih mogućih svetova. Uz to, oni veruju u boga, poštuju crkvu i vole svoju majku.

Do njih su političari najavljivali preporod i napredak, koji je moguć jedino uz njihove patriotsko-poštene-stručno-moderne partije. „Za progres je potrebno vreme”, govorili su, „građani moraju biti strpljivi i moraju sa isposničkim strpljenjem da čekaju boljitak. On je tu na vidiku, međutim, oni iz protivničkih stranaka vode u propast. Ti iz izdajničko-nazadnih-nesposobnih-pohlepnih stranaka i njihovi krvožedni gospodari i razbojnički psi jesu oni protiv kojih smo mi, a mi i naši gospodari, mi smo ti koji su pošteno zgrnuli ogromno bogatsvo, a naši razbojnici, iako su otimali, iznad svega jesu patriote i ljudi koji žele da uđu u poštene tokove i da pomognu svom narodu i tako  okaju svoje grehe kroz nas .”

Stvorovi nacije urlali su i promovisali narodnu histeriju, verujući u ispravnost i božanskost svog napaćenog naroda, uz čiju podršku će pobiti, opljačkati i dovesti u red sve one nacije i ljude koji su krivi za nepravdu i zločine. Njima će, naravno, kao i svim mitskim vođama i nacionalnim vitezovima, biti potrebni dvorci, vile i utvrde, što će narod dragovoljno da plati.

Pretori su obaveštavali o svojim uspešnim demokratsko–oslobodilačkim pokoljima, jer – kako oni kažu: „Ako mi njih ne budemo satrli u korenu, kako mislite da mi kod kuće budemo bezbedni! Dobro je poznato, demokratija najbolje cveta posle valjanog pokolja. Nikome ne želimo zlo, niti nad bilo kim činimo nasilje, to je naša ljudska dužnost, da obezbedimo te ljude i njihove resurse sačuvamo od njih samih.”

Razni stručnjaci nicali su na sve strane. Brbljali su neprestano u terminima, koji su uvek zvučali učeno i stručno, činilo se da ipak sve nekako teče ka blagostanju.

Zabavljači su izvodili svoje tačke, pokazivali nove hitove, bukove, snošaje, govoreći: „Ne može svako da se goliti i idiotiše ovako.”

DJ

Studenti i dokoličari, uvijeni u svoje intelektualne šalove, protestovali su protiv ovog nehumanog društva, izdavali pamflete, držali skupove i pokretali proteste, osnivali pokrete i organizacije. Njihove neslužbene vođe (jer oni se bore protiv bilo kakvog vođstva i nadređenosti) uglavnom su bile namirene i na sigurnim pozicijama, pa ih je muka ovih drugih terala da se bore za njih, ne bi li njima podigli standard života, a  sebi rejting i bitnost. Jer, lepo je biti human, borbeni altruista, a uz to dizati sebi ugled i prihode i postpeno se penjati na lestvici hijerarhije protiv koje se toliko žustro boriš.

Sve te pozornice bile su povezane podzemnim kablovima.

Svi su bili na jednoj ogromnoj tektonskoj ploči, ispod koje su se nalazile milijarde titanijumskih zupčanika koji su okretali tenkovsku gusenicu, a koja je gazila nemilosrdno i odlučno kroz lavu, preko planina i okeana, kroz svemir, na druge planete.

Iznad ljudi na ploči, lebdela je ogromna sjajna piramida. Prelivala se u hiljadu nijansi, a sam vrh svetleo joj je kao rotaciono svetlo. Površina kao da joj je bila tečna. Stalno su iz nje izletali haj-tek metalni pipci i sateliti koji su temeljno opipavali i skenirali okolinu. Sve je bilo pod kontrolom, na pozornicama su se igrali komadi, titanijumske gusenice  mlele su sve pod sobom, površina piramide se mirno prelivala.

Mase ljudi išle su prema toj mašini, u želji da ih ona primi i zbrine. Mahali su rukama, vikali, ponizno i uvlakački se klanjali, nudili samouvereno sebe i svoje sposobnosti. Titanijumske gusenice išle su nepokolebljivo svojim pravcem i mlele mase ljudi pred sobom, upijajući njihovu krv. Površina piramide zasvetlela je za nijansu jače i dalje se mirno prelivajući.

Jedan od slepljenih ljudi čuo je neko vibriranje duboko ispod. Neobična vibracija privukla mu je pažnju. Mogao je satima da je sluša, doticala ga je dublje od bilo čega što je bilo slepljeno s njim. S vremenom, osetio je da mu je pretesno u slepljenom stanju, osetio je i kako mu neka sila – koja se mota okolo – crpi život. Počelo je da ga guši sve što je slepljeno s njim, a sila je i dalje crpela. Počeo je da se pokreće, bilo mu je pretesno tako slepljenom. Posle nekog vremena i batrganja, uspeo je da se odlepi. Sada je bolje čuo vibraciju. Dopirala je iz obližnjeg šahta. Otvorio ga je i sišao, dugo se spuštao niz kanalizaciju, prateći sve jači zvuk. Došao je do odvoda koji se slivao niz provaliju, na čijem dnu se okretala ogromna gusenica. S dna tektonske ploče visili su stalaktiti. Vibracija je poticala iz jednog ogromnog stalaktita u koji su cevi dovodile životnu snagu ljudi. Stalaktit se nalazio oko sto metara iznad odvoda. Odmah se popeo i krenuo da traži delove da napravi merdevine.

Kada se popeo na stalaktit, naišao je na kružne stepenice koje su bile uklesane u njemu. Vodile su do središta. Tu je ušao u nešto što mu je ličilo na isklesani hram s kupolom i zidovima. Ispred hrama, na samoj ivici do provalije, sedelo je biće. Glava mu je od temena bila otvorena i iz nje je sijala svetlost u koju su, s dna tektonske ploče u obliku obrnute kupe, urastale žice, a oko žica vrteli su se procesori, senzori, ekrani, skeneri.

„Ko si ti?”, upitao ga je čovek.

„Ja sam onaj koji jesam”, podrugljivo mu je odgovorilo. „Bolje rečeno, ja sam, ono što može biti svaki čovek, jer ja mogu da postojim svuda i da imam razne moduse. Međutim, svaki čovek s vremenom nestaje, a ja uvek ostajem posle njega. Ja mu dajem sve što sam mu odmalena usadio da treba želeti. Uvek sam tu da mu potvrdim njegove isfrustrirane strasti, komplekse čije uslove nastanka ja omogućujem i podstičem. Čoveka mogu da opijem do te mere da ubedi sebe da je Ja i da zaboravi koliko mi je ništavan i prolazan, jer mu šapućem svakim korakom i vodim ga ka sve većoj ulozi – kako je samo on jedinstven. Doslednost meni nagrađujem tako što čoveku dajem na volju da ostvari svaki hir i svaku želju, tako što mu govorim i pokazujem da veća lestvica obezbeđuje istinsko blaženstvo njegovim potomcima, dok će zapravo oni – ili biti naslednici koji će me služiti – ili će biti blaženi, kao i sva deca koja uzimaju opijate ili život pretvore u dosadu razonode. Čak sadržim cele porodice u sebi. Međutim, svi su oni nevažni, ništavni i prolazni spram mene. Meni je svejedno da li će neki drugi doći na mesto onoga koji trenutno glumi mene, i taj drugi samo dolazi tu da bi me služio.

Čovek je u svom mukotrnom naporu stalnog stvaranja proizveo i mene. Ja sam rastao i prikupljao mu sve veću moć i sigurnost. Postao sam krvotok razvitka i poboljšanja uslova života i centralni nervni sistem opšteg razvoja čovečanstva. Čovek je s vremenom, skoro nesvesno, predao sve poluge moći meni i potpuno se ušuškao u moja bedra. Tako sam i na njega počeo da gledam kao na sve ostalo za šta sam prvobitno bio uposlen da podredim, obradim, crpim i raspoređujem. Ukratko, čovek je postao resurs kao i sve drugo.

A još ću ti i ovo reći. Sve što čovek stvori asimilujem u sebe i preinačim ga u moje oruđe .”

„Ti si meni ovo sada tako otvoreno rekao, ali ja bih mogao da počnem ljudima da pričam o tome i oni bi se možda pokrenuli protiv tebe”, rekao mu je čovek.

Biće se nasmejalo. „Ljudi to već znaju i neki se pokreću protiv mene; uglavnom su to oni na najnižoj lestivici koji se bune iz očaja, ili neki uspaljeni intelektualci željni uloge spasitelja i buntovnika. Međutim, načinio sam ljude toliko mekim, plašljivim, samozaljubljenim i apatičnim, da i vođe tih što se protiv mene bune, brzo kupim, ili zaplašim, ili ih prosto pripojim sebi, dok su oni i dalje ubeđeni da mi nanose štetu. Na moju sreću, malo ljudi sluša te vođe, a velike mase koje se nekada pokrenu, brzo zamajem kakvim međunacionalim sukobom ili ih prosto namirim mrvicama.  A tu su i razne pozornice da ih slude.

Da bi pobedio mene, moraš da pobudiš mase ljudi i da im objasniš da će morati da ginu, krvare, da budu mučeni i zlostavljani, ako misle da me potuku. Pri tom,  i ako me pobedite, imajte na umu da ste vi deo mene, i da mogu vrlo brzo da vaskrsnem, da se preinačim i uvučem u vaše redove. Dakle, da bi imao šansu, i to samo šansu da pobediš mene, potrebni su spremnost naroda na surovu borbu i ogromno žrtvovanje, iskrenost prema sebi i drugima, ljubav i vera u čoveka. Ima li toga zaista mnogo na ovom svetu?”, upitalo ga je biće cinično.

„Zbog čega ti ovo meni sve govoriš?”, odgovorio je čovek.

„Spustio si se ovde i pitao si me ko sam, a ja sam ti odgovorio. Ali uskoro ćeš ti nazad… gore. Ovde je previše hladno  za tebe i sumnjam da ti prijaju krici ovih ljudi što ih melju gusenice.”

„U pravu si, hladno je ovde. Nije to za mene… vraćam se gore. Ipak mi je bolje nego ovima dole”, prozborio je čovek kao da se probudio iz nekog sna.

„Da naravno, samo ti idi nazad, tamo je toplo, a ima i zanimljivih, šarolikh predstava i performansa”, reklo mu je.

Kameleonske kugle su neprestano radile. Tenkovska gusenica nemilosrdno je gazila. Površina piramide i dalje se mirno prelivala u hiljadu nijansi…

Comments (3)

« Previous Entries
Next Entries »
avangarda Bernardijeva soba Borislav Pekić Boško Tokin Dnevnik o Čarnojeviću Dragan Bunić Dragan Uzelac Dragoslav Čupić Duško Trifunović Ekonomska kriminalistika Fantastika Ginter Gras Gojko Tešić ideologija Ilija Bakić Ivo Andrić kultura totalnog raskida Ljubica Miljković Milo Milunović Miloš Crnjanski Miloš Zubac Miodrag Pavlović Miroljub Todorović Mit Nataša Gvozdenović Nemanja Raičević Noam Čomski optimalna projekcija Orfej Pero Zubac poezija Rastko Petrović Ratomir Rale Damjanović signalizam Slobodan Tišma Slobodan Škerović Solaris Stanislav Vinaver Todor Manojlović Vim Venders Vizantija Vojislav Despotov Vujica Rešin Tucić Zdravko Mandić Žil Vern