Aleksandar Radović

Crni bregovi Brusa Četvina

Četvin, Brus, Na crnom bregu, preveo sa engleskog Alen Bešić, Zrenjanin, Agora, 2013.

Ako je, prema tumačenjima Bendžamina Džounsa, „put u raj vodio ka Radnotskim brdima”[1], Četvinov je junak za svojih osamdeset i nešto godina, zajedno sa bratom Luisom, proveo život na pravom mestu. Jer pripovedač, jedan od najvećih putopisaca XX veka, Englez i kosmopolita Brus Četvin, na samom početku romana Na crnom bregu kaže da granica između Radnora i Hereforda prolazi „tačno po sredini” stepeništa imanja „Prikazanje”, doma blizanaca Džouns.

Uokvirena gotskim ramom, iznad kamina porodičnog doma koji je dobio ime „Prikazanje” kada je devojčica Alis Morgan nedaleko od mesta ugledala Bogorodicu, stajala je litografija u boji „Široki i uski put”. Ovim putevima su koračali svi članovi velške porodice Džouns: Sem, Ejmos i Meri, blizanci Luis i Bendžamin. Umetničko delo „Široki i uski put” uočio je svako ko je tokom vekova prolazio kroz „Prikazanje”. Međutim, jedino se sinovima Ejmosa i Meri Džouns, Luisu i Bendžaminu, prikazao njen metaforičan lik: na levoj strani slike, dame i gospoda u svečanim odelima šetaju ka „Putu propasti”, a na uskom i tegobnom putu, sa desne strane litografije, korak po korak idu pripadnici nižih klasa, baš ka Crnom bregu…

Crni breg iz poslednjeg romana engleskog putopisca i esejiste Brusa Četvina još je jedna referentna tačka pripovedača koji je rečima i idejama, prelistao zemlje od roga Afrike (u delu Vicekralj Uide), preko naratora u putopisu U Patagoniji, do po mišljenju književne kritike, najuspešnijeg Četvinovog dela, romana o kolekcionaru majsenskih porcelanskih figura imenom Uc…

Iz Radnora i bliskog mu Hereforda, s velških visoravni, Brus Četvin pripoveda o „osam prezimena” koje nose porodice sa jugozapada Ujedinjenog Kraljevstva. Prevodilac romana o blizancima Džouns na srpski jezik, Alen Bešić, dao je u fusnotama veoma instruktivne tekstove iz koje se čita istorija Velsa i njegov odnos prema Velikoj Britaniji. Povest prepuna sukoba, nacionalnih i klasnih, zapisana je u prevodiočevim napomenama pri dnu stranica romana kojim Četvin ispisuje porodičnu hroniku Džounsovih.

Zoran Stefanović

Ja, moj neumrli blizanac i svet na postavu izvrnut: O grafičkom romanu „Žig petokrake” Srboljuba Nikića

*

Neko nas je doveo ovamo, spasitelj ili dželat, Milutine.

Debitantski grafički roman Srboljuba Nikića Žig petokrake predstavlja dobrodošli i dvostruki izazov. Prvi izazov je od mentalne vrste i leži u neobično slojevitom unutrašnjem svetu samog dela. Drugi je potreba da se ovaj strip ispravno smesti u okvir srpske kulture, koja se danas grči i preobražava kao zmaj/zmija u sopstvenom ognju.

U likovnoj ravni, Nikić je sklon ekspresivnom, na momente brutalističkom grafičkom izrazu, koji nije namenjen da vam odmah zabavi pažnju zanatskom uglačanošću, ali koji ima nešto duboko istančano u eteričnim i satiričnim obličjima.

U pripovednoj ravni, Nikićeva duga forma (roman, bez sumnje) koristi melodramu, politički triler i naučnu fantastiku. Ali, spoljni izraz priče nije konvencionalno žanrovski, već duboko pesnički, namerno nadrealan, psihodeličan, naizgled somnabulan. Autor ovako predstavlja svoje likove: „Reči čoveka sa zvezdom bile su automatske, bez spoznaje značenja izrečenog”. A ipak, iza lirizma i prividne razdrobljenosti, pripovest o uzavrelom neopaganizmu našeg doba nenadano se završava u mističkom predačkom poretku. Dakle, poredak postoji, koliko god ga mi lično ne osvestili.

Pri ponovljenim, analitičkim čitanjima, Žig petokrake se pokazuje kao precizno i uzglobljeno delo, stvaralački ogled koji zaslužuje pažnju javnosti.

Koja će to čitalačka javnost biti? Verovatno ne masovna, ali zasigurno višestruka, neslomljena, neotupela i istančana. Ona koja ne zazire od ogledanja da u zrcalu vidi pravo nam lice, sve sa maskama koje ga prekrivaju.

*

Rođen si da po tuđim mislima prebiraš. Izgubi prst svog dara, kažnjen da na rubu ekumene karavane gostiš i usmeravaš.

Za stripsku publiku će, naravno, biti zanimljivo da vidi u kojoj meri autor doprinosi jakom mestu koje srpski strip planetarno ima i u eksperimentalnom, avangardnom i autorskom smislu. Ovo je tradicija započeta sredinom sedamdesetih, razbuktana u omladinskoj štampi osamdesetih, da bi sledeći naraštaj u devedesetim izveo naš alternativni strip na svetsku scenu. Nikić se ovoj plejadi pridružuje kao ravnopravni, zreli saborac.

Ljubitelji pesništva – koje u našem vremenu opet postaje relevantni duhovni izraz – odmah će se odazvati na poetski ton i lepi jezik Nikićevih dijaloga, dok će znalci u njegovoj stripskoj scenaristici videti i odbleske moderne pozorišne dramaturgije i uživati možda baš kao da su pred scenom boravili. I zahtevniji ljubitelji domaće prozne fantastike, ako su skloni eksperimentu, naći će ovde nešto za sebe, uprkos neobičnosti forme.

Nabrajajući sve višestrukosti stripa Žig petokrake, mi otkrivamo da Nikićev eksperiment nije biljka osuđena u pustinji, već da se prilično direktno uglavljuje u jedan širi, već postojeći duhovni ekosistem, i to u najvitalniji deo našeg modernog stvaralaštva, kroz barem dva magistralna toka.

Prvi tok je signalizam, jedini srpski neoavangardni pokret koji je u našem dobu od planetarnog značaja i koji, nakon pola veka, danas deluje kao jedno od najjačih ognjišta srpske kulture — kako preko svog osnivača Miroljuba Todorovića, tako i preko njegovih saputnika: Slobodana Škerovića, Ilije Bakića i drugih. U svakom sloju kod Srboljuba Nikića mi nalazimo estetske, simboličke, filozofske i stohastičke elemente koje možemo bez oklevanja nazvati signalističkim.

Drugi magistralni pravac s kojim Nikić korespondira — i koji je više unuk signalizmu, no što je zasebna pojava — jeste opus beogradske umetničke grupe „Kosmoplovci”. To se naročito odnosi na neke stripove Radovana Popovića, Lazara Bodrože, Danijela Savovića ili Ivana Grubanova.

Određene veze vidimo s valjevskim krugom oko nekadašnje grupe „Crni kreč”, tačnije pesničko-likovnim radovima Dejana Bogojevića i Milivoja Kostića, dok preko Bakićevih vršačkih veza stižemo i do tamošnjeg kruga, naročito do veze s delom stripskog opusa Danila Miloševa i Borislava Grabovića.

*

Sve ste videli, poštovana publiko, al’ moje božansko oko vidi više. Ovde večeras prođe kreatura što izgled čoveka ima, a biljka jeste. Nešto što nijednom svetu ne pripada. Tvorevina ljudske gordosti.

Sa Radosavom Borisa Stanića i sada s Nikićevim stripom ulazimo, izgleda, u doba drugačijih grafičkih novela – onih u vezi s maticom sopstvene kulture i s realnim okruženjem. Novi autori stvarnost ne promatraju iz samoizgnaničkih kula od slonovače i ne podležu samosažaljivo bilo kakvom sindromu „izgubljene generacije”.

Ako smo već pomenuli i ovaj sociološki faktor, u slučaju Nikića je uputno napraviti i mentalnu zabelešku o ključnom doprinosu koji lekari daju srpskoj kulturi, i to na način koji predstavlja metodsko seciranje, istovremeno i spolja i iznutra. Od desetina lekara koji su i kulturni delatnici, setimo se samo najočiglednijih primera u našoj svakodnevici: tu je Brana Dimitrijević u istraživanju prošlosti, njenom pretumačenju, pa i u dramaturgiji i prozi; Špiro Radulović kao svetsko ime u socijalnoj karikaturi; Adrijan Sarajlija u naučnoj fantastici, ili odskora Predrag Đurić i u prozi i stripskoj scenaristici… Ovo je određeni fenomen naše stvaralačke sociologije, zasigurno vredan daljeg proučavanja.

Druga mentalna zabeleška bi morala da se odnosi i na grad u kojem je Nikićev roman objavljen. Izdavanjem knjige Žig petokrake, i to u okviru ugledne kulturne ustanove, Centra za kulturu „Gradac”,dovršava se tiho, ali ubedljivo postavljanje grada Raške na mapu srpskog i jugoslovenskog stripa. U Raškoj već godinama uspešno deluju i umetnik/aktivista Goran Trajković, kao i ceo Klub likovnih umetnika „Raška škola”, a tu je i sedište časopisa za više naraštaja, Ras komik. Dakle, imamo još jedan grad u kojem se neumorno stvara, poučava, izlaže i objavljuje. Ako ovom pribrojimo i talente koje imaju i Novi Pazar, Prijepolje, Kraljevo i, već tradicionalno, Užice, pouka je da će kritika glavnog toka morati pažljivije da prati dalji razvoj potpuno novog, sada već oblikovanog, stripskog mikroregiona — Jugozapadne Srbije.

*

Ubijeni vaskrsavaju, strašila govore, moj otac je stvorio biće od pšeničnih i humanih gena tragajući za savršenstvom. Tragajući za načinom sa serijsku proizvodnju vojnika po narudžbini vrha bivše Jugoslavije. Naučna fantastika.

Srž Nikićevog psihodeličnog trilera/melodrame je zajednički pokušaj oslobađanja Milutina (jednog od dva preživela blizanca iz naučnih eksperimenata Titove Jugoslavije) i Zore (kćeri ludog državnog naučnika) od okova (pseudo)porekla, lažnih identiteta, svih manipulacija sistema i nametnute stvarnosti. Holivudskom uzvišenošću Nikić ih opisuje: „On, bosansko siroče s petokrakom, žigom iz logora, na čelu i ona, dete sa Dedinja, bili su nepobediv par.”

Iz naučnofantastičnog okvira i postmodernog izraza, roman se, uprkos zazivanju demona nauke, paradoksalno završava – izlaženjem na nebo više, susretom sa neosvešćenom nutrinom iz starosrpskog/staroslovenskog sabožja. Koju li je poruku to Srboljub Nikić doneo iz drugih sfera?

Odgovor se da uvideti, ako stvari gledamo duhovnijim okom. Kao u onom Jungovom snu u kojem je on silazio u podrume prošlosti, do kolektivnog nesvesnog, tako u stripu Žig petokrake istovremeno vidimo sve dimenzije današnje razdrobljene srpske psihe. A sve one sada žude da se u jednom drevnijom vitalizmu opet uzglobe u jedinstven sistem.

Strašan je taj naš grč, kako vidimo po navodima iz Nikićevog stripa koji definišu postitoistički prostor, vreme i ljude:

Ja, Kupalo, konferansije pozorišta ’Damar’, gde igraju Navi, Svirci i poneka lukava vila, pozdravljam gazdu Devetku, čoveka koji uteče iz usta Crnoboga čiju glad zatvara kažiprstom, upravnika ovog zdanja na razmeđu svetova – zdanja u čijim temeljima tamu kovitla Crna rupa.

ili

Ja dovrših započeto. Pronađoh i uništih bića stvorena a ne rođena. Eksperiment koji čovekoliko biće podiže i pogled mu na nebo okrenu da bogovima stremi prekinut je.

Nikićev usputni motiv o ženskoj torbici sa eksplozivom u Kinoteci, zbog koje će nitrofilmovi goreti, pokazuje nam možda da jedan deo tradicije ne vidimo dobro. Iz toga logično sledi da nam neviđenje pravi balast u voljnom i dnevnom delovanju i da smo svi mi siročad iz Bosne sa petokrakom na čelu, braća neumrlih blizanaca.

Ova vrsta podvojenosti, naravno, nije specifična samo za srpsku svest. U vremenu raznih stvarnosti – virtuelnih, posredovanih, tumačenih, – ona stvarnost koju shvatamo kao sržnu ostaje potpuno neraskrinkana. Ovu istinu sada zna celo čovečanstvo. (A da se stvarnost promenila, to i glavni mediji, te sluge sablasnih korporacija priznaju.)

Znatniji umovi našeg vremena već su pokušali da razumeju i razreše modernu šizofrenost sveta – Vladeta Jerotić, Milorad Pavić ili već pomenuti Todorović i Škerović – ali svi znamo da tumačenje sebe i naša nova kolektivna individuacija tek treba da se dese. Kao da je i Nikićev grafički roman hrabri znak, najava ovih procesa koji su već u toku.

U zbiru, jasno je da svi mi hodamo među Milutinima i Zorama, pokušavajući da shvatimo koji je od blizanaca preživeo i da li smo to mi sami. Nije laka pozicija? Nikad nije ni bila. Ali, sâm Nikić lakonski ukazuje: Ko sledi osećanja može da menja svet; ili Sitnice, prah prošlosti; ili Doći će bolja vremena za ljubav kad podzemlje iskorači! ili najvažnije – Sve se rastavlja, sve se ponovo sastavlja.

Na kraju, jedino što možemo jeste da, zajedno sa stvaraocem, izreknemo formulu za krajnje rešenje, potpuno mističko i dostojno duhovnog ratnika – a to je ponovno stvaranje sopstvene stvarnosti:

Čuvarka Kapije svetova vas čeka. Uzmite olovku. Ako budete vešti otvoriće vam vrata, vrata strasti.

Pogovor knjizi Srboljuba Nikića: Žig petokrake, Kulturni centar „Gradac”, Raška, 2013.

Slobodan Škerović

Odupri se ludilu.

                                    „Partibrejkers”

Nateraćeš me da se osamim kad odeš

Nateraćeš me da se pitam šta radim

Nateraćeš me da se pitam šta govorim

Bob Dilan

1.

„I ovo je za­kon”, re­če Mar­li, upe­riv­ši tam­nu cev od pa­lje­nog če­li­ka še­ri­fu u li­ce, i ubi ga.

Bi­la je tu reč o pra­ved­no­sti. O pri­me­ni si­le i još o ne­čem, što se re­či­ma ne mo­že is­ka­za­ti.

Ali, Džo raz­mi­šlja o dru­gom. O umet­nič­koj epi­fa­ni­ji, re­ci­mo. Da po­ja­sni­mo:

U sa­zre­va­nju ži­vot­nog is­ku­stva raz­li­ku­je se fa­za bor­be ti­ta­na od one po­i­gra­va­nja Ši­ve sa sve­to­vi­ma u na­sta­ja­nju i ne­sta­ja­nju. Jer, po­vrat­ka u pro­ži­vlje­no ne­ma. A upra­vo to je uzrok sve­ko­li­ke če­žnje.

Za­ni­mlji­va je tvrd­nja Ra­mo­so­va da je vo­lja za ži­vot u pro­sve­tlje­nih mrač­na. O to­me ima pi­sme­nih do­ka­za iz dav­ni­na, ali ni­je na­od­met i da se iz­no­va stva­ra­ju.

Ra­mo­sa u ovu pri­ču uvo­di Džo. Ako je Bu­da go­vo­rio o zga­snu­ću vo­lje za ži­vot, Ra­mos je hteo da po­ka­že ka­ko uvo­đe­njem nir­va­ne[1] u igru, umet­nik uni­šta­va či­ta­ve obla­sti sve­ta kao me­sar ko­ji od­se­ca ko­ma­di­ne za­kla­nog te­le­ta.

Isto­vre­me­no, i Ra­mos, uvo­di Džoa. Jer, Ra­mos skulp­tu­re od zvu­ka stva­ra od ne­pred­vi­di­vih is­ho­da. A je­dan od is­ho­da jeste Džo.

2.

Da ne be­še na­dah­nu­tog pri­ka­za u no­vi­na­ma, ne bi se Džo ni od­lu­čio da pro­še­ta raz­bo­ji­štem be­o­grad­skog „Bir fe­sta” i od­slu­ša zvuč­nu po­stav­ku Ra­mo­sa Ra­mi­re­za Gu­ti­e­re­za i Ži­da­na sa Ma­jor­ke.

U Mu­ze­ju na Ušću, sko­ro da i ne­ma pu­bli­ke, osim par isto­ri­ča­ra umet­no­sti u ci­vi­lu, ko­ji se spo­rim ko­ra­kom opre­zno pro­ti­nju i pro­pi­nju kroz zvuč­ne ko­ri­do­re, po­ku­ša­va­ju­ći da

Dragana Bošković

Amalgam književnosti: između mita i istorije

– vampir i grof Drakula –

SAŽETAK:

Uopšte uzev, slovenski mit o mrtvim ljudima koji se iz nekog razloga podignu i vrate među žive, kao mučitelji ili ubice, potiče iz kulta mrtvih. Ambivalentan odnos prema mrtvom čoveku u svim kulturama ogleda u ogromnom poštovanju koje se pokojniku ukazuje u pogrebnim obredima, ali s druge strane, i u strahu od povratka pokojnika među žive, koji se manifestuje u brojnim ritualima, pre svega preventivnog, odnosno zaštitnog karaktera. Međutim, osnovni slovenski mit o vampirima znatno se razlikuje od onog koji je globalno rasprostranjen.

Arhetip živih pokojnika koji se vraćaju nakon smrti posle određenog broja dana, u međuvremenu je profanizovan u koheziji sa istorijom i, naravno, transpozicijom njegovih elemenata u umetnička dela – počev od starih rukopisa, preko romana Brama Stokera Abrahama o Drakuli iz 1897. i pozorišne kostimografije, sve do savremenih filmova koji

obiluju specijalnim efektima.

Cilj ovog rada je da se pokaže metamorfozu mita o vampiru, popularizovanog putem literature, pisanih dokumenata i kinematografije, u kombinaciji sa istorijskim likom Vlada Cepeša, tačnije Drakule.

KLJUČNE REČI: vampir, grof Drakula, Vlad Cepeš, mit, obred.

Kult mrtvih jedan je od najstarijih u svetu. Neki istraživači čak smatraju da je iz njega nastala i sama religija (Čajkanović 1994, 2: 54). On je iznedrio jedan od najrasprostranjenijih mitova, danas uveliko profanizovanog i istrgnutog iz obrednog konteksta.

Predstava o pokojniku čija duša nije primljena u zagrobni svet, odnosno nije mogla da „pređe na drugu stranu”, vraća se među žive i muči ih, a samo određenim posvećenim radnjama moguće je uništiti ga, odraz je animističkog arhetipa večitog straha živih od povratka mrtvih. Današnja atribucija vampira manje-više se podudara u skoro svim svetskim kulturama, pre svega zahvaljujući medijima, odnosno umetničkim reinterpretacijama: besmrtni vampir sablasno bledog tena, obučen u crno i ogrnut crnim plaštom, napada noću svoje žrtve i siše im krv kako bi opstao. Dalje, žrtve koje okuse njegovu krv i same postaju vampiri, a na počinak se vraćaju s najavom prvih sunčevih zraka. Vampir može da postane vuk, pas, šišmiš i nema odraz u ogledalu. Može se uništiti samo probadanjem glogovim kocem, svetom vodicom ili direktnim izlaganjem dnevnom svetlu. Ponavljam, to je slika vampira u 21. veku – proizvod koji traje od 1897, odnosno od kada je prvi put uobličen u romanu Brema Stokera pod nazivom Drakula. To svakako nije prvi zapis o vampirima, ali je prvo literarno delo koje je doživelo svetsku slavu i prenelo mit o vampiru na sve meridijane. No, poreklo takve današnje predstave o demonizovanom biću grofa Drakule predstavlja vekovni evolutivni niz na koji su pored istorije, uticali i geografija, folklor, religija, pa i politika.

* * *

   Odnos živih prema mrtvima oduvek je bio ambivalentnog karaktera: s jedne strane – strah od nepoznatog i nespoznatljivog, a s druge strane – poštovanje prema pokojnicima koji čine kult predaka i koji su svojim blagoslovom omogućavali prosperitet najuže zajednice. Zbog svega navedenog, samrtni obredi predstavljaju jedan elaboriran, duboko ukorenjen sistem posvećenih radnji, koji istovremeno služe za valjano ispraćanje pokojnika u svet mrtvih, ali i za osiguravanje zajednice od njegovog vraćanja i eventualne odmazde. Zbog svega navedenog o rigidnom ustrojstvu posmrtnih rituala, svaka odmazda ili osveta „sa onoga sveta” stoga se tumači kao posledica ogrešenja o određena pravila obreda.[1] Nepoštovanjem rituala pokojnikova duša ne može da pređe u zagrobni svet, te se zato vraća među žive, ali ni u tom svetu ne može da se ponovo inkorporira (Jovanović 2001: 190 i 195; SMER 2001: odrednica smrt).

Kao najčešći primer ogrešenja o posmrtni obred, koji ujedno i uzrokuje povampirenje, jeste prelazak ili preletanje neke životinje preko odra pokojnika[2] (Đorđević 1953: 166 i 188, Čajkanović 1994, 5: 205), budući da preskakanje odnosno presecanje puta poseduje magijsku snagu zaustavljanja određenih procesa (Jovanović 2001: 191). Ovde ćemo napraviti samo kratku digresiju i dovesti i šišmiša u vezu s vampirom, koji se u narodu smatra nečistom životinjom (SMER 2001: odrednica slepi miš; Chevalier/Gheerbrant 2003: odrednica šišmiš). Osim eventualnog prelaženja preko odra, može da se poistoveti s vampirom po pijenju krvi, ali i po liminalnom karakteru – u pomenutom Rječniku simbola navodi sa da simbolizuje biće zaustavljeno u jednoj fazi evolucije (Chevalier/Gheerbrant 2003: odrednica šišmiš) – pola-ptica, pola-miš, što se da primeniti i na pokojnika koji nije prešao u zagrobni svet.

Dalje, razlozi mogu biti iznenadna ili nasilna smrt, pokojnik kojem se ne zna grob, onaj koji se obesio ili ga ubio grom, te onaj kojem nije zapaljena sveća, koji je neispoveđen ili neokađen (Đorđević 1953: 166 i 169; Čajkanović 1994, 1: 227; Čajkanović 1994, 5: 208; Zečević 2007: 111–112). Ono što je naročito zanimljivo jeste da se povampirenje u slovenskom svetu dovodi i u vezu s karakterom pokojnika – opšte je verovanje da duše velikih grešnika, zlobnika, nepoštenih ljudi, te grabljivaca, dužnika, nespokojnih ili onih koji su mnogo za života želeli nešto, a nisu to do kraja dobili (Đorđević 1953: 154, 164–166 i 169; Pešić/Milošević-Đorđević 1997: odrednica vampir; Čajkanović 1994, 5: 208) ne mogu da se smire na onom svetu, te se vraćaju i uznemiravaju žive. Koji god da je od razloga, bitno je da obred prelaza nije u potpunosti izvršen, te da je tako duša umrlog ostala da boravi u liminalnom prostoru (termin Van Genepa), neintegrisana ni u jedan od dva sveta, podložna demonskim dejstvovanjima. Takva duša ostaje „živi mrtvac” koji uznemirava ili čak ubija žive, dok god se određenim ritualnim radnjama u potpunosti ne upokoji, onemogući ili pak uništi.

Osnovna atribucija koja se vezuje za vampira jeste ispijanje krvi živih.[3] Antropološko tumačenje to objašnjava činjenicom da mrtvac nema realni oblik postojanja, te da njegova duša posledično za svoj opstanak crpi živototvorne materije od živih (Van Gennep 1910: 160–161), a široko rasprostranjeno verovanje jeste da upravo krv predstavlja boravište duše, metonimiju za život (Čajkanović 1994, 2: 67; Jovanović 2001: 178; Chevalier/Gheerbrant 2003: odrednica krv; Zečević 2007: 114).[4] Inače, u svim kulturama smatra se da htonska bića vole krv (Čajkanović 1994, 2: 67). Zbog ove činjenice u našem narodu verovalo se da je vampir u stvari mešina krvi bez kostiju (Đorđević 1953: 154, 158 i 159; Jovanović 2001: 155 i 178; Zečević 2007: 112), te zato izgleda ugojen i naduven (Čajkanović 1994, 5: 204–205). Takođe, bitna karakteristika vampira jeste da njegovo telo ne truli, što se tumači ne samo prividnim snaženjem životnih funkcija koje održava ispijanjem krvi živih, već i činjenicom da se pokojnik nije „rastavio s dušom”, odnosno da zemlja neće da ga primi (Zečević 2007: 111 i 117), što nas opet vraća na prauzrok – nepravilno ispraćanje u zagrobni svet ili pak grešni život.

Vampir nosi svoje ukopno odelo (Đorđević 1953: 160), koje je najčešće bilo svečano, stajaće odelo, i ogrnut je svojim pokrovom (Đorđević 1953: 154 i 157; Čajkanović 1994, 5: 209; Jovanović 2001: 155 i 165; Zečević 2007: 112)[5]. Najčešća atribucija vampira vezuje se za crnu boju, odnosno boju smrti i htonskih sila (Đorđević 1953: 196; Čajkanović 1994, 5: 209; Chevalier/Gheerbrant 2003: odrednica crno). Međutim, manje je poznato da je današnja popularna slika vampira u smokingu i crnom plaštu derivat pozorišne kostimografije. Naime, irski glumac i reditelj, Hemilton Din, nakon čitanja Stokerove knjige i nakon dobijenih autorskih prava, sâm je postavio na scenu pomenuti komad, koji je prvi put izveden 1924. godine u pozorištu „Grant” u Derbiju. Ogrtač s podignutim okovratnikom u stvari je predstavljao dovitljiv trik, kako bi se postigao efekat „nestajanja” glavnog glumca s pozornice, koji je tako obučen i okrenut leđima publici mogao da se izvuče iz ogrtača i neopaženo sklizne kroz kapak na podu scene (Mekneli/Floresku 2006: 171–172).

Takođe, crna boja upućuje i na noć, na koju je ograničeno vampirovo kretanje (Đorđević 1953: 177), pošto je opšte poznato da noć predstavlja vreme kada nečiste sile izlaze i delaju. Taj aspekt i danas se održao u predstavi o vampirima, koji se povlače na znak prvih zrakova sunca ili na zvuk prvih petlova, jer ih dnevno svetlo ubija.

Crveno je još jedna boja koja je u vezi s mitom o vampiru. Osim povezanosti s motivom krvi i uopštenog principa života i vatre, ova boja u svim kulturama vezuje se i za motiv strasti i telesnog principa (Chevalier/Gheerbrant 2003: odrednice crveno i krv). Zajedno s crnom, crvena boja predstavlja sublimaciju erosa i tanatosa[6], koja se u mitu o vampiru ogleda u mogućnosti polnog opštenja sa supružnikom (Đorđević 1953: 180; Čajkanović 1994, 5: 209). Upravo ovaj čuvstveni motiv će postati predmet šaljivih priča (Pešić/Milošević-Đorđević 1997: odrednica vampir) i čaršijskih anegdota o dovitljivim ljubavnicima i nevernim udovicama (Đorđević 1953: 185; Čajkanović 1994, 1: 224–225). Izražena putenost i erotski naboj između vampira i ženske žrtve, koji su danas sveprisutni u umetničkim ostvarenjima, predstavljaju naglašeniji vid tek jednog segmenta ovog mita, kao danak moderne civilizacije.

Pijetet prema mrtvima očituje se u sakralnim radnjama ispraćanja pokojnika u svet predaka. S druge strane, posmrtni obred obiluje i tzv. preventivnim radnjama, s ciljem sprečavanja povratka pokojnika među žive (SMER 2001: odrednice sahranjivanje i smrt).[7]

Jedna od njih jeste tzv. „sputavanje”, odnosno postavljanje prepreka u vidu vezivanja čvorova, podvezivanja vilice ili ruku i nogu, zatvaranje očnih kapaka (Bandić 1980: 152; Jovanović 2001: 155, 167 i 192; SMER 2001: odrednica sahranjivanje), opasivanje kupinovim trnjem, kađenje kučinom ili mazanje kovčega belim lukom (Zečević 2007: 113). Slične radnje nastavljaju se i posle sahrane: pogrebna povorka se vraća drugim putem s groblja i ne osvrće se (Čajkanović 1994, 1: 228; Čajkanović 1994, 2: 64; Jovanović 2001: 170 i 184), najbliži puštaju kosu i bradu, nose crninu kao svojevrsni vid maskiranja odnosno zavaravanja (Čajkanović 1994, 2: 64).[8] Zbog svojih ambivalentnih svojstava voda predstavlja posebnu prepreku mrtvim dušama, te su groblja često smeštena blizu vode (Zečević 2007: 113).

Najraširenija obredna praksa u slovenskom svetu, čija je svrha da predupredi vraćanje pokojnika, jeste tzv. „načinjanje” mrtvaca (Čajkanović 1994, 2: 63–64). Ukoliko se sumnja na eventualni nespokoj duše preminulog, usled prethodno pomenutih uzroka (nemoralni život, teška smrt, dugo bolovanje, kada „se duša teško rastavlja s telom”, nasilna ili iznenadna smrt), prilikom samrtnog obreda telo pokojnika načinje se da se „ne ukvari” odnosno „uvampiri” (Jovanović 2001: 167). Načinjanje se obavljalo rasecanjem ili razrezivanjem kože mrtvog, kao i probadanjem ili zabadanjem trna ili igle (Jovanović 2001: 155, 190 i 192).

Kao široko rasprostranjeni apotropejon u slovenskoj mitologiji (Niševljanin 1990: 75; Čajkanović 1994, 4: odrednica glog; Zečević 2007: 115–116), glog se koristio upravo u ove svrhe: glogovim trnom su se načinjali mrtvaci, štapovi su se pobadali na prozore i vrata do četrdeset dana nakon sahrane, trn se pobadao u pod ispod mesta izdaha (Čajkanović 1994, 1: 229; Zečević 2007: 115). To su tzv. preventivne radnje, ali u tesnoj vezi sa uništavanjem vampira. Naime, kada se već zna koji pokojnik je postao vampir, njegov grob se ponovo otvara i leš mu se probada glogovim kocem (Đorđević 1953: 188, 194 i 199; Čajkanović 1994, 5: 213; SMER 2001: odrednica sahranjivanje)[9], eventualno propraćen još nekim radnjama sakaćenja leša (v. Čajkanović 1994, 5: 213). S tim u vezi stoje još i verovanja koja, u sprezi s predstavom o vampiru kao mešini ispunjenoj krvlju (Zečević 2007: 112), govore o tome da se vampir može negde nabosti (na trn, bodlju, kolje, životinjske kandže, zube i t. sl.) i ispuhati, odnosno umreti (Zečević 2007:116). U savremenim predstavama o vampiru on se najčešće ubija probadanjem koca kroz srce kao simbol središta životne snage (Chevalier/Gheerbrant 2003: odrednica srce).

Ono što je manje poznato jeste činjenica da probadanje glogovim kocem ne predstavlja ubijanje vampira već njegovo prikivanje za zemlju, odnosno onemogućavanje da se vraća među žive (Čajkanović 1994, 1: 230; SMER 2001: odrednica sahranjivanje). Ono što je izvesno jeste da se njegovo potpuno uništenje postiže tek spaljivanjem njegovog mrtvog tela (Čajkanović 1994, 1: 231), pri čemu upotreba vatre upućuje na nekadašnju opšte-slovensku obrednu praksu, koja je napuštena prihvatanjem hrišćanstva (Jovanović 2001: 184–185).

I na kraju ove kratke geneze mita o vampiru, treba reći nešto više i o samoj onomastici. Iako na prostoru srpskog govornog područja postoji mnogo različitih naziva (vukodlak, vjedigonja, kodlak, tenac, lampir, vopir – Pešić/Milošević-Đoršević 1997, odrednica vampir), reč vampir je jedina srpska reč koja se prenela i u ostale jezike, te zatim raširila po svetu. Istraživači rasprostiranje reči vampir pripisuju periodu s početka 18. veka, odnosno vezuju je za godinu 1732, kada je tema o vampirima i zvanično pokrenuta pred Akademijom u Berlinu, zahvaljujući fascinaciji tadašnjeg auditorijuma za vesti o pojavi vampira koje su stizale iz Srbije, a koja je tada već bila pod vlašću austrijskog carstva. Čuveni slučaj o vampiru Petra Plogojovica iz sela Kisiljeva zabeleženog 1725. predstavljao je pravu senzaciju, koja je izazvala lavinu spisa, polemika i disertacija, te dovela i do spomenute rasprave u akademiji (Đorđević 1953:153, fus. 33 i tamo nav. izvori). Tako je vampir osvojio Evropu i otplovio sa svojom pričom dalje u svet.

No, tu svakako nije početak priče o dokumentovanosti pojavljivanja vampira. Naime, postoje stariji zapisi u srpskoj kulturi u kojima se upotrebljava reč vampir. Pomenućemo prvi takav zapis koji datira iz VII veka, a nalazi se u sklopu jednog nomokanona, u kom se predviđa kazna za spaljivanje vukodlaka[10] (Zečević 2007: 110), što svedoči o duboko ukorenjenoj tradiciji mita. Interesantno je da je vampir svoje mesto našao i u Dušanovom zakoniku u kom se takođe zabranjuje iskopavanje mrtvih iz grobova i njihovo spaljivanje (Đorđević 1953: 150). Dalje kroz istoriju postoji niz zapisa, doduše sporadičnih, o vampirima i folklornoj praksi koja je u vezi s njima (v. više Đorđević 1953: 150–153), što ukazuje na intenzivno prisustvo svesti o njima u srpskom narodu.

* * *

   U doba civilizacije, velikih istorijskih dešavanja, uređenosti društva i ustrojstva nacija, mitska stvarnost i doba velikih mitskih junaka (ili možemo reći, prvobitna istorija) više nije postojala kao takva, ali je svoje prisustvo oživljavala kroz kolektivno nesvesno putem mitskih prežitaka, duboko ukorenjenih verovanja svojstvenih strahu čovečanstva od večno nepoznatog, te katkada prosijavala kroz istorijske ličnosti i događaje. Upravo je kolektivna svest taj faktor koji ima potrebu da opravda istoriju svojim tumačenjima, te kao takva neizbežno poseže za iskonskim korenima, odnosno čini svojevrstan amalgam između mita i istorije. Takva kohezija gažena vremenom i nadolazećim generacijama od klice uvek rađa nove i drugačije izdanke, gde se ruke dvaju majstora gube u sveopštem zamešateljstvu.

Istorijska ličnost vlaškog vladara Vlada Drakula iz 15. veka, poznatijeg po nadimku Vlad Cepeš (što na rumunskom znači Nabijač na kolac), je zahvaljujući svom kontraverznom životu, surovim mučenjima neprijatelja i krvožednom vladanju doprineo stvaranju legende o svojoj „nečastivosti”. Pridev „Drakul” u stvari je titula pridodata imenu njegovog oca nakon što je primljen u red vitezova 1431. godine[11] i vodi poreklo od reči zmaj ili đavo, dok reč „drakula” predstavlja umanjenicu, odnosno Drakulov sin. Danas drakul na rumunskom znači zlo, đavo.[12] Oca Drakulu je 1444. godine turski vladar Murat II namamio na prevaru u svoj dvor, gde ga je kratko držao u zatočeništvu. Pušten je pod uslovom da svoja dva maloletna sina, Vlada i Radua, ostavi kod sultana kao zalog turskog vazalstva. Mladi Vlad, koji je tada imao samo trinaest godina, proveo je u zatočeništvu naredne četiri godine svog života. Rezultat toga jeste činjenica da je mladi Vlad, osim jezika i haremskih draži, usvojio i surove načine mučenja od Turaka. Ubrzo je među svojim tamničarima izbio na loš glas zbog „prevara, lukavosti, nepokornosti i okrutnosti” (Mekneli/Floresku 2006: 25–32). Za to vreme, u Trgovištu, politički protivnici su njegovog najstarijeg brata Mirču oslepili i živog sahranili, a oca Drakulu su 1447. godine ubili Hunjadijevi. Od tada datira Drakulina velika mržnja prema Turcima i izrazita okrutnost i cinizam u obračunima s njima, ali i prema podanicima, koje je oduvek krivio za izdaju i smrt svojih najbližih (Mekneli/Floresku 2006: 32).

Nakon kratke vladavine, od samo dva meseca, 1448. godine beži u Moldaviju kod rođaka – kneza Bogdana. Vlad Drakula vratio se u Transilvaniju 1451, a na vlaški presto je došao ponovo 1456. i ostao do 1462.godine. Za to vreme počinio je nezapamćena zverstva prema vlaškim Sasima, odnosno Nemcima, koje je prezirao, jer je smatrao da su nelojalno preuzeli monopol nad trgovinom u zemlji (Mekneli/Floresku 2006: 32, 36–37). Obračun sa Sasima se završio sa oko dvadeset hiljada žrtava, u gradovima Brašov i Almas, gde su tela nabijenih na kolac ostavljena zubu vremena i strvinara. Pretpostavlja se da su upravo saške izbeglice prenele ove vesti na nemačko govorno područje, tada Austriju i Nemačku, čiji su pamfletisti neprestano tragali za senzacionalističkim vestima. Postoji čak četrnaest različitih zapisa o Drakulinim zlodelima, koji se danas čuvaju na raznim mestima u Austriji, Nemačkoj i Švajcarskoj, a koja su u 15. veku verovatno doprinela širenju ozloglašene predstave o vlaškom vladaru (Mekneli/Floresku 2006: 90).

Kada se 1459. kao prvi vladalac odazvao na poziv pape Pija II na krstaški pohod protiv Turaka i uspešno ratujući protiv njih, Drakula je na sebe navukao njihov gnev, te je Murat Osvajač 1462. odlučio da povede ofanzivu na Vlašku. Međutim, Drakula je, brojčano slabiji, primenio lukavu vojnu strategiju – u povlačenju je spaljivao zemlju, hranu i useve, trovao bunare i izvore, vršio gerilske upade u turske tabore, dospevši jednom prilikom skoro i do sultanovog šatora; čak je ohrabrivao svoje podanike zaražene raznim bolestima (lepra, tuberkuloza, bubonska kuga) da se neprimetno umešaju među turske vojnike ne bi li ih tako desetkovali (Mekneli/Floresku 2006: 56–65). Kao vrhunac za već ionako zastrašenu i demoralizovanu tursku vojsku, Kaziklu Bej, na turskom Nabijač na kolac, priredio im je jeziv prizor pred samim Trgovištem. Mekneli i Floresku prenose tu sliku uporedo s navodima iz ostalih istorijskih izvora: „… u uskom klancu, dugom manje od dva kilometra, naišao je na pravu šumu leševa nabijenih na kolac, sve u svemu oko dvadeset hiljada. Sultan je ugledao raskomadane, truleće ostatke ljudi, žena i dece čije su meso jeli gavranovi koji su savili gnezda u lobanjama ili grudnim koševima. Pored toga, sultan je našao i leševe zarobljenika koje je Drakula uhvatio na početku pohoda prethodne zime. (…) Tokom više meseci vetrovi, kiše i gavranovi su obavili svoje. Ovaj stravični prizor je mogao da obeshrabri i najokorelije. (…) sultana je uhvatila malodušnost. Kako je jedan istoričar zabeležio Čak je i sultan, ophrvan čuđenjem, priznao da ne može da preotme zemlju od čoveka koji čini takve stvari, a iznad svega zna kako da iskoristi svoju vlast i svoje podanike na takav način. Čovek koji čini takva dela sposoban je i za još užasnija. Sultan je zatim izdao naređenje za povlačenje glavnine turske vojske” (2006: 66).

Osim okrutnog i bespoštednog načina ratovanja, Drakula je bio poznat i kao beskrupulozni diplomata. U nemačkim, rumunskim i ruskim izvorima preživela je anegdota o poseti turskih izaslanika Drakulinom dvoru. Naime, poklisari Muhameda II su se poklonili vlaškom knezu ne skidajući fesove sa glave. Kada ih je upitao za taj propust, oni su objasnili da je kod njih takav običaj. Hirovit i prek, Drakula je naredio da im se fesovi prikucaju ekserima za glave i cinično dodao će ih to učvrstiti u njihovim običajima (Mekneli/Floresku 2006: 49, 204, 206, 218–219).

Vlad Drakula je ostao zapamćen u narodu po mnogim pogubljenjima i mučenjima sopstvenih podanika – ne samo Rumuna, već i Mađara, Nemaca, Turaka, Jevreja, a naročito Cigana (Mekneli/Floresku 2006: 97). Knez je bio na glasu čoveka koji nije trpeo nerad, prosjačenje, lenstvovanje, prevare i lopovluke. Smatrao je da su bolesni i siromašni samo na teretu državi, jer ne doprinose njenom razvoju. Tako je u jednom ruskom rukopisu kaluđera Efrosija, napisanog 1490. godine, ispripovedano kako je vlaški knez jednom naredio da se u jednom starom dvorcu okupe svi stari, nemoćni i bolesni, kako bi ih pomogao. Ljudi su pohrlili očekujući neku nagradu. Međutim, nakon obilnog ića i pića, Drakulini ljudi su zamandalili zamak i spalili ga sa svim gostima unutra. Drakula se pravdao da ih je oslobodio muke, te da ostalima više neće biti na teretu (Mekneli/Floresku 2006: 208).

Izvori takođe pamte Drakulinu izuzetnu surovost prema ženama – nabijao ih je na kolac ili odsecao delove tela ukoliko devojke ne bi sačuvale devičanstvo, a udovice se ponašale razvratno (Mekneli/Floresku 2006: 104). Takođe jedna rumunska povest pominje da je Drakula nabio jednu ženu na kolac, jer je na ulici sreo njenog muža, kojem je košulja bila prljava i prekratka. Došavši kod seljaka kući, zatekao je ženu mladu i zdravu. Bespogovorno je dao da se ubije, objašnjavajući da je suviše lenja i da ne zaslužuje vrednog muža. Naravno, seljaku je dao novu devojku za ženu (Mekneli/Floresku 2006: 220). A da su i u Drakulinom životu bili prisutni kako tanatos, tako i eros, svedoče priče o njegovim orgijama koje je priređivao na obalama jezera u okolini Trgovišta. Takođe se pričalo kako je običavao da noću prerušen luta predgrađima tražeći žensko društvo (Mekneli/ Floresku 2006: 50 i 52).

No ono što je svakako doprinelo Drakulinoj ozloglašenosti i njegovoj „vampirskoj” atribuciji jeste i priča iz jednog nemačkog zapisa koja tvrdi da se Drakula posle jednog pokolja u selu Brašov (nem. Kronštat), nakon što je sve žrtve ponabijao na kolac, samozadovoljno jeo za stolom pred njima i „tako uživao” (Mekneli/ Floresku 2006: 200).

Istorijski Drakula svakako nije bio besmrtan, te je nakon povlačenja pod Turcima 1462. pobegao na mađarski dvor kod Matije Korvina, koji je trebalo da mu pruži podršku u ratovanju. Umesto toga, Drakula je uhapšen, izmanipulisan i spletkama okletevan zapadnom delu Evrope, te je proveo u kućnom pritvoru Matije Korvina narednih dvanaest godina. U međuvremenu, oženio se mađarskom plemkinjom iz kraljevske porodice, ali je morao da pređe u katoličku veru. Nakon oslobađanja 1475. vratio se s porodicom u vlaški grad Sibiu. U novembru 1476. ustoličen je za vladara Vlaške po treći put, ali je nakon dva meseca poginuo u borbi (Mekneli/ Floresku 2006: 106–116).

Iako je ovde dat samo delić onoga što je sačuvano u usmenom i pismenom predanju o ovom kontroverznom vladaru (v. više u Mekneli/ Floresku 2006), nekoliko primera je dovoljno da se ilustruje veza krvožednog, mahnitog kneza s demonskom prirodom vampira. Zbog svega navedenog, nije teško uvideti kako i zašto je istorija još jednom poslužila kao plodno tle za dalje razvijanje književne imaginacije Brema Stokera i njeno preplitanje s mitskim matricama, jer, po rečima Nortropa Fraja, „postojanost književnih žanrova, simbola i metafora počiva na iskonskoj ritualno-mitskoj prirodi” (Meletinski s.a: 70), a književnost kao svojevrsni recepcijski medij dalje dopire do svih kutova sveta.