Stevan Stanić

Ne, nije Haikai!

Ima na najnovijim slikama Zdravka Mandića, reklo bi se, dva lica, dve težnje duha čije se razlike i suprotnosti na čudan način ublažuju: jedno – racionalno koje prihvata sve pozitivne doprinose nove umetnosti u traganju za materijom; i drugo – koje se u današnjem vremenu ne plaši čak izvesnih primesa sa arhaičnim idiličnim prizorima. Taman smo, dakle, pomislili da je onaj ukus (Koro, Vijar, Gvozdenović) potpuno bankrotirao i veliki vek evropske lirike zauvek iščezao, kad evo slikara koji sa dva para očiju, jednim stalno uprtim u zemlju, a drugim u zamagljena prostranstva neba, dokazuje kako iza svega što mislimo da je konačno, ostaje još uvek besrkajno mnogo neispitanog novog prostora.

Ima kod Koroa, gotovo na svakom njegovom predelu, jedan deo slike koji dotučenim muzejskim pešacima služi kao trenutak svežine, odmora i prikupljanja snage. To je ona poslednja skoro nevidljiva linija između neba i zemlje, u koju je Koro uvek ulagao svu svoju lirsku osetljivost i zanatstvo, linija koja treperi u nekoj srebrnkastoj izmaglici i neodoljivo vas vuče u neistražene daljine. U taj fragment dalekog obzorja čini se, kao da se nekim teleobjektivom pomoću zuma uvukla cela Zdravkova imaginacija, rastresla ga, uveličala rasterom, tako da je u velikom kvadratu platna ostala samo ta pomešana sipkava izmaglica iz koje struji tišina, usamljenost i beskraj.

 

Taj veliki naizgled jednostavan prostor najednom se ukazao slikaru kao čitavo carstvo najfinijih istraživanja kolorističkih senzacija i talasavih jedva vidljivih masa koje s ekolebaju u svim varijantama jedne određene game. Taj opšti sivkasti ton koji se menja od slike do slike, od olovnožute, umornosive do neprimetnoljubičaste, prenosi na vas onu čudnu delatnost duha, ona najtananija talasanja, da se jedino može porediti sa muzikom jednog Vivaldija ili ravnomernim menama jednog Baha. Ta često utrljana boja, ti prigušeni zvukovi koji kao da dolaze odole, iza platna, daju ovim platnima i taktilnu vrednost neke impregnirane dragocene kože, čija se duga uglačana istorija može isto tako dugo čitati.

 

Ali, to gotovo požudno bacanje na materiju nije zaustavilo Zdravka Mandića da u taj prostor utka ponegde usamljenu ukletu figuru čoveka nad rekom, da kao što vetar nanese poslednje zarađalo lišće, satera negde u vrh kadra malo razbijeno jato izgubljenih ljudi…ili iznad povesma one mračne izmaglice, što razdvaja nepomične banatske vode od mutnog ubijenog neba, pusti da klizi jedva vidljiv natruli čamac sa bezimenom pogurenom ljudskom siluetom. Rekli biste: neki nežni otmeni mali haikai-stih iz vremena velikog slikara Hokusaia. Ali, ne, ipak to nije haikai. Jer, zar svaki idući trenutak ne očekujemo, da u ovom dobu afirmacije, naučne i tehničke civilizacije, jedan nov talas vetra ne nanese zavesu mokre žute izmaglice i sa Mandićevih platna, tu pred nama, zauvek odnese i ono malo preostalih, usamljenih ljudskih figura, u onu tamo nejasnu nigdinu. Čini se da sam slikar to isto sluti.

1983.

Related posts: