Jovan Ljuštanović

 

Emilija Cerović Mlađa: Priče iz Bogorodičinog vrta

 

Naslov rukopisa Emilije Cerović Mlađe nagoveštava nam da je reč o knjizi religiozne inspiracije. I, uistinu, već na početku ovog rukopisa otkriće nam se da je Bogorodičin vrt iz naslova metafora za Svetu Goru, i to ne samo za geografski prostor, za Atos na kome već vekovima obitavaju manastiri, isposnice, i čitava jedna monaška republika, već i za duhovnu auru koja se uzdiže nad tim prostorom, istrajava kroz istoriju i neprestano se obnavlja verom i podvigom svojih žitelja. Emilija Cerović Mlađa pripoveda nam o tom istrajavanju i obnavljanju: o hrišćanskim podvižnicima, svetiteljima, čudesnim ikonama i svetačkim čudima, pripoveda nam o traganju i pojedinaca i monaške zajednice za Hristovim putem i pronalaženju toga puta.

Spisateljica svoje priče zasniva na postojećim hrišćanskim predanjima i legendama, ali ona se ne ponaša samo kao puka sakupljačica usmenog predanja, ona je diskretan, rafiniran interpretator tog usmenog nasleđa, neko ko sve to propušta kroz vlastito pripovedačko umeće. Sabrana zajedno i ispripovedana jednim pripovedačkim glasom ova predanja čine pripovedački „venac” koji živi kroz pojedine priče, ali se, istovremeno, sabira i u zajedničku književnu sugestiju koja proizlazi iz celine.

Emilija Cerović Mlađa želi, pre svega, da svetogorska predanja ispripoveda deci, i to savremenoj deci, tako da su njen jezik i način pripovedanja potpuno prilagođeni toj nameri. Tome služi i pripovedački okvir ove knjige, uvodna priča i neka vrsta pripovedačke kadence na kraju. U tom okviru se najneposrednije pojavljuje naše vreme i potreba autorke da se neposredno obrati savremenoj deci, da premosti mogući kulturološki jaz između njih i onoga o čemu se pripoveda u knjizi.

U uvodnoj priči ona podseća svoje pretpostavljene mlade čitaoce šta znači reč vrt (bašta, perivoj) i, asocirajući ih na čulnu lepotu vrtova, gradi svoju metaforu o Svetoj Gori kao o duhovnom vrtu koji je, po predanju, stvorila Bogorodica, i koji živi u znaku Bogordice. Ona, takođe, podseća i na neke od najčuvenijih začaranih ili neobičnih vrtova iz svetske književnosti za decu, na primer, na vrt Sebičnog Džina Oskara Vajlda i na Kensingtonski park Barijevog Petra Pana, dečaka koji neće da odraste, i tako  finom gradacijom koja je najvećim delom smeštena u dečje čulno i kulturno iskustvo, od fizičke lepote vrtova preko njihove čudesnosti i začaranosti, dovodi svoje čitaoce do najvišeg stepena, koji je, verovatno, manje poznat savremenoj deci, do Bogorodičinog vrta „u kome se Ljubav i Nada sreću s Verom” i kroz  koji se „kao kroz čarobnu kapiju ulazi na putu ka Bogu”.

I u završnoj belešci, u kojoj se, kao u nekoj vrsti sažetka, kazuje o Svetoj Gori i njenom duhovnom značaju, ponovo se vodi dijalog s mogućim opažanjem mladih čitalaca. Pripovedačica pretpostavlja da bi za čitaoce mogao da bude problem međusobna sličnost legendi i predanja skupljenih u knjigu i ukazuje na religiozni smisao te sličnosti. Ona kaže „da to ne treba nikoga da zbuni”: „Jer muke i boljke ljudske su vazda iste, a moć, pravda i dobrota Božija vazda jednake i bezgranične”.

Napor posredovanja savremenoj deci prisutan je i u svim ostalim pričama koje su sabrane u ovoj knjizi, mada je mnogo diskretniji nego u okviru knjige. On se, pre svega, ogleda u jeziku Emilije Cerović Mlađe. Ona pripoveda savremenim jezikom, koji nije opterećen ni arhaizmima ni nepotrebnom teološkom leksikom, to je jezik potpuno razumljiv savremenoj deci. Spisateljica, povremeno daje pojedina objašnjenja koja pomažu da se razume istorijski i verski kontekst sižea koji se pripoveda, ali ta objašnjenja daje pažljivo, probranim rečima, jasno ali sažeto, trudeći se da suviše ne naruši onu meru koju nameće predanje koje se oslanja na faktografsku istinu samo toliko koliko bi pomoglo sugestiju istinitosti onoga o čemu priča, a što, često, pripada svetu fantastike i čuda, u ovom slučaju pretežno hrišćanskih čuda vezanih za Svetu Goru.

Na trenutke u Pričama iz Bogorodičinog vrta iskrsne i pripovedačko umeće Emilije Cerović Mlađe, koje je modernije i složenije nego što je drevna umetnost pričanja predanja, ponegde ona ukrsti vremenske planove, ili pribegne unutrašnjoj fokalizaciji junaka, ili napravi digresiju, ali vrlo kratku, ali i pripovedačica to svoje umeće drži pod kontrolom, ne želi da bitnije naruši žanrovska načela drevne priče, hoće da očuva izvornost i autentičnost usmenog predanja o čudima na Svetoj Gori. Rezultat svega toga jeste osoben pripovedački efekat, niz vrlo kontrolisanih, malih pomaka drži tekst ove knjige u najdubljoj prisnosti s tradicijom, ali ga i otvara prema savremenosti i deci našeg vremena.

Iz svega ovoga je jasno  da je reč o celovitoj knjizi čije jedinstvo proizlazi ne samo iz jedinstva, i izvesne repetitivnosti, njene tematike već i iz jedinstvenog književnog postupka u njoj. Zato se i u ovoj knjizi, što je, inače, čest slučaj u „vencima priča”, javlja neka vrsta romaneskne tendencije. Ova knjiga, sa svojih četrdesetak strana s ilustracijama, može se, naravno, uslovno, čitati i kao roman o Svetoj Gori kao „Bogorodičinom vrtu”. Duhovni obraz Svete Gore, neugasiva istrajnost i ponovljivost svetih čuda na njoj, jeste glavni lik u tom hipotetičkom  romanu. Taj lik kroz celu knjigu potvrđuje svoju bezgraničnu moć na fonu istorije, koja se pojavljuje u krokiju i na trenutke, ali koja se sabira u sinegdohu o razvitku i propasti vizantijskog carstva od Nićifora Foke, preko ikonoklasta, krstaškog osvajanja Carigrada, do konačnog pada Carigrada pod Turke. U krokiju pojavljuje se i uspon i pad srpske države od Svetog Save do sultanije Mare Branković, koja na zalasku srpske države, a po padu Carigrada, spasava svete relikvije i nosi na Svetu Goru, ali staje na njenim granicama, jer žene u Svetu Goru ne ulaze.

Priče iz Bogorodičinog vrta suptilna su pripovedačka obnova, ali i diskretna savremena reinterpretacija, drevnih predanja o Svetoj Gori i svetim čudima na njoj. To dvojstvo omogućava deci našeg vremena da se bliže i neposrednije sretnu s pravoslavnom tradicijom kao vlastitim religijskim i kulturnim nasleđem.

 

Related posts: