Dragana Bošković
Fantastika krika
(Ilija Bakić, Jesen Skupljača, Tardis, Beograd, 2007)
Svaki fantastični prosede odlikuje se tragalačkim momentom. Onaj Koji Se Usudi da zaviri „s onu stranu” uvek je gonjen bičem saznanja. U petnaest priča koje su obuhvaćene zbirkom „Jesen Skupljača”, Ilija Bakić otkriva prevlast fantastike nad mimezisom – moć da se ono poetsko, razabiračko odvija u drugoj ravni stvaralačke imaginacije.
No, neki kritičari i teoretičari književnosti smatraju da se umetnik u svom fantastičnom stvaranju nikada u potpunosti ne odvaja od prvobitnih ishodišta – pramit, duboko ukorenjeni arhetip, genetski zapisan u kreativnom biću čoveka, uvek nalazi načina da bljesne i katarzično osvetli čitaoce savremene fantastike. Postojanje i prikazanje takvog ključa u fantastičnoj književnoj (pa i celokupnoj umetničkoj) produkciji dâ se objasniti činjenicom da se još samo fantastičnim može pružiti odgovor na „večna pitanja” – ona su stara koliko i čovekova misao, čovekova spoznaja da objasni svet oko sebe.
I poetička ishodišta u ovim pričama Ilije Bakića počivaju na prvobitnim egzegezama: njegov junak, čovek-Gilgameš uvek putuje, vraća se ili traga, luta bespućem i promišlja o svom biću (priče Među dinama, Svod, Više od 90 fragmenata povratka i dr.); čovek-Ikar ne zadovoljava se hodom po zemlji, no stremi u visine ne bi li zadovoljio svoj iskonski eksplorativni nagon, spoznao ono iza (Jato, Svod, Slikovnica, Jesen Skupljača i dr.); i najslojevitiji motiv: čovek-Promatrač posmatra svet oko sebe i dedukuje (Jesen skupljača, Gledanje, Poštovani Sak:…) ili obrnuto, gleda u sebe i indukuje (Gnoj, Među dinama) ili je pak, zagledan u daljinu Prošlosti (Nečije ruke, Više od 90 fragmenata povratka) i/ili Budućnosti (Osmeh gospodina V. Ž, Poštovani Sak:…). Egzistencijalizam koji dominira ovom zbirkom još više je naglašen pustopoljskom scenografijom – pustinje, pustoši, jame, pećine, čak i u visine smešteni likovi, nalaze taj predeo iskonski poznatim i samim time, donekle jednoličnim. Svaka priča punktira svakodnevicu; cepa krajolik nekom kulom, stubom, brdom, nedogledno visokim drvećem, ili pak secira zemljinu koru provalijama, jamama, rupama i pećinama – baš kao što sečivo nemoći spoznaje para duh jedinke na kraju svakog neuspešnog putovanja.
Posebno interesantna dimenzija ove zbirke i prava poslastica za sladokusce fantastične književnosti predstavlja metatekstualno poigravanje s lektirom (po mom skromnom mišljenju, priča Svod na legendu o Vavilonskoj kuli; Osmeh gospodina V. Ž. kao parabola o Žilu Vernu i potapanju Titanika; Ram Tomasa Mora i na njegovu „Utopiju”; Dvojnik i sve oko njega kao svojevrsni postmoderni Dostojevski. A ostalo? – Ostalo otkrivajte sami). Tu fantastika nudi piscu-čitaocu mogućnost da produži priču i nakon sklapanja korica pročitane knjige, pruža mogućnost produženja eliotovskog lanca tradicijskog čitanja i, rekla bih, novog (de)kodiranja. Time se fantastika iznova potvrđuje kao nepresušna tvoračka igra kombinovanja i ulančavanja, kao beskrajna umetnost novog pisanja i, shodno tome, čitanja.
Tkivo zbirke čini arhitektonika dužih priča ispresecana kraćim pričama-slikama, koje tvore svojevrsni čitalački predah i predstavljaju odbljesak sečiva, koje se tek pomalja iz korica. Kvantitativne amplitude priča jesu nalik trenutku kada čovek pri ogromnom i dubokom udisaju saznaje tužnu vest, te nastaje katarzično grcanje prilikom izdisaja, kojim pokušava da zabašuri krik nemoći. Jesen Skupljača jeste jedan takav krik – fantastika krika, koji se prolama na kraju svake priče kao neminovni propratni elemenat čoveka (ili nekog drugog bića), koji je sputan teskobom svog bivstvovanja. Zato je junak u neprestanom pokretu – korača, vraća se, leti, stremi ka gore, prati, traga. Lov na spoznaju reflektuje se na fizičko pomeranje – samo kretanjem otvaraju se novi horizonti. Sâm čin potrage za junaka predstavlja neku vrstu homeostaze, ali ne i za čitaoca. Upravo iz tog razloga, autor nudi svom čitaocu fantastičan kontekst kao bezgranično polje za promišljanje.
Da, fantastika ima moć da se oslobodi stega vremena i prostora, da, po rečima Jovice Aćina, domišlja i premišlja o onom „odsutnom”, ali upravo njena bezgraničnost i neuhvatljivost ne dopušta njeno konačno sagledavanje, niti će ikada pružiti traženi odgovor. Ali, književni stvaraoci kao Ilija Bakić, uvek u njenom bespuću tvore svoje mitove i mitologeme, grade svetove na njenim oblacima, uzdižu čitaoce do nezamislivih visina fantastike, samo da bi ih na koncu katarzičnih trenutaka s treskom vratili u teskobu pojavnog sveta, jer unapred znaju da sezona lova tamo negde nikada ne prestaje.
