Zdravko Petrović

 

Iz mračne komore dvadesetog veka

(Mira Otašević: Zoja, Geopoetika, Beograd, 2012)

 

Kratki roman Zoja dramaturškinje Mire Otašević predstavlja novinu u srpskoj književ­nosti: po neobičnoj formi i pripovednoj tehnici, po originalnoj temi, ali i po smelosti da se suoči s našom novijom istorijom. Roman ima zanimljivu kompozicionu i narativnu struk­turu. Poglavlja počinju ekfrazom, tj. opisom različitih fotografija, među kojima ima i por­treta poznatih evropskih pisaca. Tekst ovih ekfraza grafički je uokviren imitacijom rama za fotografiju, a njihova uloga jeste da nagoveste sadržaj dvaju ili više poglavlja i povežu pripo­vedne celine. Pojedina poglavlja podsećaju na dramske scene ili filmske kadrove, a dobro organizovani dijalozi, kratke i jednostavne rečenice i česta upotreba narativnog prezenta daju tekstu dinamičnost i živost. Roman jeste neuobičajeno kratak, ali je zapravo lišen suvišnih slojeva jer je autorka izbegavala opisivanje beskonačnih kružnica oko teme i ideje dela: nema nijedne digresije, epizode, retrospekcije, a deskripcije su, ne računajaći pome­nute ekfraze, veoma retke. Međutim, zahvaljujući snažnoj sugestivnosti ove proze, autorki je bilo dovoljno i sto stranica da prikaže kratku istoriju beščašća dvadesetog stoleća, za­hvatajući iz nje onoliko koliko može da stane u prosečan ljudski vek.

Teško je dati odgovor na pitanje ko je Zoja Klajn. Iako pripovedanje teče u prvom licu, podaci o njoj su zapravo veoma škrti: ona ne navodi svoje godine, imena članova svoje poro­dice, ne znamo ništa o njenom formalnom obrazovanju, nema nijednog nagoveštaja kako ona izgleda; štaviše, ona retko progovara, ne iznosi svoje sudove o umetnosti, ona je nena­metljivi i tihi svedok velikih događaja i velikih susreta, koji, uvek s druge strane „objektiva”, prikazuje izbliza neke od značajnijih umetnika dvadesetog veka. Upoznajemo je kao devoj­čicu koja odmalena dolazi u dodir sa svetom umetnosti preko sestara Aleksandre i Emili Vre­man, umetnicâ koje su u Njujork došle iz Pariza bežeći od nacizma koji se širio Evropom. Preko njih uskoro dospeva u njujorške umetničke krugove, koje su u ratnom i poratnom periodu u znatnoj meri činili i evropski umetnici i intelektualci u egzilu. Zoja počinje da se bavi fo­tografijom, a njena prva izložba  otvara joj vrata ka Parizu, koji je tada, kao i u predratnom periodu, (epi)centar svih dešavanja, nezaobilazna Meka najvažnijih evropskih i svetskih umetnika XX veka. Upravo su ova dva grada – Njujork i Pariz – kao dve centrale predratne avangardne i posleratne neoavangardne umetnosti, odredila njeno umetničko sazrevanje. Intelektualno stasavanje u njujorškim umetničkim krugovima i potonji susreti s pojedinim umetnicima u Parizu, čari monmartrovske boemije i uzavrela pariska umetnička scena za­uvek će odrediti njen životni put. Zojine fotografije, koje sadrže snažnu socijalnu kompo­nentu, težeći da pomire estetiku i etiku, umetničko i dokumentarno, posle nekog vremena dovešće je i do Suzan Zontag, „crne dame nove njujorške intelektualne scene”, s kojom će, posle mnogo godina i mnogo zajedničkih putovanja, stići i do Sarajeva koji je tada bio pod opsadom.

Status Zojinog lika je ambivalentan: Zoja Klajn jeste fiktivna tvorevina, što potvrđuje i činjenica da pod tim imenom nije poznata nijedna fotografkinja, a pogotovo ne osoba koja je, kako je to u romanu predstavljeno, bila toliko bliska s nekim od najpoznatijih umetnika dvadesetog veka. Međutim, iako je u osnovi fiktivan, Zojin lik verovatno ima svoje prototipe u stvarnosti. O tome svedoči i jedan neobičan postupak, zbog kojeg bi se moglo reći da je autorka otišla korak dalje od postmodernističkog postupka pozivanja na nepostojeće refe­rence – umesto što poznatim ličnostima pripisuje izmišljena dela, ona izmišljenim likovima pripisuje poznata umetnička dela. Naime, autorstvo nekoliko najpoznatijih fotografija nju­jorške fotografkinje Dajan Arbus autorka pripisuje svojoj glavnoj junakinji. „Identične bli­znakinje”, „Tetovirani čovek”, „Tinejdžerski par u ulici Hadson” itd., u romanu predstavljene kao Zojine fotografije koje su izložene na njenoj prvoj izložbi u Njujorku, zapravo su poznati ra­dovi Dajan Arbus. U istoriji fotografske umetnosti one imaju značajno mesto, što se i jedno­stavnom pretragom na internetu može utvrditi. Međutim, tu nastaje zabuna – pretraga će nam otkriti da je Dajan Arbus izvršila samoubistvo, i još nekoliko podataka iz njenog života, tako da se veoma brzo može uvideti da priča o Zojinom životu ni u čemu ne podseća na ži­vot ove poznate američke fotografkinje. To nas navodi na zaključak da je Zojin lik inspirisan pre stvaralaštvom nego životom ove i nekoliko drugih fotografkinja prošlog veka. A da nije reč o neznanju ili slučajnoj grešci svedoči i činjenica da Mira Otašević u apendiksu i sama upućuje na autore fotografija koje su predmet opisivanja u romanu, tako da ostajemo u di­lemi koje je pravo poetičko opravdanje za ovakav postupak „lažnog autorstva”.

Svakako da je Zoja, kao fiktivni lik i kao naratorka, autorki bila neophodna da bi imala potpunu slobodu da kroz „objektiv” njene naracije prikaže pomenute umetnike iz nepo­sredne blizine, domaštavajući zanimljive susrete tih umetnika i još zanimljivije dijaloge, koji neretko predstavljaju male traktate o fotografskoj umetnosti. Nesumnjivo je da je Mira Otašević odlično upoznata sa poetikom i estetikom fotografske umetnosti dvadesetog veka, mada o ovim pojmovima progovaraju njeni književni junaci: pre svega Kris Marker, francu­sko-američki reditelj, fotograf i pesnik (u romanu – zagonetni Zojin ljubavnik), i Berenis Abot, dugoveka američka fotografkinja (od koje je Zoja najviše naučila), ali i Suzan Zontag (u ro­manu Zojina prijateljica), poznata američka spisateljica, autorka čuvenog eseja „O fotografiji”. Ne remeteći tekstualnu koheziju, ova dragocena zapažanja o fotografskoj umetnosti čine zanimljiv metajezički sloj ovog romana, bilo da predstavljaju autentične iskaze pomenu­tih umetnika, odnosno kolažirane citate iz njihovih knjiga ili objavljenih intervjua, bilo da su plod fikcije ili sažetog autorkinog viđenja njihove fotografske poetike.

I u prethodnim knjigama Mire Otašević kao likovi se pojavljuju poznati umetnici i inte­lektualci dvadesetog veka (npr. S. Beket, M. Prust, Dž. Džojs, M. Dišan, R. Konstantinović i drugi), uglavnom oni koji su svojim, često prevratničkim, stvaralačkim činom obeležili savre­menu umetnost. Junacima romana „Zoja”, a svi se bez izuzetka bave umetnošću, zajednička je još jedna osobina – u doba najvećih ratnih sukoba dvadesetog veka i velike krize civiliza­cijskih vrednosti, svi oni svojim umetničkim i društvenim angažmanom predstavljaju savest nacije, za razliku od većine „učtivo nesrećnih” intelektualaca koji su samo u salonskim kru­žocima ili u novinskim stupcima – najčešće deklarativno – osuđivali ratove i nepravdu. U ovom romanu, ta angažovanost prikazana je kroz akcije i reakcije nekoliko žena, delatnih i hrabrih intelektualki koje su objektivima svojih fotoaparata i kamera – uz prvu vatrenu liniju, uz kolone izbeglica, uz demonstrante na barikadama, uz građane koji su bežali pod grana­tama, oči u oči sa vinovnicima zla – zabeležile neke od najvećih ratnih strahota dvadesetog veka. Ima u tom hrabrom činu i pomalo zanosa, ali dovoljno trezvenog da se odoli roman­tičnim zabludama da se svet može promeniti nabolje ako se masovnim demonstriranjem i glasnim pokličima iskazuje solidarnost s potlačenima ili obespravljenima. Zbog toga,  njihov društveni angažman, kao i njihova umetnost, pre svega jeste individualan čin, koji se ostvaruje potrebom  da se ostavi dokument koji će svedočiti o „dinamizmu žrtava”.

Pored toga, iz mračnih komora ovih fotografkinja proizašle su i priče o životima malih ljudi, uglavnom odbačenih ili stigmatizovanih zbog svojih hendikepa, rečju – ljudi sa društvene margine. Tako fotografije sa ratnom ili socijalnom tematikom bivaju osnovna pre­okupacija mlade Zoje Klajn, „fotografa koji misli”, kako ju je opisala Suzan Zontag. Jer fo­tografija mora biti više od uhvaćenog trenutka, ona mora biti i poziv na aktivno delanje, „optužba za nepristojnost pukog posmatranja”. Kao da samo u toj sprezi estetskog i etičkog fotografija dobija svoj smisao, inače je puka reprodukcija stvarnosti, svedena na komad papira koji, ako nije značajan kao dokument, može da ima jedino sentimentalnu vrednost. I tu se nameću pitanja čije odgovore ipak moramo da potražimo van ovog romana: može li jedna angažovana fotografija istovremeno da bude i umetnička? Potire li to jedno drugo? Gde prestaje zanat, a gde počinje umetnost?

Prateći, sa fotoaparatom u ruci, zlokobnu maršrutu ratnih sukoba diljem cele planete, Zoja konačno stiže i u Sarajevo, ne sluteći da će reči njene prijateljice Berenis biti proročke: „Naš zanat u jednom nalikuje umetnosti – pokušava da menja svet! U toj se zamci lako protraći život. A bogami i izgubi! Znam šta ćeš mi reći. Ono što si oduvek mislila: ne može se biti učtivo nesrećan.” U Sarajevu ju je čekala Suzan koja je, dok su granate sa okolnih brda razarale grad, a snajperi nemilosrdno ubijali stanovnike – kao da nije bilo podesnijeg mesta za beketovski apsurd – s nesvakidašnjim entuzijazmom pripremala predstavu Čekajući Godoa sa studentima. U mestu svojih sefardskih predaka, Zoja Klajn gine dok pretrčava preko aerodromske piste, dok u „poslednjem prosevu svesti” vidi kako je neko fotografiše.

Tek u poslednjem poglavlju romana našlo se nekoliko pravih fotografija. Poslednja fotografija je najpotresnija – dečak raskrvavljene košulje ubijen leži na betonu, kao da spa­va, a spokoj na njegovom licu je u potpunom neskladu sa užasom situacije. Ne postoje oči koje mogu da se naviknu na takav užas, i logično je pitanje koji je razlog da se ove uznemirujuće fotografije ubace u tekst? Ali, ovde nije reč o autorkinoj nemoći da opiše nepojmljive strahote stradanja Sarajlija, već o njenoj želji da, u duhu filozofije Suzan Zon­tag, učini da fotografija postane medij koji će, kao i književnost, upozoravati da se ne sme stajati po strani i zatvarati oči pred neprijatnim prizorima.

Roman Zoja predstavlja srećan spoj erudicije i pripovedačkog talenta Mire Otašević. Izabravši da u neobičnoj formi kratkog ali slojevitog romana ispripoveda najvažnije tre­nutke iz života svoje junakinje Zoje Klajn, autorka je stvorila foto-album koji nam u poza­dini ove priče prikazuje najveća zla dvadesetog veka. Istovremeno, ovaj roman je omaž hrabrim ženama, fotografkinjama i spisateljicama koje su se suprotstavljale tom zlu svojom umetnošću i svojim besprekornim intelektualnim angažmanom u slavu istine i pravde. Mnoštvo dokumentarnog u ovom romanu nije ga učinilo manje literarnim: dobro odme­rena proporcija faktografskog i fikcionalnog, rezultirala je zanimljivom i inteligentnom pri­čom, koja se ne završava na poslednjim stranicama romana već svoj život nastavlja na nekom od internet pretraživača.

 

Polja, godina LVIII  /  broj 479  /  januar– februar 2013.