Igor Perišić
Što je to kemp, majku mu božju
Filip Kor, Kemp, Beograd, Rende, 2003, preveo Siniša Mitrović; Moj privatni Tito, Novi Sad, Kulturni centar Novog Sada, 2003, priredio Laslo Blašković
Fenomen kempa moguće je posmatrati i kao stilsku osobenost umetničkih dela i kao specifičnu taktiku življenja. O kempu u prvom smislu pisala je Suzan Zontag od koje potiče i njegova „klasična” definicija kao svesnog poigravanja kičem. Pojačavanjem kič svojstava ona prelaze u svoju negaciju čime dobijaju legitimitet za korišćenje u tzv. visokoj umetnosti.
Kemp kao obrazac ponašanja ispituje Filip Kor u knjizi objavljenoj u Engleskoj 1984. godine. S nemalim zakašnjenjem, što samo po sebi govori o otvorenosti naše sredine za off pojave, dostupan je srpski prevod u izdanju stuba marginalne kulture – izdavačke kuće Rende. Autor na jednom mestu kaže: „Ovo je knjiga o tome šta znači biti kemp” i na taj način podvlači prebacivanje akcenta sa artefakata umetnosti na ličnosti koje je stvaraju ili koje žive kemp nezavisno od bilo kakve umetničke ambicije. Kemp se, dakle, na prvom mestu živi; ono što je za Zontagovu bilo najvažnije u njemu, za Kora je sekundarno. Među mnogobrojnim definicijama koje predlaže, Kor se opredeljuje za jednu: kemp je laž koja govori istinu. Skrivana strana ličnosti je, najčešće, ona seksualne prirode, bilo da je reč o homoseksualnosti, bilo da se radi o nekom drugom različitom obliku seksualnog ponašanja koje društvo smatra neprihvatljivim. „Stidno” mesto koje kemp pokriva može biti i skandalozno siromaštvo ili nisko socijalno poreklo u snobovskim krugovima kao i neki fizički nedostatak u vremenima diktature lepote. Ali, pored toga što prikriva tajnu, kemp je i otkriva, upravo zbog podjednake devijantnosti supstituišućeg ponašanja, i u tome je njegova ambivalentnost.
Ova Korova enciklopedija kemp ličnosti i pojmova (prezime autora još jednom potvrđuje tezu da je ime znak) može se čitati kao svojevrsna tajna istorija umetnosti ili pop-kulture. Pored toga što prati bizarne sklonosti i trivijalne ispade slavnih ličnosti, Korova knjiga nastoji da sve to poveže s njihovim delom. Tako ona postaje praktikum nove vrste biografsko-psihoanalitičkog pristupa umetnosti: u delima se traže kemp znakovi koje je autor postavio kako bi omogućio potencijalno dekodiranje. Ovakav „masonski” postupak znači skrivanje od neupućenih pogleda, a razotkrivanje za zavereničkog sadruga. Pošto se kemp – po kempu – otkriva samo onome ko mu je sklon, iz toga sledi da onaj ko ispod hinjene normalnosti pronađe projekciju nedopuštene autorove ličnosti postaje član „tajnog bratstva”. A za one koji ne prepoznaju tajnu, kemp je privlačan svojim raskošnim manifestacijama. Kemp osobe su ekstremno ekstrovertne, privlačni su i popularni kozeri, nadahnuto spajaju banalnost i genijalnost, podstiču veselo nadvladavanje psihologizma i metafizike.
U kemp kontekstu objašnjiva je privlačnost koju danas otkrivamo u ličnosti doživotnog predsednika naše ex-ex-države. Znak da Srbija polako ulazi u postideološko stanje sasvim sigurno se nalazi u činjenici da se fenomen Tita konačno i kod nas – Slovenci su prvi s tim počeli, a znamo dokle su oni stigli sa izgradnjom „najbolje od svih mogućih država” – posmatra kao pre svega pop-kulturni fenomen. Ako je u osamdesetim svrgavanje Tita sa ideološkog pijedestala još imalo smisla, imalo je kroz alkoholom natopljene oniričke juriše Svetislava Basare na spomenike vođi, koji su tada još uvek zračili ideološki radioaktivno. Ako se protivljenje beogradskih rokera nadolazećem ratu s početka devedesetih manifestovalo kao karnevalsko-buntovni omaž Titu, kroz naslovom projekta sugerisanu (Rimtutituki) poruku koja predstavlja verbalni ekvivalent podizanju srednjeg prsta, onda je Šešeljev egzorcistički pohod na Kuću cveća već bio seljačka dekadencija jedne, ovog puta, antititoističke ideologije. Goran Marković je filmom Tito i ja označio početak transideološkog poimanja Tita, prebacivanjem akcenta sa gromade istorijske ličnosti na intimistički ugao gledanja, da bi, potom, Srđan Dragojević filmom Lepa sela lepo gore definitivno uveo fenomen Tita u u vode pop-kulture preko tretiranja titoizma kao osobenog žanra.
Ovogodišnja knjiga, Moj privatni Tito, u kojoj je sakupljeno dvadeset priča o „ljubičici beloj”, pokazuje svu relaksiranost s kojom se danas može pristupiti toj temi. Pošto je sahranjen fizički, pa zatim ideološki, Titu ostaje samo još funkcija inspiratora jednog žanra: žanra priče o Titu. Matrica heroja, a ponekad i pikaroa, preobrazila se u kemp matricu čime je žanr revitalizovan. U takvoj optici Tito postaje, za Lasla Blaškovića, „holivudski tiranin”, u priči Đorđa Randelja je „najsmešniji evropski vladalac”, a Slobodan Tišma u njegovom stajlingu pronalazi preteču današnjih turbo-folkera. Protejsko pojavljivanje u javnosti u obličjima koja su toliko stilski raznolika, pa često i oksimoronski spojena, zatim nesklad između potrebe da se bude vođa radnika, seljaka i poštene inteligencije i hedonističko-buržoaskog načina života, Tita kvalifikuje za 266. odrednicu Korove knjige.
Kod većine priča iz ove zbirke, ako uopšte žele da budu priče, smeta žanrovsko kolebanje između fikcije, eseja i empirijske intimne ispovesti. Ali, najbolje od njih prelaze granicu od duhovitog pisanja s povodom ka pisanju u kojem povod postaje nevažan – ka pisanju književnosti. Tako, lirsko-ironična ispovest Vladimira Arsenijevića Moj Tito uspeva da postigne uverljivu tačnost sećanja, gde se svaka evokacija prepoznaje kao darovito oblikovana autentičnost ne više lične već literarne prirode. Priča Milice Mićić Dimovske Drugi Tito u anegdotskoj formi uspostavlja kafkijansku atmosferu nesigurnosti između sveta prividne lakoće pripovedanja i njime ostvarenog sveta ideološke tajanstvenosti. A Zoran Paunović, u priči The Name is Broz. Josip Broz, putem esejističke analize prošlog sveta u strip ključu, čitaoca dovodi do emotivnog završnog udara koji ga suočava sa, nigde eksplicitno, ali elegantno prisutnom temom prolaznosti…
(neobjavljen tekst, napisan 2003. godine)