Categorized | Nova proza

Zabela

Posted on 15 March 2015 by heroji

 

Dragoslav Čupić

Zabela

 

Ćelija

Nisam govorio tada da bih bio više, i mnogo više tada odrečen gneva, ne da bih se pretvarao da znam mnogo više, već više da budem, da bih bio samo kao vuk, tada, u zadnjoj klupi, crtajući po klupama nešto potpuno banalno i stisnuto u zglobovima, kao besramni otisak grča u klupu utisnut… Kakav stid! Život, ljubavi, nešto… što čak i ne znam da je bila mladost, dok nisam bio saznao da je to bila moja mladost, dok ti neko ko može biti ti, ali donekle neraspoznatljiv ti, skoro do potpunog neraspoznavanja, ne kaže ono što može biti gore nego kad popiješ tuđ metak, ne izgovori ti ono što uvek nekako dolazi kao zakasnelo saznanje, koje ne može da raščini ni jednu jedinu stavku iz čitavog repertoara vrsnih oskrnavljenja, da ne može ni jedan krvavi zarez na onom devičanskom predelu da izbriše gumicom, i da ga povrati u početno stanje odmerene i tvrde neinertnosti dečaštva, da, On ti kaže, ne suparnik tvoj ili bližnji tvoj brat po krvi ili kamenu, ni drug ni roditelj, On, ne isti čovek obučen u drugu kožu s redom dugmadi na leđima, pa onda kad hoćeš biti ovaj ili onaj, a ti uzmeš malo soli pa na rep tom Đavolu, ili pod sako, pa sad si ovaj ili onaj, već On, baš zato što jesi ti to bio zajedno s njim u istom mesu, i što je na tvoju nosinu paru izdisao kao samu vatru iz besa, vrelinu snažnu kao ugriz čistog alkohola na jeziku, On će ti reći: Pljuni sad! Pljuj, sisu mu jebem! U lice! Znaš li kako samo smrdi seme iz tuđih usta na tvojoj koži? Pljuni ako možeš pljunuti da opoganiš mladost, jednom se to radi ako imaš mene, i ako imaš sebe, onda ćeš znati kako, i umeti znaćeš kako se dečaštvo smešta u inertnost, kad jedna gruba reč pet krivica zahteva, a druga reč drugih deset. Znaćeš, a da ne pitaš nikog kako se to radi, k’o da znanje, k’o malo prljavog pod noktom, što nosio si ga od onda kad si se počešao iza uha u nekoj bezazlenoj igri, nije bilo ništa drugo nego tvoja, samo tvoja, neotuđiva i intimna veština, koju si sa blatom i mlekom posisao, kao kad se siše u slast koštana srž iz raskuvanih kostiju, pa da se onda, kada još nisi znao da je to bila mladost, kada ti niko još nije u usta stavio gorčinu da bi lepše primio metak, srušio si se onda u svoja usta, a najveći je pad kada se čovek razbije o ponor svoga jezika. Kao da nam sam bog sveti oduzima pravo da iskorenimo tugu iz srca… i ne mislim pri tom bog: tri četvrt straha, jedna četvrt nade, nego bog razočaranja, bog stida, i bog uvežbane, čuvene i poslovične negostoljubivosti: učitelj bog, i tvoj kolegijalni razredni bog, i uzvišeni bog nerazumevanja, i bog roditeljstva. Svi oni govorahu… Svi pod jednim nimbusom zaptiveni, kao u objedinjujućoj kući Strašnog suda, razdeljujući među sobom istu škrtost, u istoj trajektoriji s osnovama probitka, štedljivosti i manjkom skrupula potrošačkog subjekta u mikrokosmosu ekonomskih načela. Samo digni pogled, i gde je tu mladost unižena, dve trećine vremena sediš na tvrdim stolicama, čekaš da ti neko gurne komad vetra u leđa, ili šta ti ja znam šta, kao da si mogao verovati da ukoliko ne bi postojala pretpostavka i sam čovek bio bi poništen kao zakonski vlasnik prava na sopstvenu zabludu ili istinu, kao da bi pokret već jednom morao biti prevaziđen u svom nedostižnom dostizavanju, ili bi se strela pomaknula iz nepodnošljivog mirovanja izvan granica svoga paradoksa, i Ahilej bi morao preteći kornjaču, i strela upoznati svoj cilj, ne da bi opovrgli samu pretpostavku kontraargumentom, već da bi je ustoličili i potvrdili na takav način da možete reći svojim govorenjem da Zenon, čovek Zenon, nije postojao jer jeste bio, jednom jeste bio ustoličen u vremenu i prostoru. Bar si toliko verovao. Bio si ubeđen. Zapravo, u prostodušnosti nisi imao ni toliko vere i ubeđenosti koliko bi bilo potrebno čoveku da bi znao da niko, pa čak ni onaj, benevolentan čistom, neprerađenom dečaštvu, nije darovan imunitetom na posledice, a biti ubeđen u nešto znači bar napola ostvariti svoju glupost, sa minimalnim ulaganjima. I onda je on rekao, i onda je ona rekla, oh, kako je samo to divno rekla, a onda se partija čaja završila, i svi su podigli visoko, visoko svoje cigarete, a onda je ipak još neko nešto rekao, što je bilo sasvim izlišno, i narušilo je koncepciju njihovog malog uzvišenog matinea. Jer tada jednostavno nisi bio dovoljno ugrožen, da bi imao istu onu potrebu govorenja, potrebu potvrđivanja, javnog prikazivanja ambicija i aspiracija i odbrane. Ići čak protiv sebe, ulaziti u tišinu infinitezimalnog poricanja sebe, do granica tišine koja čeka kao životinja puna otrova. Odande zapeva on…[1] Znaš li kako je tvrda i nepropustljiva ta ćutljivost, kao mešina od debele teleće kože što drži vino, koje nikad ne postane krv, ne postane laka i dražesna svetlost, samo teško pijanstvo i mučnina, koje ne možeš izlučiti, ni jednim odbijanjem izlučiti iz mesa kao težak san, kao potmulo razgorevanje tame. Male zavisti, sitne ljubomore i zajedljivosti, i pakosti koje neće posegnuti dalje od prve prospavane noći. Još uvek nosim između dva prstna zglavka mali ćelavi komad kože. Da l’ zbog kakve neprikladne reči il’ ne znam čega, tek jedan je čovek trag svog trenutnog besa utisnuo drugome. (Izvesni Toma – gle onomastičkog čuda i ironije! – prijatelj, iz vremena kada sam još živeo u Krnjevu, potpuni nevernik u dečjem smislu, kažiprstom i palcem potpisuje se u afektu na papirusu moje kože, kao kakav nepismeni Miloš u ime visokog poslanstva svoje uvređenosti.) Kada smo bili deca taj bes nestajao je kao topao prolećni vetar kada ti pređe preko obraza, i izgubi se u širini iza tvog koraka. Pa ipak, kad uštineš mladu kožu ostane ti žig, kao parče sprženog mesa; to zakržljalo parče mladosti što ne troše ni so ni starost. Gde si bio ti kada je došlo proleće, sa pregnantnom ali obuzdavanom surovošću? Majka je posadila raznoga cveća gore u vrtu. Perunike krupnih cvasti, polegle su po zemlji. One se nameću oblikom. Noćna frajla, pak, stidljiva u formi, otvara svoj miris u večerima, i to je kao pijanstvo koje ne možeš izlučiti iz sebe u dugim šetnjama, i ono ti govori otiđi i budi blizak i lud i zaboravan. I narcisi su cvetali, i bilje je u ustrajnom, tihom i sabijenom ritmu teralo svoje klijanje iz semenki; odmatalo je svoje bujanje iz klupka lukovica, kao iz uvijene žile mesnatog jezika; ljuštilo je svoje epiderme, krčeći put ka svojoj nadzemnoj i tihoj prisutnosti, kroz nabijenu, suvu zemlju. To je govorilo nešto mlado iz tebe, i u isto vreme spremljeno za smrt. Bili smo još deca što se igraju u travi, visokoj i zelenoj kao neprikosnoveni zamak našeg neokaljanog lutanja.

Crvendatj u kavezu

Da li je iko premašio svoje trajanje? Bili smo, mi smo bili, šepurili smo se, drčni i razgoropađeni, nudili smo ono što imamo da damo, ako smo i imali ičega za davanje, izlazili smo bez zazora pred snažan vetar što podiže talas, uskakali smo u oluju, ako se u oluju i može uskočiti, i jurišali smo golim pesnicama na njih desetoricu, dvadesetoricu, a kad bismo šake razbili o njihove kosti, lomili smo stolove i stolice o njihova leđa, i smejali smo se histerično u vetar, koračali tvrdim i sigurnim korakom, našim korakom, pred svaku porotu i svaki konačni sud, i bilo je dovoljno dati, u svom trajanju dar sreće dati, bilo šta dati od onoga čega smo imali previše: u obliku, boji, il’ mirisu.

 

 

 

 


[1] Formula kojom pevači (α̉οιδοί), na nečiji zahtev, otvaraju pevanje posebne pesme u većoj priči.

 

Pismo

22. maj 2009.

Tek sada uviđam blagorodni značaj predrasuda koje čovek izgradi tokom svog srednjoškolskog obrazovanja prema određenoj grupi ljudi. Njihov uzvišen, blagonaklon i tutorski odnos prema meni, i potcenjivanje iz kojeg je takav odnos i proistekao. Sve se to svodi sada na jedan kratak i konstruktivan zbir glasova, zbijenih u podloj, i taman toliko koliko je potrebno, dovoljnoj kurtoaziji, što daje formu zidovima i posledicama našeg (međusobnog) nerazumevanja. Jer mora da je dobro znamenje zrelosti umeće da uobličiš međusobni antagonizam u formu jezičke pristojnosti.

Da l’ bi se mogla zaslađivati tako prizemnom utehom?

Ono međusobnog, mogla si možda primetiti, stavljam kao dobar predznak svoje skromnosti i istinoljubivosti. To je prava mala izvidnica moje izdašne objektivnosti. I sada se možeš slatko nasmejati, kako samo umeš: histerično, oslobođena svakog kanona i obzirnosti prema ovakvim lažovima kakav sam ja.

Gaj Mucije, prozvan Scaevola ili “Levoruki”, pred Porsenom, etrurskim kraljem, metnuo je svoju desnu ruku u vatru, ne bi li svojim tvrdnjama o hrabrosti i izdržljivosti rimskog vojnika dao potpunu potvrdu legitimnosti, opravdao ih je. Ja nisam sposoban da uzvišeno krivotvorim stvarnost, čak ni sa saznanjem da to činim bez bilo kakvih posledica po mene, dobrih ili loših, a naročito loših. Uzgred, interesantna je takva vrsta skromnosti (potpuno nepoznata ovom podneblju gordih, indiskretnih hvalisavaca), kod koje čovek biva prozvan, ne prema svojoj žrtvi koju je učinio u odbrani časti, već po onome što je ostalo od njega. Ili se samo radi o sklonosti ka asocijativnom mišljenju?! Ovde ti je dozvoljen još jedan blaži i diskretniji osmeh jer, ipak, moja nesigurnost (da ne kažem muškost!) iziskuje, potrebuje malu nagradu za ovaj polovičan i diletantski pokušaj humora.

 

p.s.

Svuda oko sebe vidim groblje: istoriju moje (ne “svoje” – što mora da znači da sam opet preko potrebe i svake mere kritičan?) odvratne mladosti, i neke velike žene u kojima sam otkrio toliko tuge. Valjda sam isuviše tužan da bih bio običan klovn. “Nisu one bile velike; njihov egoizam i sebičnost bili su preveliki. Tebe je iskvarila dobrota. Tebe je svet istrošio. Razboleo si se od ljudi”, rekla je. To je bila sušta istina.

A onda je ona rekla, onim osnovnoškolskim francuskim, kojim se ne bi sporazumeo nijedan čovek, čak ni sa francuskim vrabcima: Tu est le sauvage, comme les âutres, mais le meilleur sauvage des tout les sauvages!

To sam bar bio razumeo.

 

Sećanje

Sećaš li se one noći u Požarevcu. Bilo je to u vrtu nekog hotela. I sve je bilo optočeno ledom. Slapovi vode iz fontane bili su zaustavljeni u padu, i sve je izgledalo kao laž i čudesna imitacija života, a mi smo bili trapavi, i gazili smo meko po klizavom mermeru, kao džinovi u kristalnom dvorcu; i noć je bila hladna, zvonka i svečana kao kristalna čaša, i mogao si čuti kočije kako pristaju uz glavni ulaz u foaje, samo, svetla su odavno bila pogašena, i nije bilo ni konja ni praporaca.

Izgubljen crtez

Otac je odležao pet godina zbog pronevere državnog novca. (Dok su krupne ribe, oznojane i zadrigle, mastile svoje brke prasetinom na poslovnim ručkovima po kafančugama u tranzitu.) I sada je bio tu, nakon pet godina koje su se zgrčile i zgusnule u jednom trenutku, i ostavile samo odnos prema tom vremenu, samo osećanje i gorčinu nedostatka, i uvređenost zbog neiskupljivosti vremena, i tu intelektualnu uvredu kada trenutak pokušava da nadvlada poimanje vremena u svesti, da zatre sitnim darovima, kao u nekakvoj obrnutoj proporciji, mučaljivo otezanje večnosti i patnje. Njegove čvrste grudi, tamne i rutave kao u nekog Arapina, bile su duboko ispod zimskog kaputa, i nadimale su se, i čuvale neko srce u kojem nisam znao (a bio sam dete) da li je bilo ljubavi, ili očinske ljubavi. Samo sam znao da ispred mene je rutava i čvrsta snaga koja se zove Otac. Bog Otac, Otac nedostajanja, Otac Majčin plač. Otac ćutljivo sporazumevanje pogleda. Ne plači pred decom svojom, ženo! Jer suze su za slabe i unesrećene. Hoćeš li deca tvoja da postanu slaba i unesrećena? Čemu nas je Srp i Čekić naučio?! Gnev ćemo u steni isklesati! Mišice ćemo dletom lomiti u znoju i krvi! Da izvučemo nacrt sopstvene titanske hrabrosti iz kamena. Ne slane i sramne suze, kamenu piljevinu na oči da isplačemo.

A ja sam stajao tu, dete kao dete što poklonima nikad ne prebira po zubalu, već darove uzima iz svačije ruke, ne uzimajući u zbir nikakve posledice, ne anticipirajući platu koju plaćaš – ti, sluga svoga gospodara – darovima koje prihvataš, rečima koje ne umeš da čuješ, ljubavima koje odbijaš od sebe kao neosnovane i preuranjene. Stao sam naspram (ne pored, već sučelice!) tog Oca, onako kako samo čovek upre svim silama nogama o zemlju, suprotstavljajući se sopstvenoj veri, stao sam ili stajao, bez razlike, kao da se onaj trenutak izjednačio s trajanjem, u samoj nemerljivoj i neomeđenoj supstanci vremena, odularenog, divljeg i nevinog dečjeg srca, stajao sam negde između straha i voljenja, kao da sam samo izmirenjem ekstrema mogao pronaći stabilnost, sigurnost, identitet, odbijao sam da bi mi ruke prihvatale, voleo sam da bih okasnelo mogao zamrzeti, odvojio sam se u buntovnom trzaju i grču da bih Sebe-čoveka jednom mogao izjednačiti sa Tobom-čovekom, i da bi bratski mogli podeliti nazore, i isto tako pljunuti na njih s odvratnošću, u jednoj podjednako zakasneloj kritici, ili samokritici.

I mi smo se izjednačili, tako mi svega, postali smo istost. I Ja sam bio Dete starije od svoga Oca; bio sam Otac svoga Oca; bio sam Askurđel svog Askurđela, i bio sam Otac sopstvenom Detetu, i dar i uzdarje u jednu su se tačku slili, i opravdali u tom sažetku svu paklenu doktrinu novca, škrtarenja, lakomosti, i štedljivosti koja je dolazila odatle. I ta istost mesa zabolela je u čoveku. Upekla je k’o zvezda, pa kad je pričvrljiš na meso, a ono sve smrdi na ljudskost… na pogan… na…

Ironija se otkriva naknadno. Sve zaboli, zapravo, tek mnogo kasnije. Hoćeš da je iskidaš noktima, da je iščupaš iz kože, tu zvezdu. Poreklo nade, početak kraja. Ne da je besprimerno razglabati stvari što se ne mogu raščiniti, preturati po razrešenim pitanjima, starostavnim odgovorima, dobrano se napinjati i trošiti, otkidati od samog sebe sada, komad po komad, parče po parče, jesti svoje meso mesto mesa bližnjeg svog, kost i koža dok ne postaneš, da te nema, dok seme svoje ne zatreš… (nastavak rečenice: …nego je čak i vrlo poželjno!)

Ono što mi je dao, tada, u ambijentu promrzlom i zamrzlom, među granama krutim od hladnoće i zaustavljenim u njihanju – u onoj noći svečanoj kao kristalna čaša, i bezličnoj! – , među vodom skorelom od mraza, kao da je samo vreme bilo zaustavilo svoje kretanje i pripremilo teren za interludij (Galaktičku međuigru), vakuum, hram u kojem će dete proći kroz inicijastički ritual, i primiti celokupan kompleks načela, plan jedne neutažive gladi i pohote; ono što mi je dao tada, dajući mi to širokim lučnim

tamnim pokretom ruke, što je išla sve od iza leđa, preko visina naših glava, pa do mog srca, zagrljaja ili krila, bila je kutija, obična kartonska kutija, na kojoj je pisalo:

PLASTIČNI SET NOVCA

(IGRAČKA ZA DECU)

zabranjeno za uzrast ispod 3 godine

 

 

* * * * * * * * *

Sad živim u kući na obroncima Fruške gore, sa svojih pet mačaka. S početka maja dozrevaju rane trešnje. To je jednostavna kuća, i čovek ima dovoljno stvari, ne previše, ne premalo, ali dovoljno stvari da bude zadovoljan. Nekad sam imao devojku i govorio sam joj: Ti i ja brali smo trešnje danas. A onda sam izašao predveče i prodavao ih. Osećam se tako srećan i čist. Mi smo brali plodove zemlje, i onda sam ih iznosio pred ljude. Pušio sam duvan koji sam sâm zavijao, mirisao vetar koji je dolazio sa severa, i gledao u tamne oblake kako nadolaze. Donosili su kišu, i divnu oluju mladog leta. Sedeo sam pod krošnjom drveta, i izvirivao na nebo. Vetar je povijao grane drveta, i mislio sam o zdravom i divnom umoru mišića, i Moja devojčica je spavala, i bila je srećna, a ja sam se smejao u sebi u dubokoj zahvalnosti. Suze su mi navirale na oči; al’ ona nije mogla da izađe na kraj sa mojim besom.

Prazni elementi 24

I dobru baštu imam, ovde gore. Ni preusku, ni preširoku. Bašta taman tolika da čovek bude zadovoljan. I ona dobro rađa, i trpeza mi je dobra. Malo je ko dobrodošao ovde gore. Znaš li da matore devojke mirišu na prezrele višnje? Pesnike ne primam u svoj dom. Dosadni su, i uopšte ne poznaju život. I samo bi da pričaju o književnosti (u najgorem slučaju, i po pravilu, o svojoj književnosti), kao da nema lepih stvari na ovom svetu o kojima bi pričali s ljudima. I takvi pesnici su, po nekom nužnom zakonu i nepisanoj odredbi, loši pesnici. A ono što je trebalo biti ljudsko u njima – zakržljalo je i bedno.

 

Jesen je vreme kad spremam svoje veliko ćutanje. Mesto žezla, u ruci držim šišarku, i krećem u dugačke šetnje po gaju. O, prijatelju, kol’ko tuge i radosti i meke, prijatne tišine u tim časovima ima u mom srcu. I štap za šetnju imam. Odran je i ukrašen mojim džepnim nožićem. U šipragu i travi belasa se kao kost mastodonta. Njime podbadam zemlju, i prevrćem sumnjivo kamenje. Korak mi olakša, sa tim štapom, po prisojnim i osojnim strminama, po senovitim stazama i zatravljenim puteljcima i besputicama u brežju kad zabasam.

Grozdovi otežaju s jeseni, a bumbar, stari znanac, podnabuli poljski harambaša što je svoje leglo u panju načinio preko leta, s prvim hladnoćama zaspaće svoj zimski san[2].

Pretačem svoje vino, prijatelju moj, uz bistrinu poslednjih sunčanih dana. Sve je ovde pesma! Prituljena i blaga pesma, kao večeri mističnog arpeggia, što od svojeg vrhunca ka dubini svojoj stremi. A kad komina bude prevrela u kaci, komšija (gornjim putem, na sat vremena zviždukanja od moje kuće!), starčić od sedamdeset godina, žilav kao pritka, kao pruće, i prezrele žute kose, doteraće svoju pecaru, pa ćemo podlagati šaš u

 


[2] Ovakva konstrukcija, u kojoj glagol zaspati zahteva objekat u Akuzativu, potpuno je namerna, i načinjena je analoški prema Zapevati – takvu i takvu – pesmu! I prema tome pokazuje srodnost, preuzima od toga deo značenja.

 

vatru, i teraćemo kvrgavim suvarkom varnice ka tamnom nebu i visokim zvezdama. Uostalom, ono što i čini naš odnos jeste dobro ćutanje. I lica nam budu crvena od žari i mlade rakije (ne od stida!) kao u Indijanaca. Takvo nam je i ćutanje. Pravo indijansko, panonsko. Mi uvežbavamo tišinu kao nekakvi mudraci. A ko je čovek, da sme da se tuži?[3] Pogotovu kad su nam opredeljenja tako jasna i jednostavna.

Sedam godina je prošlo otkad je nisam video, prijatelju moj! Možda je i deset godina prošlo od kad je njeno lice – a njena je lepota imala onih strogih latinskih crta, i pristojne i istančane uzdržanosti (Takvog je rafinmana bila!) – dakle, otkad je njena svudapreovlađujuća lepota, kao tiha i nezadrživa plima, utonula u tamne i zagonetne nabore sećanja. No, to više i nije ni mnogo važno, i nema puno od onog zemaljskog smisla, jer vreme ovde ne zbraja ni dane ni sate ni nedelje, ni mesece ni godine. Pred spavanje  uzmem sa police knjigu, da iščitam po neku stranicu, od mesta gde sam se bio zaustavio. Kažem sebi: Isuviše je reči do sad izgovoreno. Kako li se čovek ne umori od tih silnih reči. Od te mogile reči, od te furije! A reči su slama. Sve je to luk i voda! Luk i voda, prijatelju moj. A sutra ću ja, ti, bilo ko od nas rečitih, glagoljivih, poželeti opet da izgovori tu istu reč. I tako u krug.

Ili prosto osluškujem kroz otvoren prozor pesmu zrikavaca što, kroz blagu i bistru pomrčinu, nadire u moju poljsku sobu. Kažem ti, vreme nam ovde kruni tela i brusi ih kao graver odabrani i voljeni komad srebra, s onom minucioznošću i s dostatnom pažnjom i blagonaklono kao da je svako ponaosob njegovo odabrano čedo. Vreme nam stvarno ovde ne stvara nikakvih neprijatnosti. Starost nam ona grosteskna lica stavlja lagano i oprezno da ne bi od naglog iznenađenja umrli od smeha.

A one dve ptice, dugačkih šarenih repova, što su se letos po krošnjama drveća ganjale kao hirovita deca (Jedna mora da je bila koka, druga mužjak!), ni njih nema više da preleću preko mog dvorišta. Došla je zima. Sećam se. Pre nekoliko meseci bio mi je došao jedan čovek u posetu iz grada. Pitao me je: “Koje su to ptice što preleću preko tvog dvorišta, i što se vijaju po krošnjama drveća kao hirovita deca?”

 

Ime im ne znam.

 

 

 


[3] Jadi mladog Vertera, Gete.

Related posts:

Četiri godišnja doba: Zima
Izokrenuti ponor
Kljovaš

2 Comments For This Post

  1. Opsenar Says:

    Izuzetni su “likovni prilozi” u novom Čupićevom tekstu na ovom sajtu…
    Ima li neko od “forumaša” gde mogu da pronađem knjige Dragoslava Čupića ? Jedan moj prijatelj prodaje knjige, javiću mu da mi za privatnu biblioteku nabavi knjigu ovog autora…

  2. Šepseskaf Says:

    Dobar je ovaj pisac. Još ranije sam ga primetio na sajtu…

Ostavi komentar