Archive | June, 2015

Tags: , , , , , , , , , , ,

Kauboj američkog teatra

Posted on 21 June 2015 by heroji

 Siniša I. Kovačević

Kauboj američkog teatra

Sem Šepard, ZAPISI IZ MOTELA (preveo sa engleskog Đorđe Trajković), “Klio”, Beograd

 

 

Izbor strane proze koju smo u prilici da čitamo u našem prevodu često je uslovljen mogućnostima izdavača, ali i ukusom i senzibilitetom urednika koji bira naslove. Neki su skloniji suptilnom, rafiniranom sadržaju, drugi nastoje da prate trendove, a treći forsiraju urbanost i “rokerski“ stil. Ipak je najviše onih koji svaštare i, okrećući se ne preterano zahtevnom čitalaštvu, knjige biraju prema uspehu na Amazonovim listama prodavanosti. Ovakve prilike u našem izdavaštvu umnogome razuverava beogradska kuća “Klio”, koja vođena dobrom uredničkom politikom svoje programe temelji isključivo na objavljivanju studija iz istorije i teorije medija, kao i pozorišne i filmske publicistike.

Sem Separd - omot

     Među ovim izdanjima posebno se izdvajaju biografije i autobiografski zapisi poznatih sineasta i velikana teatarske scene. Tako je u ediciji “Klepsidra”, izdavačka kuća “Klio” objavila novo izdanje dela Sema Šeparda, pod nazivom “Zapisi iz motela” (prevod Đorđe Trajković). Prvi put objavljeni 1982. u izdanju “City Lightsa” (San Francisko), Šepardovi “Motel chronicles” su tri godine kasnije dobili prvo evropsko izdanje (“Faber”, London 1985). Na srpskom jeziku, rukopis je najpre objavljen u tri dela (Letopis Matice srpske, okt, nov. i dec. 1987), da bi u istom prevodu (Branislav Kovačević) knjiga “Motelske hronike” izašla u celini (“Prometej”, Novi Sad 1995).

Knjiga obuhvata autobiografske zapise (prozne minijature, neka vrsta putnog dnevnika), koje je Šepard zabeležio tokom boravka u Teksasu (Šajner, Plejnz), Nju Meksiku (Santa Fe), Juti, Vajomingu (Džekson, Kodi), Nevadi, Kaliforniji (Houmsted Veli, Los Anđeles, San Francisko) i državi Vašington (Sijetl). Ove priče, međutim, dočaravaju prizore sasvim drugačije od prepoznatljivih urbanih centara ili uređenih gradskih predgrađa Sjedinjenih Država. Kombinacijom ogolele scenografije i poetskog realizma, autor daje opori egzistencijalistički prikaz “motelske Amerike” sa elementima apsurda.

Delujući kao zbirka kratkih, tek nabačenih literarnih krokija, Šepardovi zapisi postaju iskazi jedne “on the road” filozofije, u kojoj odredišta postaju imaginarne tačke “prema kojima se ide i od kojih se kreće dalje”. Realno putovanje postaje temelj brojnim imaginarnim putovanjima, kojima je zajedničko pokušaj određivanja vlastitog identiteta. Kako “na putu” ništa nije stalno, ovo traženje će se odvijati jedino u protoku autorovih zapažanja, usputnih događaja, slučajnih utisaka i sećanja. Izbegavajući tačna određenja, autor briše prepreke između stvarnog i izmišljenog, gde brojni likovi iz mašte (američki idoli) kao i stvarne osobe iz Šepardovog života koegzistiraju na stranicama “Zapisa”.

Odrastanje u vremenu prelamanja SAD i preplitanja starih i novih vrednosti, snažno su obeležili Šepardovo stvaralaštvo. Kontrast prošlosti i sadašnjosti uočljiv je u piščevom dramskom opusu, ali i u drugim formama u koje spadaju “Zapisi iz motela” (tradicionalna i moderna Amerika, romantika i brutalnost, provincijalac koji tumara po preriji). U Šepardovom fokusu su pejzaži, male varoši, ali i dragstori, benzinske pumpe, jeftini restorani, skromni moteli podignuti uz puteve duž srednjeg zapada i pacifičke obale. Ovaj dnevnik-putopis pokazuje autorovo umeće pretvaranja haotičnog vrtloga ideja, ljudi i ambijenata u jedan živopisan i profinjen zapis o onovremenoj Americi, od koje danas, osim legende, gotovo ništa nije ostalo.

Sem Šepard je jedan od najznačajnijih dramskih pisaca u savremenoj istoriji američkog pozorišta, a u filmskom svetu važi kao ugledni scenarista i akter nezaboravnih rola (“Dani raja”, “Put u kosmos”, “Putnik”,…). Miljenik publike i ljubimac kritike, Šepard je smatran za najznačajnijeg američkog dramatičara nakon Judžina O’Nila i Artura Milera. Omiljeni “kauboj američkog teatra”, je 70-ih godina prošlog veka radio u pozorištu kao glumac i scenarista. Karijeru dramskog pisca započeo je pišući za kultne pozorišne trupe Off-Brodveja i Off-Off Brodveja, od kojih su najpoznatiji “Open Theater” Džozefa Čajkina i “La MaMa” legendarne Elen Stjuart.

Sem Separd - foto

Pre svoje tridesete imao je više izvedenih drama, danas ih broji gotovo 50, od kojih je 11 osvojilo Obija, uticajno američko pozorišno priznanje. Među njegove najpoznatije komade ubrajaju se – “Nevidljiva ruka” (1969), “Prokletstvo izgladnele klase” (1977), “Pogreb deteta” (1978, za koji je dobio Pulicerovu nagradu), “Ludi od ljubavi” (1983), “Stanje šoka” (1991), “Bog pakla” (2004) i drugi. Radeći za film potpisao je nekoliko zanimljivih scenarija, od kojih se izdvajaju – “Kota Zabriski” (rež. Mikelanđelo Antonioni), “Pariz, Teksas” (rež. Vim Venders, film je 1984. osvojio Zlatnu palmu u Kanu), “Ludi od ljubavi” (rež. Robert Altman), “Kad prošlost zakuca” (rež. Vim Venders, sa ovim filmom Venders je 2006. bio gost FEST-a).

Čuvena Šepardova dela igrana su na scenama naših pozorišta, a pojedina su objavljena u književnoj periodici ili pregledima savremene američke drame. U dobrom sećanju je komad “Ludi od ljubavi” (prevod David Albahari), koji je na sceni SNP-a pre dve i po decenije postavio Egon Savin. Drama “Prokletstvo izgladnele klase” je 1997. objavljena u prevodu Borivoja Gerzića, dok je u časopisu “Mostovi” br. 118 (januar-jun 1999) izašao komad “Stanje šoka” (prevod Olivere Milićević). U knjizi “Pre i posle ‘Kose’ – savremena američka drama” (izbor i predgovor Jovan Ćirilov, Beograd 2002), pored Vilijamsa, Olbija i drugih autora, objavljena je i drama Sema Šeparda “Nevidljiva ruka”. Možda najsvežiji primer kada smo na našim scenama imali “jednog Šeparda”, je komad “Bog pakla” koji je u Ateljeu 212 imao premijeru juna 2008 (rež. Svetlana Dimčović).

Manje je poznato da je Šepard objavio nekoliko zapaženih knjiga pesama, poetskih priča i dnevničkih beleški. Čitanjem ovih dela postaje jasno da je njihova forma ono što je drugačije, jer su autorove preokupacije jednake i kada su u pitanju prozno-poetski zapisi i njegove drame. Uz gotovo deceniju stariju knjigu “Mesec jastreba” (“Hawk moon”, 1973), “Zapisi iz motela” su često bili u senci autorovih dramskih dela i filmskih scenarija, mada obe spadaju u red Šepardovih najsnažnijih i najprovokativnijih tekstova. Delovi ove knjige čine osnovu njegovog pozorišnog komada “Predrasude”, kao i predložak na kome je baziran scenario za kultni film “Pariz, Teksas”.

Urednik “Kliovog” izdanja “Zapisa” je Zoran Paunović, dok recenziju potpisuje Ivana Đurić Paunović, oboje vrsni prevodioci i poznavaoci savremene engleske i američke književnosti. Poseban utisak knjige imaju dokumentarističke fotografije Džonija Darka, tako je uz tekst čitalac u prilici da prati pojedine prizore i ljude koje Šepard sreće tokom svojih putovanja.

Comments (7)

Tags: , , , , , , , , , , , , ,

Jovan Jovanović Zmaj (1833-1904)

Posted on 07 June 2015 by heroji

Tatjana Brzulović Stanisavljević

 

Jovan Jovanović Zmaj (1833-1904)

Jovan_Jovanovic_Zmaj

Jovan Jovanović Zmaj rođen je novembra 1833, da li 24. ili 27. novembra, u ulici Zlatna Greda u Novom Sadu, ulici srpske inteligencije u kojoj je rođen i Đuro Daničić.[1] Malog Jocu,  očev prijatelj Sima Milutinović Sarajlija proročki je 1839. godine blagoslovio rečima: „Dabogda pesnik bio!“[2]  U rodnom gradu završio je osnovnu školu, gimnaziju u Halašu i Požunu, studirao je prava u Pešti, Pragu i Beču. Po završetku prava otišao je 1863. godine za nadzornika Tekelijanuma u Pešti gde je upisao i studije medicine. Vratio se u Novi Sad 1870. godine i kao lekar radio i živeo u mnogim mestima u Pančevu, Karlovcima, Beču, Beogradu, Kamenici, Futogu i Zagrebu. Neko vreme proveo je u Beogradu radeći kao dramaturg u Narodnom pozorištu. Uređivao je mnoge književne, dečje i satirične časopise[3]. Za Neven, dečji časopis  koji je počeo da izlazio 1880. godine Zmaj je rekao da mu je mezimče idealnog života na zemljištu praktičnog iskustva. Časopis Zmaj doneo mu je nadasve poznato umetničko ime i to kroz igru reči – spoj grafeme broja i naziva meseca – 3. maj, a misli se na 1848. godinu i datum kada su Srbi u Sremskim Karlovcima formulisali svoj nacionalni program i krenuli u pravcu stvaranja nacionalne samouprave u okviru Austrijskog carstva.

Kako predstaviti čoveka koji nikoga nije ostavljao ravnodušnim. Njegovo stvaralaštvo oduvek je izazivalo oprečne reakcije od onih koji su ga veličali ali i onih koji su ga  kritikovali.[4] Neosporno je da Zmaj zauzima povlašćen položaj među liričarima srpskog romantizma 19. veka svojim bogatim književnim opusom. Stvarao je sa podjednakim žarom lirsku poeziju, dečje pesmice, rodoljubive, satirične i šaljive pesme. Osim toga bio je urednik i pokretač nekoliko književnih i dečjih časopisa, prevodilac, dramaturg i lekar. Čovek sa puno zanimanja i mnogo dela za sobom. Kritikovan i uvažan u svojoj sredini, ali ono u čemu se gotovo svi slažu pa i najoštriji njegovi kritičari to je da je sasvim sigurno Zmaj naš najveći dečji pisac čiju su poeziju čitala i na njoj odrastala mnoge generacije dece i još uvek odrastaju.

 


[1] Stajić, Vasa. Jovan Jovanović-Zmaj. Novi Sad: izdanje knjižare „Slavija“, 1933. str. 6

[2] Isto, str. 10.

[3] 1862. Javor u Novom Sadu; od 1864-1871. Zmaj po kome je i ime dobio; od 1871-1874. u Pančevu Žižu; 1877-1878. Ilustrovanu ratnu kroniku u Novom Sadu; 1878. krenuo je u Novom Sadu satirični list Starmali, kome je bio duša do 1889; 1880. počeo je da izdaje u Novom Sadu dečji list Neven, koji je izlazio neko vreme i u Beogradu i u Zagrebu, preko dvadeset godina je izlazio i na njemu je radio do same smrti.

[4] Poznato je da je Ljubomir Nenadić otvoreno odbacivao Zmaja kao velikog pesnika, a negativno su ga doživljavali i Bogdan Popović i Milan Kašanin. Najpoznatiji je primer analize Zmajeve poezije od strane Laze Kostića u kome ima pohvala Zmajevom pesništvu ali i ozbiljnih zamerki njegovoj poeziji. Videti: Kostić, Laza, O Jovanu Jovanoviću Zmaju: (Zmajovi), prir. Dragiša Živković, Matica srpska, Novi Sad, 1989. Pozitivna percepcija Zmajevog pesništva ogleda se kod Skerlića koji Zmajevu poeziju svrstava u veliku preko Veljka Petrovića i drugih književnika koji mu priznaju ogroman značaj u celokupnom stvaralaštvu poput Mihiza i Dragiše Živkovića.

 

Poeziju je počeo da piše još u srednjoj školi u Požunu 1848. godine potpisujući se sa „Osijan.“ Stvarao je pod velikim uticajem učitelja Branka Radičevića, reformatorskih ideja Vuka Karadžića, mađarskog pesnika Aleksandra Petefija i mladih romantičara Nemačke, Getea i drugih.

U bogatoj arhivskoj zbirci Joce Vujića nalazi se nekoliko originalnih Zmajevih rukopisa. Tu su tri pesme (pesme su od dve, tri i četiri strofe sa po četiri stiha) u rukopisu, ilustrovane i potpisane sa Č.Zm. Na svim pesmama je oznaka Garmond[5]  što ukazuje na činjenicu da su pesme bile pripremljene za objavljivanje i da su najverovatnije objavljene u nekom dečjem časopisu poput Nevena. Uz pesme su i Zmajevi komentari: Pesma sa slikom ili Slika na sredini kolumne. Slede pesme Komendija za groš, Na putu života i Zgodno mesto.[6]

Komendija_za_gros_Zmaj

 

 

Komendija za groš

Gledali ste majmuna,

Kome nema para,

Slušali ste svirku

Velikih veštara.

Gledala su deca,

Gledala i mati,-

A sada dabome,

Treba i da s’plati.

 


[5]  Garmon ili Garamond (fr. Garmond) vrsta štamparskih slova srednje veličine (od deset tačaka) iz kojih se obično slažu knjige (naziv po francuskom pečatorescu Claude Garamond).

[6] U okviru proslave nacionalnog Dana knjige koji se u Srbiji proslavlja 28. februara 2014.  Univerzitetska biblioteka je predstavila digitalizovane Zmajeve rukopise. Dostupno na: http://arhiva.unilib.rs/

 

Na_putu_zivota_Zmaj

Na putu života

Oko nas je mnogo trnja,

Oko nas su oštre stene, -

Kuku onom, lele onom,

Ko sa prava puta skrene!

Ovde zija provalija,

Onde druga, sve su crne,

Kuku onom, lele onom,

Ko sa prava puta svrne!

Ovde zmija glavu diže

Evo druge, eno treće,

Kuku onom, lele onom,

Ko sa prava puta skreće!

Blago onom kog na putu,

Celog veka anđo prati

I nad njime ruke širi,

Taj će srećno živovati.

A svakoga anđo prati,

Ko se uvek seća Boga,

A uz to se i sam čuva,

Iskušenja lukavoga.

Zgodno_mesto_Zmaj_Jova 

Zgodno mesto

Izabrali zgodno mesto

Slatki mališani

Sigraju se, vesele se,

Niko im ne brani.

Među njima nema svađe,

To Cigani rade;

Al’ se često pesma čuje

Svako pevat’ znade.

Tako, tako deco draga,

Nek vas sloga spaja

Da u srpskom rodu bude

Manje uzdisaja!

 

 

Osim toga u zbirci se nalaze i četiri prozna teksta. To su kraće ilustrovane priče: Lija u kokošinjaku, Oblak, Brkajlije i Dauv, tigrokonj. Istražujući gde bi mogli biti objavljeni ovi Zmajevi rukopisi utvrdili smo pouzdano gde je objavljen samo jedan rukopis Oblak. Ova kratka priča objavljena je u publikaciji: Jovan Jovanović Zmaj, Proza, Odabrana dela I-X, knj. IX, prir. B. Kovaček, Matica srpska, Novi Sad 1983. Sasvim je moguće da je i druge rukopise Zmaj pripremio za štampu, ali ga je smrt sprečila da ih doradi i objavi.

 zmaj

Lija u kokošinjaku

Evo, kako to biva. A biva obično pod jesen. Teta lija se zaželi živinskoga mesa, pa hajde u koji kokošinjak u pohode. Al’ to ne radi danju, već pričeka obično ponoć, kad ne samo domaćica već i svi u kući spavaju. Prvo se došunja u baštu, sve obzirući se. Kad ne čuje nikog budnog, onda pomisli u sebi׃ Dobro je, i šarov spava! Pa odatle kao da na prstima ide, sve je bliže kokošinjaku, pa uđe i u njega, pa upilji oči u spavaću živinu. Jako se ozlovolji ako se živina posadila tako visoko, da je ne može domašiti. E, onda lukavstvo mora da pomaže. Cikne ti prepredena zverka, što igda može; na to se kokoške trgnu, pa u prvoj zabuni razlete se kud koja. A lija tu priliku ne propusti, već što zaklopi, to je njeno.

Omastivši tako brkove, vraća se svojoj jazbini, al’ ako na putu naiđe na kakva razapeta gvožđa i to će biti njeno.

Lija_u_kokošinjaku_Zmaj_Jova

 

 

Oblak

           Jednog toplog letnjeg dana izvi se jedan oblačak iz mora, pak se krenuo nekud lako i veselo po vedroj, plavoj visini uputio se nekom kraju, gde je suša i omara nanela mnogo muke i štete.

Plivajući po visokoj pučini gledao je oblačak dole, kako jadni ljudi u znoju svoga lica poslove svoje otaljavaju, dok on gore samo tenani i uživa, nošen na krilima jedva osetnog povetarca

 

„Oh, pomisli on, ” ala bih voleo da mogu pomoći tim bednim ljudima, da im mogu trude olakšati, brigu razagnati, da mogu gladne nahraniti, žedne napojiti.

I čas je prolazio za časom, a oblačak je dolazio sve veći, pa rastući tako rasla je i njemu želja, da može ljudima koristiti.

Al’ dole na zemlji osećala se sve veća žega, sunce je peklo u teme sa svom žestinom; ljudi su hukali od muke – a sve badava, raditi se moralo, sirotinja ne može živeti bez rada. I oni molećivo digoše oči k nebu, kao da vikahu׃ „Ne daj nam da propadnemo.”

„Hoću, hoću, – ja ću vam pomoći,”- reče oblak, pak se počne spuštati sa svoje visine.

Al’ u isti mah seti se, šta je čuo, kad je još bio u morskom zavičaju svom, – čuo je, da oblake smrt uništi, kada se zemlji približe.

I on se malo poljulja, pa ga misao uskomeša, – no brzo zastade, pak se na jedno odluči: „Pomoći nevoljnicima, a sa mnom šta bilo da bilo.”

Ta ga je namera napravila ogromno velikim i jakim. On pre nije pomišljao da u sebi nosi toliko moći kao neki Božiji izaslanik lebdjaše nad ovim krajem, šireći sa pouzdanjem krila svoja nad njim. Njegova veličanstvenost bila je taka, da zastrepiše i ljudi i životinje, i travke, pa i najveća drveta sagibahu se pred njim, – al’ ipak osećahu svi, da im on može biti dobrotvor.

„ Ja ću im pomoći! ”- ponavljaše oblak gotov sam i umreti za sreću tolikih ljudi.

Čvrsta ga je volja svega prostrujala. Ozarila ga je neka viša svetlost. U njemu se trzali gromovi, munje al’ još silnije razvi se u njemu neka beskrajna ljubav i požrtvovanje, – i blagodelna dažda izli se iz bića njegova.

Ta je dažda bila njegovo delo, zadatak njegova života, njegova smrt, koju je rado dočekao.

Nad celim krajem koji je sad daždu posisao i novim životom živnuo rasprostre se sjajna duga od najkrasnijih boja; – to je bio poslednji pozdrav nesebične, požrtvovne ljubavi.

Naskoro, pak se i duga izgubi, al’ blagodet današnjeg dana ostade dugo, blagosiljana cele godine.

Oblak_Zmaj_Jova

 

Brkajlije

 

Posle dugog sigranja, deca sela ne znajući šta da rade.

Mati im nije kod kuće, – sad je cela kuća njihova; mogli bi raditi, što im je god volja , – pa ipak ne mogu da se sete, čime bi da se pozabave.

Al’ međ njima je i brat Petko, koga su inače zvali domišljanom. On ti se za čas domisli, što nikom drugom ne bi palo napamet! On se i sad samo osvrnu pa opazi u jednom lončiću malo crne boje, pa odmah kliknu:

-           Znate li šta ćemo?

-           Šta? – povikaše sva deca u glas.

-           Svima ću vam napraviti lepe, velike brkove; kad se mati vrati, ala će da se uplaši!

-           Pa hajde! Odobriše sva deca, samo se Smiljka, jedina devojčica među njima, malko namrgodi, i povuče se u stranu.

Što je naumio to je i učinio, i evo, na slici vidite, kako izgledaju mala deca sa velikim brkovima. Naposletku je napravio i sebi brkove, ali mađarske, tanke, pa zakovrčene.

Taman oni obrkatili a evo i matere kući. Nije se uplašila ni najmanje, – al’ nije se baš ni smejala!

Mati reče:

Evo sam baš donela lepe alve. Al’ pošto brkajlije ne mare za alvu dobiće je samo Smiljka.

A drugi put će i brkajlije dobiti nešto, – ali ne alve, nešto sasvim drugo nešto.

Brkajlije_Zmaj_Jova

 

Dauv, tigrokonj

 

U južnoj polovini Afrike žive neki divlji konji koji se veoma jako razlikuju od divljih konja u drugim svetskim krajevima, razlikuju se i po spoljašnjem izgledu i po načinu života. Za te se konje znalo još u vreme starih Rimljana, jer je jedan tadašnji pisac pribeležio, da je Karakala god ?? po Hristu svojeručno ubio jednog tigrokonja (:Hippotigris:), koji je doveden iz Afrike sa nekim drugim ondašnjim životinjama. A to je morala biti ili zebra ili gvaga, ili ova ovde naslikana životinja, koju inače zovu i dauv, – jer te tri rođake nose opšte ime tigrokonj, a čine neki prelaz od konja ka magarcu.

Mi ćemo ovde sada govoriti samo o dauvu, – a kako izgleda to najbolje vidite na slici. On je najplemenitiji od svih tigrokonja, pa i najvećma liči konju. Telo mu je okruglo, vrat zdravo u vis sveden. Ima snažne noge a griva mu je 13 centima dugačka; i u vis ispravljena; i rep mu je jako dlakav. Uši su mu uzane i srednje veličine. Koža mu je meka, i dlaka po njoj kao zaglađena. Boja mu je po leđima kulašasta, a prema trbuhu prelazi u beličastu. Po glavi, po vratu i po trbuhu ima lepe crne i mrke redovito poređane pruge, mrke se gdegde i račvaju, pak se i po tim šarama razlikuje od zebre i od gvage. Na nogama nema tih pega, one su čisto kulašaste, ili sigave.

Dauvi žive u povećim čoporima, biva i po njih stotinu zajedno. Manji čopori nekad se združe sa šarenim gnuovima a združe se kašto i sa nojevima, jer i dauvi su kao i nojevi, plašljivi i oprezni, brzo opaze opasnost, pak se odma beganjem spasavaju. Trk mu je većma brz i istrajan. Jahač na najbližem našem paritu ne bi mogao stići dauva. Mnoga plemena u unutrašnjosti jedu meso ove životinje, ali se ne zna da li ih gde i jahaju.

Dauv,tigrokonj_Zmaj_Jova

 

Naposletku, u zbirci je i Zmajevo pismo od 25. aprila 1896. godine Đorđu Nikolajeviću, mitropolitu. U pismu ga Zmaj izveštava o bolesti sinovca Lazara Nikolajevića i o tome kako je  lečen. Potanko mu opisuje bolest i objašnjava da je „bolovao od influjence” a da se potom bolest nastavila bolovima u nogama i krstima, usled čega je Lazar bio sprečen da radi, što je neminovno dovelo do oskudice u kući. Zmaj se izvinjava mitropolitu na slobodi da mu se obraća na takav način, ali je mišljenja da bi mitropolit sada trebalo da pomogne sinovcu kada mu je pomoć preko potrebna: „Uveren sam da mi nećete to zameriti, nego da će Vam još i povoljno biti, što ćete, po ovom mome uverenju sinovcu svome moći u pomoć priteći, sada, kada mu je pomoć preko i žurno potrebna.”

Donosimo prepis Zmajevog pisma׃

„Vaše Visokopreosveštenstvo!

Vaš sinovac Lazar Nikolajević koji u Beogradu živi boluje već od dve nedelje dana. Ja ga lečim. On je prvo ležao od influjence, od koje se bolesti sad oporavlja; ali su mu iza toga ostali nesnosni bolovi (: sa primesom starog revmatizma: ) u nogama i krstinama. On se otima da ide na rad, jer veli bez rada ne može se živeti, a ja navaljujem da ostane kod kuće radi sigurnijega uspeha lečenju, i tako se svaki dan koškamo i prepiremo.

Ja vidim da bez njegove zarade, ma da mu je žena vredna, štedljiva i uopšte visprena, u kući im oskudica nastaje, pa ga češće pitam da li je Vama pisao. A on veli da nije, boji se da Vas ne uvredi, da Vam ne bude dosadan, a veli, možda mu nećete ni verovati da je zaista bolestan.

Zato sam se odlučio da Vam pišem, da Vas o njegovom stanju izvestim. Uveren sam da mi nećete to zameriti, nego da će Vam još i povoljno biti, što ćete, po ovom mome uverenju sinovcu svome moći u pomoć priteći, sada, kada mu je pomoć preko i žurno potrebna.

Celujući Vašu desnicu

molim da primite uverenje moga svagdašnjeg dubokog poštovanja

Dr J. Jovanović „Zmaj“

pismo_Đorđu_Nikolajevicu_Zmaj_Jova

 

 

  • Rad je deo doktorata pod nazivom “Arhivska građa u privatnim zbirkama Univerzitetske biblioteke ’Svetozar Marković’ u Beogradu׃ kulturološki, kulturnoistorijski i informaciono-dokumentacioni aspekt”

 

 

Comments (5)