Tag Archive | "Ivo Andrić"

Tags: , , , , , , , , , , , , ,

Tematski krugovi u pesništvu Svetislava Stefanovića

Posted on 31 July 2016 by heroji

Filip Marinković

 

Tematski krugovi u pesništvu Svetislava Stefanovića

 

Obiđete li danas Novi Sad, Jagodinu, Ćupriju ili Kruševac, nećete pronaći ni jedan pomen, ulicu ili spomen ploču, na kojoj stoji ime Svetislav Stefanović.  Takva situacija može se zateći i u književnoj kritici. Sem nekolicine kritičara, koji su imali hrabrosti, ili ludosti u vremenima poretka koji je još uvek trajao, da istupe izvan okvira kanona i budu, Kišovski rečeno  ,, časni lјudi i pouzdani svedoci“, poput Laze Kostića i polemike oko ,, Knjige o Zmaju“ uperene na ,,barda sviju nas“, afirmativni tekstovi o stvaralaštvu ipak postoje, gomilaju se, i nasuprot njih  Stefanović bi zaista, u potpunosti bio ,, odustvo, belina, neka vrsta aveti“[1].

Takav tretman Stefanovićevog stvaralaštva počinje još aprila, 1945. godine, kada se iznosi predlog spalјivanja svih štampanih knjiga ,, Srpske književne zadruge“ u periodu okupacije, u čemu, usput rečeno, stoje i kanoni srpske književnosti Ivo Andrić, Desanka Maksimović, Velјko Petrović, Isidora Sekulić, i dr. Kako u nemačkoj književnosti predlažu spalјivanje pisaca sa etiketom ,,izdajnika“, a sada bardova i bisera nacionalne književnosti, poput Tomasa Mana, tako i mesta za ,, izdajnike“ nema ni u Srbiji. Tako, kasnije, Marko Ristić, proučavalac humanističke nauke, kakva je književnost, reči stavlјa u službu bajoneta strelјačkog svoda, poziva na smrt i navodi ,, neuklonjeni izdajnik je kvasac budućeg izdajstva“. Problem nastaje, kada progovore dela koja stoje iza ovog ,, saradnika okupatora“ i ,,ološa“, kako ga naziva jedan akademik SANU-a, a ne samo reči ozlojeđenih lјudi.


[1] Konstantinović, Radomir (1983). ,, Svetislav Stefanović“. Biće i jezik. Beograd: Prosveta.

Tako je, ovaj ,, izdajnik“ učestvovao u oba balkanska rata, prešao albansku Golgotu u prvom svetskom ratu, bio lekar koji leči, a ne ubija lјude, kao i naučni radnik koji je pisao, dočekajući pedesetogidišnjicu književnog angažmana,  kritikovao i prevodio četrnaest  dela Šekspira, kao i prevode sa italijanskog, jevrejskog, mađarskog i nemačkog. Uz sve to, bio je i lični prijatelј genija srpske književnosti poput Laze Kostića[2], kome je toliko afirmativnih redova i vremena posvetio, kao i Crnjanskog, Disa, Vinavera, Dučića… Otkuda onda, da takva zadužbina srpskom narodu, svoj život završi pod rednim brojem šezdesetšest, među stopet imena pod smrtnom presudom, u ,, Politici“, tog dvadesetsedmog novembra, 1944. godine kao ,,državni neprijatelј“ , gde stoji ime Svetislav Stefanović, bez ikakvih dokazanih osuda pa čak i bez ikakvih elemenata za hapšenje. Ako ni u koga nije upirao prstom, poput onih koji su kasnije u njega, i ako ničiji život nije ugrozio ( postoje tvrdnje o pomaganju komunistima tokom okupacije), Stefanovićev greh  je dakle, nezvanično- nepriklanjanje komunističkoj ideologiji, zvanično- štampanje knjiga za vreme rata .

Nije bio jedini. Komunistička partija pronalazi još pedesetdve hilјade ,, grešnika“.Takav podvig izgleda da je bio dovolјan za ubistvo. Da ,, rukopisi ne gore“, kako je pisao M. Bulgakov, dokazuje vreme. Tako svaka ,, ideologija“, pa čak i ,, crvena“ bledi do krajnjeg zaborava, a Šekspir, kako i tih krajnjih godina šesnaestog veka, tako i danas, prelazi iz ruke u ruku, večito akutelan,  a sa njim i prenete srpske reči Svetislava Stefanovića. Estetska i književna relevantnost njegovog stvaralačkog pesništva i kritičarskih tendencija,takođe se ne može osporiti.


[2] Po Milanu Saviću, Kostić je od svih mlađih pesnika jedino pažljivije čitao pesme Stefanovića.

Posebno treba istaći Stefanovićev doprinos ,, prvog“, kako je i sam isticao, koji je,, uočio da je neophodna evropeizacija srpske književnosti, potom ko je uočio mogućnosti narodne književnosti, i toliko drugih pitanja..“[3]. Iako prvi po mnogim pitanjima, pitanje ulaska kao jednog od poslednjih među ,, kanone“, odnosno u udžbenike za buduće naraštaje, pitanje je vremena.  Stefanović je tu, svakako ga vredi pronaći. Do tada, iza Stefanovića stoje sami njegovi stihovi, gotovo proročki: ,, O večno poslednji i večito prvi, sinovi sunca“.

 

Obnova umetnosti i tok modernosti

Pesništvo Svetislava Stefanovića ne može se tumačiti van njegovog kritičkog pera, kao i vremenskog okvira, vremena ,, modernosti“. Sam Stefanović, isticao je da su upravo pisci u poziciji kritičara oni koji književnost unapređuju i čini relevantnijom. Poetika Stefanovića dakle, može se čitati u klјuču njegovih eseja, kritika i polemika o modernoj srpskoj književnosti. Na samom početku tumačenja svoje poetike stoji njena odbrana, uperena ka ,, učitelјu energije“ i kritici koja ,, sudi,a ne tumači, koja osuđuje, a ne razume“.

Primedbe, koje iznosi Stefanović, odnose se, pre svega na ustalјenu, iscrplјenu formu modernista, na ,, majmunisanje Pariza“, kako je Crnjanski nazivao beogradski krug pesnika. Stefanović se zalaže za neprestano traganje forme, novog izraza, muzikalnost i ritam, bodlerovski orijentiri estetičkog nasuprot poeziji zdravlјa, više slobodnog stiha.  ,, Svako veliko delo je u početku nejasno, ali njega će održati ‘unutrašnja vrednost koju ima’“[4].

 


[3] Svetislav Stefanović- preteča modernizma. Novi Sad: Svetovi.

[4] Isto.

Svoje tendencije Stefanović plastično opisuje slikom crkve Aje- Sofije. On navodi, da Aju Sofiju treba ostaviti na miru u svojoj lepoti i veličini, i da se prošlost ne nameće. ,, Možda mladi hoće sasvim drugačije crkve, a možda ih uopšte neće“. Ono što će kasnije uslediti sa Crnjanskim i ,,novim žicama“ sa Itake, Stefanović je propovedao ranije, i upravo on stoji na čelu modernizma, što potvrđuje i Tin Ujević, kada navodi da su ,, vođe modernizma bili sijedi Toša i Stefanović, uz dostojan dodatak Siba i Vinavera“[5].

Osnovnu pretpostavku ka obnavlјanju umetnosti, Stefanović do tada vidi pre svega u dominaciji kolektivnog nad individuelnom, i upravo na završetku takvog sukoba, odnosno u sintezi ta dva, tada nespojiva protivnika, Stefanović vidi dalјi tok i jedini pravac književnosti. Za primer, on navodi Šekspira i Getea, i smatra da je, Šekspir pre svega, podjednako ,, najveći  evanđelista i apostol individualizma“[6]. Takav stav pronalazi i u srpskoj književnosti, u ličnosti Nјegoša, ali navodi ,, našu“ krivicu da nismo dozvolili da ta ,, klica (sinteze) oplodi književnost“[7]. Takvo stanovište za cilј ima individualnost koja stremi sveopštem lјudskom uzoru, a ne samo nacionalnosti kao  centralne sile čovekovog života, jer to funkcija književnosti nije. Dakle, i narodne književnost kao okvir, otelotvorena u Hasanaginici, i Laza Kostić, u kom vidi ,, jevanđelјe prave, velike, nove i buduće poezije“, kao celina, odnosno ne verno podražavanje realnosti, već najviša ,, idealno moguća realnost“[8].

Stefanović teži da granice građanskog individualizma sruši. Težnja ka beskrajnom , uvideo je dobro Stefanović, ne može nikada biti dosegnuta ako se do njega dopire estetizmom i razumskim racionalizmom, u kojima on vidi samo ograničavanja, odnosno granice, i tako pesnikovo oruđe, stih, nastoji da se ujednoliči i postane monoton.


[5] Tin Ujević (1930). ,,Drainizam kao univerzalna pojava kulturne krize“. Boemi i antiboemi. Sarajevo: Jugoslovenska pošta.

[6] Stefanović, Svetislav (2005).  ,, Na raskrsnici- Kozerija“. Na raskrsnici. Novi Sad: Matica srpska.

[7] Isto.

[8] Isto.

Tako i sama francuska književnost, iako se u Beogradu francusko smatra savršenim, vidi siromašnu metriku i samim tim i svoj stih, te se javlјaju, baš tu, tendencije ka stihu slobodnih ritmova, jer sve drugo, kako kaže Stefanović jeste ,,očajna impotencija mrtvog pravila da okuje živu prirodu“[9]. Tako, razvoj moderne poeziji kreće se u pravcu kada se materija gubi u ideji, pesma i sama moderna poezija ide od slike ka zvučnom, odnosno od telesnog ka senzacijama. ,, Ponekad otplovim na krilima zvuka“, navodi Stefanović u pesmi ,, Sklad“.

Primeri takvog stava, mogu se naći i u samoj Stefanovićevoj poeziji. Najbolјi reprezent takve tendencije jeste pesma ,, Uništenje“, gde se melodičnosti posvećuje najveća pažnja, gde smisao nije inkoporiran, već simboli osećaja streme ka podrhtavanju smisla ( pr. ,,osećanje to je što umetnik ima… Još ne pozna more, tek ga hvata plima“). S toga, imperativ je postavlјen na ,, ne samo muzikalni tok i kretanje reči, nego i tok i kretanje osećanja, ideja… Zbog toga je to vizija umesto slike, ali vizija koja se ne može svesti na sliku (muzička vizija)“[10].  Umesto ,, cele lepe pesme“, i lepote kao estetizma, Stefanović je više okrenut ka romantizmu, kao inovativni nastavlјač, neoromantičar, koji prevagu postavlјa crpeći je iz univerzalnosti duha, koji nije ,,duh umetničkog savršenstva“[11], već  je to čovečanski duh, koji je prožet mišlјu o sopstvenoj nesavršenosti, i koji zbog toga ne može da se zadovolјi artizmom. Stefanović želi čoveka, a ne umetnika estetizma, odnosno čoveka koji bi bio ,, epitetom univerzuma, središte sveta“, kako Konstantinović navodi reči Roberta Brauninga u ,, Pesnik mislilac“, čoveka koji se dakle, izdiže iznad granica svog tela i svoje svesti,  ,, ne gleda okom, nego ‘čulom duše’“[12] . Prilikom takvog odnosa prema poeziji, takav pesnik nikada ne svodi svet na puku dekorativnost i ustalјenost u stroge, propisane okvire poezije, jer njegov doživlјaj sveta ne može biti tek riznica simbola svoga Ja. Sa duge strane, pesnik ne može da se zalaže i za previše autobiografskih crta, već za neposrednost, pa tako kod Stefanovića postoji težnja ka mitizaciji sopstvenog iskustva.

 


[9] Stefanović, Svetislav (2005).  ,,Više slobode stiha“. Na raskrsnici. Novi Sad: Matica srpska.

[10] Konstantinović, Radomir (1983). ,, Svetislav Stefanović“. Biće i jezik. Knj.7. Beograd: BIGZ

[11] Isto.

[12] Isto.

svetislav stefanović

 

 

 

Slike iz ,, grobnice života“ i ,, kolevke smrti“, spomenici elegije i zemlјe

,, Stefanovićeva elegičnost podseća na sumornost ranog proleća iza kojeg dolazi leto“[13]

U pesmi ,, Glas zemlјe“, liriski subjekat, odnosno njegova duša je u potpunosti identifikovana sa ,, dušom zemlјe crne“, koja struji. Kroz strujanje, Stefanović pokušava da odgoneta pitanja večnosti i beskraja, kojima toliko teži, u svojoj novoromantičarskoj žudnji za oslobođenjem od granica sopstvenog Ja. Zemlјa, i sve ono što nju čini, prikazuje u Stefanoviću sveobuhvatnost iste, prenosni medij ka neprestanim traganjima. U zemlјi, čini se Stefanović voli upravo njenu sveobuhvatnost i totalitet.  Tako u pesmi ,, Zemlјo mati“, sve zavređuje podjednako pažnje, i njena brda, bore, doline, mora, njene noći i ,, pospale dubine“,ali čini se, Stefanović često piše o zemlјi, o samoj prirodi, zato što upravo u njoj pronalazi beskonačnost, neograđenu vremenom i prostorom, on joj se obraćao kao ,, Mati“, upravo jer u njoj stoji ,, beskraj tvojih svetova“.  Zemlјa, je ta koja Stefanoviću omogućuje, simbiozu datu kroz nju, kao ,, plodnu zemlјu“, u kojoj, u jednoj klici može stojati elegičnost i ,, bol tvoga najvećeg bola“ i ,, najveće tvoje lјubavi, lјubav – Misao“. Iz zemlјe, Stefanović crpi snagu misaonog pesnika. Kao što zemlјi vihor nosi i raznosi ,, sve duhove i sve dahove“, tako i lirski subjekat, u personifikovanoj slici, doziva vihor k sebi, da dođe ,, iz neba, koje nam govori ćutanje svoje“,kroz vihor, doziva svoju najdublјu misao, da se ,, zakovitla, tresne, pukne“, da ostane večno zapisana i da se ćutanje prekine. Poput opozicije proleće- jesen, odnosno života i smrti, u kojoj je Stefanović izrazito elegičan, takav odnos postavlјen je i u opoziciji noći i jutra. Iako, se kroz noć, provlače i idilični motivi poput onih u pesmi ,, Mesečina“, tako već u pesmi ,, Ponoć“ , noć označava smrtnost ,, zaspalog života“, gde zraci meseca prikazanih kao ,, tihi, srebrni i slatki“ postaju svetlost ,, avetinjski siva. Stefanović ipak teži da bude pesnik života, a ne smrti, uprkos brojnim pesmama elegičnih tonova, i upravo je motiv jutra, kao simbol rađanja života, onoj koji lirskog subjekta budi iz bespuća, i zarad kog ,, ko preplašen je mrak begati stao“. Stefanović piše o smrti, kako bi glorifikovao život, i ne zazire od nje. ,, Kukavci samo samrti se boje“, piše Stefanović u pesmi ,, Najveća sreća“, u kojoj je takođe, primarni motiv zemlјe koja čuva njegovo telo i duh, nasuprot smrti kojoj se obraća : ,, Ti ništa meni ne možeš oteti“, jer smatra da je besmrtan kroz snagu svoje duše, koja je živa, i njen sjaj, ispolјen tokom života, ostaće da ,,večno blista“, posredstvom zemlјe i prirode. Priroda je, zaista sa Stefanovićem, kao i u njemu samom ostavila neizbrisiv trag. Takvo mišlјenje deli i Marko Car, koji navodi da ,, Niko, može biti, nije znao da razna lica prirode tako vješto zaokruži i prikaže u ogledalu čovečje duše kao Svetislav Stefanović“.[14]

 

,, Ljubavlјu, ja pripadam tebi samo“, traganja mislima, srcem, venama

 

Govoreći o Stefanovićevoj poeziji, Konstantinović zaklјučuje da je ,, San o apsolutnoj lјubavi živeo kao gađenje na sve postojeće, ovde kao da je našao, očajavajući, ali i srećan zbog tog očajavanja, siloviti podsticaj za svoje gađenje i zatvaranje, za  reč slomlјenu i tvrdu, za sva ona mučenja i sladostrasti mučenja, za težnje ka izrazu i nemoć da se do idraza dođe“.[15]

Tema lјubavi, zastuplјena je dakle i u Stefanovićevoj poeziji. On sam, kao i nova mlada moderna lirika, onim ,, pesmama koje bi trebalo da budu najdrilјivije“, kako to vidi Vojislav Ilić, odnosno pesme sa lјubavnom tematikom, u Stefanovićevoj poetici, kao i ostali motivi, stoji u neraskidivoj vezi sa dodatkom misaone sadržine. Stefanović se opredelјuje za lјubav, onakvu kakva sama želi da bude, bez konvencija, jednu sveobuhvatno lјubav kojoj je sve dozvolјeno ili kako sam Stefanović kaže ,,Za sve što hoće da je“.

 


[14] Car, Marko. ,, O pjesmama Svetislava Stefanovića“. Letopis Matice srpske, 1906, knj. 236.

[15 Konstantinović, Radomir (1983). ,, Svetislav Stefanović“. Biće i jezik. Knj. 7. Beograd: BIGZ.

Stefanoviću u srcu stoji ,, nova misao",  ističe Milan Budisavlјević, i već on, uspelo pokazuje neraskidivu vezu između prirode i (elegične) misli u Stefanovićevom pesništvu. Iz elegičnosti stiha, stoji misaona dubina, i čak, iako mu tadašnja kritika zamera ,, usilјenosti nategnutog izraza“, po njoj, upravo ta snaga misaonih iskaza nadomeštava sve nedostatke Stefanovićeve poezije. Budisavlјević je lepo uočio motiv proleća, oko kog je postavlјen centrum Stefanovićeve poezije, iz neprestanog smenjivanja o proleću koje dolazi i onog ranog, između njihovih kontrasta, kritika uočava ono najbolјe što Stefanović nudi književnosti. Stefanović ima i pesmu ,, Proleće“, posvećenu svom tastu u Kruševcu, dr. Pavlu Boti, u kojoj proleće i sam vidi kao ,, života svetskog večno podmlađenje“, u kome poput pupenja i rasta drveća u pomenuto doba, tako i Stefanović poziva svoju misao i dušu da raste i zri . Pored Budisavlјevića, o motivu proleća, pozitivno govori i Ilija Ivačković koji nalazi da je najbolјa i najuspelija Stefanovićeva pesma ,, O proleću što je nastupilo“. On u njoj vidi elementarno buđenje podmlađene prirode, i postavlјa sliku u sadašnji vremenski okvir. Stefanović je zaista bio proleće inovatorske, srpske književnosti dvadesetog veka, koji umesto u stih, zaranja u dubine života i kako sam navodi, iznosi ,, ono što sam našao i još nalazim“.

 


[13] Budisavljević, Milan. ,, Svetislav Stefanović: Pesme originalne i prevedene“.  Letopis Мatice srpske, 1905, Knj. 231.

Stefanović u pesmi ,, Najveća sreća“, u kojoj je takođe, primarni motiv zemlјe koja čuva njegovo telo i duh, nasuprot smrti kojoj se obraća : ,, Ti ništa meni ne možeš oteti“, jer smatra da je besmrtan kroz snagu svoje duše, koja je živa, i njen sjaj, ispolјen tokom života, ostaće da ,,večno blista“, posredstvom zemlјe i prirode. Priroda je, zaista sa Stefanovićem, kao i u njemu samom ostavila neizbrisiv trag. Takvo mišlјenje deli i Marko Car, koji navodi da ,, Niko, može biti, nije znao da razna lica prirode tako vješto zaokruži i prikaže u ogledalu čovečje duše kao Svetislav Stefanović“.[14]

 

,, Ljubavlјu, ja pripadam tebi samo“, traganja mislima, srcem, venama

 

Govoreći o Stefanovićevoj poeziji, Konstantinović zaklјučuje da je ,, San o apsolutnoj lјubavi živeo kao gađenje na sve postojeće, ovde kao da je našao, očajavajući, ali i srećan zbog tog očajavanja, siloviti podsticaj za svoje gađenje i zatvaranje, za  reč slomlјenu i tvrdu, za sva ona mučenja i sladostrasti mučenja, za težnje ka izrazu i nemoć da se do idraza dođe“.[15]

Tema lјubavi, zastuplјena je dakle i u Stefanovićevoj poeziji. On sam, kao i nova mlada moderna lirika, onim ,, pesmama koje bi trebalo da budu najdrilјivije“, kako to vidi Vojislav Ilić, odnosno pesme sa lјubavnom tematikom, u Stefanovićevoj poetici, kao i ostali motivi, stoji u neraskidivoj vezi sa dodatkom misaone sadržine. Stefanović se opredelјuje za lјubav, onakvu kakva sama želi da bude, bez konvencija, jednu sveobuhvatno lјubav kojoj je sve dozvolјeno ili kako sam Stefanović kaže ,,Za sve što hoće da je“. Stefanoviću u srcu stoji ,, nova misao

 


[14] Car, Marko. ,, O pjesmama Svetislava Stefanovića“. Letopis Matice srpske, 1906, knj. 236.

[15] Konstantinović, Radomir (1983). ,, Svetislav Stefanović“. Biće i jezik. Knj. 7. Beograd: BIGZ

Stefanoviću u srcu stoji ,, nova misao ognja“, i zaklјučuje da jedino takvom mišlјu, one koja raste iz srca treba ,, sam iz sebe stvoriti svoje sve“. Stefanović, dakle svoju lјubavnu poeziju upotpunjuje, kao i ostale teme pesništva, i misaonom dubinom i srcem, a ne  kao šarlatan, klovan ili literarni stimulant,  od kog se ne mogu čuti oni koji pevaju od srca, kako njegovu poeziju komentariše Branko Lazarević, u najsurovijoj i najnepravednijoj kritici pisanoj o Svetislavu[16]. O surovosti takvog suda govori i Milivoj Nenin, i zaklјučuje da je jasno da ,, ‘prva moderna’, u svom veličanju forme i u pokušajima evropeizacije srpske književnosti (gde se bori protiv romantizma i boemije), nije moglo imati razumevanja za Lazu Kostića, za koga se opredelio Stefanović[17], umesto Dučićeve sadržine koja je sve drugo ali ne i poezija, ili Ilićeve forme, on je više njihov antipod, kako to zaklјučuje Todor Manojlović. Relevantnost Stefanovićeve poezije prikazana je čak i u Popovićevoj ,,celoj lepoj“ antologiji, a zanimlјivo je da pesme ,, Proleće“ i ,, Pred kraj leta“, čak i ne nailaze na negativne kritike.

Kroz pesmu ,, U ime večnoga“, takođe se provlači motiv lјubavi, ali iako je dozivanje drage ,, Dođi, draga ,dođi“, tipično za romantizam i romantičarsko osećanje, Stefanović u dragoj vidi produžetak sebe, kroz svoju neiskorišćenu plodnost, u kojoj ogleda put koji omogućuje večnost, do kog se dolazi putem stvaranja ,, iste krvi“. Za Stefanovića prizivanje drage, nije puko zasićenje strasti, odnosno ,, slasti“, kako sam navodi, najveća slast je upravo ,,slast stvaranja“. U njoj se ogleda božanstveni duh koji odiše neizmernom i neizrecivom snagom naspram koje stoji krhko lјudsko telo koje joj samo ,, tek dostojno služi“.

 


[16] Branko Lazarević je (i) relevantnost svog suda pokazao i u kritici o Lazi Kostiću, u kome vidi samo „slabog“ pisca koji nastoji da ispadne velik, zahvaljujući isključivo prevodima Šekspira, poput Stefanovića.

[17] Nenin, Milivoj (1997). ,,Između dve moderne ili prve kritike o poeziji Svetislava Stefanovića“. Pesme- Svetislav Stefanović. Sremski Karlovci: Kairos.

Zanimlјiv je Stefanovićev odnos prema dragoj, odnosno njegovo udalјavanje u poeziji od ustalјenog motiva ,, idealne drage“. Stefanovićeva draga znatno više podseća na bodlerovsku dragu, koja je suprotstavlјena estetskim konvencijama nepregledne lepote. Ona je više ,, tužna, usamlјena, jadna“ nego Dučićeva idealna draga ,, veća no sve žene“, kakvom je vidi u pesmi ,, Žena“. U pesmi ,, Sebičnost tuge“, ona je sa očima ,, crvenim od plača, naborana čela i obraza bleda“, gde Svetislav ističe da jedino može da se prikloni takvoj ženi, realnoj i lјudskoj, bez ikakvih božanskih crta, jer samo iz patnje vidi pravo lјudsko biće. ,, Takvu ja te volim“, zaklјučuje Stefanović.

Motiv patnje u lјubavnoj poeziji Svetislava Stefanovića, takođe je često zastuplјen. U pesmi ,, Svete mošti“, kroz nju Stefanović jedino može da spozna lјubav. Tu je Stefanović najbliži romantičarima, gde navodi da voli ,, da me muči, gazi“, za lјubav mora da se strada, a sam kontekst ,, spokojstva“ prikazan je kao potpuno nepoželјan među uzavrelim osećajima koji tinjaju u lirskom subjektu. Ipak, određene razlike u odnosu na romantizam postoje. Već na samom početku pomenute pesme, Stefanović navodi priznanje ,, voleo te nisam“, i težište sa drage prenosi na samo osećanje patnje kao posrednika kroz koji se može spoznati lјubav, dok je u romantizmu draga tipičan primer najvišeg ideala, i ona, sama po sebi reprezentuje lјubav i nije tek posrednik preko kog se do lјubavi dolazi. Određene sličnosti postoje i sa srpskim modernizmom, pre svega sa Milanom Rakićem. U Stefanovićevoj pesmi ,, Poezija“ i Rakićevoj ,, Iskrenoj pesmi“ odnos prema dragoj se u određenoj meri podudara. Obojica dragu sa pijadestala savršenstva sklanjaju, i postavlјaju više za svedoka nego inicijatora ili učesnika. Draga nije ona u kojoj je utemelјena uteha, niti ima ikakvu moć promene, iako se i Rakić i Stefanović njoj obraćaju. Osnovna razlika između njih dvojice jeste sam odnos šta oni u dragoj vide. Dok Rakić u njoj ,, voli sebe sama“ i više uživa u njenim strastima nego u njoj, Stefanović čulnost strasti gotovo da isklјučuje. On ne govori da dragu ne voli, naprotiv, on kaže ,, Od tebe niko miliji mi nije“, ali svedoči da od drage više voli ,, drugog stvora, kom ne znam lika, imena, ni glasa.“ Dok joj Rakić ,, iskreno“ govori da je ne voli uopšte, već u njoj voli isklјučivo sebe, odrednicu ,, voleti“ Stefanović ne isklјučuje. Pored drage, njega neprekidno okupira nešto neopisivo, vanvremensko i vanprostorno, odnosno beskonačno i nesagledivo, njegov duh i njegova neprestana težna ka dalјinama ka šumoru ,, dalekih talasa“, one nesagledive tajne u duši, koju i on i njegova draga imaju.

Potpuno drugačiji odnos prema dragoj, Stefanović ima, možda u svojoj najuspelijoj pesmi sa lјubavnom tematikom ,, Sukobi i izmirenje“. Draga je sada ,, Bog i nebo celo“, ona oplemenjuje dušu lirskog subjekta, dok je telesnost ponovo inferiorna u odnosu na nju. Ona spaja ,, nevidlјive, bezbrojne veze“, između lirskog subjekta i drage. Iako je žudnja za telesnim prisutna, lirski subjekat prednost i najveću radost sagledava u tome što u njoj uvek ima nesagledivih, novih tajni, i to je ono što ga upotpunjuje. Ona je uvek ,, izvora voda čista“, koji u svojoj dubini, krije svu svoju tajanstvenost, koju on nagoni da sagleda. Nemogućnost sagledavanja upravo je ono što on u njoj nalazi za najlepše – ,, svetlost duše“.

 

Zaklјučak

 

Poetika Svetislava Stefanovića ogleda se u težnji za oslobađanjem sadržine i forme od utvrđenih šablonam pristupu humanosti izvan samih nacionalnih granica, kosmičkih nostalgija, novih poetičkih ideja i aspiracija, u neprestanom traganju za dubinom, za carstvom duha. Tematski krugovi u Stefanovićevoj poeziji, svoj put ka unutrašnjem pronalaze kroz prirodu, lјubavne i životne  spiritualne iskaze, kao i elegična raspoloženja prikazana kroz ,, onu čežnju za beskrajnošću, onu nostalgiju za dalјinama kojom su Rusi preplavili i zarazili modernog čoveka“.

Prisutna je Stefanovićeva intuitivna svest, sva u pokretima melodičnog pevanja, ka vezi čoveka sa celim univerzumom,svest koja je daleko iznad našeg bića, ali od koje ono celo zavisi. Neprestana njegova težnja o opsesivnoj temi, ka pomirenju lјubavi i smrti, video je u u poeziji Miloša Crnjanskog, kao zatvoreni krug njegovih nastojanja. Stih Crnjanskog ,, u sneg što saranjuje kad lјubi“, u pesmi ,, Vetri“, za Stefanovića znače ostvarenje svojih poetičkih iskaza, te je ujedno i prvi pozdravio ,, našu najmlađu poeziju“, jer je u njoj video svoju pobedu i ,, uspeh stvari u koje je verovao“. ,, Bog religijskog misticizma“[18], koji je zapravo duboko religioznog karaktera, samim tim i etičan, daje jedan neprestani mistični ton kojim odiše, ne samo Stefanović, već i cela nova moderna, jeste zapravo nova manifestacija religijskog duha. Tako se Stefanović odvaja i od estetizma, i romantizima, jer više nema neodređenog traganja natprirodnog boga, kao u romantizmu, već se to traganje kreće u intimnom osećanju kroz misticizam ,, nađenog, nazrenog ili samo naslućenog boga, u nama i svemu oko nas“.[19]

Moderne struje, u njegovom pesništvu ne funkcionišu kao novina, zarad koje prošlost nije relevantna, pa samim tim nije nji njegov odnos kao da ne postoji. Malarmeovi simbolični pokliči ,, za palјenje biblioteka“, kod Stefanovića ne dobijaju svoje mesto. Štaviše, on uopšte ne pronalazi negaciju moderne i narodne književnosti. On, smatra da joj je upravo estetizam u suprotnosti. Poput njegovog prijatelјa, kako po peru tako i po medicinskoj profesiji- Laze Kostića, on smatra da je narodna književnost ,, svesni, intelektualni, izražaj onog, što narodna poezija na izvestan, primitivan način izražava“. Bitan elemenat koji Stefanović uočava u

 


[18] Konstantinović, Radomir (1983). ,, Svetislav Stefanović“. Biće i jezik. Knj. 7. Beograd: BIGZ.

[19] Isto.

narodnoj književnosti, sa mističko- intelektualnog stanovišta jeste muzikalnost, ali i zalaganje za analizu mitoloških, odnosno religioznih pesama nasuprot herojskim. Posebnu pažnju zavređuju pesme koje Stefanović vidi kao anti-individuelističke, traži one univerzalističke, odnosno sintezu u svim lјudskim bićima, kao i sintezu u svakom biću zasebno. Takvu posebnost u poetici video je upravo u Kostiću, i to je ono što ga je, čini se zauvek opsedalo. Ukoliko se pogleda njegov esej ,, Nešto o lirici Laze Kostića“, i Stefanovićev sud o njemu, osnovni principi koje je primetio, zaista se mogu primeniti i na njega samog. On, navodi ,, dramatičnu vidovitost, težnju za prevazilaženjem sopstvenog Ja, putem vrhunske osećajnosti i vrhunskog intelekta, spoj zanosa i intelekta, sintezu racionalnog i iracionalnog, sposobnost da se izađe iz autobiografskog Ja, i iz stega ,, bolesnog racionalizma“ i realizma, vizionarstvo koje je mitotvorno i koje se hrani vizijama mita narodne pesme. Čudan je zaista njihov spoj. Obojica osporavani, kako nakon, tako i za života, a sa druge strane, obojica su toliko poklonili i dali srpskoj književnosti. Da nije slučaj o ,,Kleontu i njegovom učeniku“, kako nosi naziv Ilićeve najreprezentativnije pesme, govori i obimna prepiska pismima, koje je Stefanović objavio, vidi se zaista odnos prijatelјa, vrhunskih intelektualaca ali i iskrenih, dobronamernih kritičara. Stefanovićev nije puki podražavalac Kostića, ili njegov epigon, već je jednostavno pronašao nekog nalik sebi*[20]. U prilog tome govori i Skerlić kada govori o Stefanoviću ,, jedan od vrlo retkih branilaca“[21], misleći na njegov odnos sa Kostićem. Nјihova zajednička lјubav, engleska i narodna književnost, spojila ih je, a njihovi, u mnogo čemuzajednički, a opet i induividualni  mističarski pogledi na književnost, vezali su ih kao neraskidive prijatelјe, a srpsku tradiciju učinili neprocenjivo bogatijom.

 


[20] Da je u pitanju odnos iskrenog prijateljstva, baziran na zajedničkim stavovima a ne na kakvoj koristi kako tumače pojedini kritičari, svedoči i sam Stefanović,, Ta mi je polemika, donosila samo štete, taki da mi je ‘siromah Laza’jednom prilikom predlagao da ga napustim, ne bih li bar sam sebi pomogao“.

[21] Skerlić, Jovan (1967). Istorija nove srpske književnosti. Beograd: Prosveta.

Pavićev veliki san iz ,,Hazarskog rečnika“, o spajanju lјudi posredstvom knjige, na prijatelјskom planu, zaista je lepa stvar. Još lepša je, kada su u pitanju dve individue, dva prijatelјa, dva književna genija srpske književnosti, kojima književnu relevantnost niko više gotovo i ne spori, makar sa argumentima koji se odnose isklјučivo na književnost. Jedan nosi ime Laza Kostić. Drugi je Svetislav Stefanović.

 

Comments (3)

Tags: , , , , , , , , , , , , , , , ,

Interkulturalni aspekti kao manifestacije Andrićevog „teatra senki” na primeru romana Gospođica

Posted on 18 December 2013 by heroji

Jelena Marićević

Interkulturalni aspekti kao manifestacije Andrićevog „teatra senki” na primeru romana Gospođica

SAŽETAK: Interkulturalnost nas tera da mislimo o dijalogu i dodiru između kultura, ali uz zadržavanje različitosti, koje jedine i omogućavaju stvarni dijalog, kaže Danijel-Anri Pažo (Daniel-Henri Pageaux) u ogledu pod naslovom „Od multikulturalizma do interkulturalnosti”. Andrićev „teatar senki” nije neistražen aspekt njegovog stvaralaštva, međutim, na primeru romana Gospođica, može se govoriti o orijentalnom „teatru senki” kao kulturnoj matrici, kroz čiju prizmu postaju saglediviji i drugi vidovi interkulturalnosti u spektru različitosti kultura. Kroz tumačenje likova, koji se u Gospođicinim sećanjima manifestuju kao senke sa manjim ili većim svetlosnim koloritom, mogućno je govoriti o različitosti kultura Zapada i Istoka, evropske i vanevropske kulture, te o sve izraženijoj kulturi potrošačkog društva posle Prvog svetskog rata, nasuprut situaciji pre Velikog rata, ali i ideologiji kao kulturnom sistemu.

KLJUČNE REČI: interkulturalnost, Ivo Andrić, Gospođica, teatar senki, mit, novac, ideologija.

 

Pojam interkulturalnosti može biti raznoliko shvaćen. S jedne strane može označavati interdisciplinarnost (svest o različitim tipovima, slojevima kulture), a sa druge, može se odnositi na uži pojam intencijske i empirijske „književne” interkulturalnosti (Kovač: 2011, 128). Zvonko Kovač je s idejom „poredbene i/ ili interkulturne povijesti književnosti”, ne samo aktuelizovao metodologiju tzv. „regionalne, primenjene komparatistike” (Kovač: 2011, 128), već je potcrtao kako je „recepcija književnoga djela (…) zavisna od činjenica samog djela, ali i od kreativnoga odnosa recipijenta, koji raspolaže određenim tekstovnim činjenicama, prvenstveno iz književno-teorijskoga, književnopovjesnoga, kulturološkoga i sociološkoga područja” (Kovač: 2011, 132). Tako zamišljen recipijent može biti kadar da učestvuje u „dijalogu” ili „polilogu”, „ukrštanju perspektiva” koje nudi neko književno delo. „Interkulturalnost nas tera da mislimo o dijalogu i dodiru između kultura, ali uz zadržavanje različitosti, koje jedine i omogućavaju stvarni dijalog”, rekao je Danijel-Anri Pažo (Daniel-Henri Pageaux) (Pažo: 2006, 28). Uz to, oslanjajući se na razmišljanja Eberharda Scheiffele-a, Kovač je posebno istakao da u „ukrštanju kultura”, „ne dolazi samo do razmjene već potencijalno i do proširivanja i produbljivanja ’hermeneutičke kompetencije’ svih sudionika” (Kovač: 2011, 131). Kada je reč o dijalogu kultura, ne treba prenebregnuti mogućnost nekomunikacije. Postoje, naime, otvorena i zatvorena društva, a, shodno tome, i termini koji ih imenuju, pa je tako plurikulturalizam oznaka za otvoreno društvo, koje podrazumeva više kultura na jednom prostoru, unutar jedne zajednice; dok je multikulturno društvo – društvo zatvoreno u sebe (Pažo: 2006, 24). Iako se, dakle, ponekad čini, da postoji jaz koji onemogućava „ukrštanje kultura”, književnost je ta koja premošćava zatvorenost i ćutnju. Pisac „ćuprija”, pomiritelj obala različitih kultura, Ivo Andrić jeste interkulturni pisac. U ovom radu biće razmatrani različiti vidovi interkulturalnosti u Andrićevom romanu Gospođica, sagledani kroz prizmu „teatra senki”, koje može biti shvaćeno ne samo kao pozadina za perspektivu Gospođicine vizije sveta, već i kao kulturna matrica orijentalnog pozorišta senki, kroz koju se daju osmotriti i drugi aspekti interkulturalnosti.

Karagoz

Iako se pri pomenu Andrićevog „teatra senki”, isprva, pomisli na Prokletu avliju i Karađoza, nije nemogućno naslutiti da je ono prisutno i u drugim njegovim delima. Uzgred, pozorišni reditelj, Petar Zec doktorirao je 1994. godine s temom „Dramsko u delu Ive Andrića – Andrić skriveni dramatičar”. Ova doktorska disertacija objavljena je i u vidu knjige Andrićev teatar senki (Beograd, 1994), međutim, čini se da ova tema nije dovoljno iscrpljena, bar što se tiče romana Gospođica, budući da se ovde o „teatru senki” može implicitno govoriti, za razliku od romana Prokleta avlija, u kome sam lik Karađoza direktno upućuje na orijentalno pozorište senki.

No, krenimo otpočetka. Prva rečenica u romanu Gospođica glasi: „Jednog od poslednjih dana februara meseca 1935. godine sve su beogradske novine donele vest da je u Stiškoj ulici, u kući broj 16a, nađena mrtva sopstvenica te kuće” (Andrić: 1964, 9). Nekoliko stranica zatim, pročitaćemo sledeći odlomak: „Njen život počinje negde u njenoj petnaestoj godini. Počinje na mračnoj tački, sa gorkim trenutkom. To je bilo pre tridesetak godina” (Andrić: 1964, 22-23). Gospođica je, inače, rođena u Sarajevu, a život je okončala u Beogradu. Šta zapravo znači „mračna tačka” i da li nam vreme i prostor smrti i počinjanja života Rajke Radaković nešto sugerišu? Postoji jedan važan podatak, koji se može pročitati u knjizi Dünyada ve bizde gölge oyunu (Teatar senki u svetu i kod nas), Metina Anda (Metin And)  (Ankara, 1977). Radi se, naime, o tome da se 1904. godine u Sarajevu, a ujedno i na prostoru nekadašnje Jugoslavije, prvi put izvodio Karađoz (And, 1977, 369). Približno, 1904. godina, godina je kada počinje život Rajke Radaković, petnaestogodišnje devojke. Znači li to da nam je Andrić sugerisao kako je „mračna tačka” Gospođicinog života, ujedno i početak njenog života, shvaćenog kao pozorište senki, ako uz sve to imamo u vidu i da „mračna tačka” upućuje na etimologiju imena Karađoz (crnooki, kara na turskom znači crn, a  göz – oko)? Možda bi trebalo otići i korak dalje, jer se čini da se Gospođica u izvesnom smislu može poistovetiti sa Karađozom, što bi mogao potvrditi sledeći odlomak: „Njeno lice je žuto, izbrazdano mnogim borama. Te bore su neobično duboke, a na čelu, pravo iznad nosa, one se ukrštavaju i ocrtavaju pravilan trougaonik koji spaja dve jake obrve. U dnu svake od tih bora leži, kao crn talog, tanka senka. Od toga celo njeno lice ima taman i izmučen izraz koji pogled očiju ne razvedrava, jer iz njih bije pomrčina” (Andrić: 1964, 15). „Senka je antipod svetlosti i simbolizuje sliku nestvarnog, promenljivog i nestalnog. Senka je druga priroda bića i stvari i predstavlja magično delovanje ljudskog tela i esenciju njegovog bića. Sena je aspekt Jina suprotstavljen aspektu Janga u dualističkom kineskom filozofskom učenju. Islamski mistici tumače da čovekovo telo nalikuje svetiljci u čijem se srcu nalazi žižak koji prosvetljuje svetlost duha. Stalnim isijavanjem božja svetlost emanira lepotu i čistotu u ljudskoj duši i upravo je to svetlost nad svetlošću” (Zec: 1994, 23). Ako iz pogleda Rajke Radaković „bije pomrčina”, znači da iz njene duše ne izbija nikakva svetlost, tj. čistota duše. Čak je i njena sreća, sreća „krtice koja slepo rije kroz mrak i tišinu meke zemlje” (Andrić: 1964, 130). Stoga, ne slučajno, njeno mrtvo telo, koje se pominje na kraju romana, ostaje u mraku: „Telo se opusti i smiri i ostade ispruženo u mraku i tišini” (Andrić: 1964, 271), za razliku od prizora zavejanog groba fra Petra, sa kraja Proklete avlije: „Ničeg nema samo sneg i prosta činjenica da se umire i odlazi pod zemlju” (Andrić: 1965, 120). 

Nije, međutim, samo Rajkin lik u romanu Gospođica, okarakterisan svetlosnim atributima ili aluzijama na pozorište. Ovaj, tzv. „ženski Karađoz” ima i svojevrsnog parnjaka – Jovanku. Likove Rajke i Jovanke, Andrić je sugestivno približio time što je istakao kako su „različni ljudi koje nevidljivim koncima privlači novac i potreba za novcem” (Andrić: 1964, 67) posećivali Gospođicu, dok Jovanku precizno određuje sledeći odlomak: „mogla (je) da živi desetinama tuđih života i da, kao neko nakazno i zloćudno ali moćno božanstvo, plete i raspliće konce tuđih sudbina” (Andrić: 1964, 200). Rajka i Jovanka, dakle, u Andrićevoj zamisli dobijaju obrise onih koji imaju moć; rečju, onih koji drže „konce u svojim rukama”, svojevrsnih božanstava,[1] spram

 


[1] Držeći „konce” tuđih sudbina u svojim rukama, Gospođica nije pokazivala znake humanosti, gotovo ni prema kome. Kako je pomrčina (odsustvo božanskog) osnovna determinanta njenog bića, ne čudi što se ne ponaša prema prosjacima u skladu sa običajima kulture kojoj pripada. „Treba znati da su tadašnji sarajevski prosjaci bili još od one naročite vrste prosjaka kakvi postoje u svakoj istočnjačkoj varoši”. Oni su „božji ljudi, opšta briga i svačija dužnost (…) oni liče na samog Gospoda iz priča koji je, prerušen u prosjaka, krenuo svetom da kuša ljudska srca (…) To prosjačenje kod nas nema isti smisao i jednako značenje kao u zemljama Zapadne Evrope. Njihovi su prosjaci često poročni ljudi, paraziti i varalice, koji traže svoje žrtve, dok su naši (bar po našim istočnjačkim shvatanjima ) i sami žrtve” (Andrić: 1964, 55-56). Ne pomažući prosjacima, Gospođica se odrekla tradicije i vere kojoj pripada po poreklu, što je jednim delom približava viđenju prosjaka u očima zapadnoevropskog čoveka. Sticanje kapitala jedino je za šta se zalaže, te tako nije prezala da izneveri ne samo tradiciju, veru, poreklo, već i nacionalnu pripadnost, izdajući i svoj narod za vreme Prvog svetskog rata, zbog čega je i prešla kasnije u Beograd. Odričući se svega osim „sna o milionu”, obeskorenjena i bezbožna Rajka Radaković ostala je tako do smrti „gospođica”, bez bračnog druga i dece, bez i jedne „pruge svetlosti”, sa samo jednim blještavim sećanjem na dajdža Vladu.

 

kojih su svi drugi ljudi „marionete”, bili oni, najposle, senke ili lutke onog pozorišta kojim one upravljaju. Posebno je simptomatičan način na koji je Gospođica posmatrala Ratka Ratkovića nakon njegove pronevere: „Pokušavao je da se objasni i opravda, ali Gospođica ga je gledala kao lutku sa naslikanim osmejkom, a njegov govor prolazio je pored nje kao prazno čegrtanje” (Andrić: 1964, 250).

Rajka Radaković, treba i to naglasiti, „vremenom (je) postala slepa za spoljašnji izgled ljudi” (Andrić: 1964, 202). Utoliko postaje jasnije zbog čega su svi likovi i ambijenti njene prošlosti, kojih se priseća i „oživljava” u mraku svoje sobe, određeni uglavnom svetlosnim koloritom. Primera radi, gazda Mihailovo lice, „sa velikim smeđim očima koje su uvek sjajne od svega što čoveka tišti i boli, a što ugled i pristojnost traže da se prećuti, podseća na likove španskih[2] slikara ’zlatnog veka’” (Andrić: 1964, 41); Rafove „crne, španske oči zalivene su vlažnim sjajem” (Andrić: 1964, 77); i zvezda kabarea, Karmensita, u španskom kostimu pevala je pesmu o ljubičicama, i smešila se „osenčenim očima” (Andrić: 1964, 222; 238); jedino što je u Rajki uspelo da „bljesne” jeste misao o dajdža Vladi (Andrić: 1964, 202), a bledilom lika odlikovao se i gazda Đorđe Hadži-Vasić (Andrić: 1964, 256). Prostori Gospođicinih sećanja su ili „pri slaboj svetlosti proste sijalice” (Andrić: 1964, 230) u „jarkoj svetlosti” (Andrić: 1964, 233) pod svetlošću „električne lampe od mlečnog stakla”  i „fijakera sa zapaljenim fenjerima” (Andrić: 1964, 242) ili „u potpunoj tami, u slatkoj tami koja je isto što i štednja” (Andrić: 1964, 269).

giovanni bellini

Šta, međutim, znače ove igre svetlosti i tame? Možda je jedan od odgovora upravo prisustvo pomenute božanske svetlosti koja emanira lepotu i čistotu nečije duše, te su tako, spram toga i likovi manje ili više osenčeni. Nećemo se, ipak, zaustaviti na ovom mestu, budući da se kada je reč o interkulturalnosti može pomenuti kako je orijentalni „teatar senki” poreklom iz

 


[2] Boldirala J. M. „Špansko” nije kako se primećuje bez važnosti za Andrića (valja npr. pomenuti „Razgovor s Gojom”). Uz to, treba ukazati i na interkulturalni element „nemačkih putopisa” koje je čitala Gospođica (Andrić:1964, 102), a zatim i pejzaže italijanskog slikara Đovana Belinija, čija se dela, inače, izdvajaju majstorskom upotrebom boja i svetlosti, sa efektima sunčevog svetla, ali ne smemo zaboraviti ni nameštaj u Hadži-Vasićevoj kući koji je nalikovao na „stil Luja XV” (Andrić: 1964, 174), što jeste od važnosti ako imamo u vidu da je ovaj stil nastao u 18. stoleću, tj. u „veku svetlosti”.

 

Egipta, a direktno je uticao na orijentalni najviše u 16. stoleću (And: 1977, 251). Kako je sunce u staroegipatskoj mitologiji smatrano božanstvom, a smene dana i noći – večnom borbom između Ozirisa i Seta, nije bilo svejedno da li će pobediti svetlost ili tama. Dolazimo, dakle, do mita. Petar Džadžić inspirativno je pisao o „mitskom u Andrićevom delu”. U ovom trenutku od važnosti je ukazati na mitološke elemente koje je analizirao u romanu Na Drini ćuprija, a koji se tiču „crne pruge”. Ne samo da su romani Gospođica i Na Drini ćuprija objavljeni iste godine (1945), već Andrić u oba romana obrađuje motiv „crne pruge”. Za Mehmed-pašu Sokolovića „crna pruga” je „organski korelat života; čudna izvesnost trajnog prožimanja bića i materije” (Džadžić: 1995, 71), a nje bi se mogao osloboditi „kad bi obuzdao haos ’zle vode’ i sagradio most” (Džadžić: 1995, 73). „Crna pruga” u tom smislu značila bi haos (tamu), a oličenje haosa u staroegipatskoj mitologiji jeste crna zmija Apop (koja u sebi sjedinjuje sve neprijatelje sunca, Matje: 2004, 55). I ne samo to. „Vodena stihija [koja se pominje u Tekstovima piramida] je u tekstu nazvana ’senek en mu’ – ‘vodeni haos’. Vrlo je interesantno da reč ’senek’, koja u tekstu znači ’haos’ ima isti koren kao i pojmovi ’mrak’, ’tama’” (Matje: 2004, 59). Gospođicina „crna pruga”, pak, pojavila se nakon očeve smrti u vidu „kratke crne bore među veđama” (Andrić: 1964, 32) No, kakav „haos” bi Gospođica trebalo da savlada, i da li će uspeti u tome? Možda je Gospođicin „haos” upravo Veliki rat (1914-1918) koji je bio prekretnica u njenom životu sa kojom nije baš uspela da se izbori, te je tako prešla put „od moderne veštice do anahrone starice” (Vladušić: 2007, 99-127). Mitološka pobeda svetlosti i večno obnavljanje, Prvim svetskim ratom dovedeno je u pitanje. Čini se da je nastupilo vreme stvaranja nekakvog novog mita, a Rajka Radaković bila bi simbol za „in illo tempore” (Elijade: 2003, 111) upravo tog modernog mita – „zmija” i tama koja mora biti raskomadana da bi zavladala svetlost novog vremena. Posleratni haos u Andrićevoj vizuri izgledao je kao „cela jedna bujna i šarena dubinska flora koju ratovi i veliki potresi rađaju a mir izbacuje na površinu (…) U tom mnoštvu i u vazduhu koji ga okružuje vladala je nezdrava i varljiva ali uzbudljiva i moćna atmosfera neograničenih mogućnosti na svima područjima i u svima pravcima (…) Nečega od bujnosti i haosa zlatonosne zemlje Eldorada bilo je u životu te prestonice [Beograda] jedne velike države koja još nije imala ni određenih granica ni unutarnjeg uređenja ni konačno utvrđenog imena. U svemu je vladao neki bogat i topal nered” (Andrić: 1964, 190).

Posleratni nered bio je uvertira za promene koje će nastupiti ne samo u Beogradu, nego i u Evropi i u svetu. Oseća se postepena dominacija Zapada, a prevashodno Amerike.[3] Svet se posle Velikog rata nije obnavljao onako kao u ratovima koji, ipak, nisu bili globalnih razmera. Novac je jedino nastavljao da se obnavlja: „Na jednoj strani krupna boginja Slobode, na počelici joj piše: ’Liberty’, a na drugoj amerikanski grb, sa sitnim ali jasnim natpisom ’Ex pluribus unum’. Sve je to uvek isto, ali može da se čita satima, danima, godinama, kao čudesna knjiga koja se sama produžuje i obnavlja” (Andrić: 1964, 265). Raznolikost, pa i interkulturalnost novčanica i kovanica koje je Gospođica imala u posedu, ogledala se, opet, u količini svetlosti koja je na njih padala: „Tu leže te skupe švajcarske novčanice u slikovitom neredu, pored rastresenih banknota od pet i deset funti, belih kao ljubavna pisma. Iza tih humaka dragocene, raznobojne hartije proviruje sjaj zlata (…) pružaju (se) krupni Amerikanci, u krivudavom nizu: zlatna vojska u pohodu preko rumenih, belih, ljubičastih visova i ravnica od nakita i banknota. Uporedo sa njima ide povorka prividno (samo prividno!) rasturenih i neurednih turskih rušpi i madžarija. One su potamnele od starosti i tako lake i tanke da na mermernoj ploči daju od sebe više šum suvog lišća nego zvuk metala (…) Svi su ti turski dukati (Gospođica se dobro seća) iz kritičnih godina 1908, 1912. i 1913, kupljeni neverovatno jevtino od raznih muslimanskih gospodičića i raspikuća ili begovskih udovica koje se lako zaplaču, ali isto tako lako krenu leđa, zalupe vratima i pokvare ceo posao (…) Kraj i bokove i jedne i druge povorke zlatnika prati stotinak napoleona, sitnih, žustrih, francuskih petlića svetlog i jasno određenog lika” (Andrić: 1964, 264-266). Zapaža se da je turski novac taman i istanjen, dok je švajcarski, američki i francuski svetao, sjajan i beo; čime se zapravo sugeriše opadanje, trošenje Osmanskog carstva, koje je u Velikom ratu bilo na strani Centralnih sila, a s druge strane sile Antante i nove novčanice uspostavile su hegemoniju u svetu, a i „američki san o milionu”, moderni mit u koji je Gospođica poverovala.

Ni odnos bogatih i siromašnih posle Prvog svetskog rata nije ostao isti. Beograd je zapahnuo i talas kapitalizma u vidu – novčanica, mogućnosti, potrošnje, otvaranja kompanija (konkretno, Fordovog predstavništva), ali prodrele su i ideje boljševizma i Ruske revolucije iz 1917. Pesnika Budimirovića, Mišinog druga, Adamson je upravo i nazvao „boljševikom” (Andrić: 1964, 185), nakon čitanja njegove pesme u prozi. „Klasno osveštana pesma uperena (je) upravo protiv bogate, ’zlatne’ mladeži koja aplaudira pesniku. Činjenica da jedino Gospođica obraća pažnju na ’sadržinu’ pesme u prozi, dakle pesme koja je lišena pesničke forme upravo da

 


[3] Američke brave mogle su se nabaviti u Zagrebu (Andrić: 1964, 263), pa je i Gospođica sebe obezbedila njima.

 

bi njena sadržina jasnije izašla na videlo, ukazuje da je jedino Gospođica ovu pesmu razumela kao stav subjekta, a ne tek kao formu”[4] (Vladušić: 2007, 122).  Treba, nadalje, naglasiti i kako je Budimirović opisao podelu sveta na bogate i siromašne: „Dobro ste podijelili svijet: sve što je svjetlosti i ljepote uzeli ste sebi a sve što je mraka i tegobe ostavili ste nama, pa sad se svi rađamo sa jasno predodređenim sudbinama, vi sa svijetlim a mi sa tamnim. Dobro ste podijelili svijet! Ali vaša podjela je samo grozna, a ne i vječna” (Andrić: 1964, 184). Predeli svetlih, novih novčanica, prethodno opisani, uklopili su se i u „svetlu sudbinu” bogataša, a siromasi su, kao potrošeni i zatamnjeni turski dukati ostali „u senci”. Možemo se onda zapitati, nije li čovek ovom analogijom izjednačen sa novcem? Ukoliko se došlo do ovakve pretpostavke, znači li to onda da čovek može da izgubi vrednost, pa i da se potroši, baš kao i novac? Znači li to i da kad jednom izgubi vrednost i jednom zatamni, kao petnaestogodišnja Gospođica, više nikad neće emanirati lepotu i božansku svetlost, jer, budući da je opredmećen u novac, on gubi dušu, pa tako i svoj večan sjaj. Znači li to, najposle, da je mitološka obnova sveta posle Velikog rata iščašena, pa religija potrošnje zahteva klanjanje vodećem idolu – Novcu?

Budisavljevićeva pesma u prozi, iako je oblik umetnosti reči, ideološki je obojena. U tu svrhu pesnik je tendenciozno „(zlo)upotrebio” i stilska sredstva književne retorike. Njegova pesma napisana je svečanim biblijskim stilom, te poprima i obrise propovedi. Sadrži metafore, ima poliptotona („djecu vaše djece”), antiteze (svjetlim/ tamnim), eksklamacije sa ironijom („Dobro ste podijelili svijet!”) i specifičnog ritma. Ipak, „ideološko izražavanje nije ni samo figurativno. Njegov najveći deo sastoji se od sasvim bukvalnih, čak izravnih tvrdnji koje je (…) teško razlikovati od naučnih tvrdnji (…) Kao kulturni sistem, ideologija koja je prevazišla stadijum čistog sloganiranja sastoji se od zamršene strukture međusobno povezanih značenja – međusobno povezanih u okviru semantičkih mehanizama koji ih formulišu” (Gerc: 1998, 293-294). Rajka Radaković razumela je bukvalno Budisavljevićevu pesmu, dok je za ostale pesma s obzirom i na njenu potencijalno hermetičnu prirodu, ostala zamagljena u zamršenoj strukturi značenja, koja i ne moraju da nužno postoje.

Razmišljanja o Andrićevom „teatru senki” u romanu Gospođica, pomoglo nam je da u igrama svetlosti i tame, prepoznamo i druge vidove interkulturalnosti. Orijentalni teatar, reprezent turske kulture, ukorenjen u staroegipatsku, mitsku dramu smene dana i noći, pomogao nam je da osvetlimo i elemente srpske, španske, nemačke, italijanske, francuske, švajcarske, američke kulture, bile one slikarstvo, putopisi, stil nameštaja, ideološki obojena pesma ili novac, koji, ne zaboravimo, ima ugravirane ili naslikane predstavnike nacionalnih kultura ili simbola određene nacije.

 


[4] „Pišući Gospođicu za vreme rata, Andrić je već mogao da nasluti kraj takve zlatne beogradske mladeži, jer će upravo ona, dvadeset godina kasnije, nestati u oslobođenom Beogradu” (Vladušić: 2007, 122).

 

Summary

Intercultural aspects as manifestation of Andrić`s ”shadow theatre” on example of novel Miss

Interculturalits forces us to think about a dialogue and touch between cultures, but with saving differentialities, which are the ones that enable true dialogue, says Daniel-Henri Pageaux in his essay called ”From multiculturality to interculturality”. Andrić`s ”shadow theatre” is not an unexplored aspect of his opus, however, on the example of his novel Miss, we can discuss about oriental ”shadow theatre” as the cultural centre, through whose prism other forms of interculturalits became comprehensible in spectar diversity of cultures. Through interpretation of characters, who in Miss’s reminiscence manifest as shadows with lower or higher light colorite, is potential to discuss about differences between West and East, European and non-European cultures, and also about more and more expressed culture of consumer society after the First World War, as opposed to situation before the Big War and  the ideology as a cultural system.

Keywords: Interculturalits, Ivo Andrić, Miss, shadow theatre, myth, money, ideology

 

Literatura

  1. And: 1977 – And, Metin, Dünyada ve bizde gölge oyunu, Türkiye Iş Bankasi Kültür, Ankara, 1977.
  2. Andrić: 1964 – Андрић, Иво, Госпођица, Уједињени издавачи, Београд, 1964.
  3. Andrić: 1965 – Aндрић, Иво, Проклета авлија, Уједињени издавачи, Београд, 1965.
  4. Vladušić: 2007 – Владушић, Слободан, „Од модерне вештице до анахроне старице – Успон и пад Рајке Радаковић” у књизи: Портрет херменеутичара у транзицији, Дневник, Нови Сад, 2007.
  5. Gerc: 1998 – Gerc, Kliford, Tumačenje kultura I, prev. Slobodanka Glišić, Biblioteka XX vek, Beograd, 1998.
  6. Elijade: 2003 – Елијаде, Мирча, Свето и профано, прев. Зоран Стојановић, предговор: Сретен Марић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2003.
  7. Zec: 1994 – Zec, Petar, Andrićev teatar senki, Rad, Beograd, 1994.
  8. Kovač: 2011 – Kovač, Zvonko, Međuknjiževne rasprave (Poredbena i/ ili interkulturna povijest književnosti), Službeni glasnik – Prosvjeta, Beograd – Zagreb, 2011.
  9. Matje: 2004 – Matje, M. J, Staroegipatski mitovi, Dečja knjiga, Beograd, 2004.
  10. Pažo: 2006 – Pažo, Danijel-Anri (Pageaux, Daniel-Henri), „Od multikulturalizma do interkulturalnosti”, u zborniku: Susret kultura, prev. Pavle Sekeruš, Filozofski fakultet, Novi Sad, 2006.
  11. Džadžić: 1995 – Џаџић, Петар, Митско у Андрићевом делу (Храстова греда у каменој капији), Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1995.

 

Comments (3)

Tags: , , , , , , , , , ,

Evgenija i Regina

Posted on 29 July 2012 by heroji

Pero Zubac

 

Evgenija i Regina

 

Neshvatljivo je, a i ostati će često tako, kako se putevi ljudi, knjiga, pisama, sudbina, ukrštaju i kako se, najednom, posle mnogo godina, u nekoj nesanoj noći, stoče u jednu tačku: tačku prosvetljenja i sve postaje jasno i svetlo kao odora na Vermerovim likovima.

Sećanje na neku knjigu, koju ste davno, možda još u ranom detinjstvu čitali, odjednom će se obnoviti u času suočavanja sa nekom knjigom netom napisanom ili nekom slikom s kojom se prvi put susrećete. Tako biva, podsetite se.

Imao sam prijatelja koji je znao da provede ljude kroz jednu iračku pećinu kroz koju se bez teškoća probijaju samo profesionalni vodiči. Bio je veliki pesnik. Živi su svedoci da nikad pre tamo bio nije i da ih je proveo jer je znao sve hodnike. I sâm sam, jednom, neke davne ruske zime u Podmoskovlju, u jednoj dači u koju se ne ulazi bez posebnog poziva i razloga, dobro omamljen lepotom ruske zime, gostoprimstvom, dobrom ruskom vodkom i gruzijskim vinima, negde iza ponoći zamolio domaćina da me odvede na sprat i da u sobu koja gleda na šumu vidim onaj Rembrantov portret sa belom kapom. Čovek je prvo ubledeo, posle me dugo ispitivao kada sam pre bio tu i na kraju me odveo u sobu. Na portretu je slikar imao belu kapu. Rembrantovsku. Od ovoga bi majstori Danilo Kiš ili Esterhazi umeli napraviti priču.

Mladi Ivo Andrić 1912. godine dolazi u Zagreb, na studij, u onaj Zagreb koji je prema podacima iz 1910. imao sedamdeset i četiri tisuće stanovnika bez vojništva a u njemu je izlazilo 112 novina i časopisa, među kojima i dvanaest političkih dnevnika. Po podacima koje je brižljivo pratio i ispitivao pesnik Miroslav Karaulac i zabeležio u izvrsnoj knjizi „Rani Andrić”, pisac u Gornjem gradu u Jurjevskoj 25. najčešće posećuje porodicu Gojmerac. „Verovatno ga je Vizner (Ljubo Vizner, hrvatski pesnik, op. a.), koji je bio u srodstvu sa porodicom, upoznao sa kćerkama strojara na savskim šlepovima Rudolfa Gojmerca, Fanikom i Evgenijom, studentkinjama konzervatorija; u njihovoj kući je, kako se seća, prvi put slušao Šopenovu „Polonezu” koju je svirala starija sestra. Sa mlađom, Evgenijom, tokom narednih godina održavaće dosta učestanu prepisku koja nam ostaje kao najznačajniji izvor za praćenje njegovih duhovnih klima iz toga perioda; po ovoj prepisci biće nam, zbog stilske uzdržanosti pisama, teško odrediti prirodu ove veze, budući da su po ondašnjim dobrim običajima, pisma prethodno prolazila kroz roditeljsku kontrolu. Ta prepiska će potrajati sve do sredine 1915. godine. Te godine je Evgenija umrla od leukemije, u dvadesetoj godini života.” Rečenica o starim dobrim običajima uputila nas je na drugačije iščitavanje pisama Iva Andrića gospođici Gojmerac, te preporučujemo iščitavačima Andrića, zaljubljenicima u male tajne prepiski, da pronađu pisma Evgeniji.

Inače, sa sačuvanih fotosa, da se zaključiti da je gospođica Gojmerac bila nežna, produhovljena, ne izrazito lepa ali ju je pogled otvarao i razdvajao je od devojačke skladne figure. Za ono vreme u kulturnim krugovima Zagreba Evgenija je bila faktum, pa će i Miroslav Krleža u svojim dnevnicima ostaviti zapis iz 1915: „Umrla je Evgenija Gojmerac, a ljudi prolaze Jurjevskom kao da se nije dogodilo da je umrla Evgenija Gojmerac. Fraza da život teče dalje, to nije ni mrvu mudrije od te blesave fraze i tako ljudi teku Jurjevskom, doista dalje, kao da Evgenija Gojmerac nije umrla.”

Priroda ovih zapisa ne daje nam mogućnosti da analiziramo pisma, a citiraćemo za radoznalog čitaoca jedno sa broda „Višegrad” koji ga je nosio avgusta 1914. iz splitske ka mariborskoj tamnici, u stvari, ceduljicu, koju je zacelo uspeo da doturi nekom dobronamerniku na obali: „Draga, mala Evgenia, pozdravljam te s ’Višegrada’ i blagodarim na nežnostima i poklonima koje nisam video i koje – Bog zna hoću li vidjeti. Ali hoću! Možeš mi pisati gdje budem ako ti se – možda – javim, ali svakako me zadrži u dobroj uspomeni, jer sam tvoj blagodarni prijatelj, Ivo Andrić, sasvim bijedan čovjek.”

Krajem 1913. godine u Beču, gde beše prešao na drugu godinu studiija, Andrić se u jednoj knjižari prvi put susreće sa delima danskog filozofa Serena Kjerkegora, zapravo otkriva njegovo delo u dva toma „Ili, ili”, štampano 1911. kod jenskog izdavača Eugena Didrihsa. Ove će nam se knjige kao značajan faktum pojaviti u zapisima Nika Bartulovića, Andrićevog druga sa robije, jer je, kako je u predgovoru „Ex Pontu” zapisao, Kjerkegor bio Andrićeva tamnička lektira. Svakako, bitno je da se radi o glavnom Kjerkegorovom filozofskom delu u kojem „iznosi osnove svoga shvatanja egzistencije, i u završnom svođenju identifikuje faze u kvalitetu življenja, uspostavlja etape egzistencije – estetsku, etičku i religioznu – tri mogućnosti da se živi – u trenutku, uvremenu, i u večnosti.” (Delo počinje rečenicom „Šta je pesnik? To je nesretan čovek…”) Ivo Andrić je nerado prihvatao poseban Kjerkegorov uticaj na njegovo delo, čak se i ogradio od mogućih pogrešnih tumačenja: „Ja sam među svojim knjigama imao tada i zbirku francuskih ljubavnih priča. U zavežljaju se, dakle, umesto Kjerkegora, mogla naći knjiga ljubavnih priča. I kasnije bi se to verovatno tumačilo… ”

Vratimo se Kjerkegoru i jednom bitnom eseju Đerđa Lukača: „Seren Kjerkegor i Regina Olsen”, u kojem ovaj znani mađarski filozof objašnjava jedan period Kjerkegorovog stvaranja odnosom prema Regini Olsen, jednom neuspešnom, namerno neuspešnom ljubavlju.

Sve što je činio u ljubavi, Kjerkegor je činio da odvoji od sebe Reginu Olsen, misleći da je zbog svog osobenjaštva i mračnjaštva ne zaslužuje. „Kada su se rastali, Regina Olsen je među svojim mnogim plačnim molbama i pitanjima” onako detinjasta zapitala filozofa hoće li bar nekada misliti na nju i to je pitanje kažu postalo lajtmotiv čitavog Kjerkegorevog života.

Pročitajte ovaj esej, Andrićeva pisma, knjigu „Ili, ili” i pogledajte ponovo fotose žena koje ste voleli ili volite. Nađite neki snimljen u hodu na Stradunu, u Trogiru, negde na planini, pogledajte ga i potražite slučajno snimljena lica prolaznika, lica u drugom planu, lica na koja nikada niste obraćali pažnju. Tražite fotose gde je vaša draga u gomili, na ulici, na mostu, dobro razmotrite lica. Da li ste nekoć posle sreli nekoga, da li ste neku slučajnu prolaznicu, zabeleženu objektivom iza lica vaše drage, zavoleli? Prvo sreli, pa, dabome, zavoleli? Niste? Možda ćete.

Comments (2)

Tags:

Duh humanosti u doba profita

Posted on 29 April 2012 by Vasilije Milnović

Vasilije Milnović

Duh humanosti u doba profita

Fenomen „zagonetnog pisma“ u Andrićevoj Gospođici

SAŽETAK: tema ovog rada jeste propitivanje osnovnih karakteristika Andrićevog romana, s naglaskom na odnos novca i ideje humaniteta. Ova tema biće tretirana kako na fonu građanske emancipacije koju Andrić opisuje u ovom romanu na njemu svojstven način društvene kritike, tako i na motivu „zagonetnog pisma“, koji je više psihološko-filozofskog karaktera. Oba ova pravca tumačenja – roman kao kritika društva i kao psihološki ili filozofski roman – polaziće iz samog karaktera Rajke Radaković. Takođe, ovaj rad će se baviti i određenim anticipatorskim značajem Andrićevog romana, u kontekstu kasnijeg razvoja srpske književnosti.

KLJUČNE REČI: pismo, nesvesno, društvena kritika, psihološki roman, roman karaktera, humanitet, profit, Gospođica, Ivo Andrić.  

Roman Gospođica Ive Andrića, od početka je doživljavan kao slabije uspeo[1] deo tzv. bosanske trilogije (uz dela Na Drini ćuprija i Travnička hronika), gde bi zajednički elemenat činio, pre svega, kontekst bosanske istorije, uz hroničko prikazivanje vremena i pojedine motive date u legendarnom ili paraboličkom maniru. To je uslovilo slabije interesovanje kritike za ovaj roman, na šta se više puta i sam Andrić žalio.[2] Međutim, ukoliko se pod pojmom trilogije, između ostalog, podrazumeva redosled: teza-antiteza-sinteza, onda bi Gospođica u kontekstu Andrićeva dva prethodna romana, zauzimala sasvim posebno mesto, prilično odeljeno od njegovih romana-hronika. U tom smislu, njegovi romani-hronike bi se pre mogli dovesti u vezu s pripovetkama sa istorijskom tematikom. Uostalom, za razliku od prethodnih romana, koji slede linearni tok događaja obrazujući hroniku, u Gospođici je, sa opisom smrti glavne junakinje na početku i na kraju romana, kao i s njenim mentalnim vraćanjem u prošlost u toku jedne večeri, na sceni cirkularni sklop i okvirna konstrukcija zasnovana na retrospektivi. Takođe, umesto balkanske istorijske problematike na relaciji Istok-Zapad, u Gospođici je u središtu pažnje istorija pojedinca, povezana sa određenim istorijskim mizanscenom. U tom smislu Gospođica se, pre nego bilo koje drugo Andrićevo delo, može smatrati – modernim evropskim romanom. I to neopravdano zapostavljenim romanom, koji je ostao tradicionalno klizav teren za tumače, svojevrsna „vežba koja ne prestaje da zbunjuje kritičare.“[3]

 


[1] Videti: Palavestra, Predrag, Univerzalna dimenzija Andrićeve proze, Književne novine, 16.10.1971; Protić, Predrag, Veliki pisac i njegov promašaj, Književne novine, 1.12.1976.

[2] „A Gospođica je pravi roman, mnogo više nego moje hronike. Za hronike ja sam naučenjački pribrao a zatim stvaralački provario ogromnu građu. Za Gospođicu sam uzeo građu jedino iz svakodnevnog života i nisam upotrebio ni jedan arhivski, pisani dokument.“ Dimitrijević, K., Ivo Andrić, Gornji Milanovac, 1981, str. 67.

[3] Hawkesworth, Cilia, Ivo Andrić: Bridge Between East and West, London, 1984, p. 173.

Za razliku od Andrićevih junaka u njegovim pripovetkama sa istorijskom tematikom i u romanima-hronikama, koji su odmah na početku obeleženi razlikom u odnosu na svoje autohtono okruženje, u njegovom romanu iz urbanog života – Gospođica, na sceni je postepeno udaljavanje glavnog lika od centra ka margini. Dok je u prvima, pored figura glavnih junaka, prikazano i sve ono od čega je Bosni bilo teško, ali i ono što je na tamni život Bosne bacalo bogate šare, u potonjem Andrićevom ostvarenju je pred nama, pre svega, jedan „roman karaktera“: novog, modernog i asocijalnog lika, jednog od prvih „urbanih gubitnika“ u srpskoj književnosti.[4] Shodno tome, u prvima se podiže pred našim očima negdašnje vreme s logorima i hanovima, sa čaršijama i kahvanama, s prljavim i surovim životom i s vazda živim drumovima po kojima putuju neki strašni, tajanstveni i smešni tipovi kao što su Đerzelez Alija, Mustafa Madžar, Mula Jusuf ili Ćorkan. Tu se putuje, zakonači, pa se ujutro dalje ide, pa se sretne kaluđer, pa Cigani ili paše i vojske koje se sele iz logora u logor, pa neko veselje, pa reka preko koje valja preći ili sagraditi most. Za razliku od takve atmosfere, u modernim, urbanim uslovima, logika trgovine poništava sve ostale vrednosti, a šarenilo likova biva zamenjeno različitim načinima ostvarenja profita i – u „beogradskom“ delu romana Gospođica – svojevrsnom uniformisanošću likova. Danas, u doba advertising-a, rekli bismo: raznovrsnošću proizvoda i likom menadžera.

Iz sadržaja romana Gospođica, lako je uočljiv taj kontrast starog i novog sveta, pri tom pojačan i određenim istorijskim mizanscenom. Naime, inicijalna radnja romana smeštena je u Sarajevo oko 1906. godine, grad u kome opštu sliku šarenila ujedinjuje fenomen novca i potrebe za njim.

“Teško je zamisliti varoš sa manje novca i slabijim izvorima zarade a sa većom žeđi za novcem, sa manje volje za radom i veštine da se privredi, a sa više želja i prohteva.. Mešavina istočnjačkih običaja i srednjoevropske civilizacije stvara ovde jedan naročiti oblik društvenog života u kome se domaći svet takmiči sa došljacima u stvaranju novih potreba i prilika za trošenje.”[5]

Dok junaci najpoznatijih Andrićevih dela, bezuspešno pokušavaju da prikriju svoju razliku u odnosu na svet, koji doživljavaju kao tamnicu i tako zaštite svoju individualnost, glavni lik ovoga romana ide u obrnutom smeru – ona se sama izdvaja, u inače podvojenom okruženju. Naime, u gradu šarenog kulturnog nasleđa, koga ujedinjuje jedino potreba za novcem, novčana jedinstvenost grada dovodi i do društvene preraspodele na stari građanski sloj, koga pre svega određuje načelo skromnosti i štednja, a koji se lagano urušava i novi vid dolazeće građanske emancipacije, koja se ne zaustavlja na štednji, već ušteđeni novac pokušava da investira.

“Ukoliko ima još ljudi sa starim čaršijskim navikama skromnosti i strogim načelima male zarade ali velike štednje, oni stoje po strani od svakog društvenog života kao smešni ostaci davno prošlih vremena.” (57) Drugim rečima: doba štednje biva surovo zamenjeno duhom profita. Gospođica će logično svoj kapital početi da stvara vođena ovim potonjim duhom. Sam Gospođicin otac je trgovac, ali trgovac starog kova, koji, izgleda, zbog svoje ljudske čestitosti propada.

 


[4] Videti: Vladušić, Slobodan: Od moderne veštice do anahrone starice (uspon i pad Rajke Radaković), u: Portret hermeneutičara u tranziciji, Dnevnik, Novi Sad, 2007, str. 99-127.

[5] Svi citati iz romana Gospođica preuzeti su iz izdanja: Andrić, Ivo, Gospođica, Sabrana djela Ive Andrića,  kniga treća, Mladost-Prosveta-Svjetlost-Državna založba Slovenije, Zagreb-Beograd-Sarajevo-Ljubljana, 1963, str. 56-57.

U testamentarnom obraćanju svojoj ćerki, iz bolesničke postelje, na samrti, on je opominje na prirodu sveta i društva u kome ona tad odrasta i u kome ne uspeva onaj koji je dobar i izdašan, tj. onaj koji je, na bilo koji način, okrenut prema bližnjem. Ovaj zavet se može protumačiti i kao očevo priznanje zastarelih principa tradicionalne trgovine utemeljenih na „trgovačkoj časti“. Ti principi su ga i doveli do bankrotstva. U novoj konstelaciji stvari, u modernom svetu, potrebno je stvari postaviti na egoističnim osnovama da bi se uspelo:

„Pamti dobro: svi su naši osjećaji i obziri samo naše slabosti i njih vreba i na njih cilja sve oko nas. Od malena se navikni da ti nimalo ne laska kad te hvale i da ti ni najmanje ne smeta kad te nazivaju tvrdicom, bezdušnim i samoživim stvorenjem. Prvo je znak da treba biti na oprezu, a drugo da si na pravom putu. Ne uspijeva kod ljudi onaj ko je dobar i izdašan, nego onaj ko je sposoban da ne bude ni jedno ni drugo, a da mu ljudi ne mogu ništa. A što svijet hvali dobre i izdašne ljude, to je zato što od njih i njihove propasti živi.“ (26, 27)

Ćerka, Rajka Radaković, koja je do tada bila živahno dete, daje svoj zavet, postajući od tada radikalno drugačija. Ovaj momenat u romanu, inicira pomenuti novi stadijum građanske emancipacije, bitno različit od stadijuma koji je bio okruženje njenog oca i koji se, očigledno, zajedno sa generacijom njenog oca urušio. Duh profita postaje dominantna odrednica nove trgovine. Taj duh će biti osnovni pokretač Gospođicine buduće dehumanizacije zasnovane na opštem smanjivanju troškova (postepeni prekid odnosa sa rodbinom, kao i prenebregavanje tradicionalnog načela pomoći ubogima) i denacionalizacije (isticanje zastave Austro-Ugarske na kući, u doba sarajevskog atentata, ratno poslovanje itd.).

Senzibilitet gospođice Rajke, određen je, dakle, generički. Iako su im mnogi pomogli, zarad starog prijateljstva sa njenim ocem – znači, iz humanih razloga – to ne ublažava u Gospođici opštu sliku propasti i ne utiče na njen zavet. To što ona uskoro preuzima brigu u kući, stalno imajući na umu svoj zavet, nju konstituiše kao ličnost. Najodgovorniji za njeno konstituisanje je svakako otac, koji u izvesnom smislu – sam sebe ništi zbog sopstvene propasti, prenoseći u obliku svojevrsnog zaveta taj duh ćerki, čime njegov greh postaje neotkupljiv, jer takav roditeljski testament poništava svaki humanitet, zbog čega Gospođica postaje jedno jezivo, iako suštinski nezlobivo, biće. Time, ona u kontekstu Andrićevog celokupnog opusa, postaje i jedan od njegovih najmračnijih likova.

No, ona, ipak nije „izdvojeno“ biće, po sebi, poput Anike, Mustafe Madžara ili Đerzeleza, koji su već moderni likovi, ukoliko pod „modernošću“ podrazumevamo neuklopljenost, izvesnu iracionalnost i otuđenost od sveta koji ih okružuje. Njena geneza, s druge strane, nije ni poput one junaka apsurda iz Dnevnika o Čarnojeviću, koji je hteo da promeni svet, pa izlazi zgađen iz rata.

Njena, takođe moderna geneza, zasnovana je drugačije. Za nju bi se pre moglo reći da njena iracionalnost (u ovom slučaju: iracionalna štednja) zapravo izrasta iz samog jezgra građanske racionalnosti: da treba i da je korisno štedeti, kao mudar zalog za budućnost. Ona se, dakle, iz tradicionalno racionalnih razloga, pojačanih zavetom umirućem ocu, pridružuje duhu profita, a ne, poput ostalih, iz nekog otpora tradicionalnom građanstvu ili prirodne različitosti u odnosu na svet. Ovo će naročito doći do izražaja u drugom, „beogradskom“ delu romana, kada će se u punoj meri otkriti Gospođicina anahronost u odnosu na moderno, velegradsko okruženje. Dakle, njena ekscentičnost, u ovom slučaju proizilazi iz samog centra, ako se tako može reći, a nije unapred postavljena na marginu.

Ovaj njen put stazom modernog profita, bar onako kako ga ona doživljava, podrazumeva i određene aktivnosti na rubu zakona, kao što je zelenašenje, a pri tom je u vezi sa određenim prostorno-vremenskim fenomenima. Naime, u pomenutoj novčanoj podvojenosti tadašnjeg Sarajeva, uslovljenoj suprotnošću novog odnosa prema novcu naspram starog, Andrić eksplicitno ukazuje na jedan ne tako lako uočljiv urbani fenomen:

„Za ovo nekoliko godina upoznala je ljude, ustanove i poslove; sad je mogla sama da prati novosti i promene na sarajevskom novčanom tržištu, i to ne na onom velikom i javnom, nego na onom malom i tajnom ali živom, koje je za većinu ljudi nevidljivo, ali koje dobro poznaju nesrećni i poročni ljudi, robovi teških kamata i neumoljivih rokova.“ (55)

Fenomen zelenaštva pripada području nevidljivog urbanog života i profita na ivici zakona. Ovaj urbani fenomen, logično se uklapa u određene Gospođicine svetonazore po kojima je iza sebe ostavila „sve što je izlišno i sporedno“ i priklonila se društvu onih, koji su „našli put ka onome što je, po njihovom shvatanju, bitno i osnovno u društvu, onih koji svoju jedinu strast zadovoljavaju na račun bezbrojnih, sitnih i krupnih strasti i potreba svega ostalog sveta.“ (59, 60) Tamo gde treba u čoveku da bude činjenica humaniteta, kod Gospođice se nalazi – „milion“.

„Njoj nije trebalo mnogo pa da celu ovu varoš i sav život oko sebe počne da smatra svojim lovištem i da zaboravi na sve osim na svoju žudnju za plenom.“ (57)

Lik tvrdice-zelenaša jedan je od najpoznatijih tipova junaka, isprva vezan za žanr komedije kao književne vrste (Plaut, renesansno pozorište, Šekspir, Molijer, Sterija), da bi u XIX veku, u pripovednoj književnosti, bio dovođen u vezu sa fenomenom novca, što je skoro uvek bilo povezano sa nekom vrstom demonske otuđenosti (Balzakova Evgenija Grande[6] ili Dikensov Nikolas Niklbi[7]). Peter Tirgen navodi i pripovetku nama manje poznatog nemačkog pisca Teodora Štorma, gde je takođe glavni junak žena, a njena priča ima neke zapanjujuće sličnosti i paralele sa junakinjom Ive Andrića.[8]

Povezujući genezu Gospođicinog karaktera (dakle, možemo reći: psihološki plan) sa prostorno-vremenskim okruženjem, Andrić od ovog karaktera pravi simbol samog građanskog društva i njegov hod ka ljudskoj margini, ali i ka margini političke moći. Ovo je jedan od Andrićevih vrhunskih ciničkih, mada dobro prikrivenih, poruka, briljantno rasutih po čitavom njegovom delu. Ova kritika društva, prikrivena svedenim stilom pripovedanja, postaje najuočljivija u beogradskom delu Gospođicinog života.

 


[6] O komparaciji Andrićeve Gospođice i Balzakovog romana, videti: Tartalja, I., Pisac kao čitalac i čitalac kao pisac, u: Delo Ive Andrića u kontekstu evropske književnosti i kulture, Beograd, 1981, str. 15-25.

[7] O komparaciji Andrićeve Gospođice i Dikensovog romana, videti: Jakobsen, Per, Rajkina kuća, Sveske Zadužbine Ive Andrića, god. 24, sv. 22, sept. 2005, str. 335-344.

[8] Videti: Tirgen, Peter, Roman Gospođica Ive Andrića: psihologija, simbolika, poređenje teksta, Sveske Zadužbine Ive Andrića, god. 15, sv. 12, maj 1996, str. 281-305. U tekstu je dat i jedan dubinskopsihološki model tumačenja, koji osnovno psihološko profilisanje glavne junakinje dovodi u vezu sa „Elektrinim kompleksom“, koji označava ekscesno vezivanje kćeri za oca, uz istovremeno neprijateljsko osećanje prema majci i to autor potvrđuje nizom dobro odabranih detalja iz romana.

Naime, denacionalizacija duha profita i odrođavanje od bilo kog okvira (porodičnog, nacionalnog, čak i humanog, pa i polnog), čemu gospođica Rajka podleže, simbolično je propraćena njenim fizičkim iseljenjem iz grada u kome je do tada živela. No, u uslovima velegrada, u kome već uveliko vlada korporativni duh i fenomen „mode“, gospođica Rajka jedino još može da se bavi fiktivnom trgovinom, jer u jednom trenutku napušta stvarne transakcije, kao da je intelektualno zabavlja trgovina, kao da u tome zadovoljava svoju potisnutu humanu potrebu za stvaralaštvom. Izvesna zastarelost Rajkinih shvatanja, u urbanom kontekstu, možda najbolje dolazi do izražaja u sceni čitanja stihova u domu Hadži-Vasićevih, od strane „angažovanog“ pesnika Budimirovića (postoji mišljenje da je ovo književni alter-ego nekom stvarno postojećem pesniku, možda Sibu Miličiću, čija se poezija može, u kontekstu srpske avangarde, tumačiti i kao svojevrsni prelaz od Andrića ka Crnjanskom). Građanska klasa, shodno pravilima moderne urbanosti, aplaudira pesniku koji joj svojim stihovima priziva propast, što je za Gospođicu potpuno iracionalan postupak, koji prevazilazi njeno razumevanje sveta. Drugim rečima: to što ona jedina obraća pažnju na ono što joj se „servira“ u pesnikovom recitovanju, ne udovoljavajući time velegradskoj modi, zasnovanoj na formi, a ne na sadržini, govori i o samom društvu.[9] U tom smislu, roman Gospođica se može tumačiti i kao jedna anticipacija Pekićevog opusa, koji je, skoro u celini, posvećen ideji propasti društvene klase kojoj je sam pisac pripadao i, s tim u vezi, društvenoj kritici.

Ukoliko tako postavimo stvari, ne stoji konstatacija da je roman Gospođica samo „psihološki roman“, na osnovu čijeg teksta se „relativizuje vrednost tumačenja koje se vezuje samo za određeno vreme.“[10] Takođe, ovaj roman se ne bi mogao bliže odrediti ni terminom njegovih prethodnih proznih sinteza – „hronika“. Odnosno, Gospođica jeste i psihološki roman, kao što je i svojevrsna slika društva i to mahom kritički intonirana. No, još je Rajnhard Lauer istakao da ovaj roman karakteriše izvesna dvojnost (bitna za čitav Andrićev opus, uostalom), gde su – istorijski  pad Dvojne monarhije i psihološki pad Rajke Radaković – dovedeni u vezu i paralelizovani „alegorijskim nitima“ tj. da se u radnji prepoznaje izvesna „alegoreza između istorije i karaktera.“[11] Na taj način, ovaj roman izrasta u modernu polifonu proznu konstrukciju,[12]koja paralelno ističe mnogostrukost stvarnosti ovoga romana: psihološku stvarnost glavne junakinje, istorijsku predratnu i međuratnu urbanu stvarnost na našim prostorima, kao i određeni treći plan teksta, oličen u nekolikim mitskim ili simboličnim povezivanjima.[13]

 


[9] Da bi dobro prikrivena kritika društva bila potpuna, Andrić nam u ovom trenutku romana ostavlja svojevrsnu šifru, dobro sakrivenu samom činjenicom da je roman pisao za vreme, a objavio posle Drugog svetskog rata. Naime, šta to čita pesnik Budimirović i koji su to stihovi? Ni manje ni više – u pitanju su Andrićevi stihovi (ili poetska proza) iz Crvenih listića – njegove rane, socijalne i levičarski intonirane poezije. Još jedan hrabar cinizam naizgled ozbiljnog i svedenog Andrića, baš poput onog da četnici ulaze u kasabu na kraju njegovog najslavnijeg romana Na Drini ćuprija ili da je Travnička hronika, zapravo, svojevrsna restauracija monarhije.

[10] Tirgen, Peter, Ibid, str. 304.

[11] Videti: Lauer, Rajnhard, Istorija i karakter u Andrićevoj Gospođici, u: Poetika i ideologija, Prosveta, Beograd, 1987, str. 163-171.

[12] O tome da ni jednom pravcu tumačenja ne bi trebalo davati prioritet, najbolje svedoči činjenica o varijantama ovog romana. Andrić je, naime, dodavao određene pasaže prvom izdanju iz 1945. godine, kojima je, pre svega, zaokruživao psihološki profil glavne junakinje. Videti detaljnije o tome: Tirgen, Peter, Ibid, str. 301-304.

[13] Tirgen tako navodi nekoliko simboličnih odsjaja u ravni teksta, kao što je: motiv tkanja i krpljenja, simbolika životinja, konotacije potisnute seksualnosti, mitske paralele sa figurama Nemezis i Arahne itd., Ibid.

Andrićev opis posleratnog Beograda je, čak, mnogo detaljniji nego opis predratnog Sarajeva. U njemu, sam grad gotovo da postaje jedan od likova u romanu, nalik Parizu kod Balzaka ili Stendala. Jedino što bi razlika između Gospođice i, na primer, Ežena de Rastinjaka bila u smeru kretanja: dok se Ežen opredeljuje za svojevrsni rat sa gradom, kako bi na kraju zadobio moć i osvojio ga, poput kakve tvrđave (sa svim urbanim fenomenima koji se na takvom putu podrazumevaju), Andrićeva Gospođica se povlači iz ove „urbane arene“, nesposobna da shvati velegradske „igre moći“.[14]

„Šta je ova besmislena pometnja koju već mesecima opaža oko sebe? Ko su ti što se nazivaju pesnicima, novinarima, nacionalistima ili komunistima i što diraju u ono u što ne treba dirati? (…) Ali sama potreba da se takva pitanja postavljaju zbunjuje je i ogorčava i podiže iz postelje. A kroz sve zidove i vrata dopire do nje, kao daleko cerekanje umesto svakog odgovora, divlja crnačka muzika sa gramofona, uz koju sada opet igraju svi, bez obzira na razliku u mišljenju, i nagoni je da još dublje zagnjuri glavu u jastuk.“ (160)

U takvoj gradskoj atmosferi, postaje se bogat tako što se pridruži kakvoj velikoj korporaciji ili zahvaljujući ludačkoj sreći – slučajnom susretu sa prijateljem između Slavije i Kalemegdana. Drugim rečima: prijateljstva postaju mreže kontakata, zahvaljujući kojima se uspeva u mnogoljudnoj zajednici.[15] To zahteva izvesnu uniformisanost i neautentičnost, zahvaljujući kojima se vrši kooptacija u društvo. Još 30-ih godina XX veka, tzv. „frankfurtska škola“ studija kulture (pre no što su se one u anglo-američkoj sredini i prozvale tako), koja se u teoriji uglavnom opisuje kao „frojdomarksizam“, bavila se preispitivanjem strukture autoriteta. Preispitivanjem načina na koje društvo utiče na psihu pojedinca, ova je škola pokazala da je propadanje prosečne porodice i očinske figure kao njene glave (fenomen lako uočljiv i u Andrićevoj Gospođici, gde je figura majke u potpunosti potisnuta u drugi plan), uticalo na aktuelno psihološko stanje pojedinca, u kome se on mazohistički podređuje nametnutom autoritetu, vidljivom, u moderno doba, u fenomenu korporacije. Zapravo, Andrićev roman prati zamenu starog buržoaskog posednika XIX veka (oličenog npr. u liku Rajkinog oca) impersonalnom korporacijom XX veka (što najbolje reprezentuje lik gazda Đorđetovog sina Miše Hadži-Vasića). Ovo iskliznuće subjekta u duh profita, najbolje se očituje kroz sudbinu ratnog profitera Rafe Konfortija.

 


[14] Kako nas u svom tekstu obaveštava Tirgen, Andrić se, dok je radio na Gospođici, posebno bavio Balzakom, Ibid, str. 286.

[15] Vladušić, Slobodan, Ibid.

To je put jedne ličnosti od spretnog trgovca i novčanog špekulanta, preko potpunog gubitka sopstvenog subjekta „u novim i svetlim prostorijama“ kancelarije bezlične firme TRGOVINA A. D., do ludila izazvanog izmenjenim istorijskim prilikama nakon Velikog rata.[16] Kontrast između naziva Rafine firme i naziva firme Gospođicinog oca „Obren Radaković, Komisiona i agenturska radnja“, najbolje svedoči o promeni stanja. Ovaj kontrast kasnije dolazi do novog vida: to je kontrast između anahronih stavova gospođice Rajke i porodice Hadži-Vasić, čija glava, gazda Đorđe „ničim ne odaje šta misli“, a „ona hladna ali savršena profesionalna ljubaznost prešla mu je u prirodu.“ (147) Ovde, dakle, već imamo prikazan naredni stadijum emancipacije građanstva, spram koga je Gospođica zastarela.

Ona, koja je ratno doba, koristila za bogaćenje, već u vozu za Beograd jasno uviđa da sam rat „nije ni poznala dobro za one četiri godine, radeći i stičući, bežeći od svega što je teško i opasno, ne učestvujući gotovo ničim u opštoj nesreći i stradanju, živeći u svojoj kući, na svome, i u svemu manje-više isto kao i u mirno doba.“ (145) Ovde se nameće poređenje lika Gospođice sa jednim kasnijim likom srpske književnosti – Arsenijem Njegovanom, koji, takođe, ne izlazi iz svoje kuće i koji svoje zgrade doživljava kao svoju ušteđenu imovinu. Takođe, njena konstantna briga oko toga da se ne sazna za njenu saradnju sa neprijateljem, u toku rata, jasno pokazuje Gospođicino neprepoznavanje narednog stepena emancipacije građanstva na fonu profita, u kome bilo kakav nacionalni okvir više ne igra nikakvu ulogu. Sada je sve utemeljeno na „zapovednom korporativnom lancu“ koji subjekte posmatra kao nadređene i podređene.

Takvu sliku naredne etape emancipacije građanstva najbolje u romanu reflektuje lik gazda Đorđetovog sina Miše:

„…za svoje godine i suviše odmeren i ozbiljan u govoru i u pokretima. Taj neće, izvesno, nikad pronaći novi sistem državnih finansija, ali je isto tako sigurno da nikad neće ni pogrešiti u primenjivanju onog koji već postoji. Sve je na njemu uredno, sve sjajno od mnogih zlatnih predmeta koje nosi na sebi. Zlatan prsten sa pečatom na desnoj ruci, zlatna tabakera, zlatna pisaljka na zlatnom lancu, zlatan sat privezan zlatnom narukvicom oko zgloba leve ruke. I pri svakom pokretu blesne poneki od tih predmeta kratko i nenametljivo.“ (148)

Ovde po prvi put u srpskoj književnosti imamo opis one figure koja će u današnje vreme postati nezaobilazna – figure menadžera. Njegova „uklopljenost“ u sistem potvrđuje se njegovim praćenjem „mode“, određenim „trendi“ detaljima od zlata, lako uočljivim na njemu. Činjenica da čeka nameštenje u Narodnoj banci ili nekoj sličnoj instituciji, već jasno odvaja ovaj karakter od negdašnjih trgovaca iz prethodne dve generacije (Rajkin otac, koji poistovećuje firmu sa svojim imenom i Rafa Konforti, koji već stvara firmu bezličnog imena, iako stoji kao njen začetnik). Činjenica da Miša „čeka“ nameštenje, lepo se uklapa sa sintagmom iz prethodnog citata da on neće „izvesno, nikad pronaći novi sistem državnih finansija“, što ponovo govori u prilog Andrićevoj društvenoj kritici u ovom romanu. Naime, novi građanski subjekt, očigledno je postao jednoličan, neautentičan i uniformisan, vođen isključivo duhom profita. Subjekt u savremenom svetu, opijen zabavom i onim što će nekoliko decenija kasnije Bart nazvati novim „mitologijama“, a Debord „društvom spektakla“, može da manifestuje samo izvesnu „politiku pristajanja“.

 


 

[16] Detaljnije o analizi ovog lika, videti: Kostić, Dragomir, Rafo Konforti iz romana Gospođica, Sveske Zadužbine Ive Andrića, god. 27, sv. 25, sept. 2008, str. 173-201.

Jedna od najvažnijih karakteristika ovog novog društva jeste: kultura informacija. U gradskoj atmosferi, društvo pridaje veliki značaj medijima (u ono vreme, na primer, novinama), koji, opet, imaju veliki uticaj na isto. Ono što je, s tim u vezi, simptomatično za karakter Gospođice, jeste njena osetljivost i odbojnost na ono što drugi pišu i govore. U njenim sarajevskim danima, jedino uzgredni tekst u novinama, kada je prozovu „Šajlok u suknji“ zbog njenog odbijanja da da prilog za bolesnu radničku decu, prekida njenu disociranost od sveta i društvenih dešavanja. Ovo prati i „govorkanje po gradu“, prvo među rodbinom, a posle i među građanima Sarajeva. Kasnije, nakon rata, glasila oslobodilaca će žestoko napadati sve ratne profitere, jedno od tih glasila će čak navesti i ime Rajke Radaković, kao što su glasila propalog carstva, za vreme rata, hvalila njen preduzetnički duh. Ovo takođe prate i posleratna govorkanja među svetom (npr. razgovor dva pijanca ispod Rajkinih prozora).

U novonastalim velegradskim okolnostima, ovakva vrsta informisanja postaje usko povezana sa duhom profita. Taj momenat, Gospođica, koju nisu interesovale društvene okolnosti i novine, propušta. Već u Sarajevu od pre rata, time što odbija da u novinama oglasi uobičajenu zahvalnost što joj je osiguranje isplatilo određenu sumu, kao i kasnije odbijanje da da prilog za bolesnu decu, Gospođica pokazuje začetke anahronosti, koja će kasnije u Beogradu postati definitivna. Ova dva podatka, iniciraju dva fenomena koja će postati u naše vreme globalni, a čije naznake se, takođe, po prvi put u srpskoj književnosti, mogu pronaći u ovom romanu: reklama i društvena odgovornost. Time što odbija da se oglasi u novinama, Gospođica naprosto propušta priliku da se reklamira (za razliku od preduzetničkog duha Rafe Konfortija, koji čak koristi i strane termine, kao i pozivanja na ime i čast, da bi se što bolje izreklamirao), a činjenica da odbija da pomogne ugroženima, pokazuje da pored nedostatka osećaja za, danas bismo rekli: advertising, ne poseduje ni društvenu odgovornost (ono što će u novije vreme biti poznato kao CSR – Corporate Social Responsibility). Zapravo, ono što će je jedino povezati sa društvom, biće jedan čisto egzistencijalni motiv – činjenica njene smrti. No, njena smrt je aperceptibilna, kao uostalom i njen život (sa izuzetkom povremenih i brzo zaboravljenih kritički intoniranih tekstova u štampi). Otuđenost i poništenost su ovde dominantni fenomeni, koji u potpunosti dolaze do izražaja u moru informacija velegrada.

Pojmovi kao što su „ideja“ ili „izgled“, istorijski su nastali iz istog starogrčkog korena „ejdos“ (eidos). U početku „ejdos“ je označavao samo spoljašnji izgled predmeta i tek kasnije, po svemu sudeći, pod Platonovim uticajem, on počinje označavati čistu umnu sliku oslobođenu od zemaljskog joj tela – „ideju“. Tako je nastalo filozofsko učenje – „idealizam“ i odgovarajuće političko učenje o vlasti ideja – „ideologija“. Mediji, koji su u početku širili vlast ideologije, na kraju su sami osvojili tu vlast. U novije vreme, televizija će biti ono magično sredstvo, koje će ponovo vratiti društvo sa vlasti ideja na vlast slika ili kako zaključuje savremeni teoretičar kulture Mihail Epštejn: „Spor svih ideologija, liberalnih i konzervativnih, nacionalnih i kosmopolitskih, religijskih i sekularnih, završava se njihovim zajedničkim porazom i – pobedom videologije.“[17]Stoga se u moderno doba „ejdos“ gotovo vraća u prvobitno i bukvalno značenje – izgleda, u očigledne, doslovne i lako razumljive slike, koje se danas sve više pomeraju ka digitalnoj sferi, u kojoj se stepen socijalizacije meri stepenom umreženosti pojedinca u virtuelne „društvene mreže“, što će, verovatno, postati tema nekog budućeg romana. U doba između dva rata, o kome govori Andrićev roman, tu funkciju, razume se, u mnogo manjem i naivnijem vidu, obavljala je štampa.

 


 

[17] Epštejn, Mihail, Blud rada, Stylos, Novi Sad, 2001, str 90.

Štampa je tada, u velikoj meri, bila ono  sredstvo koje je obavljalo dvojaku funkciju: kao medijum društvenog uspeha i kao vrsta kooptacije bilo kakve različitosti, forma koju će u velikoj meri usavršiti savremeni zapadni kapitalizam.[18]Ako se uzme u obzir izrazita turobnost kojom su predstavnici modernizma slikali svet u kome je masa urbanih ljudi jednostavno volela da čita dnevne novine[19] (otuda i njen prezir prema nedostatku kritičkog mišljenja modernog čoveka), onda ne treba da čudi količina formalnih eksperimenata, koji se bave tekstualnim sredstvima za predstavljanje razdvojene unutarnjosti modernog subjekta (od kojih je verovatno najpoznatiji: tok svesti).

To je, dakle, bilo razdoblje na čijem je završetku, u doba Drugog svetskog rata, Andrić pisao svoja dela. Njegova kritika je, međutim, diskretnije prirode, briljantno sakrivena u, naizgled, tipično zapadnom obrascu romana. U tom smislu, Andrić može poslužiti kao anticipacija čuvenoj Kišovoj rečenici: da traga „za formom koja bi mogla da učini čudo.“[20]

Andrićeva Gospođica sve što čita, čita isključivo iz ekonomskih razloga, bez ikakvog dodira sa društvenom svešću, čak i nemačke putopise čita samo da bi se informisala o mogućnosti za nova tržišta.[21] Takođe, ona u jednom trenutku, kako smo već rekli, napušta realnu trgovinu i počinje da se bavi, kako Andrić veli, „knjigovodstvom nestvarnih operacija“:

„A njeni stvarni poslovi bili su retki, sitni i krajnje oprezni; sve je teže nalazila u sebi volje i odlučnosti za njih, a sve je više izvodila samo zamišljene i nestvarne operacije. Dugo i pažljivo bi raspitivala dok ne bi saznala najpovoljniji kurs neke od svojih hartija; zabeležila bi ga, pa bi posle dve ili tri nedelje proveravala koliko bi izgubila ili dobila da ju je tada prodala, i unosila bi taj uobraženi gubitak ili dobitak u svoje knjigovodstvo nestvarnih operacija, koje je vodila u zasebnoj knjizi i prelistavala i čitala svakodnevno.“ (166)

Ova Rajkina fiktivna trgovina, zapravo predstavlja, kako u izvanrednom eseju zaključuje Aleksandar Jerkov,[22]svojevrsni „ekonomski roman“, gde se umesto slova i reči pojavljuju cifre, umesto likova – hartije od vrednosti, a umesto radnje – dešavanja na berzi. „Gospođicin ekonomski roman je, prema tome, izrazito avangardno delo koje raskida odnose društvene uslovljenosti i umetničkog teksta.

 


[18] Videti: Frank, Tomas, Osvajanje kula: biznis kultura, kontra kultura i uspon hip konzumerizma, Svetovi, Novi Sad, 2003.

[19] Verovatno je najslavniji slučaj prezira prema štampi onaj T. S. Eliota.

[20] Videti: Kiš, Danilo, Homo poeticus, Sabrana dela Danila Kiša, BIGZ, Beograd, 1995.

[21] S. Vladušić napominje da je ovaj momenat jedan od orijentalističkih motiva romana, u smislu da se prikupljanje informacija o Orijentu ne čini iz naučnih, već iz strogo političkih, odnosno interesnih afiniteta. Vladušić, Ibid, fusnota 11.

[22] Jerkov, Aleksandar, Ekonomski roman: iščezavanje primaoca u Andrićevim romanima, Sveske, Pančevo, god. 2, br. 6, decembar 1990, str. 92-101.

U njemu kulminiraju procesi koji označavaju odnos adresata tradicionalnog romana i njegovog junaka prema novom dobu u kome tekst postaje medijski projekt namenjen bezličnom subjektu.“[23] Dakle, u svetu koga karakteriše duh profita, gde je umetnost reprodukovana, a činjenica humaniteta rasejana u moru novinskih članaka i reportaža, svakovrsnih informacija i advertising-u, autentičnost i humanitet postaju samo reči i natpisi, prazne ljušture nekadašnjih semantičkih sadržaja. Ovaj anticipatorski momenat spram savremenog doba, u Andrićevom romanu, posebno podcrtava fenomen „zagonetnog pisma“.[24]

Kako je već rečeno, samo dva agensa iz Gospođicinog odnosa prema društvu ostaju vidljivi: njena osetljivost na tekst i duh trgovine (makar i fiktivne). Same nje – Rajke Radaković – nema, što je inicirano već i samim naslovom romana. To posebno postaje uverljivo u činjenici njene smrti, koja će biti primećena tek kada poštar donese pismo, da bi se uskoro u novinama pojavio jedan mali, besmislen tekst o potencijalnom ubistvu, koje je ubrzo odbačeno kao mogućnost. Drugim rečima: tekst detektuje njenu smrt i time uokviruje i celinu njenog života.

Ovo, međutim, omogućava postavljanje suštinskog problemskog pitanja, kada je reč o romanu Gospođica Ive Andrića: ko može da piše Gospođici? Tužna je indicija da postoji samo rođak Vesa koji bi joj mogao pisati. No, na jednom mestu u romanu se kaže da je ona prekinula sve odnose sa Vesom, kao i sa svim ostalim potencijalnim pošiljaocima.

Da li je duh oca u Hamletu logičan i zašto se on ne javlja direktno svom sinu? Analogno ovoj slavnoj situaciji, može se tumačiti i zagonetno pismo u Andrićevom romanu: kao pismeno sastavljeni (inače njoj usmeno predat) testament njenog oca, kojim je uokviren čitav njen život.

Da stvar nije naivna i da predstavlja eventualnu mogućnost za jednu dubinsku analizu ovoga romana, svedoči opet Gospođicina smrt. Naime, zahvaljujući tom „zagonetnom pismu“ utvrđuje se činjenica njene smrti, dva dana pošto je stvarno preminula, tako što je poštar zatekao njeno beživotno telo. Ovaj momenat, pri tom i otvara roman. Zatim: već smo konstatovali njenu osetljivost po pitanju teksta u novinama. Ovoga puta, međutim, ona nije u mogućnosti da reaguje na tekst pisma, naprosto zato što više nije u životu. Drugim rečima: ne najavljuje li nam u ovom romanu Andrić, preko fenomena „zagonetnog pisma“, poznatog u svetskoj književnosti, svojevrsnu diseminciju subjekta pisanja i prevlast samog „pisma“ po sebi, očitog mnogo kasnije u kontekstu srpske književnosti – u enciklopedijsko-leksikonskoj formi kod Pavića ili Kiša? U takvom poretku stvari „pismo“ tj. tekst konstituiše subjekta, a ne obrnuto.

Ovo implicira Lakanovu misao da je naše nesvesno konstituisano preko jezičkih pravila, koja su ispolinska, kao i naše nesvesno.[25] Zapravo, Lakan spaja Frojdove psihoanalitičke i Levi-Strosove strukturalističke stavove, kroz radikalni izazov čuvenoj Dekartovoj maksimi – Cogito ergo sum, u novoj „istini“ o subjektu, koju više ne pronalazimo u svesnoj racionalnosti, „već pre u radikalno neosmišljenoj i neosmislivoj strukturi nesvesnog koja, po Lakanu, naliči jeziku.“[26]Drugim rečima: struktura oznaka-označeno odgovara strukturi našeg nesvesnog.

 


[23] Ibid, str. 100.

[24] Na ovaj fenomen prvi je ukazao, koliko je autoru poznato, u jednom predavanju prof. Aleksandar Jerkov.

[25] Videti: Lakan, Žak, Instanca pisma u nesvesnom ili razum od Frojda naovamo, u: Spisi, Prosveta, Beograd, 1983, str. 149-188.

[26] Navedeno prema: Lusi, Nil, Postmodernistička teorija književnosti, Svetovi, Novi Sad, 1999, str. 53.

Reći da nesvesno naliči strukturi jezika, znači potvrdu odsustva čvrstih značenja, pa u tom kontekstu možemo posmatrati i ovaj fenomen „zagonetnog pisma“ u Andrićevoj Gospođici, kao što i sam Lakan, želeći da poentira jednom parabolom, nalik Frojdovom Edipu, obrađuje fenomen „ukradenog pisma“ na modelu istoimene Poove priče (pismo sakriveno na najočiglednijem mestu). Iz pomenute parabole, Lakan izvlači zakon koji glasi: „Pismo mora da stigne na svoju adresu.“ Naprosto, u prirodi je pismenosti da stigne u komunikacijskom lancu do onoga kome je, u okviru određenog kolektiva, namenjeno. U dijalogu, mi razmenjujemo mnogo pisama, sa svim onim što smo pročitali. Sama svest, ustrojena je, dakle, nalik pismu. U tom smislu, pismo je ono koje konstituiše čoveka!

Ova problematika, u stvari je drevnog porekla: još u antičko vreme je postavljeno pitanje da li ontički domen (domen stvari onakvih kakve jesu) biva otkriven od strane epistemskog domena (domena poznavanja stvari onakvih kakve jesu), ili ontičko biva proizvedeno od strane epistemskog. Postoji, međutim i treća mogućnost: ontičko je nepristupačno za epistemsko i u tom slučaju ono uvek postoji, ali će uvek počivati izvan iskaza o njegovom saznanju! Ukoliko, dakle, principi tumačenja nekog teksta (što je, naravno, simbolička ravan tumačenja same stvarnosti) nisu ništa više do obrazovana nagađanja i nesavršeni pokazatelji, zapitanost kako se onda može stići do bilo kakve odluke po pitanju istine teksta (istine stvarnosti), odjednom postaje uistinu ogromna i preteća. No, nije li, s tim u vezi, Andrićeva metafora „zagonetnog pisma“, u kontekstu srpske ali i svetske književnosti, svojevrsna magistralna anticipacija onih savremenih tema, hronološki mnogo kasnije vidljivih u literaturi?

Andrić, razume se, zna za Poa. Da li je mislio na priču Ukradeno pismo dok je pisao Gospođicu? Verovatno ne. Pa ipak, kao što Lakan preko Poa izvlači parabolu, tako i mi iz Andrića možemo izvući jednu parabolu. Jer, pismo izveštava o istini Gospođičine užasne otuđenosti i usamljenosti. Ono se ne izražava nekim traktatom iz svoje sadržine, nego metaforom. Ovo zakasnelo pismo jeste metafora njenog pustog života, ispražnjenog od svakog humaniteta. Jedino na šta je ona reagovala bio je tekst u novinama (dakle nešto što se uklapa u širi koncept fenomena pisma), a u ovom pismu nje nema.

Na kraju, Rajka Radaković umire zbog kaputa – još jedan simbol ispražnjenog subjekta. Ovo nije i jedina sličnost sa Gogoljem i specijalno Šinjelom. Lik Akakija Akakijeviča odmah se nameće jednom komparativnom pristupu. On je pisar, što određuje i omeđava njegovu ukupnu svest, slično Gospođici koju konstituiše zavet. Čak je i simbolika imena prisutna u oba ova dela. No, Gogolj ima jednu priču u kojoj đavo krade pismo jednom Kozaku, te ovaj mora da silazi u pakao po njega. Ova Gogoljeva priča, bila bi obrazac svojevrsnog folklornog oblika „ukradenog pisma“. Možemo, u tom smislu, reći da je kod Poa agens čist um, dok je kod Gogolja to folklorni heroizam junaka. Kroz motiv kartaške igre, gde Kozak gubi, data je suština novca kao demonske sile. Iako lik đavola nije prisutan u romanu Gospođica, on kao da je prizvan samom atmosferom romana i utemeljenjem duha profita glavne junakinje, gde bi se na mestu ugovora o prodaji duše, našao Gospođicin zavet. Ovo je svakako u vezi i sa fenomenom grada kao lika u romanu – postupak koji uvode evropski realisti da bi oslikali svojevrsni

demonsko/pakleni prostor trgovine, pomame za novcem i svakovrsnih izazova, pre svega, prema došljacima.[27]

Zanimljivo je, pri tom, da je Rajka Radaković, u jednom tekstu u novinama okarakterisana kao „Šajlok u suknji“. Nije li ovo svojevrsna Andrićeva šifra za poniranje u dubinsku analizu njegovog romana? Poput Borhesovih šifriranih kratkih priča, ova informacija nas, zapravo, može usredsrediti baš na fenomen „pisma“, jer u Šekspirovom Mletačkom trgovcu ključnu ulogu igra upravo zamena pisama. Možemo se ovde podsetiti da se život produžava upravo preko te zamene u Hamletu. Da li duh humanosti, koji predstavlja saopštenje duha Hamletovog oca u svetu „koji je izleteo iz zgloba“, počiva i u ovom pismu Andrićevoj Gospođici? U stvari, nije bitno ko piše Rajki ovo pismo, kao god što nije bitno ni šta u njemu piše, čak i da je pogrešno poslato, ono što je zaista bitno jeste da ono zapravo stiže baš tamo gde i treba da stigne. Kao da pismo odlučuje samo gde će da stigne. No, u Andrićevoj junakinji se za života desila disperzija moralnih zakona i tu gde pismo stiže – tu nema više ljudskog bića.

Evo zakona koji se odavde može izvesti: humanitet je nužni agens svakog pisma! Ljudsko biće jeste suštinska sadržina svake oznake. U svakoj oznaci nije samo označeno, nego i pečat humanosti. To je zakon koji se ne može izvesti iz Poa, a može iz Andrića. Istinski osnov ove priče, bila bi, dakle, kriza humaniteta – što je i osnov misli kraja XX veka, te bi se anticipatorski karakter Andrićeve Gospođice mogao prepoznati jedino ukoliko se ovaj roman čita iz perspektive savremene književnosti i ostvarenja koja su je, u najznačajnijoj meri, formirala. Posmatrano, dakle, iz savremenog doba, ovaj Andrićev roman dobija sve više na značaju, kao moguće stvaralačko počelo one tradicije, koja će, u kontekstu srpske književnosti, dovesti do originalnih romaneskno-pripovedačkih poetika jednoga Pekića, Pavića ili Kiša.

Resume: This Andric’s novel appears to be unjusticefable neglacted work of a great writer. That becomes clear only from the perspective of contemporary literature. By criticly viewing the society itself and indepth psychology of the main charachter, this novel today offers one very current situation, and that is an individual in a world of profit, the world that endangers his wholeness and humanity. In that sense, this novel is the most contemporary Andric’s acomplishment – specific history of citizen’s emancipacion and modern need for spirit of humanity.

 


[27] Videti o fenomenu humanizovanog zla u gradu: Lompar, Milo, Crnjanski i Mefistofel: o skrivenoj figuri Romana o Londonu, Filip Višnjić, Beograd, 2000.

 

 

Comments (2)