Vasilije Milnović

 

Lazurna poetika Miloša Zubca

 

Miloš Zubac: Sigurnost vatre, Kulturni centar Novog Sada, 2013.

 

U estetski najsnažnijoj priči Starog zaveta, „Knjizi o Jovu”, kada nedužni Jov, nakon svog gradativnog stradanja, zatraži od Jehove odgovor na pitanje o suštini čovekovog postojanja na zemlji, Jehova mu iz metaforičkog vihora daje odgovor koji je, naizgled, besmislen. Prema tom odgovoru, jedino se može zaključiti da je Bog nedokučiva sila i svemoć, čime se implicira čovekova sićušnost u odnosu na Boga. Krajnjeg saznanja za čoveka nema. Svet je, drugim rečima, izvan čovekove spoznaje i to je nedokučiva božanska misao. Ovaj Božji odgovor već vekovima pokreće sumnju radoznalih duhova i otvara suprotnosti u pogledu na svet.

Jedino nema dileme da Božji odgovor poseduje izvesnu umetničku vrednost. Zbog te činjenice i karaktera čitave starozavetne knjige, ona za književnost predstavlja možda i najznačajniju biblijsku priču. Stoga se sadržina ovog Božjeg „pisma” očigledno može tumačiti na način književnosti, preko one, kako bi Kjerkegor rekao, „estetske obojenosti i opijenosti čula.” Božji odgovor je dat, dakle, kao književnost. Uostalom, Bog bi morao na kraju da kazni Jova, jer ga je ovaj ipak izdao. No, on ga nagrađuje, iako smisao trpljenja i stradanja, čak i pravednika, pa samim tim i smisao ljudskog postojanja, ostaje zaglušen hukom Božjeg vihora, a jedini i spasonosni odgovor koji se iz Božjeg „pisma” može izvući jeste – književnost.

Na taj način, možemo izvesti zaključak da samo Lepota može dati adekvatan odgovor na pitanje o suštini. Drugim rečima, onaj ko sebi postavi pitanje – koja je forma ideje? – to jest, ko se pita o suštini, mora kao pokušaj odgovora da počne sastavljati stihove. Knjiga stihova Sigurnost vatre novosadskog pesnika, muzičara i doktora književnih nauka, a iznad svega čoveka renesansnih veština – Miloša Zubca, na veoma plastičan način svedoči o tome. Ideja „estetske opijenosti svih čula” konstantno prosijava iz ovih stihova, čija je hronologija formalne poetike, po sebi, uzbudljiva, kao i niz kurioziteta vezanih uz ovu knjigu.

Nastala kao odabir iz objavljenih i neobjavljenih pesnikovih rukopisa, ova zbirka predstavlja, na izvestan način, autoru bliskim muzičkim rečnikom rečeno – best of  izbor. Od ranih pesama prve zbirke Vilindar (1999-2000), svedenog i jezgrovitog karaktera i zgusnutog značenja, s vidljivim uticajima poetike Momčila Nastasijevića, Georga Trakla, ali i onim savremenijim – jednog Slobodana Tišme (naročito pesme iz rane Tišmine faze, objedinjene u zbirci Vrt kao to), preko sjaja i transparentnosti naredne zbirke Poezika (2001-2002), sve do zrelosti i evidentne sintetišuće misli zbirke Flor Y Canto (2004-2005). Ukoliko tome dodamo prvi put objavljene Tri skrajnute pesme i naročito poetsku prozu autentičnog zvučanja i antičko-profetskog diskursa, Prozaide (2007), dobijamo vanredno ubedljivo svedočanstvo o „sigurnosti vatre” ovog istinskog pesničkog duha.

Valja pomenuti, kao posebno značajnu odliku ove knjige, da se jedino u njoj mogu ponovo pročitati stihovi Miloša Zubca iz zbirke Vilindar, knjige koja se, prema rečima samog autora, još jedino može naći na policama pesnikovih prijatelja. Naročit je kuriozitet da se ovaj autentični pesnički duh, od 2005. godine ne bavi poetskim stvaralaštvom (iako se Prozaide u izvesnom smislu mogu smatrati poetskom prozom): činjenica od svakako ne malog značaja, s obzirom na kontekst duha vremena u kome živimo. Da li, odustajući od života pesnika, Zubac zapravo čuva život pesmi samoj, njenoj autentičnosti?

Još jedna zanimljiva značajka, vezana je za ove stihove. Renesansna ličnost samog pesnika verovatni je uzrok tome. Naime, srazmerno se retko kroz istoriju poezije dešavalo tako da nečiji stihovi započnu svojevrsno nezavisno postojanje kroz izvesni „primenjeni kontekst”. Iako, po svemu sudeći, nisu bili pisani za pevanje, Zubčevi stihovi su ipak završili u urbanim muzičkim „pesmaricama”, nalik negdašnjoj „graždanskoj” poeziji. Ovoga puta, razume se, u pitanju je rock’n’roll i blues kultura, kojoj i sam pesnik pripada i koja je lako upila u svoj široki repertoar stihove Miloša Zubca.

Već naslovnu pesmu nedavno je uglazbio Tomislav Zorić, iz zagrebačkog Olovnog plesa. Isti bend, čija je ozbiljnost i popularnost u Hrvatskoj i regionu upravo rastuća, na svom koncertnom repertoaru izvodi i pesmu „Naš izbor”, a pesmu „Leptir” je muzički obradio jadranski kantautor Roberto Vodanović Čopor, a Novosađanin Milan Korać peva „Znamenje budnostiˮ, pesmu koja se nije našla u ovom izboru, ali jeste objavljena u knjizi Poezika. Sam Zubac, kao frontmen novosadsko-beogradsko-kotorsko-njujorškog benda Prkos Drumski, svojevrsnog čuda domaće muzičke scene, izvodi pojedine stihove iz Vilindara, kao i pesme „Avalon” i „Podupiranje snova”. Pomenuta dva benda, iz susednih zemalja, za njihove posvećenike jesu i dva ponajbolja alternativna sastava sa ex-Yu prostora. Intermedijalnost i primenjena vrednost Zubčevih stihova, svakako se nudi kao posebno inspirativna tema svakom zainteresovanom istraživaču. Zato nije čudno da je ovaj pesnik doktorirao, na Katedri za književnost novosadskog Filozofskog fakulteta, u uzbudljivom polemičkom maniru (a kako drugačije?), odbranivši tezu o jednom sličnom velikom i ne tako davno preminulom pesniku, u široj javnosti poznatom samo po primenjenom stihotvorstvu za Bijelo dugme – Dušku Trifunoviću.

Ono što je, međutim, najpretežnije, kada je reč o zbirci Sigurnost vatre (bar za one koje zanima poetska reč, po sebi) jeste njena imanentna poetika. Semantika ove zbirke jeste ona sila koja uzrokuje pomenuti razvoj formalne poetike, jednostavnost i autentičnost pesničkog pristupa i organizacije stihova, koji prate naslove knjiga i godine nastanka. Razvoj imanentne poetike sličnog je karaktera: od razumljive mladalačke neprevrelosti (ali i nepatvorenosti), koja i kasnije pruža zanimljive odbleske, do svedenijih i pesnikovoj zreloj prirodi bližih profetskih reči, s manje naboja i pesničkog temperamenta i s više mudrosti. Ovaj proces nužno svedoči o neposrednoj prirođenosti Zubčevog pesničkog bila s ponesenom rečitošću Halila Džubrana, kao i nesumnjivom posrednom uticaju sufi majstora i Lao Cea. Biblijski podtekst čitave pesnikove poetske prakse, takođe se lako može iščitati.

Poetski poduhvat Miloša Zubca može se okarakterisati kao oblik autorefleksivnog govora jezikom pesme u telu stvarnosti. Zapravo, međe tog jezika su međe same stvarnosti, jer Zubčevi stihovi neprekidno autopoetički ukazuju na pesnikova ezoterična interesovanja. Jedno veliko traganje za onim meta, onim što je neizrecivo i neprikazivo, što se ponekad manifestuje kao čudni presek života i umetnosti, konstantno provejava kroz ove stihove. Iako je pesnik svestan ograničenosti jezičkih mogućnosti, naročito u ranim stihovima, on ipak čini zaokret u pravcu shvatanja života kao rituala i umetnosti kao ritualizovanog života. Drugim rečima, život kao pesma i umetnost. Tako već u ranoj fazi, pesnik otkriva svest o nemogućnosti ostvarenja jezikom:

 

Zalud li smo plodili onoliko reči,

detinjasto snili pogaslu dobrotu,

(…)

tek, smiraja nigde, nismo se sreli,

i nismo pronašli razrešenje zlu.

                                             (Zalud li smo plodili onoliko reči, Vilindar)

Upravo nalik motivu krokodila iz Jehovinog odgovora Jovu, nameće se zaključak o nemogućnosti čovekove odbrane od zla. Čoveku preostaje samo jedna „astralna čežnja”, baš kao u istoimenoj Zubčevoj pesmi. Pa ipak, u odsudnom susretu sa izvesnošću smrti, čovek je uvek na gubitku. To je onaj momenat kada i sama pesma prestaje:

 

Moja smrt više nije tajna (preodveć se

znamo). Čudnovata, alogična, ali nikako

tajna.

Tu prestaje poezija, a pesnik odumire

polako.

(Bulevarska pesma, Vilindar)

Ovde se nameće jedna komparacija s ranom poezijom Rastka Petrovića. U okviru zbirke Otkrovenje, u svom tom divljanju tela i mišićne mase, nesposobne da dâ odgovor na suštinska pitanja postojanja, Petrović zaključuje da pesma prestaje kada sve postane samo telo:

Nema više želje, već da izbrišem postojanje,

da ispunim sve sobom, sve razmake, sve šupljine,

nema više ni duboko plavog ni planine,

samo: krkati, hrkati, čmavati i groktati,

biti gnusna, ogromna, drhtava plazma:

i time prestaje ova pesma i nastaje krvavo otupljenje.

                                                  (Pustolov u kavezu, Otkrovenje)

Život, dakle, postaje „krvavo otupljenje” u kome, Zubčevim rečima, „pesnik odumire polako”, onda kada pesma prestane. Upravo zbog toga, jedini odgovor jeste nastajanje jednog neograničenog umetničkog dela, koje bi izjednačilo život pesme sa životom samim. Doduše, u Zubčevom slučaju, pesma ponovo postaje simboličko telo, koje pesnik jasno izdvaja iz vrtloga avangardno-modernističkih preispitivanja granica jezika. Ali, kao i tamo, jedini odgovor koji se može iščitati jeste onaj artistički, odgovor kao stvaralačko načelo. Uostalom, to potvrđuju već početni stihovi naredne zbirke, koji počinju izvesnim „ničeanskim” zaboravom i jednom metafizičkom inverzijom:

 

Neko me je zamislio, nekad.

Snivajući svoju igru, neko

me je sačinio. Oslovio, pa

zaboravio. Sada pokušava da

se seti. Zapisuje korak

po korak, zaboravu da se otme.

Sebe u sebi da prepozna.

(Neko je sebe zaboravio, Poezika)

U nastavku zbirke, pesnik zaključuje: Sve što je sada daleko, / negda mi beše dom. Ovakav zaokret može da razume, kako pesnik svesno izgovara u pesmi Ispružena ruka, samo onaj „koji detinjstvo preživi”. Zbog toga pesnički učinak Miloša Zubca i ima status umetnosti: on nije jednostavno pesnik, već subjekt koji se bavi životnim igrama poezije u polju fenomena umetnosti i svekolike stvarnosti. Ovaj „magični” element Zubčeve poetike prosijava, doduše, već u ranoj fazi, u stihovima Vilenjaka:

 

Ponekad sakrije zvezde

blistavim rukama svojim,

zvonke ih stavi u džep.

(…)

Srebrno tada se smeje

i kristalno odzvanja gaj.

 

Stvaranje njemu je

igra.

 

Međutim, Šekspirova slavna sentenca „Zrelost je ipak sve!”, do punog izražaja dolazi u svim stihovima zbirke Flor Y Canto i, na sasvim osoben način, u profetskim Prozaidama. Ove reči već ne treba interpretirati, nego čitati. Sudeći po nenametljivosti i nežnosti ovih reči, onom „večito ženskom” u filozofskom smislu, nije nikakvo čudo što pesnik više ne piše. Mudrost, izgleda, kao uostalom i nežnost, ne mari za ispoljavanje. Za nju vreme ne teče, već postoji, a ćutanjem se samo čuva život pesmi, ispoljila se ona u budućnosti ili ne. Those who can – do, those who can’t – teach, kako bi rekli savremeni američki pobornici zena. Zato nenametljivost zbirke pesama Sigurnost vatre Miloša Zubca, previše dragocena da bi bila opštepoznata, uspešno svedoči o nezaustavljivom skretanju sa puta prolaznosti. Postoji jedino pesma, baš kako svedoče stihovi posvećeni, po pesnikovom priznanju, Tarkovskom:

 

I danas se zemlja koja te

porekla

začuđena kupa u srebrnoj kiši

jedne tvoje suze

 

plemeniti meštre

(Nostalgija, Flor Y Canto)

Kada se u završnoj sintagmi devete Prozaide (nedostatak desete je, takođe, indikativan: kao da i ovim tehničkim sredstvima pesnik pokušava mudrački namignuti čitaocu i ukazati na pretencioznost svake dovršene pesničke konstrukcije) pesnik skromno opredeli da „u bližnjem može da brusi lazur večnosti”, čitalac odjednom shvata da se pred njim upravo i nalazi taj lazur, u vidu same knjige, čiji ezoterijski naslov po sebi implicira „kamen mudrosti”. Pri tom, perfektno pronađena reč – lazur – ukazuje čitaocu na jednu sjajnu, vrhunskom poetskom umešnošću prekrivenu koprenu, kojom je, nalik biblijskom vihoru, zaodenuta reč mudraca. To je umetnost Miloša Zubca, koja nam, nepretenciozna a svesna sigurnosti svoje vatre, progovara iz ove zbirke.

Miloš Zubac: ODBRANA PESNIKA

 

Uskoro će se navršiti osam godina od smrti Duška Trifunovića, velikog sarajevskog pjesnika, pisca i televizijskog autora. Prvu akademsku studiju o njegovom pjesništvu napisao je Novosađanin Miloš Zubac, književnik i muzičar, vođa grupe Prkos Drumski. Knjigu je prije nekoliko sedmica objavila Izdavačka kuća „Besjeda” iz Banjaluke.

            Šta je to tako čarobno, bajkovito, slikovito, a opet tako jezgrovito, lepršavo, rekao bih svevremenski u poeziji Duška Trifunovića?

Kada lepo poentirate svevremenošću, upravo ste nadomak odgovora. Jedno od imena svevremenosti jeste univerzalnost. Ko je slušao Duška za života, dobro zna kako je on govorio o drugima ukoliko bi imao takav zadatak. Recimo, o nečijoj knjizi ili o nekom pesniku. Uvek je pričao posredno, u dovitljivim parabolama. Naizgled, govorio je o sasvim drugim stvarima, ili je uzimao primere iz svog iskustva i praktično kazivao o sebi. Nekome je to zacelo izgledalo kao neizlečiva samodopadnost. „Uzmite, na primer, moj slučaj”, bila je čuvena Duškova uskočica u razgovor koji je smatrao jalovim. Dabome, neko je u toj pesnikovoj navici umeo da prepozna i meru njegove univerzalnosti. Govoriti o drugom, a pričati o sebi – može se postaviti i obrnuto: govoriti o sebi, a pričati o drugom. Sve su njegove pesme bile duboko lične, a opet univerzalne, sve su govorile o drugima, koliko i o njemu samom.

Otuda su ljudi prihvatili tu samosvojnu poeziju skoro kao narodnu liriku. Svako je mogao da pronađe ličnu svojinu u Duškovim stihovima.

Sve ovo što ste popisali – čarobno, bajkovito, slikovito, jezgrovito, lepršavo i svevremeno – bilo je toga uistinu u Duškovoj poeziji zato što se ti kvaliteti nalaze u svakom mitu, kao univerzalnoj priči koja traje u nebrojenim varijantama, pod mnogim imenima i maskama, hiljadama godina unazad.

Mitska, tačnije monomitska supstanca u pesništvu i životu Duška Trifunovića, jeste jedan od mogućih odgovora na vaše pitanje. Tat tvam asi, kaže ona svevremena indijska formula. To jeste to.

             Koliko dugo ste istraživali, pripremali i pisali doktorsku disertaciju „Poetika Duška Trifunovića”, i sa kojih ste sve izvora u „kanticu točili” podatke o njemu?

Nije posredi malo vremena – o celoj deceniji je reč, ako pođemo od pokušaja da prijavim magistarsku tezu s jednom užom temom iz pesništva Duška Trifunovića, a dođemo do same odbrane doktorske disertacije o njegovoj poetici, deset godina kasnije. Trebalo je prepoznati trenutak, osvojiti, pridobiti skeptične profesore na Odseku za srpsku književnost u Novom Sadu. Bilo je onih koji su se žustro protivili mojoj nameri, gotovo da su se našli uvređenim što neko dolazi s takvom idejom, a bilo je i onih koji su bili blagonakloni i spremni za jednu vrstu akademskog rizika. Prvi su manifestovali uhodane predrasude o najpevanijem pesniku srpskog jezika, a drugi su pokazali da nemaju zakopčan um.

Studiju sam pisao na mahove, kada sam uspevao da odvojim vremena i pronađem samoću za rad. Događalo se da nekoliko meseci u nizu pišem kao u vrućici, a potom da jednako dugo boravim u sniženoj stvaralačkoj temperaturi. Trajalo je to gotovo dve godine. Treću sam godinu ostavio za obavezno mirovanje rukopisa, kako bih mu se vratio nepomućenog oka i hladne glave.

Izvori su bili mnogostruki. Znao sam pesnika lično i imao sasvim dovoljno vremena da ga čujem i da pribeležim utiske u svoje sećanje, pogotovo kada smo se sretali u novosadskom pesničkom klubu Instel. Nisam morao da ga zamišljam, bio je uveliko prisutan u mom životnom iskustvu. Znao sam i one koji su Duška poznavali do kosti. Preko toga, pitanje je koliko ga je bilo ko zaista znao i razumeo. Svaki je čovek tajna za sebe, a kamoli oni što se bave umetnošću na nivou majstora. Svi smo prihvatali Duška upravo onakvog kakav nam se on sam i po svojoj volji predstavljao. Dabome, iza svake predstave postoji još nešto, neuhvatljivo, a osetno, još jedan sloj ili čitavo blago slojeva. Trudio sam se da ih što više registrujem i imenujem, a da pri tom ništa ne oduzmem od magične celine pesnikove ličnosti. Odgonetao sam tako da ne oskrnavim lepotu zagonetke.

Naposletku, imao sam njegove knjige pred sobom i njegovu neveliku, ali veoma vrednu rukopisnu zaostavštinu. Deo tih manuskripta uvrstio sam u knjigu. Čitanje rukopisa bilo je posebno dragoceno za mene budući da sam pesnika držao gotovo za člana porodice.

            Vaš otac bio je njegov kolega i prijatelj, i uopšte nije „sukob interesa” to što ste ga u Vašem radu citirali, već naprotiv, interes za sve nas koji volimo čika Duška. Na šta Vam je najviše ukazivao, gdje Vas je Pero Zubac redovno upućivao prilikom Vašeg istraživanja?

Duško Trifunović bio mi je pesnički stric. Mom ocu bio je kao brat, poput Miroslava Antića. To je bilo stvaralačko i životno pobratimstvo, pravo ujevićevsko. Tako sam ja umetnički odrastao i sazrevao uz oca i pesničke stričeve – Miroslava Antića i Duška Trifunovića.

Pero nije želeo da preodveć utiče na mene, takva je njegova roditeljska i ljudska priroda. Ostavio mi je punu slobodu, ali bio je uvek spreman da porazgovaramo o Dušku. Umeo je tada da mi diskretno napomene nešto iz Duškove biografije što malo ko zna, što je meni pomoglo u dešifrovanju njegove pesničke namere, a što nisam želeo u vidu podataka da potrošim u svojoj knjizi. Nisam hteo da izreknem sve što znam – često u nagoveštajima stanuje lepota, a istina ne voli pripremljene i nameštene krevete. Moj stari je pre mene napisao književni ogled o Dušku, a kada jedan bard o drugoj lirskoj veličini piše, svemir nam se otvara i možemo da zavirimo iza koprene ove usvojene varljive stvarnosti koju držimo za pravu i jedinu moguću.

Pomogao mi je tako dvostruko. Onim što je napisao o svom pesničkom bratu i onim što mi je u poverenju ispripovedao o mom pesničkom stricu.

            Šta Vas je najviše fasciniralo u bio/bibliografiji Duška Trifunovića?

Monolitnost i monumentalnost. Cela njegova poezija bila je nekako nalik na njega. Kao od jednog zamašnog komada isklesana, ali komada s druge planete. Između Duška Trifunovića i junaka njegovih pesama, tačnije između pesnika i same poezije, stajao je nepomerivo znak jednakosti. Nećete to naći kod svakog pesnika ovog formata, naprotiv…

            Kako ga je kritika doživljavala?

Kako koja, kako kad i kako gde. Kada je krajem pedesetih i početkom šezdesetih njegov kontroverzni lirski junak sa zlatnim kuršumima zabasao u bosanskohercegovačku književnost, dočekali su ga uglavnom raširenih ruku. Između ostalih, o njemu su toplo i istinito još zarana pisali Svetozar Koljević i Nikola Koljević. U Srbiji Branko Miljković. Čak i Draško Ređep, koji je trideset godina kasnije, istog ovog pesnika koga je nekada voleo, preduzimljivo, bez mere i ukusa, ružio u žutoj štampi.

Stevan Tontić i Rajko Petrov Nogo pisali su briljantno o Trifunoviću. No, obojica su i sami bili pesnici, a to nije ovde zanemarljivo. Jedan se pesnik u drugome najbolje može ogledati.

Kada je Duško Trifunović počeo da piše stihove za muzičare, kada je postao prepoznatljivo televizijsko lice, kada je stekao status nekonvencionalnog gurua sarajevske kulture, akademska kritika uglavnom je okretala glavu, kao od kakve neprijatne medijske činjenice koju valja ignorisati, ne bi li ona jednostavno nestala. Što se o pesniku više javno govorilo, manje se o njemu pisalo. I sam je zabeležio u rukopisima da je „sasvim nestao s radara”. Pri tom, mnogi kritičari i književni tumači simultano su počeli da poboljevaju od kolektivne amnezije i Trifunovićeva izvrsna poezija do početka sedamdesetih posve je pala u zaborav. Ponašali su se kao da se čovek niotkuda pojavio s Tajnom vezom i otpisali mu sve što je do tada u književnosti uradio.

Duško je oporo znao da kaže da je to tako zato što je – preživeo i ostario. Da je završio svoj životni put poput Branka Miljkovića, verovao je, bilo bi sve drugačije.

Devedestih, kada je s jednom malom torbom o ramenu izbegao iz Sarajeva u Novi Sad, o njemu se pisalo jedino u dogledu apatridske sudbine, kao o vremešnom pesniku, autoru najpevanijih stihova u Jugoslaviji, koji je ostao bez svoga doma, a dešavalo se neretko da su novinari pokušavali političkim pitanjima da ga navuku na tanak led. Tada zaista nikoga nije zanimalo šta se dogodilo sa onim lirskim junakom mesečarskih moći, melanholičnim šeretom i propovednikom dvogubih metafora, koga je pesnik ostavio u bezizlazu Šok-sobe još 1972. godine.

Čast pobrojanim i nepomenutim izuzecima. Kada se sve uzme u naramak, biće da je akademska književna kritika promašila jedno bogomdano pesničko čudo.

            Bio je velik i zato što nije pripadao nijednom nacionalnom književnom korpusu. Slažete li se da ga svi sa ovih prostora zovemo – našim pjesnikom?

Opredelio se on davno da bude pesnik jednog jezika, pre nego pesnik jednog naroda. Imao je razloge za takav izbor. Neki sežu do njegovog detinjstva i iskustava koja je imao tokom Drugog svetskog rata. Pitanje je inače teško i složeno upravo onoliko koliko smo sami sebi otežali i zakomplikovali život u protekle dve decenije. Šta god da Vam ovde napišem u odgovor, mogu otvoriti neku bolnu, nedovoljno sraslu ranu, nehotice povrediti nečije nacionalno osećanje i tako skliznuti na stranputicu.

Među Duškovim rukopisima našao sam i ovu rečenicu iz 1986. godine: „Jednom će se računati odakle je ko došao, a ne ko je ko”.

Velike pesničke ličnosti treba da pripadaju svima. Dušku Trifunoviću sigurno bi godilo da ga danas svi zovemo „našim pjesnikom”, iako nam na to ne bi prećutao jednu svoju staru devizu i njome bi se nadovezao na naše posvajanje – biti svoj, svačiji i ničiji.

            Pišete da je Duško najviše volio stihove Antuna Branka Šimića. Jesu li to „žanrovski” srodni pjesnici?

Biće da je tu podudarnost između dva pesnika prvi primetio i zapisao treći pesnik – Pero Zubac. Konkretno, Duško je najviše voleo Šimićevu Tužaljku. Istu pesmu umem da otpevam uz gitaru, tako da mi je i te kako poznata i draga. Trifunović i Šimić jesu srodni pesnici, iako to nema veze sa žanrovima, te su znaci navoda na mestu. Pripadali su različitim epohama, jedan se razbuktao poput meteora u ekspresionizmu, drugi se pojavio i tiho i promišljeno razgorevao svoju vatru u postrevolucionarnoj moderni, ali Duško je bio od onih koji sve poznate književne paradigme alhemičarski sintetišu u svom lirskom sasudu i preoblikuju u nešto začudno novo i naizgled posve jedinstveno. Malo ko je znao za pesnikovu naklonost prema Šimiću iako su im senzibiliteti i jezičko osećanje slični, ponajviše u Duškovoj testamentarnoj zbirci Veliko spremanje. Knjigu je pisao kao sedamdesetogodišnjak i upravo tada bio je najbliži pesmama koje je Šimić pisao u dvadesetim godinama svog života. Senzibiliteti očito nemaju veze s godinama, iako valja primetiti da je Trifunović formalno bio sasvim blizak Šimiću – neposredno pred smrt.

            Ne bih baš previše citirao iz Vašeg rada, ali već u startu mi je bilo interesantno sljedeće: „Nije sve što je Trifunović napisao bilo jednako dobro i vredno, čak je u pojedinim segmentima njegovog rada bila upitna i sama literarnost, ali je sve što je u književnosti ostvario dolazilo iz istog monomitskog središta”. Šta je bilo najvrjednije u njegovom književnom opusu?

Prvih pet pesnički zbirki, od Zlatnog kuršuma do sudbinske i prelomne Šok-sobe. Između ta dva naslova, Babova rđava baština, Jetke pripovetke i Tumač tiranije. Kriterijume je morao da spusti, tačnije da drugačije podesi, nešto kasnije, kada se našao na poslu zanatlije za proizvodnju tekstova kojima su pojedini muzičari vešto potkupljivali svet i odnosili celu slavu. Međutim, i nakon što je postao Sirano de Beržerak jugoslovenske popularne muzike, umeo je da napiše odličnu knjigu. Poema Tempo sekondo… zbirke Slobodni pad, Antički poremećaj i na koncu Veliko spremanje, sačuvale su u sebi dosta od one najbolje Trifunovićeve lirske i monomitske supstance, naizgled zanavek poklonjene dugogodišnjoj estradnoj službi.

Naravno, umeo je pesnik elegantno da preskoči i vrednosnu lestvicu upotrebne poezije i isporuči izuzetnu pesmu koja bi kasnije doživela masovnu prepoznatljivost u muzičkom ruhu. Jedan od Trifunovićevih sudbonosnih dječaka zapisao je o visini koju je njegov učitelj domašio u tom zanatu: „kud ćeš ozbiljniju od ove iz pjesme Glavo luda: promijenila riba more / rob čuvara / zvijerka gore…”

            Evo i malo hipotetike… koliko bi Duško bio validan i legitiman da nije bilo sarajevskih, kako ih je on nazvao, „sudbonosnih dječaka”? Neki od njih ga i danas redovno spominju…

Ako ćemo delo jednog učitelja meriti dometima njegovih učenika i baštinika – Duško Trifunović se ostvario kao malo koji čovek od književnog dara. Dovoljno je ovde izreći imena Abdulaha Sidrana i Stevana Tontića. To je jedan romantičan i pomalo ezoteričan ugao posmatranja. S književnonaučne tačke gledišta, ono najvrednije u njegovom delu bilo bi jednako valjano i da nije zasnivao čitavu pesničku školu i podizao književni naraštaj u Sarajevu. No lepše je i bolje ovako…opet smo u toplom zračenju mita izvan kojeg ni dobra književnost, a ni sam ljudski život, prosto ne mogu da postoje.

          Da je pisao na engleskom, španskom, ili na njemačkom jeziku, gdje bi mu bio kraj… No, ipak, posljednjih godina svog života nije živio onako kako je zaslužio. Je li tako?

Živeo je kako je mogao i morao, po onom Cvajgovom – dve tuđine, a nijedne otadžbine. Bilo je u Novom Sadu dobrih ljudi koji su mu se našli da pomognu i učine mu svakodnevlje manje gorkim. Duško je voleo samoću, ali postoje različite vrste samovanja. Najteže je ono u stranstvovanju i nemaštini, kada kruna padne s glave.

           Da li je Duško svoju genijalnu pjesmu „Ne očekuj da te iko razume” posvetio samom sebi?

Naravno. Genijalnost je opet u univerzalnosti. Pisao je sebi, o sebi, za sebe – a pogodio pesmom sve druge.           

           Bavite se i muzikom, pa me interesuje koliko Vam je Duško interesantan za uglazbljivanje, kao što je nekada bio, recimo, Goranu Bregoviću?

Nisam mu tako prilazio. Možda sam to hotimice izbegavao upravo zato što sam muzičar. Bilo bi suviše jednostavno. Duh vremena u kojem se bavim muzikom sasvim je drugačiji od onoga u kojem je Bregović radio s Duškovom poezijom. Uostalom, dovoljno je poslušati današnjeg Bregovića i videti kako se taj umešni poslovni čovek blagovremeno odrekao Duškovog opismenjavanja estrade.

Trifunovićeve pesme završile su odavno u narodnim pesmaricama i kolektivnom pamćenju i moje zanimanje nije bilo usmereno na muzički aspekt i kvalitet njegove primenjene lirike, zato što tu odavno postoji konsenzus o pesnikovoj vrednosti i njegovim dometima. Jesam posvetio jedno poglavlje njegovom radu za estradni esnaf, ali ništa više od toga. Biće da je posao ostao nekom drugom istraživaču.

Moje je bilo da se pažljivo posvetim onim segmentima njegovog književnog rada koji su možda bili najvredniji, a pri tom potpuno marginalizovani, i da argumentovano pronađem i imenujem mesto koje ovaj pesnik zaslužuje u istoriji srpske i regionalne literature.

A to je jedno dobro i lepo mesto.

            Knjigu „Poetika Duška Trifunovića” pre nekoliko sedmica objavila je banjalučka „Besjeda”. Kada će knjiga biti promovisana? Nadam se da će Sarajevo biti nezaobilazna stanica, možda već na decembarskom „Salonu knjige”, ili na aprilskom „Sajmu knjige”…

Banjalučka „Besjeda”, s Nenadom Novakovićem na čelu, brzo je i spremno reagovala na rukopis ove knjige. Uz tekst studije i jedan prozor u pesnikovu rukopisnu zaostavštinu, štampana je i selektivna bibliografija Duška Trifunovića, koju je sastavio Aleksandar Radović. Knjiga je objavljena pre nekoliko sedmica i biće predstavljena na beogradskom Sajmu knjiga. Dalja promotivna strategija manje zavisi od mene, a više od interesovanja za knjigu o našem pesniku.

U pogledu Sarajeva kao nezaobilazne stanice, identitet grada umnogome se izmenio od rata naovamo. Fizionomija čuvene sarajevske duše sada je bitno drugačija. Današnje Sarajevo verovatno bi se pre podelilo, nego ujedinilo kada je reč o Dušku Trifunoviću. Razume se, bilo bi mi drago ako bi tom neuporedivom gradu ponovo bio potreban onaj koji je jednom kao vodilja formirao najbolje izdanke tamošnje književnosti, muzike i kinematografije. Narod svejedno vaskrsava svoje kulturne heroje kada mu ustrebaju, a to je ponovo jedna mitska situacija.

            Knjiga je posvećena Ani i Severinu…

Ana i Severin su Duškova i Danina deca, dvoje prekrasnih, sasvim posebnih ljudi koji su od svojih roditelja nasledili sve najbolje. Prirodno je što je knjiga posvećena njima. Kada je Ana Trifunović pročitala rukopis i čula da sam odbranio disertaciju, poslala mi je u pismu i ovu rečenicu:

„Miloše, hvala ti što si odbranio mog tatu”.

            I za kraj našeg razgovora… Duško Trifunović nas je mnogo zadužio, ali kako mu se možemo revanširati?

Umetnici uvek mogu da umru dva puta. Jednom kada ih izda telo, a potom kada im se zametne delo. Ta dvostruka smrt naročito gađa velike stvaralačke ličnosti koje su golim fizičkim prisustvom održavale svoju poeziju živom.

Duško je za života učinio sve što je mogao da njegovo književno delo opstane. Entropiju tela ne možemo da sprečimo, ali smrt dela možemo. To je naše polje igre i sve zavisi od nas. Nadigrati drugu smrt i sačuvati pesnikovo delo – namanje je, a ujedno i najviše što možemo da učinimo za Duška Trifunovića.

Moja knjiga je mala molitva za budućnost njegove poezije.

Uostalom, naš pesnik nije zapravo mrtav. Oni kojima je dato da umiru dva puta, najmanje toliko mogu i da žive.

 

Razgovarao Dino Bajramović

 

Intervju je objavljen u Slobodnoj Bosni. Ovde je data integralna verzija razgovora…

 

Miloš Zubac

Biti svoj, svačiji i ničiji

 

„Skrojen od prvoklasne mimikrijske tvari”

Duško Trifunović (1933–2006) bio je pesnik izrazitih antinomija. Cela njegova poetika praktično je bila zasnovana na protivrečnostima. Trifunovićeva moćna mitska intuicija od početka se grlila i rvala sa ironijom koja do temelja razgrađuje mit. Bio je znalac predačkih mudrosti i narodnoga jezika, a isti je taj jezik svesno inficirao žargonom svakodnevlja, politike i birokratije. S jedne strane, imao je dubokouvidnu gnomatičnost i pulsirajuću filozofsku misao, a s druge – rečnik ulice, potrošnih parola, konferencija i štampe. Svevremen i savremen, uzvišen i banalan, samonikao i tradicionalan, pesnik koji je stalno gledao da sačuva paradoksalni status – biti svoj, svačiji i ničiji. Sebe je duhovito nazivao „sadistom” zbog interesa za sadašnji trenutak, ali je upravo bio duboko istoričan, tačnije paraistoričan pisac. U Trifunovićevom naizgled čitljivom i jednostavnom autorskom profilu sticali su se i prožimali antički, renesansni, trubadurski, prosvetiteljski, romantičarski, avangardni, nadrealistički, modernistički i postmodernistički modeli. Međutim, nijednog modela on se nije držao s nekom mimetičkom namerom. Više su se pobrojane književne paradigme spontano prelamale u pesnikovoj hipertrofiranoj stvaralačkoj ličnosti i jednom pesničkom identitetu koji je ipak ponajviše dugovao narodnoj književnosti.

Široko prihvaćen diljem nekadašnje države, zadobio je naklonost mnogih ljubitelja poezije. Akademska kritika, pak, smestila ga je na margine svoje pažnje. Pogotovo kada je postao Sirano bosanskohercegovačke estradne scene. Kada je uspeo u tom poslu i bio bolji od drugih.

U književnost je ušao kao radnik-pisac, zanatlija, a iz tog sveta i samog života iskoračio kao enciklopedista, erudita, čovek antičke mudrosti. Voleo je da citira Katula, još kao mladić. „Jadni Katule, sve što misliš da je propalo, zaista je propalo, znaj.”

U Sarajevu je bio vodilja celom pesničkom naraštaju takozvanih sudbonosnih dečaka. Formirao je generaciju pesnika, a nikoga sam nije sledio, niti je ikoga zvao da pođe za njim.

Dok je književna cenzura radila svoj posao, uspeo je da je uhvati u dremežu i objavi Tumača tiranije.

Svoj pesnički opus suštinski je zaokružio zbirkom Šok-soba, rano, kao četrdesetogodišnjak, da bi se potom upustio u avanturu primenjenog pesništva, koja mu jeste donela ogromnu medijsku prepoznatljivost, ali mu je nepovratno odnela naklonost akademskih glava.

Toliko je univerzalno pisao pesme za pevanje, da su one neprimetno i lako nadrastale povod i trenutak nastanka i postajale kolektivno dobro. Savremena narodna poezija. Svi su se našli u njegovim stihovima, a malo ko je znao o čemu oni govore.

Verovatno je mnogima podvalio s Tajnom vezom. Pesma govori o čuvaru kaznenog doma, koji mora da ostane u tom zatvoru, dok zatvorenici dolaze i kada odsluže svoje – odlaze. O čudnoj sponi između čuvara i osuđenika. Narod ju je pročitao na svoj način, kao ljubavnu pesmu i šilerovsku himnu jedinstva i uzajamne ljudske povezanosti na stadionskim koncertima. Danas refren koristimo kao svakodnevnu šifru bogate semantike, koja može službeno ući u frazeološki rečnik.

Pisao je poeziju za decu, ali je umeo da kaže da se takvom poezijom deci samo podvaljuje.

Do građanskog rata bio je jedan od najviđenijih bosanskohercegovačkih pisaca, a od rata – apatrid bez ikakvih ličnih dobara, dok mu se nisu našli prijatelji iz Novog Sada i Sremskih Karlovaca.

Morao je da napusti zemlju s trostrukom dušom, koju je u ranim knjigama zvao svojom Bosnijom, i da pronađe utočište u Vojvodini, u kojoj se harmonično sabiraju različite kulture i jezici. Ipak, živeo je i tamo kao usamljenik, po starom Cvajgovom iskustvu – dve tuđine a nijedne otadžbine.

Svoju jedinu knjigu ljubavne lirike, Veliko spremanje, objavio je pred smrt, u sedamdeset drugoj godini. U toj zbirci odabrao je za mesto svog počinka staro groblje Čerat u Sremskim Karlovcima.

Bio je najpevaniji pesnik srpskog jezika, a smatrao je da pevanje nema nikakvu svrhu.

Na svakodnevna pitanja o zdravlju poslovično je odgovarao rečenicom: „Dobro sam, ali Bogu hvala, i to će proći.”

SUDBONOSNI DJEČACI

„Ispričaj  da deca čuju

ali ne ponavljaj često”

Bezazlenost i pesnička lukavstva. Pristojan je to naslov za imenovanje poetičke strategije Duška Trifunovića, koji je svoj rani pesnički govor zaista utemeljio na novozavetnom nauku o bezazlenosti goluba i mudrosti zmije. Njegov lirski dvojnik vodio se tom devizom u svom propovedanju i potonjem tumačenju tiranije, te se jednako vladao i sam pesnik kada je svoje poetičke koncepcije uzeo da primenjuje u praksi. Trifunovićev mentorski rad s pesničkom mladošću koja je iznedrila sudbonosne dečake bio je prilično uspešna praktična primena njegovih poetičkih koncepata. Razume se, kao i sve drugo u književnom radu, i svoje pesničko pokroviteljstvo Trifunović je vešto držao uravnoteženo na tasovima bezazlenosti i lukavstva.

Priča o sarajevskom književnom krugu u osnovi je bila konkretizovana javna razrada poetičkih načela jednog još sasvim mladog čoveka koji je za ono što je do tada napisao već imao sigurnu „rezonansu”. Trifunović je magnetski privukao mlade sarajevske pesnike i poput kakvog vremešnog meštra delio je svoje životne i pesničke nauke s njima. Doneo je svoje zakone i dao je tim mladićima na volju hoće li ga slušati ili ne. Zato su njegovi postulati bili u antinomičnom paru. Prvi je pozivao na različitost i glasio je: „Jednom svetu jedan pesnik jedne vrste sasvim je dosta!” Imao je i varijaciju: „Nešto svoje dodati svetu.” Drugi postulat pozivao je na slobodu izbora i donekle je relativizovao onaj prethodni: „Slušaj mene, radi po svome.” Tako je ovaj nekonvencionalni narodski guru štitio svoje pesničke šegrte od sopstvene gravitacione sile, a sebe samog od njihovog vezivanja za njegove lekcije.

U deo tih lekcija, padalo je i Trifunovićevo dosledno zalaganje za pesnički rad sa emocijom i ekspresijom u korpusu maternjeg jezika. Smatrao je da pesnik, ako jeste pesnik, ima samo jedan istinski zavičaj – jezik. Sve drugo za Trifunovića bilo je obmana ili sumnjiva konvencija. Od onih koji su od njega želeli da uče tražio je samo njihovo lično iskustvo i osećanje, ne skrivajući skepsu u pogledu pisanja kao jezičke transpozicije tuđih iskustava i osećanja. Kao čovek koji je znao da drugi u njemu vide mogući odgovor na predviđanje Isidore Sekulić o tome kako će jezičko bogatstvo bosanskog podneblja dati visprenog pesnika, Trifunović je mogao ironično da udari po prepevima engleske poezije koji su dopadali u ruke sarajevskoj mladeži. Dosetljivo je znao da primeti kako su njegovi sudbonosni dečaci naizust govorili Jesenjina, Majakovskog, Prevera i Tagora, sve dok im nisu „podmetnuli Eliota i Jejtsa”. S njima već nisu mogli ništa da urade, jer nisu bili recitativni.

Trifunović se u praktičnoj razradi svojih poetičkih nazora oslanjao upravo na recitativnost i na kritičnu masu koju je fenomen svakodnevnog govornog pesništva postigao u Sarajevu:

 

„Šezdesetih godina je toliko pjesnika bilo da nisi mogao da dišeš. Nama je bio potreban taj nukleus za masovnu kulturu. U Sarajevu je bio na svakom uglu kamen sa koga se recitovalo, na svakom raskršću, ulici….”

 

Duško Trifunović svakako nije sam zapalio vatru recitativne poezije „na svakom uglu”, ali jeste bio taj koji je vatru razgorevao i promišljeno koristio njenu jačinu. On je znao šta će s mladošću koja piše. Bio je spreman na to da satima strpljivo sluša prve pesničke pokušaje, spreman da okuplja i imenuje te sudbonosne dečake i da ih svojim autoritetom štiti od zloćudnih komentara, akademskih i čaršijskih podjednako, a bio je spreman i na jedan obuhvatniji, bezmalo misionarski angažman i konkretno usmeravanje mladalačkog lirskog elana. Trifunović je prvo zašao u škole po bosanskim opštinama kako bi tamo otkrio talentovanu decu, zainteresovanu za umetnost pisanja. Potom je počeo da osluškuje lirsko bilo onih koji su se okupljali po literarnim klubovima u selima i gradovima Bosne i Hercegovine. Konac njegovog javnog delovanja bili su tada popularni pesnički festivali, maratoni i karavani. I već je tu bilo sasvim dovoljno dokazne građe za one koji su kasnije Trifunoviću u književne grehe pripisali estradizaciju poezije. Ako i nije bila sporna pesnikova uloga u održavanju masovne književnosti, onda se ipak zabašurila činjenica da Trifunović u svom javnom misionarenju nije pozivao na masovno pisanje poezije. Naprotiv, pozivao je na – masovno čitanje.

 

„Za početak će biti dovoljno ako svi koji pišu budu i čitaoci. Podsećam vas da je bolje biti dobar čitalac i poznavalac književnosti nego loš pisac.”

 

Ono što je šezdesetih praktikovao sa Sudbonosnim dječacima, sedamdesetih i osamdesetih ponavljao je u pisanju za sarajevsku muzičku scenu i u televizijskom radu za najmlađe. Trifunović je jednu istu ideju razvijao i novim generacijama vešto podmetao na svakih deset godina. Ideja je očigledno valjala.

U SVEMU DRUGAČIJI OD DRUGIH

„Ja sam svesno pristao da ne budem veliki pisac jer nisam pristao da pominjem imena neprijatelja svoga vremena”

Duško Trifunović bio je zamašna ličnost srpske, bosanskohercegovačke i jugoslovenske poezije. Ne obavezno velik pesnik u uhodanom konvencionalnom značenju, koliko krupna ličnost koja je dosledno negovala mit o sebi. Tačnije, o savremenom pseudomitskom junaku koji je pesnika zastupao u napisanim zbirkama, a koji nije bio drugo do pesnik sâm. I kako to obično biva s junacima mitskih karakteristika, narod ih vaskrsava kada mu ustrebaju.

Duško Trifunović verovao je da će i njega tako oživeti i prizvati natrag. Uzimao je Branka Radičevića u primer.

Kakav god bio pesnikov život posle života, a namiriće se uskoro sedam godina od njegove smrti, mera neporecivog uspeha jeste u tome što je u svemu što je radio bio drugačiji od ostalih, u duhu načela koje je sam propovedao – jednom svetu jedan pesnik jedne vrste, sasvim dosta. Svet u kojem je stvarao svoja najbolja dela uveliko je jučerašnji svet. Drugi svet svakako potražuje drugog pesnika, druge vrste. Bez obzira na dalju egzistenciju njegovih pesama, Duško Trifunović je odavno stigao na cilj, onda kada je ostvario svoju stvaralačku sudbinu. A obličje sveta – kakav je nama ostao da se s njime nosimo – uveliko je baš Trifunović prorekao i naslutio ga pre drugih. U pesnikovoj rukopisnoj zaostavštini sačuvane su i ove reči:

„Jednom će se računati

odakle je ko došao

a ne ko je ko (maj 1986)”

Nije prošlo mnogo od njegovog odlaska, a već nam je postao nasušno potreban. U vremenu koje je pesnik nazivao „jagma halal”, u kojem svako grabi i otima jedino za sebe, a za drugoga ne mari, dobro bi nam došla njegova mudrost, razboritost i karakteristična kosa perspektiva. Makar toliko da u novom lirskom pokeru ponovo izvede „emotivni napor jedne generacije da spasi dušu pred opštim zlom”.