Aleksandar Radović

Nekonvencionalno o velikom pesniku

Rotar, Nemanja. Sutradan posle detinstva. Beograd: Arhipelag, 2014.

Neke od najsugestivnijih stranica o Banatu, posle Miloša Crnjanskog i Miroslava Antića ispisuje pančevački prozni pisac i esejista Nemanja Rotar. Teritorija između ostalog, poznata po svetskom prvenstvu u tucanju uskršnjim jajima, kikindskim “Danima ludaje”, zrenjaninskom “avangardnom duetu” (Vujica Rešin Tucić i Vojislav Despotov) kao i vršačkim vinogradima, dala je u umetnosti pisane reči i likovnim umetnostima vrhunske stvaraoce. Nemanja Rotar, autor knjige Sutradan posle detinjstva, nastavlja ovaj briljantni niz označen Đurom Jakšićem, Isidorom, Mihailom Pupinom, Arsom Teodorovićem, Konstantinom Danilom, Stojanom Trumićem.  Nakon čitanja sledećih redova brojni čitaoci novog Rotarovog rukopisa (izašlo drugo izdanje!) čitaocima (makar oni bili i „izabrani”) biće teško da poveruju da naredne redove nije napisao ni autor Seoba, ni pesnik Plavog čuperka.

„Banatska ravnica je stišaj uzbibane zemlje, pustarski razjapljena raskrsnica vetrova, čiji nas beskraj baca u beznađe, raskriljena, ona se neprestano menja i nikada ne odustaje od sebe…[1]

Autor knjiga pesama Početak sna, nekoliko knjiga eseja i više romana (Čuvari Balkana, Poslednja noć na Levantu, Dnevnik ljudoždera…) napisao je u „knjizi o Miki Antiću, nežnosti, pticama i detinjstvu“ svoje najintimnije stranice. Jedan od najpopularnijih pesnika i boema bivše Jugoslavije, uz Duška Trifunovića stvaralac čiji su stihovi najčešće citirani u đačkim spomenarima i posvetama na stranicama knjiga poklonjenih prijateljima, dobio je tekstualni spomenik nalik na onim bronzanim koji krase Antićev rodni Mokrin i novosadski Dunavski park. U knjizi Sutradan posle detinjstva  nećak Miroslava Antića, sin Mikine sestre, prikazuje život onih što „čuperak kose obično nose…“[2] ne kao niz anegdota i banalizovanih zgoda i nezgoda već kao iskreno svedočanstvo o vremenu koje nastupa nakon doba u kojem su se deca igrala klikerima i lutkama. Bivajući savremenik tvorca Mita o ptici, Nemanja Rotar deli sa Miroslavom Antićem i društveni život u nekadašnjoj zemlji: uspomene na Jugoslovensku narodnu armiju, letovanja na Jadranu (od Opatije, Korčule, do Dubrovnika i Kotora, „odabrao (je) da služi vojni rok u mornarici da bi video Jadran“ piše Rotar), kumstva i prijateljstva.

O dubini i raskoši korena

Povod za razgovor sa profesorom Savom Damjanovim bila je njegova knjiga ’’Itika jeropilitika’’- a priča nas  vodi, na nekoliko veoma širokih frontova- na prvom mestu govorimo o identitetu, poznavanju korena  i sposobnosti da u sopstvenu priču interpoliramo druge…recimo… O Vuku i Mehmed paši Sokoloviću…. jeziku…  o Koderu, Crnjanskom, Paviću…. uz pravu dozu fantazmagorije, naravno….

1. Vaš odnos prema Vuku – koji u ovom romanu nije samo stvarna ličnost već i simbol.

Čitav roman je i fikcionalan i faktografski, dakle: Vuk je i fantazmagorična i  istorijska  ličnost. To je  biografija srpske kulture, priča o našem Identitetu, ali pre svega biografija mog najintimnijeg bića.. Vuk je jedno od božanstava stare srpske religije osim toga on je muški arhetip (kao što je romaneskna Destino ženski!). Ako govorimo o istorijskom Vuku želeo sam da jednu tako kontroverznu ličnost  vidim mimo ustaljenih klišea, jer obično su odnosi prema njemu ili negativni ili apologetski: pokušao sam da vidim ne samo šta je u njegovoj  misiji bilo destruktivno – književno ali i najšire civilizacijski!- nego i koje kontinuitete ta misija kreira i eventualno ih prenosi u  budućnosti. Za mene on je isto toliko kopča prema budućnosti i prema prošlosti, koliko je i presek, svojevrsna ograda prema njima. Paradoksalno, ali samo takve ličnosti ostavljaju dublji trag… Priča  se da je 70tih godina prošlog veka jedan profesor Univerziteta bio krivično gonjen ( i naposletku kažnjen!) zato što je svoje studente pitao: da li su umetnički  intspirativniji likovi četnici ili partizani? Odgovor je glasio: četnici, naravno, jer su protivurečni i – tragični …a partizani su „dobri momci“, pretežno jednosmerni. Slična kontraverza (nikako jednosmeran fenomen!) jeste i Vuk Karadžić, dok je njegovo vučje ime univerzalna totemska šifra . Smatram da se puno stvari – kako vidljivih tako i nevidljivih! – vezanih za kompletnu istoriju Srba prelama upravo kroz njega, zato mi je podsticajan i kao stvarna ličnost i kao simbol.

2. ’’Jezik je biotop istorije’’- kažete na jednom mestu. Jezik se, svakako,  kroz istoriju menja kao svako živo biće, s obzirom na okolnosti.

To je veoma važno, jer pre nego što su postojali savremeni mediji tipa fotografije, filma ili interneta, jezik je bio jedini čuvar našeg individualnog i kolektivnog sećanja. Jezičko pamćenje prenosilo se sa generacije na generaciju, kroz prostor i vreme, još efikasnije od pojave pisma (jednog od najvećih otkrića u istoriji ljudskog duha!).  Jezik je bio glavna riznica i čuvar arhetipskog, kulturološkog, istorijskog i svakog drugog iskustva, znanja i tradicije. Naravno, jezik se menjao, ali je memorisao (i svesno i nesvesno!) puno minulih civilizacijskih slojeva,uključiv i tragove najizvrsnijih individua: u tom smislu zahvaljujući reformi kakvu je Vuk izveo, obogaćeni smo za narodni jezik koji dotle nije bio integralni deo naše visoke (oficijelne) kulture iako je upravo tu bilo „arhivirano“  obilje relevantnih slojeva naše baštine- na primer neke ključne mitologeme vezane za srpsku srednjevekovnu istoriju, koje će se raeaktualizovati uvek kada se nacionalni identitet ponovo budio (najmoćnije 1804, kada otpočinje Srpska revolucija). Kažem mitologeme a ne istorijsku istinu, jer ova druga prippada nauci dok je književnost umetnost jezika. Sa druge strane ista ta reforma gurnula je u zaborav druge jezičke slojeve, predvukovske i one formirane mimo vukovske norme u 19.i 20. veku: međutim, oni su takođe čuvali i nadograđivala neka druga naša individualna i kolektivna sećanja. Podsetiću da je – recimo – stari srpskoslovenski jezik nastao prevodom hrišććanskih svetih spisa, i uopšte metafizičke literature, te da je stoga sadržao bogat apstraktni vokabular čiji značenjski koreni sežu do Antike, pa i dalje-do drevnog Egipta. Tako se desilo da smo mi  čitav kontinuitet filozofske i refleksivne tradicije u  jezičkom sećanju  zanemarili, kako bi ga  tek stotinu godina kasnije vratili u sopstveni kulturološki korpus –  zahvaljujući najoriginalnijim piscima i književnim istoričarima ( koji su „otkrivali“ domaći srednji vek, barok, klasicizam ili nevukovski romantizam). Jedan Francuz  pamti i Vijona i Rablea i Molijera i de Sada isto kao i romantičarske pesnike -sve je to njegova kolektivna i individualna tradicija ako je čitalac, a ako je pisac to su biti njegovi predhodnici, njegovi literarni preci… . A mi smo, slikovito govoreći, dugo imali samo  epsku i lirsku narodnu poeziju kao  tradiciju, odnosno romantizam i realizam koji se oslanjaju na nju. Srpski pisac nije se mogao osloniti na sve prethodnike koje je zaista imao, niti je čitalac mogao da neguje svoj ukus u tako širokoj perspektivi! Iz duhovno-genaloškog stabla suštinski su bili izbrisani Domentijan, Dimitrija Kantakuzin, Venclović, slavenoserbski spisatelji, Koder i ini..

Pitanje je svesti o dubini i raskoši korena.

Naši korenu su čvrsti i duboki, mi stoga jesmo – od ulaska u vizantijski kulturni krug pre više od milenijuma! – veoma stari evropski narod i ne moramo da dokazujemo evropski identitet. Mi smo se ulaskom u taj krug uključili u vodeće tokove evropske civilizacije isto kao što smo krajem 20-tog veka zahvaljujući našim piscima – Andriću, Popi, Kišu, Paviću  bili autentični deo svetskog kulturnog konteksta.

Knjiga na izvestan način, po mom doživljaju, predstavlja i vaše razgovore sa autorima žitija i usmene književnosti, Koderom, Crnjanskim, Pavićem i drugim piscima. Kako ste napravili tu konstrukciju? Šta mislite kako bi oni gledali na vaše dijaloge sa njima?

Nadam se da bi se radovali! Reč je o piscima koji su presudno uticali na mene, i ja se ponosim TAKVIM svojim duhovnim učiteljima. Nadam se da bi oni podržali moj put jer su i sami kroz drugačije moduse bili bliži sličnim opredeljenjima (a ne nekim jednostavnijim!). Nije to bila neka posebna konstrukcija, neki unapred smišljen plan: ovaj roman je najspontanije i najnepredvidljivije od svih mojih dela. Krenuo sam sa izvesnom  idejom pre dve godine, potom nastavio putem kojim nisam ni slutio da ću ići i jako sam radostan zbog toga: to mi je donelo kreativnu sreću, srazmernu melanholiji koja je nastupila kada sam završio roman – jer tako se okončao i moj užitak u lavirintima pisanja. Roman je, dakle, stvaran kao u transu- Stari bi rekli u božanskom nadahnuću?!- brže nego što sam i jednu svoju knjigu napisao. Stoga je napisan kao celina, „u jednom komadu“, a dijalozi sa pomenutim i nepomenutim piscima predstavljaju zapravo dijaloge sa određenim kulturno-istorijskim slojevima, njihovima  stilskim i žanrovskim obrascima, njihovim idejama: izbor može delovati proizvoljno, ali je istinit pošto se događao na nivou nesvesnog.  Kako sam u takvom kontekstu ulazio u sintaksu srpskog srednjevekovnog jezika, ili u predvukovski rečnik (na primer)?  To nisam radio racionalno: tri i po decenije bavim se istorijom srpske književnosti i bio bih krajnje netalentovan da nisam dubinski usvojio šifre svih njenih jezika! Naše raznovrsne književne matrice utisnule su se u moje biće tokom tog perioda i ja im nisam mogao odoleti. One su moje Muze, kao i Destino u ovom romanu: sa njima sam u ljubavi možda i duže od tri i po decenije, ODUVEK…

Sam naslov romana je dosta značajan- kao što je Vuk višeznačan simbol, a ne samo stvarna ličnost, isto tako i Itika jeropolitika nije samo knjiga, religiozno-filozofski spis nastao u 18-tom veku.

To je i knjiga emblema, koje imaju metafizički, eshatološki i etički smisao. Ona je, pre svega, vizuelno lepa i značenjski moćna: zato poglavlja mog romana i počinju tim emblemima.. Ova  knjiga je i simbol , a ima još knjiga koje bi mogle biti simbol naših kulturnih kontinuiteta i diskontinuiteta. Kad govorim o kontinuitetu insistiram i na budućnosti i na prošlosti, jer je minoran kontinuitet ako je vezan samo za prošlost ili anticipacija koja nema tradiciju. Itika jeropolitika je i delo perfekta i delo futura i barokni esejistički emblemarijum. U originalu, njen naslov je Etika hijeroglifika - etika hijeroglifa, pri čemu je pojam „etika“ tad podrazumevao širi filozofski i ontološki smisao od današnjeg. Kao što je Vuk narodnu tradiciju vrednosno kanonizovao i  podario je budućnosti,  barokne knjige sažimale su srednjovekovnu tradiciju i otvarale joj vrata budućnosti…

U knjizi beležite da su Mehmed paša Sokolović i Vuk dva lica iste sudbine. Zašto?

To je  važno pitanje koje se pred nas kao narod, ali i pred izuzetne pojedince postavljalo tokom burne i komplikovane istorije. Pomenutu priču sam uporedio sa trenucima kada rimska civilizacija nestaje pod najezdom varvara, tačnije novih naroda koji prihvataju jedan novi civilizacijski obrazac – hrišćanski. Taj period na razmeđi  4-tog i 5-tog veka N.E  za mene je izazovan i uzbudljiv. Postoji jedna karakteristična (istorijski ISTINITA!) scena gde predstavnik poslednjih Rimljana koji žive u sopstvenoj kulturološkoj matrici odbija pozive svoga sina (hrišćanskog biskupa!) da i sam promeni veru, jer će tako spasiti i porodični ugled  i stare civilizacijske vrednosti. Spasiće ih prilagođene hrišćanskim kodovima – poučava ga sin. Otac odgovara da će se do smrti klanjati ssvojim bogovima i čitati svoje knjige mimo hrišćanske interpretacije…. iako zna da će nova matrica pobediti! Mi smo često imali sličnu istorijsku dilemu: da li ćemo (metaforično govoreći) paliti žrtve svojim starim bogovima, starim vrednostima koje su respektabilne i koje će postojati u muzejima –  ili ćemo pokušati da se uključimo u nove tokove (poput Rimljanina-sina) , čuvajući i kroz njih svoju autohtonu tradiciju. Mehmed paša Sokolović  svoj odgovor smelo je definisao prilagođavajući se tadašnjim promenama na Balkanu, ali držeči se kolikogod je mogao sopstvenih korena: gradeći briljantnu karijeru u Otomanskom carstvu, ponovo je izgradio i Pećku patrijaršiju i niz zadužbina po zavičaju. Nema tu patetike već elementarnog realizma. Recimo, pokoravajući vojno banatske Srbe, negdašnji Bajo Sokolović piše im proglase na srpskom jeziku i tako šalje manje-više skrivenu poruku: sledite moj primer, pa ćemo sačuvati neke NAŠE vrednosti; u suprotnom, turska će nas sila zbrisati sa lica zemlje!

Kao što je i Vuk prihvatio tadašnje evropske kulturološke standarde?

 Više je no štetan mit  da je naša narodna kultura bila veličanstvena sama po sebi! Ko bi primetio njene vrhove da nije promovisana na talasu rusoizma , herderizma i uopšte evropskog romantizma?! Zato su se i Puškin i Gete i braća Grim zainteresovali za nju. U tom smislu Vuk je naučio skrivenu Mehmed-pašinu lekciju. A upravo tu je sadržano ključno pitanje naše istorije (i kolektivne i lične): kako sačuvati sopstveni identitet, a ne bitii lokalan i marginalan, tj. biti deo univerzalnog obrasca.?!Briljantan odgovor na to našao je još princ Rastko Nemanjić (potonji Sveti Sava), povezavši srpsku kulturu sa vizantijskom: dobro je razumeo najprogresivniji tok tadašnje civilizacije. Vizantija je čuvala antičko i staroegipatsko nasleđe hiljadu godina, sve do zapadnoevropskog humanizma i renesanse. Vukov zaokret, dakle, nije ni prvi ni poslednji takve vrste kod nas…

Razgovarala: Nataša Gvozdenović

Velika Mira Trailović

 Siniša  I. Kovačević

U nekoj od skica za portret Mire Trailović, savremenici će odlučiti da nezaboravne profesionalne trenutke oplemene svojim sećanjima, istoričari teatra da ukažu na najblistavije momente u njenoj karijeri, poštovaoci da su bili verni pratioci mnogih događaja koji su se odigrali na pozorišnoj sceni i o kojima je pisala novinska kritika. O uspesima Mire Trailović pisaće se i dalje. Biće tu retrospektivnih izložbi, materijala za ozbiljne studije o pozorišnom menadžmentu, evociranih uspomena i anegdota o kojima će govoriti nečiji tekstovi i memoari.

Kada je ugledni vizantolog ruskog porekla (G. Ostrogorski) izrazio svoju fasciniranost Mirom Trailović, u tvrdom jezgru veterana starog Ateljea 212, koji je dobar deo vremena provodio u institucijama poput “Srpske kafane” ili čuvenog pozorišnog bifea, ubrzo je smišljen naziv za kombinaciju onižeg vizantologa i korpulentne upravnice pozorišta u tadašnjoj ulici Lole Ribara – “vizantijska freska i Meštrovićeva karijatida”.

Svoju omiljenu upravnicu će u vreme prikazivanja čuvenog Kopolinog filma, muške kolege i prijatelji iz Ateljea, zbog svoje sposobnosti i energije, duhovito prozvati “mama Korleone”. Kažu da je Mira zvanično sa neodobravanjem gledala na ovaj nadimak, ali joj je on zapravo laskao jer ja na duhovit način potvrđivao njeno liderstvo. U isto vreme, bilo je poznato kako je “prva dama avangardnog teatra”, osnivač  BITEF-a i vatreni promoter “novih pozorišnih tendencija”, znala da tako lako pusti suzu prateći sa uživanjem na televiziji nekakvu klasičnu melodramsku limunadu.

Donkihotovski borac, gvozdena dama, tigrica sa baršunastim kandžama, pozorišna lavica, odlučna, preduzimljiva, “velika mama“, svetska žena, fenomen – samo su neki od epiteta, etiketa, metafora koji su najčešće bili u upotrebi kada se govorilo o Miri Trailović. U doživljaju Ljubomira Simovića, ona je “eruptivna kao vulkan”, dok Mihiz, u svom duhu, daje osoben opis Trailovićeve – “Ona ima autentični šarm svetske dame, radni kapacitet jednog amalina (nosača, S. K.), komunikacionu frekvenciju moćne radio-stanice, informisanost jedne enciklopedije i prirodnu upornost kompresora. Govori sve važnije evropske jezike, čak i one koje ne zna. Ima kockarski smisao za rizik, veoma diskretno korigovan domaćičkom opreznošću”.

     Kada su govorili da je “svetska žena”, u tome je bilo i nečeg potcenjivačkog. Nije se obazirala na zlurade komentare, budući da je ovu kvalifikaciju prihvatala na pravi način, smatrajući sebe “građaninom sveta” koji se opire svemu što je lokalno, provincijalno, parohijalno, što je omeđeno granicama država i kultura. Poštovala je Žan-Luj Baroa i Madlen Reno. Šarmirala je Ežena Joneska koji je dolazio u njen Atelje 212, dok je on nju, isto tako srdačno, primao u svom stanu na Monparnasu. “Zapalila” je, kažu, i jednog Sartra i uzbuđivala “ljubitelja dama”, čuvenog šekspirologa Jana Kota.

Mira se nije trudila da ospori nijedan od epiteta koji su stavljani uz njeno ime, čak bi se reklo da je, sa posebnim, neuporedivim smislom za stvaranje medijskog imidža, javnom bilansu svojih osobina neprestano dodavala nove, podupirući predstavu o ličnosti iznad standardnih mera i merila. Sama je u jednom trenutku izjavila – “Nikada mi niko nije poslao nezarađeni novac, nikada nisam dobila na lutriji, nikada ništa nisam lako postigla. A kada godine budu prošle, ostaće anegdote i etikete koje najmanje podnosim – da sam bila snalažljiva, entuzijasta, uporna, lepršava…”.

Kraljevčanka po rođenju, Mira je dubokim porodičnim korenima bila vezana za Beograd. Aleksa Simić, čukundeda po majčinoj liniji, u prestonicu je došao iz Srema. Najpre pisar u kancelariji kneza Miloša, u istoriji će ostati zabeležen kao jedan od istaknutih ustavobranitelja i ministar inostranih poslova Kneževine Srbije. Njegov sin Milan A. Simić, bio je upravnik Narodnog pozorišta, ali i poznat po tome što je za godinu dana ispraznio pozorišnu kasu. Ženidbom Milanovog sina i ćerke Koste Cukića, stvorena je jedna od najmoćnijih porodica koja je profesionalnim angažmanom i svojim ugledom uživala poverenje dinastije Obrenović.

Kao što je poznato da je među Simićima bilo zaslužnih, tako se zna da je Kosta Cukić bio jedan od najznamenitijih Srba 19. veka. Ekonomist i političar, on je kao ministar prosvete za vreme kneza Miloša transformisao Licej u Veliku školu (1862), a Društvo srpske slovesnosti pretvorio u Srpsko učeno društvo. Bio je prvi ambasador nezavisne Srbije u Beču, a kao ministar finasija uveo je bakarni novac. Napisao je prvo sistematsko ekonomsko teorijsko delo kod nas (“Državna ekonomija”), a Cukićevi biografi beleže da je objavio udžbenik srpske gramatike, ali i “udžbenik preferansa“. Briljantan student Univerziteta u Hajdelbergu je, kako će se pokazati, prošao i visoku školu kartaških igara.

Vlasnik pisama poslednjih Obrenovića

Mira Trailović je bila ponosna na svoje poreklo, mada u vremenu posle Drugog svetskog rata to nije bilo preporučljivo isticati. Kada se 1949. venčala sa novinarom “Politike“ Dragoljubom – Gucom Trailovićem, pričalo se da su njega izbacili iz Partije sa obrazloženjem da se oženio “buržujkom”. Malo je poznato da je porodica Trailović bila vlasnik originalnih pisama poslednjih Obrenovića. Veći deo pisane građe nalazio se po svojoj prilici kod kraljice Natalije, jer je posle njene smrti 1941. pripao Fideliji Cukić, kraljičinom kumčetu, a kada je ona umrla, svu građu nasledila je njena rođaka Mira Trailović.

Reč je o porodičnoj i drugoj prepisci kralja Milana, kraljice Natalije i kralja Aleksandra s kojim se završavala porodična loza Obrenovića. Osim pisama kralja Aleksandra, zbirku su činile i putne uspomene kraljice Natalije (od 1863. do 1887), dva primerka njene knjige aforizama, objavljene u Beogradu (1897), kraljičina prepiska sa mnogim srpskim političarima, kao i nekoliko stotina pisama iz Natalijine četrdesetogodišnje prepiske sa Ružom Orešković. Navedena građa sadrži i niz dragocenih fotografija loze Obrenovića, njihovih prijatelja i drugih istaknutih ličnosti Srbije 19. i prve polovine 20. veka.

Želju Mire Trailović (preminula 1989) da celokupna zbirka (šest kutija građe) bude poklonjena SANU, izvršio je njen suprug Dragoljub. Zaveštanjem Trailovićevih ova institucija je postala bogatija za još jednu značajnu istorijsku građu prvorazredne vrednosti, posle čije obrade je naučnoj javnosti postao dostupan jedan manje poznat period naše istorije. Zahvaljujući višegodišnjem naporu Ivane Hadži Popović (kao priređivača i prevodioca), deo prepiske kraljice Natalije, koja sadrži nekoliko hiljada pisama i telegrama, najvećim delom pisanih na francuskom jeziku, objavljen je tokom 1996. u izdanju Narodnog pozorišta iz Beograda.

Na osnovu prevedenih originalnih rukopisa kraljice Natalije, koji su posle smrti Mire Trailović pohranjeni u Arhivu SANU, Srpska književna zadruga je u ediciji “Srpski memoari”, 1999. objavila sećanja kraljice Natalije Obrenović “Moje uspomene” (knjigu je s francuskog prevela Ivanka Pavlović, a za štampu priredila Ljubinka Trgovčević). Jedan primerak “Uspomena” se nalazio kod bivše kraljice, dok je drugi dospeo u Vatikanski arhiv gde se i danas čuva.

U izvanrednoj monografiji “Gospođa iz velikog sveta” (Beograd 2006), Feliks Pašić daje dosta detalja o Miri Trailović koji podsećaju na njeno građansko poreklo i njene pretke. Mišljenje da je u Mirinom karakteru bilo i “nečeg infantilnog”, Predrag Bajčetić objašnjava njenom vezanošću za Obrenoviće i uspomene na njih. Imala je sakupljačku strast i često je, kako se govorilo, volela da obilazi pariske buvljake. Pored toga, tragala je za stvarima svojih predaka i nastojala da uredi životni prostor kao muzej lepih uspomena.

Odrasla u stilskom nameštaju želela je da u svom stanu sačuva jedno vreme, negujući duh otmenih beogradskih kuća. Lepe stvari donosila je iz celog sveta, i stvorila je vredne kolekcije satova, slika, figurina, predmeta primenjenih umetnosti. Kao što su stvari kojima se okruživala imale svoju istoriju, tako je i na njoj uvek bio neki detalj koji je podsećao na njeno građansko poreklo. Imala je običaj da diskretno kaže da je zlatna ogrlica pripadala “toj i toj“ dami sa dvora, a da je broš koji je stavila nosila kraljica Natalija.

     Mada njeno poreklo nije uticalo na komade koje je birala da režira, svakako da je korspondencija poslednjih Obrenovića koju je Mira posedovala, u velikoj meri doprinela da u Narodnom pozorištu u Beogradu postavi “Konak” Miloša Crnjanskog. Feliks Pašić nam otkriva da se za ovu režiju pripremala dugo i temeljno. Doživljavala ju je intimno, kao ispunjenje dvostrukog duga – prema svom piscu Milošu Crnjanskom, i svojim Obrenovićima. Pažljivo je iščitavala građu u Istorijskom arhivu, ali i uranjala u ličnu zaostavštinu u kojoj je bila privatna prepiska poslednjih Obrenovića.

Da je Crnjanski njena dugogodišnja literarna i intelektualna opsesija, otkrila je u razgovoru sa Borom Krivokapićem: “Crnjanskog sam srela još u pričama mojih roditelja. S njima je bio gimnazijiski profesor i družili su se u mladosti. Prvi put sam se s njim srela u našoj ambasadi u Parizu, pre njegovog povratka u Jugoslaviju. Taj susret je za mene bio veoma impresivan.(…) Naš sledeći susret bio je u hotelu “Ekselzior“ u Beogradu. Pozvao me je na čaj. Tada sam upoznala njegovu divnu suprugu Vidu”.

Na prvoj probi “Konaka“, rediteljka, za stolom, uvodnu reč počinje citatom iz kritike Elija Fincija – “Miloš Crnjanski u “Konaku“ nije onaj Crnjanski koga smo voleli iz “Lirike Itake“, “Dnevnika o Čarnojeviću” i “Seoba“, gde je sav u jednoj grčevitoj senzibilnosti”, i još jednim citatom čuvenog kritičara: “pred nama je jedan novi Crnjanski – zauzdan, disciplinovan, bez lirske difuzije, samozatajan u stvaralačkom postupku”. Uvodna reč Mire Trailović, objavljena je u programu predstave. Pored ostalog, navedeno je da “mada u “Konaku“ nijedna činjenica nije izokrenuta, istorijska stvarnost nije u dovoljnoj meri prisutna”.

Trailovićeva napominje da neće izneveriti pisca, niti ga dopisivati “ako se komad integralno izvede u jednoj dramaturški izmenjenoj verziji“. Preplitanje scenskih događaja zasnovanih na autentičnim dokumentima, bez hronološkog reda, oduzeće “Konaku” jednu suvoparnu istorijsko-hroničarsku notu. Rediteljka, dalje, navodi da će “umesto operetske karikature, protumačiti antičku krivicu Aleksandra i Drage (…). Oni su ljudi koji su svoju privatnost stavili iznad istorijskih potreba svoga vremena. Srbi ne umeju da izmene svoja shvatanja koja imaju kada drže pušku i kada ratuju – oni mogu da govore i francuski, da ćaskaju u salonu, ali pravila se znaju – biti kralj ili kraljica toga naroda je rezultat surove zakonitosti pravila jednog poretka koji je prohujao”.

“Konak“ je premijerno prikazan 18. marta 1986. na sceni Narodnog pozorišta. Kralja Milana igrao je Branislav Ciga Jerinić, Nataliju – Svetlana Bojković, Dragu Mašin – Vera Čukić, kralja Aleksandra Obrenovića – Boris Komnenić, uz prisustvo većeg broja glumaca i statista. Kritika u predstavi nije našla ono što je nagoveštavao rediteljkin koncept. S druge strane, publika je “Konak” volela. Održao se na repertoaru pet sezona. Ovo nije bila jedina Mirina realizacija nekog dela Miloša Crnjanskog. Režirala je TV dramu “Maska”, koja je prikazana 1978. povodom godišnjice piščeve smrti, kao i “Roman u Londonu“ (u dve epizode), emitovan 6. i 7. februara 1989. na Televiziji Beograd.

Žaklina Ratković

Prostori promene

            Grafike i crteži Mihaila Petrova iz kolekcije MSUB

Svoj prvi tekst, prikaz umetničkih dešavanja kod nas, Mihailo Petrov objavio je sa osamnaest godina, sledeće godine njegove grafike i pesmu publikuje časopis Zenit, a sa dvadeset godina izlaže na Petoj jugoslovenskoj izložbi kao najmlađi učesnik. Ipak, kao prelomnu, umetnik navodi 1922. godinu kada  piše članak o Paulu Kleu i prevodi esej Vasilija Kandinskog „Slikarstvo kao čista umetnost“. U autobiografskim beleškama Petrov ističe da su teorijski stavovi Kandinskog, kao začetnika apstraktnog slikarstva, delovali na njega tako da je i sam težio ka tome da formuliše svoj izraz u „obespredmećenoj slici.“[1] Stavovi mladog Petrova podudaraju se tada sa mišljenjem Ljubomira Micića, osnovača i urednika avangardnog glasila Zenit, u kome Petrov neko vreme sarađuje, koji izdvaja Kandinskog kao najjači „dokaz za mogućnost novoga bez ikakve veze sa prirodom i sa tradicijom“ i ističe ga kao početak nove umetnosti u celoj Evropi.[2]

Govoreći o periodu traženja sopstvenog identiteta, o procesima koji su ga formirali u mladosti, Petrov navodi da u to doba njegovu pažnju zaokuplja i Pol Sezan, posebno njegovo osećanje prostora. Kada 1924. godine piše esej o ovom umetniku, Petrov sagledava Sezana kao izvor moderne umetnosti i razmatra određene umetničke pojave na koje je značajno uticao. Iznoseći mišljenje da je slika „nosilac sopstvenog života, nezavisnog od života spoljašnjeg sveta“ Petrov će se i u svom umetničkom radu pridržavati načela o kojima ovoh godina piše u svojim tekstovima.“[3]

Vremenski okvir prvog segmenta, počinje 1920. godine, a završava se oko 1924, posle koje Petrov iz korena preusmerava ciljeve i orijentaciju. Presek interesovanja u ranoj mladosti i radovi nastali u ovom periodu, pokazuju da ovaj autor deluje sa pozicija umetnika sa razvijenom strategijom, dobro upoznatog sa aktuelnim tokovima razvoja umetnosti. Kle, Kandinski ili Sezan neće ni na koji način direktno uticati na Petrova, ali svakako snažno markiraju kontekst u kome se formirao, sazrevao i razvojao. Kod ovog autora nije bilo perioda traženja, on već u najranije objavljenim radovima ispoljava izgrađen umetnički identitet i specifičan vokabular, različit od većine ovdašnjih umetnika tog perioda, kada realizuje prve radikalne programske grafike u našoj sredini.