Velika Mira Trailović

Posted on 20 May 2015 by heroji

Velika Mira Trailović

 Siniša  I. Kovačević

U nekoj od skica za portret Mire Trailović, savremenici će odlučiti da nezaboravne profesionalne trenutke oplemene svojim sećanjima, istoričari teatra da ukažu na najblistavije momente u njenoj karijeri, poštovaoci da su bili verni pratioci mnogih događaja koji su se odigrali na pozorišnoj sceni i o kojima je pisala novinska kritika. O uspesima Mire Trailović pisaće se i dalje. Biće tu retrospektivnih izložbi, materijala za ozbiljne studije o pozorišnom menadžmentu, evociranih uspomena i anegdota o kojima će govoriti nečiji tekstovi i memoari.

Kada je ugledni vizantolog ruskog porekla (G. Ostrogorski) izrazio svoju fasciniranost Mirom Trailović, u tvrdom jezgru veterana starog Ateljea 212, koji je dobar deo vremena provodio u institucijama poput “Srpske kafane” ili čuvenog pozorišnog bifea, ubrzo je smišljen naziv za kombinaciju onižeg vizantologa i korpulentne upravnice pozorišta u tadašnjoj ulici Lole Ribara – “vizantijska freska i Meštrovićeva karijatida”.

Svoju omiljenu upravnicu će u vreme prikazivanja čuvenog Kopolinog filma, muške kolege i prijatelji iz Ateljea, zbog svoje sposobnosti i energije, duhovito prozvati “mama Korleone”. Kažu da je Mira zvanično sa neodobravanjem gledala na ovaj nadimak, ali joj je on zapravo laskao jer ja na duhovit način potvrđivao njeno liderstvo. U isto vreme, bilo je poznato kako je “prva dama avangardnog teatra”, osnivač  BITEF-a i vatreni promoter “novih pozorišnih tendencija”, znala da tako lako pusti suzu prateći sa uživanjem na televiziji nekakvu klasičnu melodramsku limunadu.

Donkihotovski borac, gvozdena dama, tigrica sa baršunastim kandžama, pozorišna lavica, odlučna, preduzimljiva, “velika mama“, svetska žena, fenomen – samo su neki od epiteta, etiketa, metafora koji su najčešće bili u upotrebi kada se govorilo o Miri Trailović. U doživljaju Ljubomira Simovića, ona je “eruptivna kao vulkan”, dok Mihiz, u svom duhu, daje osoben opis Trailovićeve – “Ona ima autentični šarm svetske dame, radni kapacitet jednog amalina (nosača, S. K.), komunikacionu frekvenciju moćne radio-stanice, informisanost jedne enciklopedije i prirodnu upornost kompresora. Govori sve važnije evropske jezike, čak i one koje ne zna. Ima kockarski smisao za rizik, veoma diskretno korigovan domaćičkom opreznošću”.

Mira Trailovic - foto 1

     Kada su govorili da je “svetska žena”, u tome je bilo i nečeg potcenjivačkog. Nije se obazirala na zlurade komentare, budući da je ovu kvalifikaciju prihvatala na pravi način, smatrajući sebe “građaninom sveta” koji se opire svemu što je lokalno, provincijalno, parohijalno, što je omeđeno granicama država i kultura. Poštovala je Žan-Luj Baroa i Madlen Reno. Šarmirala je Ežena Joneska koji je dolazio u njen Atelje 212, dok je on nju, isto tako srdačno, primao u svom stanu na Monparnasu. “Zapalila” je, kažu, i jednog Sartra i uzbuđivala “ljubitelja dama”, čuvenog šekspirologa Jana Kota.

Mira se nije trudila da ospori nijedan od epiteta koji su stavljani uz njeno ime, čak bi se reklo da je, sa posebnim, neuporedivim smislom za stvaranje medijskog imidža, javnom bilansu svojih osobina neprestano dodavala nove, podupirući predstavu o ličnosti iznad standardnih mera i merila. Sama je u jednom trenutku izjavila – “Nikada mi niko nije poslao nezarađeni novac, nikada nisam dobila na lutriji, nikada ništa nisam lako postigla. A kada godine budu prošle, ostaće anegdote i etikete koje najmanje podnosim – da sam bila snalažljiva, entuzijasta, uporna, lepršava…”.

Kraljevčanka po rođenju, Mira je dubokim porodičnim korenima bila vezana za Beograd. Aleksa Simić, čukundeda po majčinoj liniji, u prestonicu je došao iz Srema. Najpre pisar u kancelariji kneza Miloša, u istoriji će ostati zabeležen kao jedan od istaknutih ustavobranitelja i ministar inostranih poslova Kneževine Srbije. Njegov sin Milan A. Simić, bio je upravnik Narodnog pozorišta, ali i poznat po tome što je za godinu dana ispraznio pozorišnu kasu. Ženidbom Milanovog sina i ćerke Koste Cukića, stvorena je jedna od najmoćnijih porodica koja je profesionalnim angažmanom i svojim ugledom uživala poverenje dinastije Obrenović.

Kao što je poznato da je među Simićima bilo zaslužnih, tako se zna da je Kosta Cukić bio jedan od najznamenitijih Srba 19. veka. Ekonomist i političar, on je kao ministar prosvete za vreme kneza Miloša transformisao Licej u Veliku školu (1862), a Društvo srpske slovesnosti pretvorio u Srpsko učeno društvo. Bio je prvi ambasador nezavisne Srbije u Beču, a kao ministar finasija uveo je bakarni novac. Napisao je prvo sistematsko ekonomsko teorijsko delo kod nas (“Državna ekonomija”), a Cukićevi biografi beleže da je objavio udžbenik srpske gramatike, ali i “udžbenik preferansa“. Briljantan student Univerziteta u Hajdelbergu je, kako će se pokazati, prošao i visoku školu kartaških igara.

 

Vlasnik pisama poslednjih Obrenovića

 

Mira Trailović je bila ponosna na svoje poreklo, mada u vremenu posle Drugog svetskog rata to nije bilo preporučljivo isticati. Kada se 1949. venčala sa novinarom “Politike“ Dragoljubom – Gucom Trailovićem, pričalo se da su njega izbacili iz Partije sa obrazloženjem da se oženio “buržujkom”. Malo je poznato da je porodica Trailović bila vlasnik originalnih pisama poslednjih Obrenovića. Veći deo pisane građe nalazio se po svojoj prilici kod kraljice Natalije, jer je posle njene smrti 1941. pripao Fideliji Cukić, kraljičinom kumčetu, a kada je ona umrla, svu građu nasledila je njena rođaka Mira Trailović.

Reč je o porodičnoj i drugoj prepisci kralja Milana, kraljice Natalije i kralja Aleksandra s kojim se završavala porodična loza Obrenovića. Osim pisama kralja Aleksandra, zbirku su činile i putne uspomene kraljice Natalije (od 1863. do 1887), dva primerka njene knjige aforizama, objavljene u Beogradu (1897), kraljičina prepiska sa mnogim srpskim političarima, kao i nekoliko stotina pisama iz Natalijine četrdesetogodišnje prepiske sa Ružom Orešković. Navedena građa sadrži i niz dragocenih fotografija loze Obrenovića, njihovih prijatelja i drugih istaknutih ličnosti Srbije 19. i prve polovine 20. veka.

Želju Mire Trailović (preminula 1989) da celokupna zbirka (šest kutija građe) bude poklonjena SANU, izvršio je njen suprug Dragoljub. Zaveštanjem Trailovićevih ova institucija je postala bogatija za još jednu značajnu istorijsku građu prvorazredne vrednosti, posle čije obrade je naučnoj javnosti postao dostupan jedan manje poznat period naše istorije. Zahvaljujući višegodišnjem naporu Ivane Hadži Popović (kao priređivača i prevodioca), deo prepiske kraljice Natalije, koja sadrži nekoliko hiljada pisama i telegrama, najvećim delom pisanih na francuskom jeziku, objavljen je tokom 1996. u izdanju Narodnog pozorišta iz Beograda.

Na osnovu prevedenih originalnih rukopisa kraljice Natalije, koji su posle smrti Mire Trailović pohranjeni u Arhivu SANU, Srpska književna zadruga je u ediciji “Srpski memoari”, 1999. objavila sećanja kraljice Natalije Obrenović “Moje uspomene” (knjigu je s francuskog prevela Ivanka Pavlović, a za štampu priredila Ljubinka Trgovčević). Jedan primerak “Uspomena” se nalazio kod bivše kraljice, dok je drugi dospeo u Vatikanski arhiv gde se i danas čuva.

U izvanrednoj monografiji “Gospođa iz velikog sveta” (Beograd 2006), Feliks Pašić daje dosta detalja o Miri Trailović koji podsećaju na njeno građansko poreklo i njene pretke. Mišljenje da je u Mirinom karakteru bilo i “nečeg infantilnog”, Predrag Bajčetić objašnjava njenom vezanošću za Obrenoviće i uspomene na njih. Imala je sakupljačku strast i često je, kako se govorilo, volela da obilazi pariske buvljake. Pored toga, tragala je za stvarima svojih predaka i nastojala da uredi životni prostor kao muzej lepih uspomena.

Odrasla u stilskom nameštaju želela je da u svom stanu sačuva jedno vreme, negujući duh otmenih beogradskih kuća. Lepe stvari donosila je iz celog sveta, i stvorila je vredne kolekcije satova, slika, figurina, predmeta primenjenih umetnosti. Kao što su stvari kojima se okruživala imale svoju istoriju, tako je i na njoj uvek bio neki detalj koji je podsećao na njeno građansko poreklo. Imala je običaj da diskretno kaže da je zlatna ogrlica pripadala “toj i toj“ dami sa dvora, a da je broš koji je stavila nosila kraljica Natalija.

Mira Trailovic - foto 2

     Mada njeno poreklo nije uticalo na komade koje je birala da režira, svakako da je korspondencija poslednjih Obrenovića koju je Mira posedovala, u velikoj meri doprinela da u Narodnom pozorištu u Beogradu postavi “Konak” Miloša Crnjanskog. Feliks Pašić nam otkriva da se za ovu režiju pripremala dugo i temeljno. Doživljavala ju je intimno, kao ispunjenje dvostrukog duga – prema svom piscu Milošu Crnjanskom, i svojim Obrenovićima. Pažljivo je iščitavala građu u Istorijskom arhivu, ali i uranjala u ličnu zaostavštinu u kojoj je bila privatna prepiska poslednjih Obrenovića.

Da je Crnjanski njena dugogodišnja literarna i intelektualna opsesija, otkrila je u razgovoru sa Borom Krivokapićem: “Crnjanskog sam srela još u pričama mojih roditelja. S njima je bio gimnazijiski profesor i družili su se u mladosti. Prvi put sam se s njim srela u našoj ambasadi u Parizu, pre njegovog povratka u Jugoslaviju. Taj susret je za mene bio veoma impresivan.(…) Naš sledeći susret bio je u hotelu “Ekselzior“ u Beogradu. Pozvao me je na čaj. Tada sam upoznala njegovu divnu suprugu Vidu”.

Na prvoj probi “Konaka“, rediteljka, za stolom, uvodnu reč počinje citatom iz kritike Elija Fincija – “Miloš Crnjanski u “Konaku“ nije onaj Crnjanski koga smo voleli iz “Lirike Itake“, “Dnevnika o Čarnojeviću” i “Seoba“, gde je sav u jednoj grčevitoj senzibilnosti”, i još jednim citatom čuvenog kritičara: “pred nama je jedan novi Crnjanski – zauzdan, disciplinovan, bez lirske difuzije, samozatajan u stvaralačkom postupku”. Uvodna reč Mire Trailović, objavljena je u programu predstave. Pored ostalog, navedeno je da “mada u “Konaku“ nijedna činjenica nije izokrenuta, istorijska stvarnost nije u dovoljnoj meri prisutna”.

Trailovićeva napominje da neće izneveriti pisca, niti ga dopisivati “ako se komad integralno izvede u jednoj dramaturški izmenjenoj verziji“. Preplitanje scenskih događaja zasnovanih na autentičnim dokumentima, bez hronološkog reda, oduzeće “Konaku” jednu suvoparnu istorijsko-hroničarsku notu. Rediteljka, dalje, navodi da će “umesto operetske karikature, protumačiti antičku krivicu Aleksandra i Drage (…). Oni su ljudi koji su svoju privatnost stavili iznad istorijskih potreba svoga vremena. Srbi ne umeju da izmene svoja shvatanja koja imaju kada drže pušku i kada ratuju – oni mogu da govore i francuski, da ćaskaju u salonu, ali pravila se znaju – biti kralj ili kraljica toga naroda je rezultat surove zakonitosti pravila jednog poretka koji je prohujao”.

“Konak“ je premijerno prikazan 18. marta 1986. na sceni Narodnog pozorišta. Kralja Milana igrao je Branislav Ciga Jerinić, Nataliju – Svetlana Bojković, Dragu Mašin – Vera Čukić, kralja Aleksandra Obrenovića – Boris Komnenić, uz prisustvo većeg broja glumaca i statista. Kritika u predstavi nije našla ono što je nagoveštavao rediteljkin koncept. S druge strane, publika je “Konak” volela. Održao se na repertoaru pet sezona. Ovo nije bila jedina Mirina realizacija nekog dela Miloša Crnjanskog. Režirala je TV dramu “Maska”, koja je prikazana 1978. povodom godišnjice piščeve smrti, kao i “Roman u Londonu“ (u dve epizode), emitovan 6. i 7. februara 1989. na Televiziji Beograd.

Related posts:

Slavko Vorkapić
Nova Aleksandrijska biblioteka
Miloš Šajinović, savremenik novosadskih biblioteka sredinom 20. veka

5 Comments For This Post

  1. shaka zulu(f) Says:

    Velika, zaista!

  2. singe 021 Says:

    Moglo bi se reći da je zaborav greh i učestala pojava kod nemarnih naroda. Dok je Broz bio živ i neko vreme posle smrti, neprekidne kolone građana išle su da posete njegovo grobno mesto. Do pre samo nekoliko godina činila je to samo njegova udovica. Kad je tokom prethodne decenije sve više građana počelo da obilazi grobove poslednjih Obrenovića u kripti beogradske crkve Svetog Marka, sveštenici koji su do tada jedini prisustvovali parastosu kralju Aleksandru i kraljici Dragi, bili su ne malo iznenađeni.

    Obrenovići su za sedamdeset dve od 115 godina novovekovne srpske istorije dali Srbiji pet vladara – kneza Miloša, kneza Milana, kneza Mihaila, kralja Milana i kralja Aleksandra. Nije teško izračunati da su vladari ove dinastije vladali Srbijom tri godine duže nego Karađorđevići Srbijom i Jugoslavijom. Zanimljivo je da dok smo se 2003. povodom stogodišnjice “Majskog prevrata” podsećali dinastije Obrenović, nijedna od ove dve države nije postojala.

  3. Opsenar Says:

    Tokom niza decenija gospođa Mira Trailović činila je kičmu intelektualnog Beograda, prestonica ali i čitava bivša Jugoslavija imaju se čime ponositi jer je u njenom blistavom umu stvorena ideja o BITEFU, režirala je predstave koje se pamte, a ništa manje nije bio buran ni njen unutrašnji život. Jedna od plistavih anegdota koje i dan danas sa radošću priča prestonički pozorišni krug je kada je, tokom gostovanja u Južnoj Americi sa jednom od prestava, vozila autobus ulicama Meksiko Sitija…

  4. singe 021 Says:

    Naš poznati pesnik Laza Kostić bio je u Beogradu u noći 29. maja 1903. kada su ubijeni Draga Mašin i Aleksandar Obrenović. Kako je čuveni poeta bio stari pretplatnik pariskog “Figaroa”, on je već prvog dana ubistva poslao u Pariz četiri telegrama o samom događaju. Sledećih dana napisao je ukupno 19 izveštaja na preko 40 strana teksta. Tako su Kostićeve depeše o “Majskom prevratu” 1903, bile prva vest upućena jednom evropskom listu.

    Što se strane štampe tiče, ona je jednodušno osudila i žestoko napala čin ubistva srpskog kralja. Tada je atentat u Srbiji (“kutiji za iznenađenja”), obilato poslužio kao izvor svakodnevnih podsmeha, oštre osude kao i pretnje mnogih evropskih zvaničnika.

    U svojoj studiji “Jugoslovenske teme u francuskoj prozi”, Mihailo Pavlović piše o knjizi Pjera Lotija “Turska na umoru” (1913) i prikazu A. G. Matoša o istom delu. Matoš najpre sa čuđenjem konstatuje prelaženje Lotija, “romantične sanjalice i slikara egzotičnih predela”, na istoriju i politiku, a zatim izlaže osnovnu piščevu koncepciju – ugroženost “valjane Turske pune vrlina od strane surovih balkanskih naroda”. Matoš se osvrće na one delove gde Loti napada Srbe “žaleći za Aleksandrom i Dragom”.

    Roman Gijoma Apolinera “11.000 buzdovana” je izašao 1907, i nosio je obeležje erotske i pornografske literature. U trećem delu knjige izvesni Moni (okarakterisan kao “seksualni partner” srpskog vicekonzula u Bukureštu), prisustvuje sastanku “antidinastičkog komiteta” koji treba da izglasa smrtnu presudu “sramnome Aleksandru” i njegovoj “drolji od supruge”, Dragi Mašin, kako bi Petra Karađorđevića postavili na presto “njegovih predaka”.

    Svojevremeno je reditelj Živojin Pavlović pominjao da je u “Leksikonu seksualnih devijacija” koji je pre nekoliko decenija objavljen u Parizu, naišao na podatak da je jedan od atentatora (čije se ime ne pominje), lično ubio kraljicu tako što joj je “prosvirao sablju kroz polni organ, do grla, a potim obrisao sablju o dvorsku zavesu”.

  5. Pink Frojd Says:

    Tekst obiluje izvrsnim podacima. Sumnjam da širi auditorijum poznaje ovu Mirinu “obrenovićevsku” strast. Izuzetni podaci Singe 021. Zaista, Obrenovići su jedna od neispričanih priča srpske istorije. Dinastija koja je umela da pronađe ozbiljne saveznike za svoju zemlju i koja je generalno vodila, uz nekoliko – istine radi – potpunih promašaja, izuzetnu spoljnu politiku, baziranu na savezništvu za germanskim zemljama. Čitao sam upravo na ovom sajtu sjajan tekst o prepisci Miloša Obrenovića (koju su drugi za njega vodili, budući da je ovaj istinski veliki vladar bio nepismen), a negde je pomenuta i istinita priča o spašavanju manastira Hilandar od strane kralja Aleksandra Obrenovića, koji i danas tamo ima status pun poštovanja. 1903. godina je jedna od najtužnijih godina novije srpske istorije. Još jedna od grdnih grešaka ovog brzopletog naroda…
    Inače, zaista divan tekst o velikoj umetnici…

Ostavi komentar