Archive | July, 2012

Baba Penavuša

Posted on 29 July 2012 by heroji

Pero Zubac

„…Tamo, tamo da putujem,

tamo, tamo da tugujem;

da čujem one stare basne,

da mlijeko plave bajke sasnem;

da više ne znam sebe sama,

ni dima bola u maglama.” (Tin Ujević, „Odlazak”)

Prva kuća levo, na ulazu u selo Oklaje, ponad Lištice, u prelepom predelu žuborave vode i zelena raslinja u kome se prepoznaje miris Mediterana, kuća je Naletilića. Lepa, domaćinska. U prizemlju, u garaži, radi čudesni skulptor Sofija Naletilić, poznatija u svetu znalaca likovne umetnosti, kao Baba Penavuša. Za nas, rođene i odrasle u Hercegovini, jasno je da je to Penavuša od devojačkog prezimena Penavić, a ono baba nije znak obeležavanja starosti nego reč od milja, sinonim prostodušnosti i dobrote.

Bejah onomadne u Lištici, u svojoj Gimnaziji, u svom Đačkom domu, u samostanu okružen blagošću i predusretljivošću gvardijana i fratara, bejah posle mnogo godina među svojima, među prijateljima, školskim drugovima, videh da su svi, baš svi, uspeli u životu, uspešni privrednici, društvenopolitički radnici, prosvetari, lekari, umetnici, privatni preduzetnici, vratih se sretan što je tako. Dobro, kriza je svuda, ali sam se sa tog putovanja vratio nekako sigurniji, manje zabrinut, ili je to u meni proradio neki odbrambeni mehanizam, potamnjeli projekat detinjstva i rane mladosti, koji mi je omogućio da „čujem one stare basne…” Tamo sam pisao svoje rane pesme, u seni granatog hrasta pred samostanom, tamo su moji prijatelji iz prelomnih godina, slike koje se ne zaboravljaju, prve ljubavi, čuvari mojih tajni, pa neću da sve to pod rebrima i pod grlom nazovem vraćanjem jer ja nisam ni otišao.

Jer godinama se spremam da posetim Babu Penavušu, da vidim uživo taj čudesni svet njenih skulptura, i nikad nije kasno jer sam sve to sada gledao drugim očima, prošao kroz tmuše i svetline, umoran od dobijenih i izgubljenih bitaka, prosvetljen i, za svaki slučaj, ogrnut nevidnom kabanicom skepse, sad sam gledao miran kao da sam iz drugog sveta. Penavuša i ja smo se sporazumeli skoro bez reči. Sofija Naletilić, ta preblaga, mudra starica, dečje duše i mudrosti vrača sveznadara, počela je da vaja u šezdesetim godinama, negde 1965. godine i tad je taj dugo godina potiskivani dar božji počeo da se uliva u drvo, dokon svet počeo je da priča kako Penavuša pravi nekakve ptičurine. Ali igra je kratko trajala. Čulo se, videlo se, svet je počeo da se interesuje, vajar Sofija Naletilić ulazi u enciklopedije, o njoj pišu najbolji naši i strani znalci likovnih umetnosti, Baba odlazi u svet i nosi, odnosi, čar svoga umeća i sveta u kome je živela i živi, Penavuša postaje ambasador Hercegovine.

Animalistički svet u skulpturi Penavušinoj začuđava pre svega specifičnom nesavršenošću (ili pak savršenošću) forme, njene ptice, kornjače, jagnjad; njene sove, tumači mudrosti, njeni ljudi, gorštaci, sav taj svet, zbijen na policama, u isto vreme je i prozor beskraja i Nojeva barka, na kojoj su svi, na kojoj smo svi, zatečeni i zatočeni na putu u drugo bivanje, u tih dvadesetak kvadrata, u polumraku, tajna je velika, tajna unutarnjeg svetla koje izbija iz specifičnih, jarkih Penavušinih boja, svetle ptičje oči, pomiču se kornjače, odjekne poneka škrta Penavušina rečenica: „Neka naših ljudi svugdje.”

Kaže mi: „Tvoja sova nema oči pozadi. Tebi to ne treba.” A u Penavušinim skulpturama su priče, poruke, narodna mudrost, poslovice, zagonetke, sav dar naroda koji je pokuljao iz njenih težačkih a blagih ruku. Čarolija narodnog dara.

Cenjeni likovni teoretičar Josip Depolo, u jednom eseju o Penavuši, između ostalog je zapisao:

„Slučaj Sofije Naletilić Penavuše, nazovimo ga tako, možda bi trebalo osvjetliti iz nekoliko različitih uglova. Za mene je posebno zanimljiva ova sedamdesetogodišnja hercegovačka seljanka sa stanovišta perfektno savladane forme, što istovremeno znači sa metjerskog stanovišta. To je barem poznato da se ne može izreći jedna suvisla misao bez vladanja jezikom, a kod Penavuše to znači da je savladala zanat koji je njezin oblikovni jezik.”

Penavuša je majstor nad majstorima, ona lako vaja, ne muči drvo i ne muči se sa drvetom, skulpture su u njoj, ona ih iznosi u svet kao slike iz detinjstva, jarke i tople, ona kroz skulpture živi svoje drugo, mudro detinjstvo. Kada sam ušao u atelje, onako u crnini, skroz, podsetila me je na vrača u tami šume, ali oči su svetlele.

Blagost, toplina, mudrost. Jedan veliki, dragoceni umetnik otvara se u priči, tek uz kafu, u miru porodičnog razgovora, okružena slikama Murtića, Večenaja, Šercara, Croate, Labaša, Afana Karla de Rivere, a još vidim, dok sam ispisivao pesmu zahvale u knjigu prijatelja Babe Penušave, lavove, magarce, kornjače, kako izlaze iz ateljea i odlaze u guste lištičke šume.

U miru smo čitali pesme darovitog mladog pesnika Dinka Zovka, jednog od mlađih u Penavušinoj porodici, pa jednu strofu iz pesme „Krik duše” zapisujem kao otpozdrav:

„Ako nemam nikome priznati svoju tugu

I ako nemam kome reći sreću svoju,

Ja ću sam krenut prema jugu,

Sebi kriknut radost, kriknut tugu moju.”

Sa jugom sam počeo ovaj zapis, sa jugom i završavam. Reče Penavuša: „Da bude mira trista godina”. Da bude.

 

Comments (1)

Tags: , , , , , , , , , ,

Evgenija i Regina

Posted on 29 July 2012 by heroji

Pero Zubac

 

Evgenija i Regina

 

Neshvatljivo je, a i ostati će često tako, kako se putevi ljudi, knjiga, pisama, sudbina, ukrštaju i kako se, najednom, posle mnogo godina, u nekoj nesanoj noći, stoče u jednu tačku: tačku prosvetljenja i sve postaje jasno i svetlo kao odora na Vermerovim likovima.

Sećanje na neku knjigu, koju ste davno, možda još u ranom detinjstvu čitali, odjednom će se obnoviti u času suočavanja sa nekom knjigom netom napisanom ili nekom slikom s kojom se prvi put susrećete. Tako biva, podsetite se.

Imao sam prijatelja koji je znao da provede ljude kroz jednu iračku pećinu kroz koju se bez teškoća probijaju samo profesionalni vodiči. Bio je veliki pesnik. Živi su svedoci da nikad pre tamo bio nije i da ih je proveo jer je znao sve hodnike. I sâm sam, jednom, neke davne ruske zime u Podmoskovlju, u jednoj dači u koju se ne ulazi bez posebnog poziva i razloga, dobro omamljen lepotom ruske zime, gostoprimstvom, dobrom ruskom vodkom i gruzijskim vinima, negde iza ponoći zamolio domaćina da me odvede na sprat i da u sobu koja gleda na šumu vidim onaj Rembrantov portret sa belom kapom. Čovek je prvo ubledeo, posle me dugo ispitivao kada sam pre bio tu i na kraju me odveo u sobu. Na portretu je slikar imao belu kapu. Rembrantovsku. Od ovoga bi majstori Danilo Kiš ili Esterhazi umeli napraviti priču.

Mladi Ivo Andrić 1912. godine dolazi u Zagreb, na studij, u onaj Zagreb koji je prema podacima iz 1910. imao sedamdeset i četiri tisuće stanovnika bez vojništva a u njemu je izlazilo 112 novina i časopisa, među kojima i dvanaest političkih dnevnika. Po podacima koje je brižljivo pratio i ispitivao pesnik Miroslav Karaulac i zabeležio u izvrsnoj knjizi „Rani Andrić”, pisac u Gornjem gradu u Jurjevskoj 25. najčešće posećuje porodicu Gojmerac. „Verovatno ga je Vizner (Ljubo Vizner, hrvatski pesnik, op. a.), koji je bio u srodstvu sa porodicom, upoznao sa kćerkama strojara na savskim šlepovima Rudolfa Gojmerca, Fanikom i Evgenijom, studentkinjama konzervatorija; u njihovoj kući je, kako se seća, prvi put slušao Šopenovu „Polonezu” koju je svirala starija sestra. Sa mlađom, Evgenijom, tokom narednih godina održavaće dosta učestanu prepisku koja nam ostaje kao najznačajniji izvor za praćenje njegovih duhovnih klima iz toga perioda; po ovoj prepisci biće nam, zbog stilske uzdržanosti pisama, teško odrediti prirodu ove veze, budući da su po ondašnjim dobrim običajima, pisma prethodno prolazila kroz roditeljsku kontrolu. Ta prepiska će potrajati sve do sredine 1915. godine. Te godine je Evgenija umrla od leukemije, u dvadesetoj godini života.” Rečenica o starim dobrim običajima uputila nas je na drugačije iščitavanje pisama Iva Andrića gospođici Gojmerac, te preporučujemo iščitavačima Andrića, zaljubljenicima u male tajne prepiski, da pronađu pisma Evgeniji.

Inače, sa sačuvanih fotosa, da se zaključiti da je gospođica Gojmerac bila nežna, produhovljena, ne izrazito lepa ali ju je pogled otvarao i razdvajao je od devojačke skladne figure. Za ono vreme u kulturnim krugovima Zagreba Evgenija je bila faktum, pa će i Miroslav Krleža u svojim dnevnicima ostaviti zapis iz 1915: „Umrla je Evgenija Gojmerac, a ljudi prolaze Jurjevskom kao da se nije dogodilo da je umrla Evgenija Gojmerac. Fraza da život teče dalje, to nije ni mrvu mudrije od te blesave fraze i tako ljudi teku Jurjevskom, doista dalje, kao da Evgenija Gojmerac nije umrla.”

Priroda ovih zapisa ne daje nam mogućnosti da analiziramo pisma, a citiraćemo za radoznalog čitaoca jedno sa broda „Višegrad” koji ga je nosio avgusta 1914. iz splitske ka mariborskoj tamnici, u stvari, ceduljicu, koju je zacelo uspeo da doturi nekom dobronamerniku na obali: „Draga, mala Evgenia, pozdravljam te s ’Višegrada’ i blagodarim na nežnostima i poklonima koje nisam video i koje – Bog zna hoću li vidjeti. Ali hoću! Možeš mi pisati gdje budem ako ti se – možda – javim, ali svakako me zadrži u dobroj uspomeni, jer sam tvoj blagodarni prijatelj, Ivo Andrić, sasvim bijedan čovjek.”

Krajem 1913. godine u Beču, gde beše prešao na drugu godinu studiija, Andrić se u jednoj knjižari prvi put susreće sa delima danskog filozofa Serena Kjerkegora, zapravo otkriva njegovo delo u dva toma „Ili, ili”, štampano 1911. kod jenskog izdavača Eugena Didrihsa. Ove će nam se knjige kao značajan faktum pojaviti u zapisima Nika Bartulovića, Andrićevog druga sa robije, jer je, kako je u predgovoru „Ex Pontu” zapisao, Kjerkegor bio Andrićeva tamnička lektira. Svakako, bitno je da se radi o glavnom Kjerkegorovom filozofskom delu u kojem „iznosi osnove svoga shvatanja egzistencije, i u završnom svođenju identifikuje faze u kvalitetu življenja, uspostavlja etape egzistencije – estetsku, etičku i religioznu – tri mogućnosti da se živi – u trenutku, uvremenu, i u večnosti.” (Delo počinje rečenicom „Šta je pesnik? To je nesretan čovek…”) Ivo Andrić je nerado prihvatao poseban Kjerkegorov uticaj na njegovo delo, čak se i ogradio od mogućih pogrešnih tumačenja: „Ja sam među svojim knjigama imao tada i zbirku francuskih ljubavnih priča. U zavežljaju se, dakle, umesto Kjerkegora, mogla naći knjiga ljubavnih priča. I kasnije bi se to verovatno tumačilo… ”

Vratimo se Kjerkegoru i jednom bitnom eseju Đerđa Lukača: „Seren Kjerkegor i Regina Olsen”, u kojem ovaj znani mađarski filozof objašnjava jedan period Kjerkegorovog stvaranja odnosom prema Regini Olsen, jednom neuspešnom, namerno neuspešnom ljubavlju.

Sve što je činio u ljubavi, Kjerkegor je činio da odvoji od sebe Reginu Olsen, misleći da je zbog svog osobenjaštva i mračnjaštva ne zaslužuje. „Kada su se rastali, Regina Olsen je među svojim mnogim plačnim molbama i pitanjima” onako detinjasta zapitala filozofa hoće li bar nekada misliti na nju i to je pitanje kažu postalo lajtmotiv čitavog Kjerkegorevog života.

Pročitajte ovaj esej, Andrićeva pisma, knjigu „Ili, ili” i pogledajte ponovo fotose žena koje ste voleli ili volite. Nađite neki snimljen u hodu na Stradunu, u Trogiru, negde na planini, pogledajte ga i potražite slučajno snimljena lica prolaznika, lica u drugom planu, lica na koja nikada niste obraćali pažnju. Tražite fotose gde je vaša draga u gomili, na ulici, na mostu, dobro razmotrite lica. Da li ste nekoć posle sreli nekoga, da li ste neku slučajnu prolaznicu, zabeleženu objektivom iza lica vaše drage, zavoleli? Prvo sreli, pa, dabome, zavoleli? Niste? Možda ćete.

Comments (2)

Tags: , , , , , , , ,

Ferenc Bodrogvari

Posted on 29 July 2012 by heroji

Pero Zubac

Ferenc Bodrogvari

Ferenca Bodrogvarija slušao sam prvi put na nekom, sada već ne pamtim kakvom savetovanju, pamtim dvoranu sa visokim prozorima, kroz koje su se mogli posmatrati vrhovi drveća i njihovo njihanje na vetru, jer bio je to način da se pobegne od ispraznosti i suvoće onoga što se sluša i ja sam to umeće primenjivao i toga dana, a bio je kraj jeseni i ruj u granju, sve dok nije progovorio Bodrogvari, i već posle nekoliko njegovih rečenica u dvorani se prostrla tišina, on je govorio jednostavno, u slikama, razložno i zanimljivo i moje oči nisu više tražile bilo kakvu sliku iza visokih okana.

Posle sam se malo raspitao o njemu, pročitao njegove eseje po časopisima i nabavio knjigu „Slobodno vreme i sloboda”, izdanje Radničkog univerziteta „Veljko Vlahović”, u Subotici, godine 1976. Tu knjigu sam ponovo iščitao ovih dana. Ona je sada mnogo aktuelnija, čini mi se, nego u vremenu kada je objavljena. Pisana je onim pitkim filozofskim jezikom kakvim se Bodrogvari odlikovao i čita se kao najlepša beletristika. U njoj su malo u manjem broju utkani oni meandri u mišljenju na koje je mogao naići onaj koji sluša Bodrogvarija dok govori u običnom razgovoru ili na katedri. Nije čudo što su ga studenti toliko poštovali i voleli.

Knjiga je tobože o slobodnom vremenu a delatno, u stvari, o slobodi. U Predgovoru piše i ovo: „…Ukoliko, prema tome, u izlozima neke knjižare nailaze na knjigu čiji naslov sadrži u sebi neku aluziju na slobodno vreme, ili pogotovo kada izravno ističe slobodno vreme kao svoj sadržaj, čitaoci s voljom i bez naročitog razmišljanja vade novčanik. Ljudi su skloni da poveruju kako se isplati uložiti koju paru, jer u dubini svoje duše su ipak ubeđeni da će zauzvrat, možda, dobiti čarobnu formulu životne mudrosti. Takva usmerenost govori nam o tome da u ljudima tinja čežnja za srećom, da su, dakle, onaj svakodnevni život procenili kao nesavršen i da osećaju potrebu njegove izmene, poboljšanja…”

 

Na formu ove osnovne teze ispisana je ova pitka, mudra i jednostavna Bodrogvarijeva knjiga. Ona posmatra čoveka u različitim društvenim sistemima, analizira vrednosti određenih sistema, mane i vrline, i upućuje na ono osnovno da je u biti osnovni filozofski problem kako ostvariti pravo na život dostojan ljudskog bića. Primeren čoveku.

Delovi o kulturi i umetnosti nisu nimalo izgubili jarkost iskaza. Kao da se ništa u vremenu menjalo nije, da smo tu kao što smo bili a da su sve promene, sem naglog osiromašenja, samo perifernene i nebitne pojavnosti i jurnjavi istorijskog točka ka svome kraju ili početku novog kretanja. I sve to u stalnoj i sveprisutnoj nesigurnosti čovekovoj u prostoru i vremenu.

„Stoga, ta veličanstvena nesigurnost, tj. pokretačka snaga ljudskog napretka, sila koja nas tera na stalno preispitivanje svojih mogućnosti, zahteva od nas da ne ostanemo na opisu sigurnih pojava. Ta nesigurnost nas tera da tragamo za onim skrivenim pokretačima ljudske prakse, koji s v e  s i g u r n i j e, zasnovanije mogu otkloniti postojeću egzistencijalnu nesigurnost življenja, da bi na osnovu stvaranja slobodnijih odnosa otvarali nove vidike, nova, nesigurna polja istraživanja. Stvar je veoma prosta: čovek hoće da otkloni nesigurnost koja je posledica vladavine od njega nazavisnih (otuđenih) sila, da bi sa svog, slobodnog stanovišta mogao proceniti svoje mogućnosti, svestan toga da ta procena nikada nije stopostotnosigurna i da odgovornost za prihvatanje rizika uvek ostaje čovekova.

U suprotnom slučaju, osećanje sigurnosti može biti obezbeđeno pribegavanjem utočištu nekih viših sila, srozavanjem sebe na prilagođavalački nivo nekritičkog zdravog razuma. Cena je, međutim, tada previsoka: sloboda čoveka.”

Koje je ovo vreme u kojem mi sada tragamo za smislom slobode? Da li smo cenu platili ili nas plaćanje tek očekuje? Koja je to sloboda koju smo izborili na planetarnom nivou svesti? Gde smo i kako ćemo?

Pitanja zapisujem kao da ih sejem u vetar. Odgovori su, opet, u starim knjigama. Uporedo sa iščitavanjem Bodrogvarija, vratio sam se, po pitkosti filozofskog ispisa, njemu bliskog francuskog filozofa, skoro zaboravljene Simone Vej, na koju nas ponovo podsećaju Bela Hamvaš i Česlav Miloš u svojim esejima. U njenoj knjizi „Ukorenjivanje” ima i ovaj stav:

„U periodu društvene stabilnosti, kad, osim, izuzetaka, oni koji se nalaze u anonimnosti u njoj više-manje i ostaju, kad čak i ne misle da iz nje iziđu, narod ne može da se oseća kao kod kuće u patriotizmu koji je zasnovan na ponosu i sjaju slave. U njemu je podjednako tuđinac kao u salonima Versaja, koji su njihov izraz. Slava je suprotnost bezimenosti. Ako vojničkim slavama dodamo književne, naučne i druge, on će se i dalje osećati strancem. Saznanje da su neki od tih Francuza prekrivenih slavom izišli iz naroda neće mu u stabilnom periodu doneti nikakvu utehu; jer, ako su iz njega izišli, više mu ne pripadaju…”

Krajem sedamdesetih, kada naš raskol, rasap, rasulo, nisu bili na vidiku, letovao sam nekoliko leta sa Bodrogvarijem, na Koločepu, malom ostrvu kod Dubrovnika, koga meštani nazivaju Kalamota, dugački ribarski štap u prevodu sa meštanskog jezika. Čak je Bodrogvari na kraju jednog leta kupio staru kuću na kraju Donjeg Čela, na rivi, negde ispred Vile „Ruža”, gde smo obično sedeli u duge dane pitomih davnih leta. Razgovarali smo samo o letnjim temama i razmenjivali štampu do koje se teško dolazilo. Bilo je divno sedeti sa njim i ćutati.

Sve što bih sada još napisao ima u pesmi Marije Šimoković, divnoj pesmi, „Mali sumrak” iz „Rukoveti” broj 5, iz 1984. godine. Na nju strpljivog čitača ovih mojih sećanja, s pijetetom, upućujem.

Comments (1)

Tags: , , ,

Stanislav Preprek

Posted on 26 July 2012 by heroji

Aleksandar Radović

Stanislav Preprek, kompozitor, pesnik, bibliotekar (1900, Šid – 1982, Petrovaradin)

 

Potiče iz stare petrovaradinske porodice. Otac Matej je bio finansijski službenik u tom i drugim manjim mestima Vojvodine. U periodu od 1905. do 1909. godine porodica Preprek živi u sremskom selu Čerević, u kojem Preprek pohađa osnovnu školu. Od 1914. do 1918. godine pohađa učiteljsku školu u Petrinji, gde je stekao prva muzička znanja i počeo da komponuje. Bio je đak dirigenta, kompozitora i violončeliste Vladimira Stahunjaka, a kod istog profesora se i privatno usavršavao. Kao učitelj službuje u Novoj Kapeli, Petrovaradinu i Maradiku, a penzioniše se u gradu podno Petrovaradinske tvrđave 1948. godine. Vid potpuno gubi 1959, ali uprkos toj činjenici nastavlja s radom u petrovaradinskoj biblioteci „Vladimir Nazor”, gde vodi bibliotečke zbirke do 1965. godine. Stanislav Preprek umire u Petrovaradinu 1982. godine, a sahranjen je na novomajurskom groblju u tom mestu.

Kompozitor, orguljaš, horski dirigent, „muzički pisac” i esejista, melograf, pesnik, prevodilac i bibliotekar, Preprek se najpotpunije izrazio tokom službe u Maradiku (1921-1926). Tu je, u tišini, mogao da komponuje, čita, piše i stiče vrhunska znanja iz istorije umetnosti, nauke i filozofije. Poliglota, uspostavlja i sjajne međunarodne kontakte, a ovi su mu otvorili vidike prema evropskim „muzičkim laboratorijama”. U potpunosti ovladavši muzičkim, pesničkim i nažalost, samo donekle likovnim govorom, Preprek je iza sebe ostavio tri stotine pesama, sedam stotina kompozicija (posebno crkvenih dela za orgulje), mnogo prevoda sa orijentalnih jezika. Antologijski je Preprekov prevod sumersko-vavilonskog Epa o Gilgamešu, koji je objavljen u više izdanja i štampan kao školska lektira.

Osim slepila koje ga je samo privremeno odvojilo od umetničkog stvaralaštva, Stanislav Preprek tokom Drugog svetskog rata doživljava ličnu tragediju. Gubi sina jedinca Kazimira, momka izuzetnog slikarskog talenta.

O Stanislavu Prepreku se danas, trideset godina nakon smrti, piše sve više. Osim Đura Rajkovića, čuvara Preprekove muzičke zaostavštine, o autoru zbirke Pred tminama (Petrovaradin, 1955), muzičke i tekstualne zapise su ostavili Tibor Hartig, Rudolf Bruči, orguljaš Mato Lešćan, Draško Ređep…

Comments (2)