Ilija Bakić

Život iz vizure žena 

 

„Goli život“ Alis Manro; izdavač Agora, Zrenjanin, 2013.

 

U FOKUSU

Alis Manro, dobitnica Nobelove nagrade za književnost za 2013. godinu nije nepoznata ovdašnjoj čitalačkoj publici. Posle sporadičnih pojavljivanja u periodici i knjige „Lišaj“, koju čine dve novele, početkom 1990-tih objavljene kod Zajednice književnika Pančeva (urednik Bogdan Mrvoš), zahvaljući agilnoj izdavačkoj kući „Agora“ iz Zrenjanina, koju vodi Nenad Šaponja, u prethodnih par godina objavljene su tri knjige Alis Manro (zbirke priča „Bekstvo“ i „Previše sreće“ i roman „Životi devojaka i žena“) a upravo je iz štampe izašla zbirka „Goli život“, koja je i u svetu objavljena 2013. godine. (Kao svojevrsnu pohvalu podsetimo da je „Agora“ bila izdavač i romana Doris Lesing, takođe dobitnice Nobelove nagrade za književnost i to pre nego je autorki dodeljena ova prestižna nagrada).

            Alis Manro (1931), po jednodušnim ocenama kritičara spada u najznačajnije prozaiste u rodnoj Kanadi ali i na svetskoj sceni, često je nazivana i „Kanadskim Čehovom“. Tokom svoje spisateljske karijere koja traje više od četiri decenije, Manro je uspela da se odupre literarnoj napasti-imperativu pisanja romana tako da je, osim pomenutih „Života devojaka i žena“, njeno stvaranje fokusirano na kraće forme – priče i novele u kojima ona majstorski, tiho i svedeno, uspeva da izrazi svoje ideje. Druga odlika njenog opusa je posvećenost ženskoj verziji sveta i stvarnosti, kao svojevrsnom parnjaku i kontrapunktu muškom svetu. Ovakav stav ne podrazumeva zastupanje ili propagiranje feminističkih stavova (ni blažih ni militantnih) mada se ne može reći da Manro nije svesna tog nivoa percepcije njene proze. Ipak, spisateljica se opredelila da prati sudbine junakinja a čitaocima prepusti izvođenje zaključaka.

 

REČ KRITIKE

„Goli život“ čini 14 priča od kojih su finalne četiri autobiografske (i to je, kako kaže autorka, prvo i poslednje što ona ima da kaže o svom životu). Glavni i težišni junaci ovih priča, kao i u dosadašnjim delima Manro, jesu žene, različitih starosti (od devojčica, devojaka i žena do starica), koje uglavnom žive u malim, provincijskim gradovima Kanade pokušavajući da svoj život organizuju smisleno i efikasno, uvek se iznova odupirući  svakovrsnim nedaćama. Male zajednice između sela i megapolisa, između zajednice u kojoj svi poznaju i žele da poznaju svakoga i onih u kojima niko ne poznaje nikoga niti to želi, dakle one koje nude malo solidarnosti i malo anonimnosti, pozornica su trauma odrastanja, stasavanja, izgradnje porodice, sprečavanja njenog raspada, promene emotivnih odnosa sa bračnim drugom i decom te nedoumica i trauma koje žena nosi u sebi i pokušava da preboli. Četiri autobiografske priče prate odrastanje devojčice u takvoj sredini i porodici koja je u varljivoj emotivno-materijalnoj ravnoteži.

Pošto se bavi „običnim“ životom Manro nominalno opisuje fizičku svakodnevicu razapetu između materijalnih nužnosti, porodičnih interakcija, pozicioniranja u društvu i mentalnih odraza doživljenog. Otuda se trivijalije preklapaju sa njihovim promišljanjima odnosno duhovnim i emotivnim uzletima. Spisateljica neosetno, bez insistiranja, vodi junake (i čitaoce) kroz razna životna stanja/faze zbog čega se često čini da priče besciljno plutaju sve dok se, u finalnim rečenicama, fragmenti ne sklope u zapanjujuću celinu. Ponekad, Manro odabire drugačiju strategiju i priču okončava nenadano izbacujući tako čitaoca iz lagodne, prepoznatljie kolotečine.

Proza Alis Manro ukorenjena je u psihološkom realizmu izdignutom do vrhunaca literarne i umetničke uverljivosti.

Velika Mira Trailović

 Siniša  I. Kovačević

U nekoj od skica za portret Mire Trailović, savremenici će odlučiti da nezaboravne profesionalne trenutke oplemene svojim sećanjima, istoričari teatra da ukažu na najblistavije momente u njenoj karijeri, poštovaoci da su bili verni pratioci mnogih događaja koji su se odigrali na pozorišnoj sceni i o kojima je pisala novinska kritika. O uspesima Mire Trailović pisaće se i dalje. Biće tu retrospektivnih izložbi, materijala za ozbiljne studije o pozorišnom menadžmentu, evociranih uspomena i anegdota o kojima će govoriti nečiji tekstovi i memoari.

Kada je ugledni vizantolog ruskog porekla (G. Ostrogorski) izrazio svoju fasciniranost Mirom Trailović, u tvrdom jezgru veterana starog Ateljea 212, koji je dobar deo vremena provodio u institucijama poput “Srpske kafane” ili čuvenog pozorišnog bifea, ubrzo je smišljen naziv za kombinaciju onižeg vizantologa i korpulentne upravnice pozorišta u tadašnjoj ulici Lole Ribara – “vizantijska freska i Meštrovićeva karijatida”.

Svoju omiljenu upravnicu će u vreme prikazivanja čuvenog Kopolinog filma, muške kolege i prijatelji iz Ateljea, zbog svoje sposobnosti i energije, duhovito prozvati “mama Korleone”. Kažu da je Mira zvanično sa neodobravanjem gledala na ovaj nadimak, ali joj je on zapravo laskao jer ja na duhovit način potvrđivao njeno liderstvo. U isto vreme, bilo je poznato kako je “prva dama avangardnog teatra”, osnivač  BITEF-a i vatreni promoter “novih pozorišnih tendencija”, znala da tako lako pusti suzu prateći sa uživanjem na televiziji nekakvu klasičnu melodramsku limunadu.

Donkihotovski borac, gvozdena dama, tigrica sa baršunastim kandžama, pozorišna lavica, odlučna, preduzimljiva, “velika mama“, svetska žena, fenomen – samo su neki od epiteta, etiketa, metafora koji su najčešće bili u upotrebi kada se govorilo o Miri Trailović. U doživljaju Ljubomira Simovića, ona je “eruptivna kao vulkan”, dok Mihiz, u svom duhu, daje osoben opis Trailovićeve – “Ona ima autentični šarm svetske dame, radni kapacitet jednog amalina (nosača, S. K.), komunikacionu frekvenciju moćne radio-stanice, informisanost jedne enciklopedije i prirodnu upornost kompresora. Govori sve važnije evropske jezike, čak i one koje ne zna. Ima kockarski smisao za rizik, veoma diskretno korigovan domaćičkom opreznošću”.

     Kada su govorili da je “svetska žena”, u tome je bilo i nečeg potcenjivačkog. Nije se obazirala na zlurade komentare, budući da je ovu kvalifikaciju prihvatala na pravi način, smatrajući sebe “građaninom sveta” koji se opire svemu što je lokalno, provincijalno, parohijalno, što je omeđeno granicama država i kultura. Poštovala je Žan-Luj Baroa i Madlen Reno. Šarmirala je Ežena Joneska koji je dolazio u njen Atelje 212, dok je on nju, isto tako srdačno, primao u svom stanu na Monparnasu. “Zapalila” je, kažu, i jednog Sartra i uzbuđivala “ljubitelja dama”, čuvenog šekspirologa Jana Kota.

Mira se nije trudila da ospori nijedan od epiteta koji su stavljani uz njeno ime, čak bi se reklo da je, sa posebnim, neuporedivim smislom za stvaranje medijskog imidža, javnom bilansu svojih osobina neprestano dodavala nove, podupirući predstavu o ličnosti iznad standardnih mera i merila. Sama je u jednom trenutku izjavila – “Nikada mi niko nije poslao nezarađeni novac, nikada nisam dobila na lutriji, nikada ništa nisam lako postigla. A kada godine budu prošle, ostaće anegdote i etikete koje najmanje podnosim – da sam bila snalažljiva, entuzijasta, uporna, lepršava…”.

Kraljevčanka po rođenju, Mira je dubokim porodičnim korenima bila vezana za Beograd. Aleksa Simić, čukundeda po majčinoj liniji, u prestonicu je došao iz Srema. Najpre pisar u kancelariji kneza Miloša, u istoriji će ostati zabeležen kao jedan od istaknutih ustavobranitelja i ministar inostranih poslova Kneževine Srbije. Njegov sin Milan A. Simić, bio je upravnik Narodnog pozorišta, ali i poznat po tome što je za godinu dana ispraznio pozorišnu kasu. Ženidbom Milanovog sina i ćerke Koste Cukića, stvorena je jedna od najmoćnijih porodica koja je profesionalnim angažmanom i svojim ugledom uživala poverenje dinastije Obrenović.

Kao što je poznato da je među Simićima bilo zaslužnih, tako se zna da je Kosta Cukić bio jedan od najznamenitijih Srba 19. veka. Ekonomist i političar, on je kao ministar prosvete za vreme kneza Miloša transformisao Licej u Veliku školu (1862), a Društvo srpske slovesnosti pretvorio u Srpsko učeno društvo. Bio je prvi ambasador nezavisne Srbije u Beču, a kao ministar finasija uveo je bakarni novac. Napisao je prvo sistematsko ekonomsko teorijsko delo kod nas (“Državna ekonomija”), a Cukićevi biografi beleže da je objavio udžbenik srpske gramatike, ali i “udžbenik preferansa“. Briljantan student Univerziteta u Hajdelbergu je, kako će se pokazati, prošao i visoku školu kartaških igara.

 

Vlasnik pisama poslednjih Obrenovića

 

Mira Trailović je bila ponosna na svoje poreklo, mada u vremenu posle Drugog svetskog rata to nije bilo preporučljivo isticati. Kada se 1949. venčala sa novinarom “Politike“ Dragoljubom – Gucom Trailovićem, pričalo se da su njega izbacili iz Partije sa obrazloženjem da se oženio “buržujkom”. Malo je poznato da je porodica Trailović bila vlasnik originalnih pisama poslednjih Obrenovića. Veći deo pisane građe nalazio se po svojoj prilici kod kraljice Natalije, jer je posle njene smrti 1941. pripao Fideliji Cukić, kraljičinom kumčetu, a kada je ona umrla, svu građu nasledila je njena rođaka Mira Trailović.

Reč je o porodičnoj i drugoj prepisci kralja Milana, kraljice Natalije i kralja Aleksandra s kojim se završavala porodična loza Obrenovića. Osim pisama kralja Aleksandra, zbirku su činile i putne uspomene kraljice Natalije (od 1863. do 1887), dva primerka njene knjige aforizama, objavljene u Beogradu (1897), kraljičina prepiska sa mnogim srpskim političarima, kao i nekoliko stotina pisama iz Natalijine četrdesetogodišnje prepiske sa Ružom Orešković. Navedena građa sadrži i niz dragocenih fotografija loze Obrenovića, njihovih prijatelja i drugih istaknutih ličnosti Srbije 19. i prve polovine 20. veka.

Želju Mire Trailović (preminula 1989) da celokupna zbirka (šest kutija građe) bude poklonjena SANU, izvršio je njen suprug Dragoljub. Zaveštanjem Trailovićevih ova institucija je postala bogatija za još jednu značajnu istorijsku građu prvorazredne vrednosti, posle čije obrade je naučnoj javnosti postao dostupan jedan manje poznat period naše istorije. Zahvaljujući višegodišnjem naporu Ivane Hadži Popović (kao priređivača i prevodioca), deo prepiske kraljice Natalije, koja sadrži nekoliko hiljada pisama i telegrama, najvećim delom pisanih na francuskom jeziku, objavljen je tokom 1996. u izdanju Narodnog pozorišta iz Beograda.

Na osnovu prevedenih originalnih rukopisa kraljice Natalije, koji su posle smrti Mire Trailović pohranjeni u Arhivu SANU, Srpska književna zadruga je u ediciji “Srpski memoari”, 1999. objavila sećanja kraljice Natalije Obrenović “Moje uspomene” (knjigu je s francuskog prevela Ivanka Pavlović, a za štampu priredila Ljubinka Trgovčević). Jedan primerak “Uspomena” se nalazio kod bivše kraljice, dok je drugi dospeo u Vatikanski arhiv gde se i danas čuva.

U izvanrednoj monografiji “Gospođa iz velikog sveta” (Beograd 2006), Feliks Pašić daje dosta detalja o Miri Trailović koji podsećaju na njeno građansko poreklo i njene pretke. Mišljenje da je u Mirinom karakteru bilo i “nečeg infantilnog”, Predrag Bajčetić objašnjava njenom vezanošću za Obrenoviće i uspomene na njih. Imala je sakupljačku strast i često je, kako se govorilo, volela da obilazi pariske buvljake. Pored toga, tragala je za stvarima svojih predaka i nastojala da uredi životni prostor kao muzej lepih uspomena.

Odrasla u stilskom nameštaju želela je da u svom stanu sačuva jedno vreme, negujući duh otmenih beogradskih kuća. Lepe stvari donosila je iz celog sveta, i stvorila je vredne kolekcije satova, slika, figurina, predmeta primenjenih umetnosti. Kao što su stvari kojima se okruživala imale svoju istoriju, tako je i na njoj uvek bio neki detalj koji je podsećao na njeno građansko poreklo. Imala je običaj da diskretno kaže da je zlatna ogrlica pripadala “toj i toj“ dami sa dvora, a da je broš koji je stavila nosila kraljica Natalija.

     Mada njeno poreklo nije uticalo na komade koje je birala da režira, svakako da je korspondencija poslednjih Obrenovića koju je Mira posedovala, u velikoj meri doprinela da u Narodnom pozorištu u Beogradu postavi “Konak” Miloša Crnjanskog. Feliks Pašić nam otkriva da se za ovu režiju pripremala dugo i temeljno. Doživljavala ju je intimno, kao ispunjenje dvostrukog duga – prema svom piscu Milošu Crnjanskom, i svojim Obrenovićima. Pažljivo je iščitavala građu u Istorijskom arhivu, ali i uranjala u ličnu zaostavštinu u kojoj je bila privatna prepiska poslednjih Obrenovića.

Da je Crnjanski njena dugogodišnja literarna i intelektualna opsesija, otkrila je u razgovoru sa Borom Krivokapićem: “Crnjanskog sam srela još u pričama mojih roditelja. S njima je bio gimnazijiski profesor i družili su se u mladosti. Prvi put sam se s njim srela u našoj ambasadi u Parizu, pre njegovog povratka u Jugoslaviju. Taj susret je za mene bio veoma impresivan.(…) Naš sledeći susret bio je u hotelu “Ekselzior“ u Beogradu. Pozvao me je na čaj. Tada sam upoznala njegovu divnu suprugu Vidu”.

Na prvoj probi “Konaka“, rediteljka, za stolom, uvodnu reč počinje citatom iz kritike Elija Fincija – “Miloš Crnjanski u “Konaku“ nije onaj Crnjanski koga smo voleli iz “Lirike Itake“, “Dnevnika o Čarnojeviću” i “Seoba“, gde je sav u jednoj grčevitoj senzibilnosti”, i još jednim citatom čuvenog kritičara: “pred nama je jedan novi Crnjanski – zauzdan, disciplinovan, bez lirske difuzije, samozatajan u stvaralačkom postupku”. Uvodna reč Mire Trailović, objavljena je u programu predstave. Pored ostalog, navedeno je da “mada u “Konaku“ nijedna činjenica nije izokrenuta, istorijska stvarnost nije u dovoljnoj meri prisutna”.

Trailovićeva napominje da neće izneveriti pisca, niti ga dopisivati “ako se komad integralno izvede u jednoj dramaturški izmenjenoj verziji“. Preplitanje scenskih događaja zasnovanih na autentičnim dokumentima, bez hronološkog reda, oduzeće “Konaku” jednu suvoparnu istorijsko-hroničarsku notu. Rediteljka, dalje, navodi da će “umesto operetske karikature, protumačiti antičku krivicu Aleksandra i Drage (…). Oni su ljudi koji su svoju privatnost stavili iznad istorijskih potreba svoga vremena. Srbi ne umeju da izmene svoja shvatanja koja imaju kada drže pušku i kada ratuju – oni mogu da govore i francuski, da ćaskaju u salonu, ali pravila se znaju – biti kralj ili kraljica toga naroda je rezultat surove zakonitosti pravila jednog poretka koji je prohujao”.

“Konak“ je premijerno prikazan 18. marta 1986. na sceni Narodnog pozorišta. Kralja Milana igrao je Branislav Ciga Jerinić, Nataliju – Svetlana Bojković, Dragu Mašin – Vera Čukić, kralja Aleksandra Obrenovića – Boris Komnenić, uz prisustvo većeg broja glumaca i statista. Kritika u predstavi nije našla ono što je nagoveštavao rediteljkin koncept. S druge strane, publika je “Konak” volela. Održao se na repertoaru pet sezona. Ovo nije bila jedina Mirina realizacija nekog dela Miloša Crnjanskog. Režirala je TV dramu “Maska”, koja je prikazana 1978. povodom godišnjice piščeve smrti, kao i “Roman u Londonu“ (u dve epizode), emitovan 6. i 7. februara 1989. na Televiziji Beograd.

 

Dragan Uzelac

 

 Edgar Alan Po

 

 

… Oni koji snevaju po danu saznaju mnoge stvari koje izmiču onima koji snevaju samo noću…            

 

Edgar Alan Po

 

… Od ponora do ponora, tri stepena Poova gledanja na svet i na čoveka, jesu: materija, duša, duh, ili drugim rečima: proza, poezija, metafizika, ili još drugačije: intelekt koji hoće istinu, poezija koja hoće lepotu, duh koji hoće moral. Pesnik, vidimo, stavio je poeziju na sredinu i vezao je za čovekovu dušu…

                                                                     

Isidora Sekulić o Edgaru Alanu Pou

 

Američki književnik – pripovedač, pesnik i romantičar, Edgar Alan Po rođen je 19. januara 1809. godine u Bostonu, Masačusets. Čudesna i nemilosrdna sudbina ostavila ga je vrlo rano bez oca i majke – David Po i Elizabeta Hopkins Po, glumci putujućeg pozorišta, preminuli su ubrzo po njegovom rođenju. Sudbinski put budućeg pisca usmeriće ga ka gorčini i tami onih koji su predodređeni da sopstvenom žrtvom otvaraju nove vidike i razotkrivaju mistiku zaraslih i zaboravljenih čovekovih ovozemaljskih staza (kojima se iz straha, neznanja ili neverice veoma retko ide)…

 

…Može izgledati čudno, ali sada, kada smo se nalazili u samom ždrelu vrtloga, bio sam pribraniji nego dok smo mu se samo približavali. Odrekavši se svake nade, oslobodio sam se velikog dela onog straha koji mi je u prvi mah oduzeo svu snagu. Valjda je to bilo očajanje koje mi je napalo živce…

 

… Počeo sam razmišljati kako je to veličanstveno umreti na ovakav način i kako je bilo glupo što sam se obzirao na tako ništavnu stvar kao što je moj lični život, naočigled ovako čudesnog otkrovenja božje sile i moći…

 

Nakon smrti roditelja, usvaja ga trgovac duvanom Džоn Alan, koji mu omogućava školovanje u Engleskoj (1815–1820). Po povratku u Ameriku upisuje Univerzitet  Virdžinija, ali biva izbačen zbog kockarskih dugova. Nemila epizoda dovela je do toga da ga se odrekne i pomenuti usvojitelj Džon Alan, ali i da ubrza Poovo stvarno životno usmerenje ka književnosti i njegovoj čudesnoj misiji. Posle napuštanja škole, Po se pridružuje vojci, stiže do prestižnog Vest pointa, ali i odatle biva izbačen zbog neposlušnosti. Niz životnih padova i ivica ponora bili su više nego jak podstrek i inspiracija budućem književniku da svu svoju energiju, znanje, iskustvo, neobičnu intuiciju i imaginaciju usmeri ka pisanoj reči u naredne dve decenije – sve je bilo u njegovim i Božjim rukama … i peru… Usledile su brojne kratke priče, pesme, romani i teorijsko-kritički tekstovi, nešto što će obeležiti snažnim autorskim pečatom američku i svetsku književnost 19. veka. Od čoveka kojeg je sudbina veoma rano obeležila i uskratila za mnogo šta, vremenom će postati jedan od najznačajnijih pesnika, pripovedača, predstavnika američkog romantizma i urednika literarnih magazina.]

    Godine 1827. izlazi prva Poova zbirka pesama Tamerlan i druge pesme, da bi se potom okrenuo radu u časopisima Južni književni podsetnik (u Ričmondu, 1835–1837) i  Burtonov časopis za muškarce i Grahamov časopis (u Filadelfiji, 1839–1843), u kojima se pojavljuju neka od njegovih najpoznatijih dela. Godine 1836. Po se ženi trinaestogodišnjom rođakinjom Virdžinijom Klem koja takođe veoma rano umire, od tuberkuloze, dovevši pesnika do očaja i njegovog sve dubljeg potonuća u alkoholizam i svet opijata. Bila je to Poova velika i nikad prežaljena ljubav. Pesma Anabel Li (1849) posvećena je pokojnoj Virdžiniji i prikazuje svu raskoš njegovog pesničkog talenta i dirljivost muzikalnog jezika…

 

                            … U carstvu na žalu sinjega mora

                                 pre mnogo leta to bi –

                                 življaše jednom devojka lepa

                                 po imenu Anabel Li –

                                 i samo joj jedno beše na umu:

                                 to da se volimo mi…

                            … Anđele je zavist morila što su

                                 tek upola srećni ko mi:

                                 da! Zato samo (kao što znaju

                                 u onome carstvu svi)

                                 dunu vetar s neba i sledi

                                 i ubi mi Anabel Li.

                                 Ali mi nadjačasmo ljubavlju one

                                 što stariji behu no mi –

                                 što mudriji behu no mi –

                                 i slabi su anđeli sve vasione

                                 i slabi su podvodni duhovi zli

                                 da ikad mi razdvoje dušu od duše

                                 prelepe Anabel Li –

                                 Jer večite snove dok mesec sjaj toči,

                                 snivam o Anabel Li,

                                 po svu noć ja tako uz dragu počivam,

                                 uz nevestu svoju, uz život svoj snivam,

                                 u grobu nažalu, tu ležimo mi,

                                 a more huči i vri …

 

Uz briljantnu Anabel Li, Poova najpoznatija pesma postaće čuveni Gavran (objavljena 29. januara 1845. godine) – još jedna pesma o gubitku voljene, gubitku zaodenutom misticizmom. Narator oseća strah kada ga posećuje misteriozni gavran, koji često ponavlja zlokobne reči „nikad više”…

 

                            … Proroče il’ stvore vražji, đavole il’ tico, kaži,

                                 zaklinjem te nebom sklonim i Gospodom ponajviše,

                                 da l’ ću dušu namučenu priljubiti u Edenu

                                 uz devojku ozarenu koju svi mi snovi sniše,

                                 uz Lenoru kojoj ime serafimi podariše?

                                 Reče Gavran: ,, Nikad više” …

 

Pesničkoj slavi Edgara Alana Poa prethodile su znamenite Avanture Artura Gordona Pima (1838), njegovo najpoznatije delo – pripovetka o bizarnim doživljajima Pima… U dogovoru s prijateljem Avgustom, Pim beži od kuće i ukrcava se tajno na brod Avgustovog oca kapetana Bertranda. Dok se Pim krije u potpalublju, na brodu izbija pobuna posade i dolazi do krvavog obračuna među mornarima. Avgust, Pim i mornar Piters uspevaju da se odupru pobunjenicima i savladaju ih, ali bura uništava brod i njih trojica  (sa još jednim od pobunjenika – Parkerom) ostaju bespomoćni na pučini. Danima su bez hrane, vode i pomoći na vidiku. U agoniji i očaju Piters ubija Parkera koji preostalima posluži kao spasonosna hrana. Zahvaljujući kanibalizmu, oni uspevaju da prežive do dolaska broda Jovanka Gaj, koji ih spasava i odvodi do ostrva Tsalali. Po iskrcavanju, pakleni urođenici napadaju i pobiju gotovo celu posadu, osim Pitersa i Pima. Oni beže čamcem i kreću prema Južnom polu. Pim halucinira, pada u nesvest i umire.

Zloslutna, morbidna i turobna atmosfera predstavlja platno i okvir na kojem Po nanosi oštrim i neočekivanim potezima svog pera neobičnu priču – punu neke čudesne jeze, obrta, nestvarnog, fantazmagoričnog… Demoni i simboli nasilne smrti dominiraju unutar jedinstvene atmosfere ukletih i onih bez utočišta…

 

… Moji snovi bili su strašni. Doživljavao sam svakakve nesreće i strahote. Među ostalima neki su me strašni i divlji demoni velikim jastucima gušili na smrt. Stezale su me velike zmije i gledale me strašnim blistavim očima. Zatim se preda mnom prostrla beskrajna pustinja, očajna i strašna. Velika i visoka stabla, siva i gola, izrasla su u dugim nizovima, dokle god je sezalo oko. Njihovo korenje skrivalo se u širokim močvarama, koje su preda mnom ležale sasvim crne, tihe i strahovite. Neobično drveće beše nalik na ljude. Stabla su na mahove mahala rukama, sličnim rukama kostura, te su kreštavim i prodornim krikovima samrtnog očaja tražila vodu, da im se smiluje…

    Gušeći se u grču straha, napokon se napola probudih. Moj san ipak nije bio samo san…

 

Ako su Avanture Artura Gordona Pima bile zastrašujuće mračne, prožete odsjajima prestrašenih i snolikih ljudskih duša, naznakama metafizičkog užasa, tajnovitošću, klaustrofobičnošću, halucinantnim sekvencama i strahovima iz sfere nesvesnog, ono što je usledilo nakon njih (i po čemu će mnogi prvenstveno prepoznavati i pamtiti Poov magično-realističan stil pripovedanja) bilo je još upečatljivije, originalnije, jedinstvenije i s još većom dozom uznemirenosti i jeze – u pitanju su Poove kratke priče. Poova prva zbirka zvala se Priče groteske i arabeske i objavljena je 1840. godine. Nakon nje usledila je još jedna zbirka – Priče (1845), nadopunjujući impresivni niz nezaboravnih komada – od Pada kuće Ušera, preko Maske crvene smrti, U dubinama Malstrema, Ligeje, Crne mačke, Bunara i klatna, Čoveka gomile i Ovalnog portreta, do antologijskih Umorstva u ulici Morg, Đavola perverznosti ili Ukradenog pisma…

 

… Celog jednog sumornog, mračnog i tihog jesenjeg dana, kada su oblaci teško i nisko visili na nebu, prolazio sam sâm, na konju, kroz neobično pust kraj; i naizgled, dok su se večernje senke već prikradale , našao sam se na dogledu turobne Kuće Ušera… Gledao sam prizor pred sobom – samu kuću i jednostavni izgled celog imanja, hladne zidove, prozore nalik na prazne oči, ono malo izđikale trske, nekoliko belih stabala ogolelih drveta – a u duši sam osećao krajnju potištenost, koju bih od svih zemaljskih utisaka najpogodnije mogao da uporedim sa stanjem pušača opijuma posle sna, sa onim gorkim vraćanjem u svakodnevni život, sa onim odvratnim padanjem vela. Srce mi se ledilo, klonulo, malaksavalo, u glavi mi je vladala beznadežna pustoš misli koju nikakav podstrek mašte nije mogao silom da pretvori u nešto uzvišeno…

 

Edgar Alan Po predstavio se kao vrstan pripovedač i pesnik koji je na genijalan način povezivao suprotnosti realnog i nadrealnog – otvarajući prostor iracionalnom i moći imaginacije kao pravi romantičar. Njegove briljantne priče nosile su u sebi jezu metafizičkog užasa, tajanstvenost, onostranost, zebnju i ožiljke na licu straha, ponirući u tajne predele ljudske psihe, bezdan oniričnog i nesvesnog, hrabro, kao retko ko pre i posle njega… Bio je uzbudljiv liričar, pripovedač, esejista, književni kritičar, polemičar, publicista. Uticao je na evropsku poeziju (pre svega Bodlera i simboliste). U prozi je obrađivao mistične i jezovite teme (prožete zastrašujućim motivima smrti i apokalipse), negujući fantazmagoriju i stvorivši kriminalistički i naučnofantastični žanr. U njegovoj poeziji su takođe dominirali  bizarni i neobični doživljaji, setna raspoloženja i muzikalni jezik… Koristeći na rubu morbidnog (nesvesnih fantazija i nekontrolisane podsvesti) neke od romantičarskih elemenata – starinske zamkove, jezu grobljanske atmosfere, mešanje sna i jave, mesmerizam, tajanstvene i zastrašujuće pojave iz sfere nesvesnog i podsvesnog i žene nestvarne lepote i zle kobi, Edgar Alan Po stvara iluziju stvarnosti iz natprirodnih i nemogućih okolnosti. Bio je, pre svega, preteča žanra naučne fantastike i pisaca poput Žila Verna i Herberta Džordža Velsa, kao i preteča kriminalističkog romana – recimo slavnog Artura Konana Dojla i njegovog Šerloka Holmsa…

 

… Ona je bila ponizna i pokorna, i nedeljama je krotko sedela u mračnoj sobi visoke kule gde je svetlost samo odozgo kapala na bledo platno. A on, slikar, uživao je u svom poslu koji je napredovao iz sata u sat, iz dana u dan. A bio je strastven i neobuzdan, i mračan čovek, koji se izgubio u sanjarenju, tako da nije hteo da vidi da svetlo koje tako sablasno pada u tu usamljenu kulu, iscrpljuje telo i duh njegove neveste, koja je venula na očigled svih, osim njega…

    I kada mnoge nedelje prođoše, i ostade još samo malo da se uradi, tek jedan potez kraj usta, i jedna senka kraj oka, duh žene ponovo zatreperi kao plamen sveće. I tada je potez napravljen, i boja nanesena, i za trenutak, slikar je stajao opčinjen pred delom koje je stvorio, ali potom, dok je još zurio u njega, on poče da drhti i bledi, i prestravljen, kriknuvši iz sveg glasa: ,,Ovo je zbilja Život sam”, okrete se iznenada da pogleda voljenu – BILA JE MRTVA …

 

Dostojevski je pisao da je Po nenadmašni tvorac fantastičnog realizma, dok ga je  „ukleti” pesnik Šarl Bodler opisao kao ,,jednog od najvećih književnih heroja.” Poove priče predstavljale su priče tajanstva i strave, „magijskog realizma” sa izvesnom metafizičkom dimenzijom i naglašenim motivom smrti, slutnje i zagrobne tajne, čovekovog straha pred ništavilom i nesaznatljivošću vasione. U psihološkoj sferi, romantičar Po smešta ih između krajnosti živototvornog i destruktivnog, protivrečnosti odnosa dobra i zla, polova racionalnog i iracionalnog. Svojom jedinstvenom umetničkom vizijom on je omogućio stvaranje iluzije stvarnosti iz nemogućih okolnosti… Ili, kako ga je opisao njegov prvi evropski prevodilac, već pomenuti pesnik Bodler: „Po je bio genijalan čovek, s ličnošću u isti mah tamnom i blistavom, čije je delo obeleženo neopisivim pečatom sete”.

Nakon ženine smrti, godine 1847. godine, Po zapada u sve veći očaj i depresiju. Naredne godine pokušava samoubistvo, a potom i nestaje na nekoliko dana… Pre konačnog kraja, uspeo je da objavi teorijsko-kritičke tekstove: Filozofija kompozicije i pesničko delo Eureka (1848). U Ričmondu je poslednji put istupio u javnost čitanjem svog teorijskog traktata Pesničko načelo.

Preminuo je 7. oktobra 1849. godine, u Baltimoru, Merilend, u  javnoj bolnici, gde je doveden nakon što je pronađen na ulici u besvesnom i deliričnom stanju… Njegova jedinstvena dela i biografija ostaće doveka obavijeni velom tajne, tamnim mestima, različitim mogućnostima tumačenja i čudesnim, mračnim legendama… Njegov „magijski realizam” svojom umetničkom snagom zadužiće svetsku književnost – od Fjodora Mihailoviča Dostojevskog do Gabrijela Garsije Markesa.

 

…Kao da smo osuđeni da neprekidno lebdimo na rubu večnosti, a da se nikada konačno ne sunovratimo u bezdan…