Kvalitet kao jedini način da se preživi

Sa direktorkom festivala „Borštnikovo srečenje“ Aljom Predan razgovarala Nataša Gvozdenović

 

Direktorka festivala ’’Borščnikovo srečenje’’ Alja Predan je odmah po dolasku na čelo festivala intenzivno intervenisala, menjala identitet festivala- proširila selekcije, uvela studente Akademije da aktivno učestvuju, naime ne dirajući središte festivala koji predstavlja najbolja ostvarenja u slovenačkoj teatarskoj produkciji u protekloj godini, ona je festival otvorila i prema gradu i svetu. Osim toga uspela je da finansiranje festivala gotovo u potpunosti bude na budžetu. Dakle o kreiranju festivala, Mariboru kao pozorišnom fenomenu , neoliberalnoj paradigmi koja je potpuno ušla u kulturnu sferu, krizi kao mogućnosti sa Aljom Predan razgovarala je Nataša Gvozdenović.

 

Vodite festival 6 godina i odmah po dolasku uneli ste temeljne izmene kada je o identitetu festivala reč, koje se  ispostavljaju kao plodonosne.

 

’’Borštnikovo srečenje’’ je festival koji je u svom središtu imao selekciju najboljih predstava nastalih u Sloveniji u protekloj sezoni, to je tako i ostalo jer je to misija festivala. Ono što mi se činilo nužnim je da ako imamo takav showcase, a  imamo ga od 1966. godine, da ga ne pokazujemo samo sebi, već da na festival pozovemo strane selektore, teatrologe, novinare, da bismo na taj način promovisali slovenačku produkciju koja je na dosta dobrom , čak vrhunskom nivou. Osim toga u Sloveniji ne postoji ni jedan veći međunarodni pozorišni festival. Zato mi je bilo važno da na festival dođu i međunarodne produkcije koje mi finansijski možemo da pozovemo i tehnički da ih podržimo. Smatrala sam da je to dobro i za naše pozorište, da sebi  barem malo napravimo zrcalo, a i za publiku da se polako navikava i na pozorište iz drugih jezičkih sredina.Tako internacionalizacija festivala ima dva paralelna toka- stranci dolaze kod nas da vide naše predstave, a lokalna publika dobija uvid u inostrane produkcije. Ono što smatram bitnim je to da sam pozvala studente glume, režije i dramaturgije da budu naši gosti svih 10 dana festivala- ne samo da se dobro provode, nego da aktivno učestvuju na festivalu na različite načine- pokazuju svoje produkcije, učestvuju na razgovorima  o knjigama i o predstavama, da glume u  javnim čitanjima drama, da pišu za bilten, naravno da prate program, upoznaju kolege itd. …aktivni su na svim područjima, jer se ovde za 10 dana dosta toga zbiva.

Puno sam putovala, još dok sam radila u Cankarjevom domu, u Mestnom gledališču – volela sam da idem na festivale , konferencije, da pravim network u širem kontekstu i to je sad moj privatni ljudski kapital. Činilo mi se besmislenim da ga ne podelim sa svojom sredinom.

 

Posebna tema je da ste uspeli da dovedete novu publiku u teatar, pri tom ne mislim samo na studente Akademije, nego i na srednjoškolce.

 

Jeste, akademijske produkcije po pravilu igraju se u studentskom kampu u Mariboru. Taj kampus je na neki način getoiziran –studenti inače imaju svoje predstave, koncerte, kafane, oni ne dolaze u grad često i jesu malo van centra… Prve godine svi su me skeptično gledali i to je prošlo tako, tako, ali već naredne godine nije mogla karta da se dobije, jer su lokalni studenti počeli da dolaze na predstave svojih kolega iz Ljubljane. A druga stvar je da je Maribor izvestan pozorišni fenomen. Naime, dve mariborske gimnazije već dugo godina se temeljito bave  pozorišnim odgojem. Tako su mnogi najvažniji slovenački reditelji i glumci- počev od Tomaža Pandura, Jerneja Lorencija, Sebastijana Horvata pa Branka Šturbeja, Mateja Puca, Nine Ivanišin i drugih izašli iz tih škola.  Taj proces i dalje traje jer se iz tih škola svake godine na akademiju upisuje puno đaka. Sa jednom od tih gimnazija mi već tri godine radimo radionicu dramskog pisanja zvanu Instant drama. Prof. Žanina Mirčevska je mentorka đacima koji u jedno prepodne napišu oko pet kratkih dramskih scena koje popodne studenti režije i glume zajedno sa đacima izvežbaju i već kasno popodne istoga dana budu premijerno izvedeni.

 

Promenili ste status festivala i uspeli da ga pripojite pozorišu u Mariboru, a da on opet, ima autonomiju.

 

Festival zapravo nije imao pravi status i puno se ljudi pre mene trudilo da se taj status uspostavi, međutim iz raznoraznih razloga nisu našli adekvatnu formu. Kada sam došla na  mesto direktorke 2009. godine kriza je počela i shvatila sam nećemo preživeti ako sebi izborimo potpuno nezavisnu poziciju. Uspela sam da pripojim festival kao nezavisnu jedinicu pozorištu u Mariboru. S tim da tu postoji jedna bitna razlika. Umetničke direktore drame, baleta i opere imenuje generalni direktor pozorišta dok njega i umetničkog direktora festivala imenuje direktno ministar kulture da se spreči kolizija interesa. To je važna stvar koju smo napravili na samom početku. Finansijska struktura je bila vrlo nedefinisana- glavni deo sredstava dolazio je iz države, a malo manji deo iz grada. Do 2008-me bilo je puno sponzora- razmera između javnih i sponzorskih sredstava bila je 1:2 u korist sponzora.Upravo zbog krize shvatila sam da ce se to vrlo brzo promeniti i uspeli smo da tu razmeru preokrenemo i sada je odnos 1:3 u korist javnih sredstava. Osim toga uspeli smo ove godine da potpišemo dogovor između ministarstva i grada Maribora da će oni finansirati festival u paritetnim delovima, s tim da nije definisana količina sredstava jer nju diktiraju državni i gradski budžet – ali tempo će diktirati država- novac koji će ona izdvojiti obavezivat će i grad na isti iznos. Taj dogovor je vrsta garanta, da se ne bi ponovila situacija iz decembra 2014. kada je grad saopštio da neće više podupirati kulturne programe koji mu nisu zakonska obaveza. To bi značilo vraćanje festivala na lokalni nivo, a to mene  ne bi interesiralo. No, to se, hvala bogu, nije desilo.

 

Na festivalu se puno govori o modelu neoliberalnog kapitalizma, njegovoj podmuklosti i posledicama te podmuklosti. Ako govorimo o produkcijskim odnosima- kako funcionisati?

 

Čini mi se da je neoliberalni kapitalizam preuzeo ulogu koju su ranije imale ideologije – ušao je u našu podsvest. Čak i kada to nećemo mi mislimo na taj način. Hoću na malom primeru da pokažem kako se to vidi: I novinari i svi druge svake godine pitaju me: šta će na ovoj ediciji biti novo? Čega će biti više? Šta još ? Samo su važni materijalni parametri, više nikog ne zanima dali su predstave dobre, šta saznajemo iz konferencija, šta se može pokrenuti iz ideja koje čujemo itd.

Ove godine sam baš zato odlučila da ne povećavam broj programa na festivalu je to nije parametar koji govori o kvalitetu. Na nivou kulturne politike- smatram da je neoliberalna paradigma ušla ne samo u kulturnu sferu, nego u celokupan tako zvani tercijarni sektor. Naime, barem kod nas sve u stvari diktira  ministarstvo finansija.

U smislu produkcijskih odnosa, sa druge strane, sistem nije doživeo nikakve promene u odnosu institucija, nevladinog sektora i samozaposlenih u kulturi- relacije su tu ostale nepromenjene- insitucije nisu doživele preporod, nevladin sektor je na izdisaju, samozaposenih ima sve više, ali je to u principu samo skrivanje nezaposlenosti- ti ljudi zbog uslova teško apliciraju za sredstva ili nemaju gde da izvode svoje programe … sa druge strane svake godine se snižava budžet za kulturu. Recimo, 2007. je 2, 5% državnog budžeta išlo za kulturu, a danas je to 1, 4%. To je zabrinjavajuće.

 

Kako projicirate, u tom kontekstu,  budućnost festivala?

 

Mi treba da okrenemo list i kažemo nećemo više da proizvodimo jer to je reč iz ekonomije, nego da možda i smanjimo program, ali da bude još kvalitetniji sa nastojanjem da bude vrhunski. To je jedini način da preživimo.

 

Intervju objavljen u časopisu za pozorišnu umetnost Scena

Related posts: