Archive | September, 2016

Tags: , , , , , ,

Humanitarna izložba ciklusa „Sazvežđa“ Tamare Kusovac

Posted on 21 September 2016 by heroji

Sazvežđa,, humanitarna izložba slika Tamare Kusovac, biće otvorena 10. oktobra u Galeriji Singidunum, u ulici Kneza Mihaila 40 u 19 časova.

Deo prihoda od prodaje slika namenjen je kampanji dobrotvorne organizacije “BELhospice,, za izgradnju prvog palijativnog stacionara za terminalne bolesnike.

Postoji i mogućnost izrade printa po originalu slike, u dimenzijama koje želite.

“Ako ima istine u shvatanjima koja polaze od ubeđenja da umetničko stvaralaštvo predstavlja ljudski odgovor na traume života, onda bi se za likovno delo i raznorodno delovanje Tamare Kusovac moglo da zaključi kako ono predstavlja svojevrstan melem – blagu travu umetnosti na ljutu ranu života.
Tako i ovom izložbom Tamara Kusovac svedoči da ne beži od egzistencijalnih teskoba naše svakodnevnice, već da im se suprotstavlja neprevaziđenom radošću življenja i, naravno, stvaranja.”

Nikola Kusovac

Izložba je otvorena do 18. oktobra.

Radno vreme Galerije je 10- 21h, subotom 11- 18h.

Dođite po svoje parče neba!

Reč kritike

Pre nekoliko godina, u vremekada je likovna umetnica Tamara Kusovac, koja po pravilu voli da radi u ciklusima, bila zaokupljena svojom večnom temom sova i kada je najavljivala interes za seriju urbanih predela što ih sada izlaže, izneo sam sledeća zapažanja o njoj i njenom stvaralaštvu. Zapravo, tada sam pod naslovom Blaga trava umetnosti na ljutu ranu života napisao sledeće:

092A8558
Sve što je radila i uradila minulih deceniju-dve, pre svega kao slikarka, mlađana i raskošno darovita dizajnerka TAMARA KUSOVAC – ukrašavajući nameštaj u porodičnoj firmi „Dekus”, gde je i konsultant za uređenje enterijera, zatim oslikavajući uskršnja jaja u organizaciji beogradske Galerije „Pero”, a još zapaženije, radeći na likovnom ukrašavanju nameštaja koji se daruje socijalno ugroženim porodicama u popularnoj emisiji „Radna akcija” na TV Prva – neposrednošću izraza, vedrinom kolorističkih harmonija i konstrukcijom čvrstog, tačnog i na bit svedenog crteža, svedoči o njoj kao ličnosti kojoj stvaralaštvo predstavlja igru i radost. na isti način, sa istom merom stvaralačke energije koja snagu crpi iz neiskvarene dečje iskrenosti i neposrednosti, ona slika i svoj omiljeni motiv sove kao čuvarkuće, ali i simbola mudrosti. Nije drukčije niti je ona drugačija u svemu što radi, bilo kao organizator, savetnik i saradnik mnogih ustanova i medija, štampanih i elektronskih, a nadasve kao uspešan autor raznih suvenira, poput onih što ih pravi za Galeriju „Kalemegdanska tvrđava”, kakav je i nagrađeni suvenir Dimitrovgrada.

fg1092A8497

Ukratko, ako ima istine u shvatanjima koja polaze od ubeđenja da umetničko stvaralaštvo predstavlja ljudski odgovor na trauma života, onda bi se za likovno delo i raznorodno delovanje Tamare Kusovac moglo da zaključi kako ono predstavlja svojevrstan melem – „blagu travu umetnosti na ljutu ranu života.“
Tako i ovom izložbom Tamara Kusovac svedoči da ne beži od egzistencijalnih teskoba naše svakodnevnice, već da im se suprotstavlja neprevaziđenom radošću življenja i, naravno, stvaranja. Hrabrost kojom se ona kao slikarka vedrine i optimizma prepušta nabujalim emocijama i čarima lepote, u vreme koje ih se stidi, koje ih izvrgava ruglu i bespoštednoj kritici ili ih se, naprosto plaši, što izlazi na isto, izdvaja je iz mase savremenih umetnika koji pokorno slede diktat estetičkih aktuelnosti. Bolje reći od onih umetnika koji se klone gneva i sukoba sa onom vrstom likovnih kritičara i teoretičara umetnosti koji dajući sebi značaj vrhovnih sudija tako jednostvano objašnjavaju neobjašnjivo i još lakše tumače nepostojeće.
Dakle, ne osvrćući se na osione i najčešće neutemeljene preke sudove aktuelnih kritičara i teoretičara umetnosti koji su se vremenom nametnuli svekolikom likovnom stvaralaštvu, upravo u prkos njima, služeći se proverenim klasičnim i tradicijom utvrđenim likovnim sredstvima Tamara Kusovac se,  najnovijim ciklusom slika koje su nadahnute čarima urbanih predela,  opire svakoj vrsti otuđenosti i svim traumama svakodnevice. Tako ona na svojim platnima predstavlja dekorativno raskošne, emotivno ostrašćene i nadasve ljudski prisne motive čovekom oplemenjenih i uređenih prostora, gradova i predela.  Postiže to izražajnim sredstvima koja se temelje na vrednostima sigurnog i gipkog crteža, na punoj pikturalnoj zasićenosti skladnih bojenih površina, na efektnom korišćenju svetlosti, na ubedljivoj materijalizciji i osećanju za detalj, kojima bez ostatka potvrđuje da je ljubav prema slikarstvu isto što i ljubav prema životu. Na taj način ona svoju intimu stavljenu na stazu stvaralačkih snova čudesnom magijom slike pretače do upečatljivih emotivnih i čisto likovnih vrednosti.


 Nikola Kusovac

„Ono što smo od naših očeva nasledili, neotuđivo je.“ (J. W. Goethe)

Odraslo dete u umetničkoj igri, strpljivi monah u minucioznom slikanju što spaja sate, dane i noći; duhovna princeza koja oko sebe seje lepotu, onu lepotu što je izdvaja iz mnoštva, uzdiže izvan profanog, onu kreaciju koja potpisuje život jer je ona lice njenog duha i dodir njenog prsta. Takva je TAMARA KUSOVAC, slikar urbane fantazije koja smisleno, mudro i sistematično, svojstvenim likovnim jezikom prenosi lepotu sunca, meseca i plavog neba, koja ume da svetlošću i nevinim očima ispiše kuće, zgrade, krovove, mora, ptice, velike lopte što isijavaju u bajkama, gradove iz naših duša i njihove stanare. Maštom iscrtana, nežnim ženskim dodirom usavršena, istrajnim radom u slikama ciklusa „Sazvežđa“ otelotvorena, umetnost Tamare Kusovac je obasjana svetlošću jedne zvezde – oca  DEJANA KUSOVCA, kojem posvećuje izložbu slika iz ovog ciklusa, a deo prihoda, uz „Belhospice“, namenjuje u humanitarne svrhe, izgradnji palijativnog odeljenja za terminalne bolesnike. Tamarina izložba je tačka preseka života, umetničkog stvaralaštva i neponovljive energije; postavka slika inspirisanih kosmičkim pulsiranjem je opipljiva veza i neraskidiva spona između onoga ko smo, odakle dolazimo i kuda idemo, jer ona kroz umetnost voli život i uvek mu pruža više nego što od njega uzima. Lepota i dobrota su njen zalog za budućnost.

fsbop092A0330 (1)

Snaga koja  se obnavlja stvaralaštvom, lepota koja se uvećava likovnim prenosom poruka, muzika tananih emocija, arhitektura plemenitih misli i umetnost kao tajna krila njenog bića neotuđivo su nasledstvo Tamare Kusovac.

Ivana Martić,

gl. i odg. Urednik  magazina “Moj stan,,

Comments (2)

Tags: , , , , , ,

Kvalitet kao jedini način da se preživi

Posted on 15 September 2016 by heroji

Kvalitet kao jedini način da se preživi

Sa direktorkom festivala „Borštnikovo srečenje“ Aljom Predan razgovarala Nataša Gvozdenović

 

Direktorka festivala ’’Borščnikovo srečenje’’ Alja Predan je odmah po dolasku na čelo festivala intenzivno intervenisala, menjala identitet festivala- proširila selekcije, uvela studente Akademije da aktivno učestvuju, naime ne dirajući središte festivala koji predstavlja najbolja ostvarenja u slovenačkoj teatarskoj produkciji u protekloj godini, ona je festival otvorila i prema gradu i svetu. Osim toga uspela je da finansiranje festivala gotovo u potpunosti bude na budžetu. Dakle o kreiranju festivala, Mariboru kao pozorišnom fenomenu , neoliberalnoj paradigmi koja je potpuno ušla u kulturnu sferu, krizi kao mogućnosti sa Aljom Predan razgovarala je Nataša Gvozdenović.

 

Vodite festival 6 godina i odmah po dolasku uneli ste temeljne izmene kada je o identitetu festivala reč, koje se  ispostavljaju kao plodonosne.

 

’’Borštnikovo srečenje’’ je festival koji je u svom središtu imao selekciju najboljih predstava nastalih u Sloveniji u protekloj sezoni, to je tako i ostalo jer je to misija festivala. Ono što mi se činilo nužnim je da ako imamo takav showcase, a  imamo ga od 1966. godine, da ga ne pokazujemo samo sebi, već da na festival pozovemo strane selektore, teatrologe, novinare, da bismo na taj način promovisali slovenačku produkciju koja je na dosta dobrom , čak vrhunskom nivou. Osim toga u Sloveniji ne postoji ni jedan veći međunarodni pozorišni festival. Zato mi je bilo važno da na festival dođu i međunarodne produkcije koje mi finansijski možemo da pozovemo i tehnički da ih podržimo. Smatrala sam da je to dobro i za naše pozorište, da sebi  barem malo napravimo zrcalo, a i za publiku da se polako navikava i na pozorište iz drugih jezičkih sredina.Tako internacionalizacija festivala ima dva paralelna toka- stranci dolaze kod nas da vide naše predstave, a lokalna publika dobija uvid u inostrane produkcije. Ono što smatram bitnim je to da sam pozvala studente glume, režije i dramaturgije da budu naši gosti svih 10 dana festivala- ne samo da se dobro provode, nego da aktivno učestvuju na festivalu na različite načine- pokazuju svoje produkcije, učestvuju na razgovorima  o knjigama i o predstavama, da glume u  javnim čitanjima drama, da pišu za bilten, naravno da prate program, upoznaju kolege itd. …aktivni su na svim područjima, jer se ovde za 10 dana dosta toga zbiva.

foto: Damjan Švarc

foto: Damjan Švarc

Puno sam putovala, još dok sam radila u Cankarjevom domu, u Mestnom gledališču – volela sam da idem na festivale , konferencije, da pravim network u širem kontekstu i to je sad moj privatni ljudski kapital. Činilo mi se besmislenim da ga ne podelim sa svojom sredinom.

 

Posebna tema je da ste uspeli da dovedete novu publiku u teatar, pri tom ne mislim samo na studente Akademije, nego i na srednjoškolce.

 

Jeste, akademijske produkcije po pravilu igraju se u studentskom kampu u Mariboru. Taj kampus je na neki način getoiziran –studenti inače imaju svoje predstave, koncerte, kafane, oni ne dolaze u grad često i jesu malo van centra… Prve godine svi su me skeptično gledali i to je prošlo tako, tako, ali već naredne godine nije mogla karta da se dobije, jer su lokalni studenti počeli da dolaze na predstave svojih kolega iz Ljubljane. A druga stvar je da je Maribor izvestan pozorišni fenomen. Naime, dve mariborske gimnazije već dugo godina se temeljito bave  pozorišnim odgojem. Tako su mnogi najvažniji slovenački reditelji i glumci- počev od Tomaža Pandura, Jerneja Lorencija, Sebastijana Horvata pa Branka Šturbeja, Mateja Puca, Nine Ivanišin i drugih izašli iz tih škola.  Taj proces i dalje traje jer se iz tih škola svake godine na akademiju upisuje puno đaka. Sa jednom od tih gimnazija mi već tri godine radimo radionicu dramskog pisanja zvanu Instant drama. Prof. Žanina Mirčevska je mentorka đacima koji u jedno prepodne napišu oko pet kratkih dramskih scena koje popodne studenti režije i glume zajedno sa đacima izvežbaju i već kasno popodne istoga dana budu premijerno izvedeni.

 

Promenili ste status festivala i uspeli da ga pripojite pozorišu u Mariboru, a da on opet, ima autonomiju.

 

Festival zapravo nije imao pravi status i puno se ljudi pre mene trudilo da se taj status uspostavi, međutim iz raznoraznih razloga nisu našli adekvatnu formu. Kada sam došla na  mesto direktorke 2009. godine kriza je počela i shvatila sam nećemo preživeti ako sebi izborimo potpuno nezavisnu poziciju. Uspela sam da pripojim festival kao nezavisnu jedinicu pozorištu u Mariboru. S tim da tu postoji jedna bitna razlika. Umetničke direktore drame, baleta i opere imenuje generalni direktor pozorišta dok njega i umetničkog direktora festivala imenuje direktno ministar kulture da se spreči kolizija interesa. To je važna stvar koju smo napravili na samom početku. Finansijska struktura je bila vrlo nedefinisana- glavni deo sredstava dolazio je iz države, a malo manji deo iz grada. Do 2008-me bilo je puno sponzora- razmera između javnih i sponzorskih sredstava bila je 1:2 u korist sponzora.Upravo zbog krize shvatila sam da ce se to vrlo brzo promeniti i uspeli smo da tu razmeru preokrenemo i sada je odnos 1:3 u korist javnih sredstava. Osim toga uspeli smo ove godine da potpišemo dogovor između ministarstva i grada Maribora da će oni finansirati festival u paritetnim delovima, s tim da nije definisana količina sredstava jer nju diktiraju državni i gradski budžet – ali tempo će diktirati država- novac koji će ona izdvojiti obavezivat će i grad na isti iznos. Taj dogovor je vrsta garanta, da se ne bi ponovila situacija iz decembra 2014. kada je grad saopštio da neće više podupirati kulturne programe koji mu nisu zakonska obaveza. To bi značilo vraćanje festivala na lokalni nivo, a to mene  ne bi interesiralo. No, to se, hvala bogu, nije desilo.

 

Na festivalu se puno govori o modelu neoliberalnog kapitalizma, njegovoj podmuklosti i posledicama te podmuklosti. Ako govorimo o produkcijskim odnosima- kako funcionisati?

 

Čini mi se da je neoliberalni kapitalizam preuzeo ulogu koju su ranije imale ideologije – ušao je u našu podsvest. Čak i kada to nećemo mi mislimo na taj način. Hoću na malom primeru da pokažem kako se to vidi: I novinari i svi druge svake godine pitaju me: šta će na ovoj ediciji biti novo? Čega će biti više? Šta još ? Samo su važni materijalni parametri, više nikog ne zanima dali su predstave dobre, šta saznajemo iz konferencija, šta se može pokrenuti iz ideja koje čujemo itd.

Ove godine sam baš zato odlučila da ne povećavam broj programa na festivalu je to nije parametar koji govori o kvalitetu. Na nivou kulturne politike- smatram da je neoliberalna paradigma ušla ne samo u kulturnu sferu, nego u celokupan tako zvani tercijarni sektor. Naime, barem kod nas sve u stvari diktira  ministarstvo finansija.

U smislu produkcijskih odnosa, sa druge strane, sistem nije doživeo nikakve promene u odnosu institucija, nevladinog sektora i samozaposlenih u kulturi- relacije su tu ostale nepromenjene- insitucije nisu doživele preporod, nevladin sektor je na izdisaju, samozaposenih ima sve više, ali je to u principu samo skrivanje nezaposlenosti- ti ljudi zbog uslova teško apliciraju za sredstva ili nemaju gde da izvode svoje programe … sa druge strane svake godine se snižava budžet za kulturu. Recimo, 2007. je 2, 5% državnog budžeta išlo za kulturu, a danas je to 1, 4%. To je zabrinjavajuće.

 

Kako projicirate, u tom kontekstu,  budućnost festivala?

 

Mi treba da okrenemo list i kažemo nećemo više da proizvodimo jer to je reč iz ekonomije, nego da možda i smanjimo program, ali da bude još kvalitetniji sa nastojanjem da bude vrhunski. To je jedini način da preživimo.

 

Intervju objavljen u časopisu za pozorišnu umetnost Scena

Comments (1)