Snežana Kesić
Puls beskraja u skučenim menama konačnosti
Vladimir Kopicl: 27 pesama: tenkovi & lune
Kulturni centar, Novi Sad, 2011.
U stvaralačkoj vertikali Vladimira Kopicla prepoznatlјivo je višedecenijsko plodno i nadahnuto izražavanje u neoavangardnom obrascu pesničke, pozorišne, konceptualne i uredničke prakse. Isklјučujući dominaciju dekonstruisanog, anarhičnog i ekscesnog (poput Vujice Rešina Tucića i Vojislava Despotova) njegovo delo se u eksperimentalnoj poetskoj igrivosti (u formuli ozbilјnog i ironičnog) identifikuje prisutnošću svesti o aksiomatskoj zasnovanosti sveta. Stvarnost u pesnikovoj recepciji ne poseduje potrebne atribute da prigrli čoveka u neophodno plemenitoj meri, ali se dubina njegovog pada ne izjednačava sa prostorom ponora, već sa mogućnosti regenerativnog otpočinjanja ciklusa. U potvrdi civilizacijskog dijalektičkog karaktera izostaje opsesivnost njegovom mračnom dimenzijom i panični strah da je konačna dezintegracija moguća.
Poslednja pesnikova zbirka 27 pesama: Tenkovi & lune (2011) zrelim, individualističkim glasom se nadovezuje na poetički šifrarnik prethodnih u akcentovanju rasutosti identiteta između teskobnog tela konačnosti i astralnog igrokaza beskraja. Nagovešteno naslovom ironijski se osvetlјava čovekova pozicija u nagriženoj stvarnosti u mogućem sabiranju ostataka radosti u preostaloj fantaziji. Poetska nežnost salivena iz supstance lјubavi, sa iste strane stvarnosti utišanog pulsa i nedovolјne prokrvlјenosti intuitivno priziva nužnost metafizičkog, jer prostor uliven u svoju hermetičnost vapi za udisajem prema beskraju. Konstantan metaforički napon u imenovanju stvari ustrajava uzmicanju pred pretećim čelјustima konačnosti.
U duhovnoj sferi “sitnih radosti” čovečanstvo je užleblјeno u dvopolnim punktovima onoga što jeste i što želi da bude. Božji glasovi su neumitni, i kad nisu umnoženi, jer žude da nasele prazninu i uspostave neki predznak smisla. U prvoj pesmi Tenkovi iako vučji kod ne uvažava san večne device, srne i bezbrižnog kutka, u svetlosti ponovnog izranjanja lika, u samoiscelјivanju mogu se naslutiti obrisi celovitosti. “Tamo, sa druge strane, kao da nadire šuma,/ a negde stoji voda iz koje jagnje pije, / trezveno, nikad pijano, uprkos rosi i vinu./ Tu ono ogleda lice koje ništa ne govori,/ jer ne govori nikad da ne poremeti lik/ koji je jednom zasvagda već poverilo pesku,/ onom pesku što čeka da otekne sva voda.“ (Kopicl 2011: 8). Dubina emocija u esencijalnoj punoći korelira konstituisanju duhovnog prostora sa predznakom smisla, u neophodnosti uspostavlјanja balansa. “Svaka stvar ima ruku i zna da je to ruka,/ baš ona ista ruka koja ju je i stvorila./ Zato svaka stvar nije tek stvar, nekada je i ruka,/ nekad vatra i ptica, ona što sriče znanje../(str.14) (…) “Jer ako ima dana, ima i crnog i žutog,/ i majke, pa čak i ostalog o čemu piše Oto,/ i onda kad ničega nema, čak ni tripoznih zvezda.“ (str.25).
Inkorporiranje mitskih simbola Nojeve barke, Kosovog polјa u strahu da se “sav svet ne utopi” (str.10), u serioznoj recepciji u horizontima u kojima “nema neke jasne sreće” (str.11) implicira se žal za nemogućnosti apsolutizovanja čovekove pozicije. Insistiranjem na arhetipskom uslojavanju oponira se nestabilnosti, dezorijentisanosti, dezorganizovanosti, raspadanju stvari, apokaliptičnosti ne izjednačavajući lјudsko postojanje sa poništavanjem organskog, već saobražavanjem elementima vanvremenskog i sveobuhvatajućeg.
Budući da je osmišlјenost života pesnikov traženi uslov za iluminaciju spoznaje, on u zreloj i intuitivnoj formuli uočava u kolikoj meri je saobrazno znanju: „Volim početak. Volim kraj. Volim jezero. Vatru“ (str.15) (…) “Znam da ne znam baš sve što znam, ali i to je znanje./ Znam da i to je znanje, čak i ako ga ne vidim. / Ipak, kad vidim to znanje, kao da sam nešto video, / neki dan, neku dubinu, neka moguća vrata,/ jezero koje ih dotiče kao da ima ruku“ (str.13). Iako je u pojasu zračenja praznine teško premeriti značenja, Kopicl na početku pesničke knjige kroz slikovitost simboličkog jezika bilјnog i životinjskog sveta ne poriče postojanje prvog elementa (“Ona čuva ta slova kao i golub grančicu,/ kao maslina plod, kao žirafa drvo,/ ili kao što brod možda čuvala bi planina/ kad već ima taj vrh i kad broda bi bilo, / onog što nije ni započet a možda čak ni začet/ onda kad je početak umalo postao kraj “ (str.12), sugerišući “stanje utišanog smisla”.
Posustalost čovekovog duha, posebno naglašeno u pesmama iz drugog cilkusa Ježeva kućica osvetlјava delanje iz prostora senke, ravnodnevnice osećanja i misli, “gde se telo troši, to je mreža sred zraka,/ bezbojan vazduh, suv, ne leden koliko istrošen, /prazan, isisan jednom i posle nikada pun, /sav svemu stran i nepodatan, kao da nije bezmeran”( str.42). Kopicl prepoznatlјivu Ćopićevu metaforu Ježeve kućice ilustruje uporišnom zonom napajanja u neophodnoj revitalizaciji u prostoru “izvan svetilišta glasa koji stiže s neba” i onemoćalih duhovnih punktova.[1]
U doba modernističke distance od preduboke mudrosti, “i biću i telu” (str. 37), koje sa duhom čine celinu učestvujući u senzitivnom sveosećanju esencije sveta, šanse su minimizirane. Govor lirskog subjekta u uslovima u kojima “Bol zatvara usta“ (str.39) je postojano malaksao, a telo se skuplјa pod balastom teško probuđenog smisla: “tamo sada je tačka, podobije praznine,/ a u njemu tek sidro, teško, kao od olova,/ onog koje je izneverilo svoj prelazak u zlato. / Ipak, tu su i ruže./ ne stvarne, one nestvarne.” (str.57) U menama virtuelnog, još jedino mogućeg, spas je sve manje realan u kolopletima sveopšte humanističke iscrplјenosti. Čovekove mogućnosti percepcije istine su nejasne: “sve to je mutno kao zora pre jutra, a kada jednom svane opet se ne vidi bolјe, pa gledali mi krupno ili sitno kao kad zmaj spazi mrava i tako ga je dostojan.” (str. 63).
U dvosmernom toku mogućih saobražavanja aktivna energija je intuitivnim sazivanjem “životnih teza”, pod nagnječenjem aktuelnosti teško uhvatlјiva i funkcionalna. Ipak, u odupiranju sećanju, lažima, prividima i veštačkim izlazima, na rafinirano sugestivan način ucrtavaju se linije konstruktivnosti: “Tu nekad dolaze Muze, svaka stvar i svaka žena želјno pruža noge da svaka želјa ih širi“ (str.43).
Nežno saučesnička podrška zrelog pesnika mladim znak je neophodnosti uspostavlјanja tačke oslonca i oaze zajedništva u preovlađavajućoj strukturi autourušavajućeg: „zato ne grabi dane, grabi minut i čas,/ svaki maleni čas u kome se prepoznaješ/ kao glas samog trena kome pouka ne treba / jer čim dotakneš taj tren same dođu i reči, / one što kao i ti uvek istinu kažu“ (str.50).
Kopiclove poetske situacije se u nizu sličnih uvode kao mogućnost primirja između anarhičnih i pripitomlјenih, uređenih stanja, nagoveštavajući slutnju o prihvatanju dihotomijske perspektive sveta i ideje o struktuiranosti i harmoničnosti. U spoznaji “stalne evolutivne civilizacijske dinamike” njegova poetika upućuje da je svaki potencijalni besmisao u stvari imanentna težnja za njegovom negacijom. Prepoznatlјiva višeslojnost i punoznačnost stihova u svojoj jedinstvenosti, u nekima od najlepših pesama ovog pesnika, ali i srpske poezije, je sublimišući zalog preostale nežnosti (u mogućnosti da se „usklikne lјubav“) u nagomilanoj tenziji nesvrsishovitosti i nekoordinisanosti.
[1] “Ćopićeva Ježeva kućica ima povlašćeno mesto (…) i vremenom је postala metafora toplog, dragocenog skrovišta, slatkog doma.“ Pavković (2011: 70)