Svetlana Fucić
Smrt kao povod za ignorisanje smrti
(Dragoljubu S. Ignjatoviću – posthumno)
Bilo je potrebno pročitati zapise onih koji su poznavali poeziju Dragoljuba S. Ignjatovića, prikaze koje je o velikim delima pisao, kritike kojima je literaturu branio od šunda, i one, retke, u kojima je isticao veličinu napisanog; uvek drugačije, a ipak prepoznatljive eseje, kao i minijature nazvane Ogledi o suštinama koje je iza sebe ostavio. Takođe, bilo je potrebno saslušati šta o njemu imaju da kažu oni koji su ga respektovali, i oni koji nisu, i, potom, nakon svega toga, osmeliti se i zapisati nešto što će, pored svih vanvremenskih reči iz njegovih dela, ostati kao trag.
Verujem da nisam dorasla tom zadatku, da niko, zaista, nije.
Pa ipak, oslanjajući se na poznavanje njegove široke duše, na duboko, istinsko prijateljstvo koje smo imali, učeći od njega – naučila sam da je mera literarne vrednosti jednostavnost.
Stoga, ovo nije esejistički prikaz, ili vrednovanje jednog velikog pesnika, niti potreba da posthumno priznamo, u našem već oprobanom stilu, njegova književna dostignuća; ovo je, naprosto, jedan od pogleda unazad, jedan od povoda za ignorisanje smrti…
* * *
- Dobro veče. Zovem se Svetlana Fucić, pesnik sam, i volela bih da Vas upoznam. – izgovorila sam u dahu ovu rečenicu, misleći samo na činjenicu da upravo razgovaram s nekadašnjim najoštrijim književnim kritičarem naše zemlje, onim koga su, s pravom, zvali Glavosekač.
- Dobro veče. Zašto? – začula sam dubok, muški glas, sa izvesnom dozom umora.
- Šta zašto? – ponovih, zbunjena.
- Zašto želite da me upoznate? – glasio je već pomalo nestrpljiv odgovor.
- Vidite, imam iza sebe dve knjige pesama i knjigu pripovedaka. Kao i prilično pohvala… Od nekolicine ljudi slušala sam o Vama, te bih volela da čujem i Vaše mišljenje, nepristrasno, budući da se ne poznajemo. Takođe, smatram da bih imala od Vas nešto da naučim. Mislim da znam samo da ništa, u stvari, ne znam… Pa, zato…
- Aha. A znate da ste pesnik?
- Znam.
- Zanimljivo. Ponedeljak, u 19h, Husinskih rudara br 3. Doviđenja.
Glasan zvuk prekinute veze stopio se sa ubrzanim otkucajima mog srca. Nekoliko dana kasnije, našla sam se pred pomenutom adresom, i vratima koja su, namesto imena, čitava bila oblepljena šarolikim, dečjim sličicama. Pozvonila sam, i začula prodorno pseće lajanje, potom glas koji oštro, a ipak s ljubavlju, smiruje psa. Iznenada, svetlost iz stana obasja hodnik, i ja se nađoh oči u oči sa čovekom koji ni po čemu nije odgovarao mojoj imaginarnoj slici o njemu. Megi, velika ženka vučjaka, gledala me je, učinilo mi se, s ljudskom pronicljivošću; sagnula sam se i pustila da me onjuši. Umesto toga, veselo je zavrtela repom i s psećom strašću, olizala mi lice, primajući me tako u svoj svet.
Ohrabrena, prihvatila sam pruženu ruku dugobradog čoveka na vratima, osećajući čvrst stisak njegovih kvrgavih prstiju, posledicu artritisa.
Taj naš prvi susret je trajao puna tri sata, ni malo ne ličeći na kurtoaznu posetu.
-Šta čitate? Pesnike, damo, o pesnicima govorim… Molim? Pih! To se čita u osnovnoj školi! Kako ste živeli dosad bez Bloka, Helderlina, Puškina, Remboa… Naši pesnici, kažete? Nije nego! Da čujem… Ništa Vi ne znate… A proza, moliću lepo? Nemojte gubiti moje vreme, mlada damo! Gogolj, Čehov, Turgenjev… To su bili pisci! Ivan Bunjin! Ne znate za Ivana Bunjina? A šta kažete, kome dajete primat, Andriću ili Selimoviću? Dabome, Selimoviću, konačno nešto pametno da kažete! I naravno, Bora Stanković. Laza Lazarević. Samo budala ne priznaje veličinu kratke forme… Hardijeva Žena s maštom… Andrejevljevih Sedmorica obešenih… Ma, kakvi romani, roman nije umetnička forma, zapamtite to! C, c, c… Bili ste u pravu – vi zaista ništa ne znate… Ostavite te vaše knjižice, pogledaću…
Sledeće nedelje, ponovo sam došla, tad već nadasve radoznala i veoma nestrpljiva da čujem mišljenje o svojim, kako ih je nazvao, knjižicama.
Dočekao me je ozbiljan. Naočare debelih stakala klizile su mu sa impozantnog nosa, dok se trudio da mi skuvanu kafu prespe u šolju.
- Čitajte, rekao je, to što je pred vama. Potom ćemo razgovarati.
Pogledala sam u knjigu pred sobom, na trenutak želeći da okrenem naslovnu stranu i tako saznam ime autora, jer bi mi to dalo smernicu; no, odustadoh, setivši se da sam došla da učim, a ne da se igram sitnim trikovima. Čitala sam pripovetku, i mada sam prepoznavala stil Bore Stankovića – nisam smela da kažem, plašeći se da možda ipak grešim… Završih čitanje oblivena suzama.
- Oprostite… Ovo se uvek dešava kada čitam takve priče… Zaista se izvinjavam… – počela sam, brišući lice.
Odjednom, zagrme njegov glas, pobednički, poput pokliča:
- U tome je vaš problem, mlada damo! Baš u tome! Vi ste patetični! Razumete li me? Nedopustivo patetični! Zašto je bilo potrebno da od četrnaest pripovedaka, u sedam Vi terate, na sve načine, svoje čitaoce u plač? Deder, da čujem. Zašto? Je l’ vidite kako to Stanković čini; takvu ljudsku tragediju, takav svekoliki bol – on daje verno, jasno i jednostavno, ali nimalo patetično! Pripovetka Stanoje – to je umetnost!
- Ja… Ne znam… Činilo mi se da treba ljudima gurnuti pod nos tuđu nesreću… Valjda zato… To ne valja? Mislim, moja knjiga ne valja?
- Ha! Ne valja je blaga reč. Evo gde je njoj mesto! – reče, i zavitla moju zbirku pripovedaka preko kuhinje. Začuo se mukli udarac o pod; Megi se probudi, podiže, onjuši bačenu knjigu i vrati na svoju stolicu, gde ubrzo ponovo zaspa.
Potpuno šokirana, gledala sam čas u knjigu čas u njega, nesposobna ni reč da izustim. Nakon višeminutne tišine, u kojoj je on pomno pratio moju reakciju, okrenula sam se i upitala:
- Vi, dakle, mislite da ja… Da ne treba da pišem. A … Moja poezija?
- A vi ste brzopleti, koliko i patetični. Ne, ne mislim tako. Došli ste, rekoste, nešto da naučite. Pa, neka ovo bude prva lekcija. Više nemojte trošiti ni svoje ni moje vreme na ovakve… hmm… tekstove. U vama je talenta mnogo, Vi ste poput tek izvađenog dijamanta. Moj posao biće da Vas izbrusim… I, učiniću to. Srećom po Vas, sujeta Vam nije bliska osobina. Samim tim, brušenje će biti lako. Nesumnjivo, Vi jeste pesnik. Sad, dosta uzaludne priče. Hoću da pročitate sledeće knjige…
Od tog dana, sasvim lako i neosetno, počelo je naše prijateljstvo, čiji je temelj bila istinska, duboka ljubav, nadasve duhovna, bestelesna; prijateljstvo koje je pripadalo redu dragocenosti.
Pogled na stan u kome je živeo svaki put ostavljao me je bez daha – bio je to suterenski, jednosoban prostor, hladan i vlažan, sa prozorima na kojima su, čvrsto zaglavljene, stajale naherene drvene roletne, bez zavesa, bez mogućnosti da svetlost prodre unutra, makar u tragu… Vlaga se penjala duž zidova, odavno neokrečenih. Kuhinja, u kojoj je, praktično, živeo, upila je njen tvrdokorni miris, miris koji vam je ostajao na koži još dugo nakon izlaska iz stana; sto ničim zastrt, gurnut do zida, na njemu lampa, šolja sa nes kafom, pepeljara i mutna, uvek ista čaša napunjena običnom vodom – ostatak stola zauzet knjigama, Politikom, i tamo negde, ispod lampe, gomilicom malih, uredno iscepkanih papirića, gusto ispisanih njegovim nerazumljivim rukopisom…
Spavaća soba beše napunjena knjigama. Polica duž čitavog zida, do sivog plafona, krcata svetskom literaturom, u zavidnom broju.
Na klaviru koji ko zna koliko nije otvaran, takođe naslagane knjige, često jedna preko druge, u nekom samo njemu znanom rasporedu… Jedna fotelja, tik uz televizor, uramljene fotografije dece, pisaći sto, usisivač, delovi garderobe, gomilice pseće dlake, parčići polomljenog parketa, i usred tog neopisivog nereda, prašnjava vaza i uveli cvet narcisa, koji sam jednom prilikom donela…
- Šta da radiš? Molim? Ne dolazi u obzir! Kako zašto? Zato! Nisi ti došla da mi spremaš stan, već da naučiš nešto! Da se družimo, da pričamo, razmenjujemo misli… A ne da usisavaš! Taman posla! – rekao je kada sam prvi put pomenula da bih malo pospremila taj prostor, nakon godinu dana našeg poznanstva. Trebalo mi je još toliko vremena da ga ubedim u svrsishodnost toga; pa i tad, oslanjajući se na naše stečeno prijateljstvo, nisam pitala, nego sam odmah po dolasku zauzela ponešto od njegovog oštrog stava, oterala ga u sobu, i uspela da unekoliko sredim kuhinju…
- Hmm… Učiš ti, vidim ja, koješta od mene… Gde nestade ono tiho, mirno stvorenje… Ala miriše, Bog te tvoj… – gunđao je sebi u bradu, povremeno me mrko gledajući preko debelih stakala naočara.
Svaki od naših čestih susreta bio je sličan, pa ipak, potpuno različit od prethodnog. Sate smo znali potrošiti u raspravi oko tek jedne pesme, ili čak, jednog stiha; uvek je govorio da moram imati čvrst stav iza koga stoje argumenti, i ako sam sposobna da dokažem to o čemu pričam, eto, on će rado razmisliti, i, možda, promeniti svoje mišljenje… Što se, naravno, nikada nije dogodilo. Kada sam, na izvestan način, okrenula leđa poeziji, i sva vrata u sebi otvorila ka prozi – nije mu bilo drago. Međutim, za taj prelaz, on je bio i ostao odgovoran.
Jedno veče sam došla kod njega prilično uzbuđena. Tek sam se vratila iz sela, gde sam upoznala staricu koja me je, svojim duhom i načinom života, blago rečeno – oduševila. Počela sam da pričam o njoj, o njenoj plemenitoj duši, sasvim slobodno, ne primećujući da me Dragoljub sluša nemo, bez ijednog komentara. Odjednom, reče mi:
- Idi kući.
- Molim? Zašto da idem kući?
- Idi kući i piši. Velika je to priča…
- Kako to mislite – da pišem? Kako da pišem, šta?
- Ovako kako si sad meni ispričala. Idi, ne gubi vreme… Javi se kad završiš.
Tako je, za jedanaest noći, nastala povest kojoj je on dao naslov – Bela sahrana, knjiga za koju je do smrti govorio da je knjiga veka, da će nadživeti i moje unuke, da je, čak, među prvih pet u poslednjih stotinu godina…
Nekom prilikom sam izjavila da sam kupila i pročitala Koroljenkovog Slepog muzičara.
- Je l’? Pročitala si, kažeš? I? Kako ti se dopala ta priča?
- Pa, dobra je…
- Šta to znači – dobra je? Kako je autor prikazao psihološki profil glavnog lika? Šta mi možeš reći o snazi kolektiva, nasuprot snazi pojedinca, koji je našao izlaz – u umetnosti? Sećaš li se vodenice, kakva je bila? A zvonar, šta je ono rekao o dolasku smrtnog časa? Uostalom, postoji li neki pogovor, predgovor, nešto rečeno o tom delu? Ne znaš? U, Boga ti tvoga, pa zašto ljudi pišu mišljenja o delu, ako ne da bi se pročitalo? Ništa ti nisi zapamtila, što je trebalo. Džaba si je čitala, površno, uzgred… Ponovo kada je pročitaš, razgovaraćemo o njoj.
Kod kuće, potražila sam pomenutu knjigu, i tek tada videla da je pogovor napisao on, Dragoljub S. Ignjatović.
„Jedno od vrhunskih Koroljenkovih dela, povest Slepi muzičar, nastalo je kao plod piščevog pijetetičnog poimanja svemoćne snage kolektiva… U njenom centru nalazi se duševna drama slepog čoveka koji je video, spoznao, otkrio svet kroz svoju snažnu i veliku umetnost…” – zapisao je.
Knjiga beše objavljena davne 1964. godine…
Tečno je govorio ruski i francuski jezik, služio se engleskim, i ponešto nemačkim… U periodu od 1962. do 1964. godine preveo je desetinu dela, od Marka Scegalova – Značaj detalja – preko Lotreamona, Pola Elijara, Stejnera, do Aleksandra Bloka, koga je nadasve poštovao…
- Znaš, roditelji su mi bili prosvetni radnici, oboje… Na moju sreću, rastao sam uz reč i odgovore na pitanja. Otac mi je, kasnije, bio docent Filozofskog fakulteta u Beogradu, a majka je ostala pri svom učiteljskom pozivu. Bila je izvrsna učiteljica… Mnogo sam naučio od nje. Da… Kasnije, kada sam i sam predavao kao profesor u Prvoj beogradskoj gimnaziji, shvatio sam to. Moj brat, Petar, bio je istoričar umetnosti. I slikar. I ultralevičar. S početka, politička ubeđenja bila su nam ista, takoreći. On je vodio, znaš li to, on, a uz njega i ja, čuveni studentski protest ’68 godine… Kasnije nam se putevi raziđoše… Da, znam da ništa ne znaš o političkoj situaciji ove jadne zemlje, i to je sramota, stalno ti to govorim, ljudi od pera su kompetentni, i moraju biti upućeni, moraju se posredno baviti politikom… Pisci su ti koji menjaju istoriju, mlada damo, i svet i svest… Realno, književnici su najpozvaniji da se bave politikom. Ne možeš ti živeti u ovakvoj Srbiji, i okretati glavu od svega što nam čine vekovima unazad, ne možeš se, prosto, izolovati kao da te se ne tiče… Nedopustivo je tvoje neznanje! Da, da, znam tu priču da ništa ne možeš da izmeniš… Nije tačno! Kako to misliš – šta sam ja postigao? Mnogo! Rekao sam jasno i glasno istinu! Jeste, po cenu robije. Pa šta? I robijao sam! I? Ostao sam čist, razumeš li me, čist iznutra, neukaljan! Šta ti misliš, kakav sam ja čovek kad je jedan Hajnrih Bel urgirao da me puste iz zatvora, direktno kod Tita? A te se godine Titu izmače Nobelova nagrada za mir… Je l’ zbog mene? Pa, ne bih da dajem takve izjave, ali… Znaš kako, za svetske pesnike od uticaja i položaja beše nedopustivo da srpski pesnik mog kalibra čami u zatvoru, zbog istine… I moj advokat je nagrabusio, zato što me je branio… Šta se, u stvari, desilo? Ništa naročito. U februaru 1974. godine, na Divčibarama, na četvrtom zimskom filosofskom susretu, pročitao sam rad od par strana, na temu: Kultura i revolucija. Sve to beše fino organizovano od strane Filosofskog društva Srbije, ja sam korektno ispunio uslove susreta, i izneo svoje viđenje – istinito, napominjem, istinito! – društveno-političkih prilika kod nas. Rekao sam da nam je poljoprivreda primitivna, industrija neprofitabilna, da imamo sve nižu produktivnost rada, masovnu nepismenost – to sve i danas stoji kao takvo, na žalost! – zatim, govorio sam da nam se manjine bogate, kriminal vrtoglavo napreduje, korupcije da ima na svakom ćošku, i da sve to skupa nije ni komunizam niti socijalizam, već jedno tavorenje, trpež, bitisanje na samom dnu… Onda sam opleo po vlastodržačkoj birokratiji, nazvao je tikvom bez korena, i strašljivom, naplašenom vlašću, rekao sam, kažem ti – uostalom, i to je, i danas, tako – da se naša stvaralačka inteligencija suočava sa političkom akcijom koja gro toga čini da joj oduzme sve vrste sloboda; i konačno, rekoh da zlu svakako sleduje otpor, bilo kolektivni, organizovani, ili pojedinačni. I još ponešto…
- Ali… Šta je u tom govoru tako strašno bilo, ne razumem, da bi Vas uhapsili?
- Eee… Bilo je. Rekli su da sam zlonamerno i neistinito prikazao društveno-političku situaciju, da sam osporavao tokove i tekovine revolucije, radničke klase, tobož sam predstavio vlast kao apsolutističku – taman kao da to nije istina! – osporavao građansku i stvaralačku slobodu, valjda time što sam tvrdio da se svašta može objaviti ako pisac ima povoljnu političku pozadinu, i još, molim te, drznuh se pa rekoh da bez kulture, čiji je opstanak u pitanju, nema ni hleba ni vlasti… Mislim da je to bila ključna rečenica, ona koja im je prelila čašu. Eto ti… Ubrzo nakon tog izlaganja, uhapšen sam, zbog, kako rekoše, neprijateljske delatnosti, i osuđen, posle onog lakrdijaškog procesa, na tri i po godine…
- Svašta, rekoh. Ne razumem…
- Pa dabome da ne razumeš kad živiš kao noj, sa glavom u pesku!
- Dobro, ali kakve veze ima taj Bel sa Vama, i na koji način je uticao, osudili su Vas, rekoste, i šta sad… I dalje ne razumem.
- Prvo, to nije taj Bel, kako ti kažeš, to je nemački nobelovac Hajnrih Bel! On je zapretio da će čitavom svetu reći da ja, koji govorim istinu, zbog istine robijam… Ne, naravno da ja to nisam tražio. Taman posla! Ja, bre, nisam hteo ni da se žalim na presudu, jer to bi bilo kao da priznajem neku krivicu. A ni trenutka se nisam osetio krivim. Kasnije, pozvali su me na izdržavanje kazne. Mirno sam pošao; i to je za ljude… Ali, nakon par meseci, uz obrazloženje da sam slabog zdravlja (i danas sam, pa šta je to koga briga?) rešili su da me puste. Tek tako. Došao jedno jutro stražar, rekao da idem kod komandira, tamo me sačeka nekakav papir da potpišem i naređenje da sam pušten. Čuj ti to… Ja odbijem. Da, odbijem da izađem. Rekoh, ako mene puštate, treba da pustite i ostale političke zatvorenike, nisam ja ovde jedini. Oni – ni da čuju. Komandir zapretio da će me, ako ne uzmem civilno odelo i novac za prevoz do Beograda, izbaciti naglavce iz zatvora, u robijaškoj uniformi, bez dinara… On je samo sledio naređenje, i to naređenje sa vrha. Bio sam pomilovan po službenoj dužnosti, bez molbe, bez angažovanja advokata, i pri tom, niko nije našao za shodno da me o tome obavesti, ni mene niti mog advokata… I to je neka država, a…
- Znaš, ja dan-danas imam dosije, na kome piše: srpski anarhist. Uvek, kada me se neko seti, od kako sam se povukao iz javnog života i onoga što ti zoveš „književnom čaršijom” (a što ne postoji, tvrdim, ne postoji u ovoj zemlji!) uz moje ime stoji – disident. Šta da radim, da napišem autobiografiju? Baš svašta od tebe. Ne pada mi ni na kraj pameti… Trošiti ovo malo vremena koje mi je preostalo na takve gluposti – ravno je ludilu! A ja lud nisam. I mrtvog bi me uhapsili zbog reči, zapamti to, samo zbog reči… Moje vreme nije za bacanje, Svetlana… Nego, da promenimo temu. Da čujem, šta mi imaš reći o Životu mladog Arsenjeva…
… Imaš priču, kažeš? Da čujem. Ne, ne smatram da je to dovoljno dobra tema za pripovest. Naročito posle Bele sahrane. Ali, dobro, piši. Videćemo šta ćeš iz toga naučiti…
Tada, reč je bila o mom narednom romanu, kome je takođe on dao ime – I bi svetlost, priči koja je mene ponela, dok je njega ostavljala ravnodušnim. Kada sam završila, odnesoh mu rukopis. Rekao je:
- Tja… Ispod tvog nivoa. Komercijalno, slabo, nedovoljno dobro, nema jačinu… Ocena? Recimo, četvorka. Ni za dlaku više. Dobro si vodila priču, savladala si tehniku, ali nisi ti kriva što sama priča nema težinu, prodornost…
A ja sam napravila grešku, i zadovoljila se tom četvorkom, misleći – ono što je za njega vrlo dobro, za ostale, obične čitaoce biće odlično.
Kasnije, pokazalo se da je ponovo on bio u pravu – mogla sam više.
Nakon nekoliko meseci, ispričao mi je povest o mladom bračnom paru, iz okoline Negotina. Čudnovata, intrigantna priča o neverstvu odmah me je povukla. I, započeh nov roman. Kako je moj rad odmicao, tako je on bivao mirniji. Znala sam da pišem satima, noću, pa da ga zovem telefonom i čitam mu to, napisano… Bio je zadovoljan. Međutim, za taj roman, Kiriaki Imera, vezano je nešto što me je, kao pisca, uzdrmalo. Naime, kada je knjiga objavljena, i već stekla svoju čitalačku publiku, kada sam postala sigurna da je to dobra priča u svekolikom smislu, Dragoljub mi je jedne večeri uputio pitanje:
- Nego, nikako da te pitam, što ubi onog čoveka?
- Kog čoveka, pobogu?
- Pa doktora Mladena, iz Kiriaki Imera. Što ubi čoveka?
Potpuno šokirana, gledala sam u njega, na tren misleći da mu nije dobro.
- Svašta, Dragoljube, nisam ga ja ubila, naopako, tako ste mi ispričali priču, još onda, ja sam samo na postojeći kostur nabacila meso…
- Ha, ha, ha… Čuj ti nju. Dozvoli da te obavestim da je dotični gospodin još živ, u tamo nekom selu, istina, mator je kao biblija, ali živ… A ti ga, blago meni, ubi tek tako. Jednim potezom olovke! Ha!
- Ma šta je vama? Tako ste mi ispričali…
- Nisam, Svetlana, – uozbiljio se konačno. – Nisam. Ja sam ti samo prepričao zanimljivu priču, u par rečenica. Ostalo je tvoje delo…
- Ali… Nemoguće… Zašto bih ja menjala kraj ako se nije tako desilo…
- Zašto? Sad ću ti nešto reći, mlada damo. Pisac napiše priču. Pesnik pesmu. Slikar naslika ono što unutarnjim okom vidi. Kompozitor zabeleži ono što unutar sebe čuje. Ali, niko od njih, umetnika, nije odgovoran kada se desi ovo što se tebi desilo – delo se otrgne ispod pera autora, pobegne mu, i živi kako ono hoće… Autor je tad samo oruđe. Seti se Puškina, i priče na balu, kada je pred svima, očajan, izjavio – Tatjana neće da se uda za Onjegina! E, tačno to se i tebi desilo. Tatjana se nije udala za Onjegina, i zato je to delo veliko, a tvoj se doktor Mladen rešio na samoubistvo… Moj posao je završen, damo. Ti si pisac, i to pisac koji je savršeno sposoban da se nosi sa delom. Izbrusio sam te, očistio od balasta patetike – ostalo si sama postigla.
U jednoj od knjiga, koju je objavio Institut za književnost, u vremenu dok je Dragoljub S. Ignjatović bio stalno zaposlen tamo, ostale su zabeležene njegove reči:
„ … Smatram da pisca čini ono što objavljuje i što je objavio, da je u tome objavljenom, ako ne sve o piscu, a ono najglavnije i jedino važno. Smatram da je sve mimo toga, mimo objavljenog, suvišno, kao i mnogo šta u našim životima…”
- Zašto su Vas zvali Glavosekač? – pitala sam odavno, na početku našeg druženja.
- Eh, zašto… Bavio sam se, po dužnosti, književnom kritikom. I sekao redom sve što nije valjalo… Pokojna Nada Marinković, molila je da njena knjiga ne dopadne mojih šaka. Kako to misliš – nije loša? Nemoj da me ljutiš! Ono cmizdravo pisanije nazvao sam, ako se dobro sećam, još kako blago – nepotpunom sintezom! I Daviča sam imao priliku da isečem, mada je on imao dobrih dela… A Crnjanskom sam, na užas koliko tadašnjih toliko i sadašnjih kvazi poznavalaca, Crnjanskom sam priznao samo Dnevnik o Čarnojeviću, kao zaista veliko delo, i jedan stih jedne pesme. Ne, ne celu pesmu, jedan stih… Sve ostalo je koještarija… Ono, što sam ja objavljivao, kao celine, kao zbirke pesama, ako računamo i objavljivanja po Književnim novinama i raznim časopisima, e, iza toga ja dan-danas stojim. Jer, znam da je to dobro. No, Svetkovine… Svetkovine su nešto posebno, to je velika poezija, moje najbolje delo. Dobre su i Lađe, bez značajnog odjeka prođoše, i Katreni, o kojima je Palavestra ponešto rekao… Pa i moja prva knjiga – Osvajači, iza koje je stao Draško Ređep, a da me tad poznavao nije… Ali Svetkovine… Ne, nema knjige koja se s njom može uporediti. Sasvim sam siguran da će ta knjiga naći svoje mesto u vrhu najbolje svetske poezije… Skromnost? Naravno da nisam skroman! Ja znam ko sam… Netalentovani ljudi su lažno skromni, a prepuni sujete… Za razliku od njih, ja sam realan. Trebalo je da vidiš Mrtvo jato, ciklus od četiri pesme, koje je Savremenik objavio… Pa i Na drugoj obali široke duboke noći, u istom časopisu… Ne, nema toga danas, teško da ćeš igde naći. Davno je bilo, tamo negde, čini mi se, ’72, ili ’74 godine… Spremio sam bio ciklus od petnaest pesama, pod imenom Dardanski soneti, Savremenik ih objavi, ali kasnije, Prosveta me odbi za tu knjigu, uz neka trivijalna objašnjenja. Kao što odbiše, i oni i Srpska književna zadruga, Svetiljku na kristalnom nebu. Znaš, tada sam već debelo bio nepodoban… Pesnik disident. Nisu me ni smeli ni hteli objavljivati. Opet, ne žalim se. Bilo je toga… Recimo, ’86. godine, kao studija i građa za istoriju književnosti, štamapana je knjižica In memory of Ruvarac, by Laza Kostić, u kojoj sam ja dao objašnjenje kakvo niko pre mene nije – zašto je ta pesma – Spomen na Ruvarca – velika. Govorili su da je to najveća pesma srpskog modernog pesništva, čak, odoše još dalje, pa rekoše – najveća pesma sveg evropskog modernog pesništva. Ali, niko ne reče zašto. Moj kolega, jedan pošten čovek, veliki poznavalac literature, Bogdan Popović, uvrstio ju je u antologiju novije srpske lirike, uz obrazloženje da je to „daleko od obične prigodne pesme”. Samo toliko!
Jesi li čitala Spomen na Ruvarca? Dakle, je li to lepa pesma? Nije, dabome da nije. Ali, Kostić je našao načina da obuzda snagu nekog razornog saznanja, da prikrije nemoć pred doživljajem i mišlju; ta pesma je mešavine lirike, epike i drame. Laza Kostić je imao hrabrosti. Mnogo je rekao tom pesmom…
I Književne novine, jedine novine koje me još objavljuju, imaju hrabrog urednika. Da nije njega, Dragića, koji je pošten do poslednje kapi krvi, i, rekao bih, naivan, ali koji je nadasve poznavalac literature… Nikom drugom ne bih dao Oglede o suštinama. Da, znam da čuvaš sve te minijature… Dobri su to tekstovi. Neki od njih, bogme, vrhunski… Kako to misliš – ti to ne bi umela? Seti se Čehova, kada je rekao: Stavite mi na sto bokal i napisaću vam priču… Dakle, nema tu šta da se ume, to prosto ide iz tebe, to je reč, razumeš li, nezaustljiva, često pogubna, razorna reč, i nema tu šta da se pametuje. Drugo je hoće li se ta reč objaviti ili ne… Da smo pametan narod, ne bismo imali toliko loših knjiga. Danas objavljuje kako ko i šta hoće. Čemu služe kritičari, ili oni što sebe tako nazivaju? Ne, kod mene to tako nije moglo…
A znaš li da je Tolstoj svojevremeno izjavio sledeće: Da sam talentovan, Rat i mir iznosili bi stotinu stranica… Ej, Tolstoj koga ceo svet pamti i uvažava, i koji je bio dobar…Opet, ne kao Bunjin, Gogolj ili Turgenjev, ali dobar…
Nekako, u to vreme, napisala sam poemu, Vrata od žada, a da Dragoljubu ni reč nisam rekla. Kada je objavljena, samo sam je spustila na sto pred njega, drhteći, još uvek, od bojazni šta će reći na moje stihove. Dugo nisam pisala poeziju, a ova poema je bila posve različita od mog dotadašnjeg stila.
-Hmmm… Pazi ti nje… Poezija… Da vidimo…
Čitao je pažljivo, kao da nisam tu, jednom, pa još jednom. I potom, zagledan nekud, dugo ćutao. Napokon, reče:
- Da… ti jesi pesnik. Ovo je odlično. Savršen splet boja, mirisa, zvuka; čovek prosto na koži oseća tvoje reči… Neskladna je, svakako, ali u tome joj je draž, pride… Neobična, meka, duboka i beznadežna poema… Ptica u tebi je konačno raširila krila. Čestitam. Odlično.
Mislim da sam tad bila sposobna zaista da poletim…
Onda je nastupio period tuge… Megi, njegova verna dugogodišnja prijateljica, počela je da umire… Bilo je vrlo teško gledati agoniju starog čoveka, i agoniju psa na samrti. Svako veče smo pričali telefonom, i onda, u ponoć te jesenje noći, pozvao me je i rekao da je uginula, i da je plakao kao što godinama nije…
- Noćas sam ponovo upoznao ukus, miris i boju suza… Čudnovato je to, taj osećaj nemoći koji suze donose, znaš li… A Megi, ona se borila do poslednjeg časa, očima se borila, telo joj je otkazalo poslušnost. Ne, nije cvilila, hrabra je to devojka, samo me je gledala, a ja sam joj pričao da je volim, i da se prepusti, umreti je prirodno, kao i živeti… Moja Megi…
- Verujete li u zagrobni život, Dragoljube? U neki drugi svet, lepši, gde će se ponovo sresti svi koji su se voleli… – pitala sam ga prilikom sledećeg susreta.
- Ne. Pričali smo već o tome. Ja ću, kako ti to kažeš, umreti kao nevernik. Nauka je mnogo koraka ispred crkve i popovske propagande, i ako već moram u nešto da verujem, onda je to nauka. Nakon smrti nema ničega. Kakav raj i pakao, to su koještarije… Stvarno ne razumem kako jedno pametno ljudsko biće može da veruje u te besmislice… Verujem da je Isus postojao, i hodao zemljom kao sin čoveka, (a ne Boga!) i verujem da je bio revolucionar… Što me tako zabezeknuto gledaš? Kažeš, čitala si bibliju. Pa, kako onda sama nisi došla do tog zaključka? Uostalom, ti znaš moje Svetkovine… Da li neko ko je tako verujuć, budalasto – kao ti, može da napiše onakve stihove?
„ Smrti, nek, zato, svoj čas na oblaku visokom čeka mena nebeska, i nek u ružičnjaku, mirisno, na svoj pohod čeka crna kuga zemaljska. Ja neću.”
Ne, mlada damo. Ne…
Jednom prilikom, pitala sam ga pada li mu teško usamljenost, dobrovoljna izolovanost od ljudi, sveta?
- Svašta. Blesava pitanja postavljaš. Svet je u meni, ne ja u svetu. U meni je bogatstvo nemerljivo, ja ne znam šta znači ta čudna reč – dosada. I šta je onaj, koji ju je izmislio, hteo njome da kaže. Čovek je, po prirodi, mnogostruk, mnogostran, radoznao, društven i nesamostalan; shodno tome, potrebno mu je kretanje, društvo, zabava, stalna i nova poznanstva… Razumem sve to, ali ja ne živim tako. Ljudi koje sam voleo, i dalje su tu, sa mnom, i sa mnom će i umreti, osim ako me nadživi još neko kome je do istih ljudi stalo. Čovek je teško odgonetljivo biće, i nepouzdano, takođe. Šta misliš, zašto postoji umetnost? Oduvek je umetnost bila ta koja je pokušavala da odgonetne čoveka, da mu izmeri istine. Umetnost posmatra čoveka, jednim istim, neizmenljivim postupkom, posmatra ga u odnosu na svekoliku stvarnost, koliko izvan njega toliko i u njemu samom. Ne postoji nijedan delić čovekovog bića koji umetnost nije premerila. I nijedna veza čoveka sa bilo kim ili bilo čim koju umetnost nije stavila pod lupu, odmerila, opisala. Kako onda mogu biti usamljen, ili žaliti za bukom licemerne gomile? Živeti sa umetnošću znači živeti u njoj. A tada se postaje nadasve bogat čovek…
Bila je zima, bljuzgavi sneg po ulicama sporo se topio. Pozvonila sam dva puta kratko na njegova šarolika vrata, kad, začuo se lavež psa. Iznenađena, čekala sam da otvori; najednom se nađoh sasvim blizu poda, sa psećim šapama na sebi.
- Maco! Mir, Boga ti tvoga, mir! To je Svetlana, prijatelj, fina da budeš…
Maca je bila mršava, prelepa kučka duge njuške, sa očima kao da ih je našminkao vrhunski šminker – dugih trepavica, bademastog oblika, i sa ocrtanim crnim krugom. Naravno, odmah smo se zavolele, i otada, imale smo neki svoj ritual kada sam dolazila, ali i kada sam odlazila… Našao ju je promrzlu na ulici, gladnu i mokru, i podrazumeva se, doneo je kući.
Ta zima ostavila je višestrukog traga na nama. Jedne sam večeri uzela neku od knjiga koje su razbacane stajale na stolu, nasumice je otvorila i pročitala sledeću rečenicu:
„ Mehmed Osvajač je, pored svoje izvanredne vojne strategije i osvajanja Vizantije, ostao kroz istoriju upamćen i kao jedini vladar koji je svojeručno ubio jednu konkubinu.”
Odmah sam se zainteresovala i tražila od Dragoljuba da mi priča sve što o tome zna. Naših narednih nekoliko susreta bili su ispunjeni Otomanskim carstvom, bitkama, krvoprolićem, sjajnom vojnom strategijom Mehmeda Osvajača, ali, nije mi mogao reći ništa o pomenutoj konkubini, naprosto je znao za taj podatak, ali ne i nešto više. Tako je započelo čitanje sve većeg broja istorijskih knjiga; stigoh i do Kurana, jer se u mojoj glavi odmotavao film mog novog romana, morala sam što više znati. Dragoljub je pratio moj rad, upućivao me šta da čitam, na koje delove da obratim pažnju, pričao mi o džihadu, slušao kako sam osmislila čitavu priču… Mirno je sačekao trenutak kada sam, nakon godinu dana studioznog čitanja, rekla: počela sam.
- Konačno, reče, već sam se zabrinuo da ne zbrišeš u Tursku, radi potpunijeg doživljaja…
Tako je nastala knjiga Humaj ptica, zapis o Mehmedu Osvajaču, pisan iz ugla iz kog niko o njemu pisao nije. I ja napokon, nakon Bele sahrane, dobih ocenu pet… Za roman, neumetničku formu. Istina, pet minus, ali ipak… Moj mentor je bio zadovoljan.
* * *
15. novembra 2006. godine, pozvala me je prijateljica sa pitanjem šta je sa Dragoljubom, ne javlja se na telefon, rekla je. Možda je izašao do prodavnice, izveo Macu, zaboravio da uključi telefon – iznosila sam mogućnosti, sa sve većom knedlom u grlu. Pomislih, možda je ponovo pao, pa sada leži, prošle zime teško je povredio kuk…
- Dobro veče, Svetlana ovde, da li je to stan Ignjatović? – upitah, zbunjena ženskim glasom koji sam čula sa druge strane.
- Da.
- Molim Vas Dragoljuba…
- Dragoljub je umro.
„Lešće”, kremacija, govor njegovog kuma, i nas tridesetak pred sandukom u kapeli. Stigla sam ranije, i provela neko vreme nasamo sa njim, opraštajući se.
Poslednje što mu rekoh bilo je ovo što i sada govorim:
Doviđenja, prijatelju. Mi ćemo se svakako ponovo sresti…