Dragana Bošković-Tomić
Ko se poslednji smeje?
(Igor Perišić, Uvod u teorije smeha. Kratak pregled teorija smeha od Platona do Propa, Službeni glasnik, Beograd, 2010)
Danas se u književnoj kritici koriste termini koji nam često deluju kao neki aksiomi – svi znaju šta znače, šta podrazumevaju i šta obuhvataju, ali ne mogu da vam kratko i jasno objasne šta znače ili pak, da daju adekvatan sinonim. Njihove definicije često su upotpunjene izrazima „poput”, „nalik”, „otprilike” i sličnim odokativnim atributima ili subjektivnim teorijskim shvatanjima. Na primer, mnoge studije i teze bave se problemom smeha, smehovnog, duhovitog, komičnog i smešnog, i skoro svaki autor daje svoju definiciju studijske terminologije, najčešće modifikovanu u skladu s predmetom proučavanja. [1] To se dâ i očekivati imajući u vidu preobimnost književnoistorijskog korpusa, ali i (ne)moć književnosti da samu sebe objasni. Kao i svaka umetnost, ona se opire konačnoj i konkretnoj naučnoj odredljivosti, a često je predmet ili saučesnik drugih nauka, kao što su filozofija, estetika, psihologija, sociologija i tako u nedogled. Ipak, zadatak svake nauke, pa tako i teorije književnosti trebao bi da bude uspostavljanje opšteprihvaćenih, adekvatnih definicija terminološkog aparata – a meni se čini da se neke definicije umnožavaju brže nego sama književna ostvarenja.
Da nije reč samo o smehu i njemu sličnim odrednicama, navodim i primer fantastike. Ova paralela će poslužiti za otvaranje još jednog problema: pored definicije nekog književnog pojma, kritičari i teoretičari često se spore oko toga da li je reč o žanru ili prosedeu. Time se stvar još više komplikuje i divergira u različitim pravcima, te se pristupanje izučavanju ovih problematičnih pojmova čini kao Sizifov posao, jer književni teoretičar (ako je iole dobar istraživač) mora da ima uvid u svu relevantnu naučnu literaturu. Igor Perišić odlučio je da se uhvati u koštac sa ovim Golijatom i ponudi književnonaučnoj javnosti pregled teorija smeha u književnosti.
[1] Najveći broj studija bavi se ovom problematikom u jednom određenom književnom delu ili u nekoliko književnih ostvarenja jednog pisca, dok manji broj razmatra smeh u okviru određene književne epohe, ali opet samo jedne. S druge strane, izvestan broj teorija proučava smeh kao fenomen (bilo kao filozofska, psihološka, sociološka, kulturološka, itd. kategorija) bez ili s veoma malo dodira s književnošću.
Ono što treba napomenuti na početku jeste da je Perišićeva knjiga objavljena u ediciji Pojmovnik izdavačke kuće „Službeni glasnik” koja je „zamišljena kao neka vrsta velikog rečnika (ili, pak, male književne enciklopedije), jer, kako dalje tvrdi urednik Gojko Tešić, „u srpskoj književnoteorijskoj/istorijskoj leksikografiji oseća se praznina – namera POJMOVNIKA jeste da se taj nedostatak ublaži i da se u našoj književnoj nauci započnu ozbiljniji poslovi za sintetičko oblikovanje, kako istorije srpske književnosti tako i istorije srpske književnoteorijske misli”. Da li je Perišićeva studija uistinu popunila poneku prazninu, ostaje da vreme dâ svoj vrednosni sud. Ono što je sigurno, a što i sâm autor tvrdi, jeste da ne postoji bilo kakav pregled (teorija) smehovne tradicije u istoriji srpske književnosti (osim već napomenutih istraživanja o pojedinim piscima i nekim epohama). Cilj ove napomena nije da umanji vrednost postojećih eseja i studija o smehu, kao ni da zanemari doprinos brojnih radova, pre svega, Gorana Maksimovića, Miroslava Pantića, Sretena Marića, Bore Ćosića, Vladete Jankovića i mnogih drugih, koje uostalom i Perišić navodi kao dragocene izvore svoje literature – naprotiv, ali moralo se ukazati na nedostatak objedinjene, dijahronijske sistematizacije smehologije.
Na početku svog Uvoda Perišić skromno implicira (bez)uspešnost svog posla i izražava „sumnju u samu definibilnost predmeta” (19). Ipak, pre same definicije, za razgraničenje pojma smeha od ostalih srodnih pojmova, Perišić se opredeljuje za stanovište da je smeh proces, a ne žanr, i pritom navodi objašnjenje Bogdana Kosanovića da je „smeh kao proces rezultat dejstva dva faktora: smešnog objekta i subjekta – čoveka koji se smeje” (29), te zaključuje da je možda najpreciznije određenje smeha „kao relacije subjekta i objekta, tj. estetske relacije, a ne estetskog predmeta” (podvukla D. B-T.) (29).
Iz ovoga se, dakle, vidi da smeh ne predstavlja „žanrovsku književnost”, već spada u književne procese ili kako Perišić na nekoliko mesta navodi – „efekat”. Književno delo odavno je preraslo proučavanje samo putem kompozicija tema i motiva. Osim autora i dela, i čitalac stupa na scenu kao ravnopravni, aktivni elemenat za potpuni efekat. Ono što je nekom smešno, ne mora da bude nekom drugom. Neko delo može ostati neduhovito za neobaveštenog čitaoca (parodije, parabole i alegorije). Drugo delo opet može izgubiti u prevodu ili je jednostavno van vremena (satira često odgovara jednom određenom istorijskom društveno-političkom trenutku). Čitalac/gledalac jeste taj koji će se nasmejati – on je taj na kog mora da utiče književni proces, odvijanje književnog dela. Tekst sam po sebi nije smešan ako se tako ne doživi, iako je za to možda postojala piščeva intencija. Ponekad je i obrnuto: delo ne pretenduje na komičnost, ali određenim efektima izaziva smeh. Za recepciju ne postoji žanr – recepcija se doživljava, odvija i događa. Zbir (čitalačkog) iskustva proizvodi i određeni efekat recepcije tokom čitanja nekog dela.
U daljem tekstu, kratkim pregledom glavnih škola i teorija poimanja smeha, Perišić dolazi do zaključka da nekoliko termina treba jasno razlikovati:
„ - Komično je kvalitet predmeta u umetničkim formama.
- Smešno je kvalitet predmeta u životu.
- Hotimična komika je ime za predmet smeha u umetničkim formama.
- Nehotična komika je nedostajuće ime za predmet u životnim formama.
- Humor je smisao za komično u umetničkim formama.
- Duhovitost je smisao za smešno u životnim formama.
- Smeh bi, na osnovu svega toga, bio opšti pojam kojim može da se objedini relacija između predmeta (hotimične i nehotične komike), kvaliteta predmeta (komično i smešno) i recipirajućeg subjekta koji, putem naročite sposobnosti (duhovitost i smisao za humor), proizvodi ili humor ili smeh u užem smislu (smeh u užem smislu je oznaka za fenomene smeha – prirodne ili nesvesne – koji nisu umetnički).” (40–41)
Dakle, smeh predstavlja sadejstvo tri elementa: teksta, čitaoca i njihovog odnosa, što znači da bi žanrovska (i sva dalja podžanrovska) određenja bila nedostatna za brojne varijacije ovih činilaca.
I na kraju ovog razmatranja, još jedno zapažanje – Perišić u uvodu iznosi i još jedan sastavni deo svoje svakdašnje jadikovke i priznaje nemoć teorije književnosti: „Ona se, kako se već dâ naslutiti, pokazuje preslabom da se uhvati u koštac s tim problemom ukoliko nije interdisciplinarno udružena i ukoliko pomalo ne krade od svake od tih susednih disciplina, to jest ako katkada ne stavi u zagradu ono književno, jer savremene teorije u humanističkim disciplinama sve više gube specijalističke prideve stapajući se u jednu Teoriju.” (10). Teškoća određenja smeha u književnosti vidi se ako pogledamo sadržaj ove studije. Posle uvodnih poglavlja nižu se naslovi odeljaka „Platon”, „Aristotel”, (…) „Paskal”, „Dekart”, „Spinoza”, „Hobz”, „Kant” itd, što znači da, kako je i sâm Perišić u jednom razgovoru tvrdio, u smehu u književnosti ima najmanje književnosti. Da li to znači da je problematika uistinu tako nesaglediva u obilju književnog stvaralaštva? Ili je pak književnosti dovoljna ta esencija smehovnog koja nema potrebu da sebe objašnjava, već taj sud ostavlja drugima? Da li je moguće da je smeh u književnosti kao relacija neuhvatljiv poput sitnog peska koji se osipa čim pokušamo da ga uzmemo u šaku? Nije li književnost ili još bolje, tekst, varljiv kao paukova mreža – ne primećujemo njegovu prozračnost i ne znamo da smo uhvaćeni, dok se u potpunosti ne upetljamo. Da li je književnost ta koja se poslednja smeje?
Perišić je napisao Uvod. Čekamo razradu.
