Miloš Zubac

Susret sa životom

Mile Ninkov (1951 – 2014)

 

 

Zagledan u nova sazvežđa Mileta Ninkova, prisećam se jedne portugalske pesme koju je u lisabonskim tavernama izvodila Argentina Santos. Žena silnog glasa dirljivo je ispovedala skupo plaćeni nauk o ljudskoj prolaznosti. Stihovi pesme govorili su o tome kako se smejemo i plačemo, plačemo i smejemo se, uvek iznova. Kako mislimo da vreme promiče, dok mi u njemu trajemo. Na koncu, kako razumemo da vreme zapravo stoji, a da smo mi oni koji prolaze. Proleće se uvek vrati, ali nevinost nikada – pevala je sinjora koja je starila onako kako stare katedrale.

Namernik koji pogleda u sazvežđa Mileta Ninkova rano će se suočiti sa spoznajom netrajnosti. Pesnikova pomirenost s večnim ponavljanjem istog, na trenutak će se ukazati u vidu otmene boemske rezignacije, da bi se ustalila u strogom upozorenju koje ima ishodište u staroj pouci o deblu i trunu u oku. Bude li ovde zadržao pogled, namernik će među treperavim lirskim zvezdama uočiti kako se jezička energija, jednom formirana u Očenaš, menja i preoblikuje. Izmenjeni obraz hrišćanske molitve, dakako, neće biti proizvoljan, pa će tu pesnikovu zvezdu on dugo i pažljivo posmatrati. Bude li i dalje mogao da gleda, namernik će doživeti viziju dalekog slanog jezera, a potom će među zvezdama spaziti svetlucav lik Ninkovljevog preteče Miroslava Antića. Osetiće namah strepnju i naučiće da je prevlada. Svako novo suočavanje s prolaznošću biće lakše, jer će primetiti da zvezde postojano isijavaju šifru Trajanja. Ostane li budan do kraja, možda će shvatiti da je od početka zaneto posmatrao – sebe.

Ovlaš iscrtanu mapu pesnikovih sazvežđa prilažem ovde kao neko ko je među prvima mogao da ih vidi. Svaki budući čitalac zacelo će načiniti drugačiji crtež, a ipak će svi oni manifestovati Jedno, bez početka i kraja.

U pesničkom poslu, Mile Ninkov je ciljano učio od odabranih. Svog starijeg lirskog brata pomenuo je u pređašnjoj knjizi, a ličnog pesničkog krstitelja otkrio je u ovoj. Antićevo prisustvo među zvezdama nije odraz naivne lirske posvete. Znatno veća vrednost je posredi. Ninkovljev talenat da sebe i određene prirodne sisteme, prema potrebi, dovede u istu frekventnu ravan, svedoči o tome koliko je negdašnji mokrinski bard uistinu živ. Poneko zna da morfološke rezonance unutar pojedinih energetskih polja deluju nesputano kroz vreme i prostor. Svaki entitet u svemiru ima svoju jedinstvenu frekvenciju, a Svetlost odlično pamti. To su zakoni koje Ninkov poznaje bolje od drugih. Razumevanje jezika Svetlosti omogućilo mu je da ličnu frekvenciju uskladi s kanalima svojih savremenika. Neki od njih, naizgled, nisu u fizičkoj ravni već hiljadama godina. Istina je, međutim, da su i te kako prisutni i da se od njih može učiti u sadašnjem trenutku. Njihove koordinate često se poklapaju s formacijom pesnikovih zvezda.

Neko će se možda naći zbunjen kada Ninkovljeve objektivne, hirurški precizne uvide, u kojima se on ponegde hladno odmiče od poezije, saobrazi delikatnoj toplini njegovih ljuvenih stihova. Nesumnjivo je da se u tom prividnom dvojstvu očituje pesnikova ljudskost i ovozemaljski teret koji nosi. Meru svoje nesvakidašnje darovitosti i istinske osetljivosti, Ninkov je uvek morao pošteno da plaća. U cenu je bilo uračunato i to što su ga ljudi često površno razumevali, očekujući da se on obavezno uklopi u ram koji su mu sami namenili. Zato bi moj prijatelj rado potpisao poznatu Antićevu opasku da se o njemu najbolje staraju oni koji ga ostave na miru.

Kao što veli divna portugalska pesma, svi se ionako u krug smejemo i plačemo, verujući da varamo vreme. Biće tako sve dok se i poslednjem od nas ne dogodi ono što je Mile Ninkov za sebe odavno odmerio. Susret sa životom.

 

Pogovor knjizi pesama Mileta Ninkova, Sazvežđa (Mediainvent, Novi Sad, 2010)