Aleksandar Radović

 

Predislovije

 

U vremenskom razmaku od pola stoleća, sredinom prve decenije i polovinom šezdesetih godina XX veka, dvojica istraživača srpske kulturne prošlosti, prof. dr Tihomir Ostojić i Miloš Šajinović istraživali su aktuelne potrebe rada sa čitaocima u bibliotekama Neoplante, Nojzaca, Ujvideka i Novog Sada. I Ostojić i Šajinović su tokom niza decenija bili upućeni na Maticu srpsku, ustanovu kulture sa respektabilne novosadske adrese sa br. 1.  Prvi kao sekretar “srpske pčelice” u prvoj deceniji XX veka (1911-1919), a drugi kao radnik Biblioteke Matice srpske tokom šezdesetih i sedamdesetih godina u kojoj je rukovodio Odeljenjem za prijem i obradu neknjižne bibliotečke građe.

Popularizacija rada biblioteka i transformacija njihovog rada bio je cilj kojem su se „odazvali“ Ostojić i Šajinović upućujući poruke domaćoj kulturnoj javnosti.  Na početku i sredini prethodnog stoleća ukazano je, radovima dvojice intelektualaca,  na važnost stručnog rada u bibliotekama i poboljšanje  njenog imidža u našoj sredini.

TIHOMIR OSTOJIĆ, SAVREMENIK NOVOSADSKIH BIBLIOTEKA POČETKOM 20. VEKA

 

Tekst Tihomira Ostojića (1865-1921), profesora Univerziteta, pisca brojnih studija iz srpske istorijske i književne nauke (monografije Dositej Obradović u Hopovu (u izdanju Matice srpske, 1907) i Zaharija Orfelin život i rad mu (1923) nosi naslov Novosadske biblioteke: prilog narodnom prosvećivanju. Prilog je objavljen kod znamenitog “nojzackog” štampara Ivkovića 1910. godine, u kojem je Ostojić promišljao o nauci o knjizi u srpskoj kulturi krajem XIX i na samom početku XX veka.

Osnovni cilj i pretpostavku u širenju prosvetno-kulturnih ideja među sunarodnicima Tihomir Ostojić vidi u objedinjavanju različitih tipova knjižnica u jedinstveni, današnjim rečnikom rečeno, bibliotečko- informacioni sistem. „Matičina biblioteka će biti centrala“[1] a sistem već tada čine: Biblioteka Srpske Vel. Gimnazije, Biblioteka Eparhije Bačke i Biblioteka Srpske Osnovne Središnje Škole. Sastavljač Istorije srpske narodne književnosti iz 1917. godine, autor niza “sitnih” priloga o našoj etnološkoj tradiciji i narodnoj kulturi, muzikolog i arheograf,

Pero Zubac

 

Odlazak velikog šetača

 

Otišao je na drugu obalu i Aleksandar Tišma. Novi Sad je sad mnogo manji grad, ali to se na prvi pogled ne vidi. Živimo, inače, na prvi pogled. Navikli smo se.

Vest o njegovom odlasku, mada sam znao da ga je skolila ozbiljna boljka, zatekla me je na putovanju. U Šapcu sam bio i kada je sahranjen. Na kraju novosadskog Novog groblja, kažu. Ne u Aleji velikana. Novi Sad nema takvu instituciju.

Nešto je bilo, pa se zaboravilo. Posmislio sam, možda bi taj čovek odabrao da počiva na periferiji, jer, znam, govorili smo o tome, da je voleo da šeta periferijom grada i da, neprimetan, dugo sedi u malenim kafanama na rubu velegrada i sluša živi jezik. Čak smo se jednom i sreli u nekoj malenoj telepskoj kafani. Pogledali se i razumeli.

Razgovarali smo retko i na brzinu, ako se izuzmu „četvrci u Letopisu”, koji su trajali nepune dve godine, kada sam imao sreću da svakog podneva, sa još dvojicom izabranika iz generacije, razgovaram o umetnosti s njim, Boškom Petrovićem i Sretenom Marićem. Svi su sad na drugoj obali…

Pozdravljali smo se klimoglavom, pokretom ruke ili sa zdravo – poštovanje i odlazili svaki na svoju stranu. Dok je dolazio da poseti majku u mome susedstvu, sretali smo se skoro svakodnevno. Po njenom odlasku ređe, samo slučajno, u vrevi prolaznika. Ali znao sam da dok je Tišma tu, sve izgleda sigurnije i normalnije. Sada Tišme među nama nema. Mali je naš grad.

Rodom je iz Horgoša. Pisac, geografski gledano, iz subotičkog okruga. Prelistao sam ponovo, za ovu priliku, „Dnevnik”– 1942–1951, s podnaslovom „postojanje” – izdanje „Matice srpske” iz 1991. godine, s nakanom da osvetlim neka pominjanja Subotice.

U ovom delu „Dnevnika” Subotice, pominje se šifrovano, te pažljiv čitalac, pomoću vraćanja na pročitane stranice, može da poveže konce i da sazna da je reč o dva ljubavna iskustva iz mladih godina: jednog kojeg se pisac seća s nelagodnošću, i drugog koje mu u sećanju budi slike iz mirnog i sigurnog ravnotoka ljubavi. Moglo bi se ustanoviti i šta se to mladom piscu desilo pri jednom kratkom ljubavnom kontaktu, ali to i nije toliko bitno.

Prođimo kroz neke pasuse iz „Dnevnika”:

18. 12. 1942.

„…U Subotici, na prelazu, sreo Pačarića. Utisak kao da smo se juče videli poslednji put. Naišao sam na neku devojku i proveo sa njom noć u privatnoj sobi. Bilo je dosta lepo. I evo me sada ovde. Kako će biti? Pa živeće se, vegetiraće se.”

6. 2. 1947.

„…(3) držati se čvrsto i verno Evice, živeti kao u Subotici.”

22. 6. 1947.

„Ovde, u vojsci, nastojim da se održim na površini. Dobar vojnik više ne mogu postati, ne umem da preskočim ni ogradu od pola metra – nikad to nisam radio. No, sve sam mirniji i dani mi sve brže prolaze. Divna je i grozna osobina čoveka ta navika, koja ga prilagodi svakoj nedaći.

Na žene ne mislim. To je od broma – odlična stvar. Sa tako čistom glavom mogu se stvarati čudesa. Po povratku iz vojske gledaću da sredim seksualni život. Biti bez odnosa sa ženama za mene je plus – to je posle ovog iskustva i onog iz Subotice sigurno.”

11. 7. 1947.

„…Prvo jučerašnje popodne posle ambulante palo mi je malo teško – već sam se bio navikao na pomisao da neću biti dugo u vojsci – poverovao sam glasinama. Danas mi se, sa zdravljem, vratilo i raspoloženje. Čak sam, evo, osetio i potrebu da analiziram ,nacionalno pitanje’. Prvi takav slučaj posle Subotice.”

 

Da zapišemo i neophodna objašnjenja. Pačarić je piščev školski drug,  jedan od trojice koji su isključeni iz Novosadske gimnazije kada i Tišma. Evica je piščeva poznanica sa igranki, Novosađanka, malo starija od njega, s kojom je dugo, mada s prekidima, održavao ljubavnu vezu. Opisana je kao Darinka u „Mrtvom uglu”. U „Dnevniku” se na sto trideset i sedmoj stranici pominje, mada u beogradskom miljeu, Marija R. Ona je piščeva poznanica iz Subotice i iz vremena, kako kaže pisac, „kad sam bio onda dopisnik”; u međuvremenu,  preselila se u Beograd i tu se srela s Tišmom.

Za tumačenje stava o „nacionalnom pitanju”, mislim da je najbolje citirati dva pasusa iz „Dnevnika”:

 

 

6. 12. 1943.

„Moja književna budućnost se preda mnom zamagljuje. Dosadašnja predstava o potpunoj slobodi moga ja, o njegovoj nezavisnosti od vremena i mesta pokazuje se prilično iluzorna. Čitajući Dositeja i njegove komentatore, vidim koliko sam stran svemu srpskom, pa i istočnom – možda manje stran po duši nego po saznanjima i duhovnim vezama.”

7. 12. 1943.

„Evo primera za sebičnu pozadinu nacionalizma: Dok sam se kolebao na kom ću jeziku pisati, što kod mene znači kom ću narodu pripadati, bio sam bezmalo ravnodušan prema vaskrsu srpske, odnosno jugoslovenske države. Otkako sam, međutim, došao do odluke (ne suviše čvrste, istina) da ću biti srpski književnik, mene zabrinjava sudbina Srpstva – želeo bih da narod za koji u prvom redu pišem bude što snažniji i značajniji.”

Pominjanje vojske je i moja draga uspomena s nekog, od retkih, razgovora s Tišmom. Vojsku je služio u Mostaru, a pri kraju vojnog roka prekomandovan je u Sarajevo.

Otišao je veliki novosadski šetač. Lako i jednostavno, kako je samo on umeo, u istoriju.

 

2003.