Ratomir Rale Damjanović
Šta bi rekao Hajne?
Komedi fransez na nemački način!
Pošto su ga zabranili u Francuskoj, Handkeu uzimaju „Hajneovu nagradu” u Nemačkoj. Zavesa je dignuta – čeka se da padne sečivo. Piscu su natakli šajkaču i nazuli opanke, radi živopisnije slike. Konkurs za dželata je jedan od najposećenijih veb-sajtova…
Šta bi na to rekao Molijer, čiji je svaki novi komad ujedinjavao političare, dvorane i duhovništvo u optužbama da je rušitelj normi i neprijatelj crkve? Francuski velikan nije praštao pokvarenost, lakomost, licemerstvo i jezuitizam francuskom društvu svog doba, kompromise sa savešću i „kompromise s nebom”, i zato je zabrana „Tartifa” podrazumevala da niko ne sme da sluša, prikazuje i čita njegov komad. Cenzurisanje Handkea nije ništa drugo do cenzurisanje Molijera, koji je povodom zabrane (svog) „Tartifa”, 6. avgusta 1667, definisao današnju zabranu Handkea: „Oni ne mogu da mi oproste što pred celim svetom otkrivam njihove prevare; Ako Tartifi dobiju preimućstvo oni će time steći pravo da me proganjaju više nego ikad.”
A Hajne? Šta bi na ovo danas rekao Hajne?
Pogledamo li Hajneovu kritičku i publicističku prozu, doći ćemo do odgovora na mnoga pitanja koje postavlja ovo vreme. Pisac koji je „svoju epohu tumačio na sjajan način, sa jedinstvenom mešavinom svirepe ironije, oštrog sarkazma, tačnosti u zapažanjima i proročanske ozbiljnosti po kojima se izdvaja od svojih savremenika” (E. Vermej), piše o „najmljenim književnim lakejima”, o „stvorovima bez duše i srca”, o „vernim pudlama”, o „slugeranjama”, o „licemerima svih boja”, o „čoporu fakultetskih naučnika i pesnika čiji je zadatak (bio) da deluju na narod…”
„Ali, taj čopor je u međuvremenu ležao vezan na lancu”, kaže Hajne, „u mraku svoje štenare, i veoma ošugao i počeo ružno da miriše i ništa novo nije naučio nego da laje još uvek na stari način.”
Intelektualne trupe Evrope krenule su, opet, „na stari način”, u svoj protestni marš kada je obelodanjeno da je nagrada „Hajnrih Hajne” pripala Peteru Handkeu, čiji je komad tek nešto ranije cenzurisan i zabranjen u „Komedi Fransez”. U toku je lov na pisca koji poput slavnog pesnika nastoji da vidi šta se zbiva iza kulisa, bilo da je u pitanju, kako piše Hajne, „maskarada onih crnih budala koji su od rodoljublja načinili pravi zanat”, ili „savez mediokriteta u borbi protiv velikana”. „Od svih mesta u pozorištu, jedno mi je namilije” stoji u Hajneovim spisima „O francuskoj pozornici”, „odatle se dobro vidi ne samo šta se igra na pozornici, nego i šta se događa iza kulisa, tamo gde prestaje umetnost, i gde opet počinje naša draga i lepa priroda… Posećivao sam veoma malo ’Komedi fransez’, za mene u toj kući ima nečeg pustog, neprijatnog. Njome još uvek lutaju sablasti starih tragedija, s bodežom i peharom otrova u bledim rukama.”
Slutim da je počeo završni čin evropske tragikomedije i naše drame i da više niko ne može pisati niti govoriti na stari način. Čomski, Pinter, Handke! To je zaista previše čak i za moćne „inkvizitore istine” u „histeričnoj kampanji”, u Francuskoj i u Nemačkoj, kako o evropskim najamnicima danas govori Čomski, „tih prikaza sa onoga sveta”, kako je nekada pisao Hajne. „Zar vas ne podiđe kadikad jeza gledajući kako oko vas pužu ti ropski stvorovi, ti uslužni stvorovi, sa gotovo ironičnom poniznošću?”, pitao je Hajne svoje savremenike u člancima koje je objavljivao u augzburskom „Algemajne cajtungu”. „Jezuite se šepure tamo i pevaju pobedničke pesme… Oni su ustali iz groba i sada je njihova vladavina luđa nego pre; jer kada su iz carstva mrtvih pušteni na beli dan, mnogi su u žurbi natakli na ramena prvu glavu koja im je pala pod ruku i tad su počinjene kobne greške, pa sad glave ne priliče trupovima i srcima koja u njima vilene… Kakva jezovita protivrečnost između misli i osećanja, načela i strasti, reči i dela tih prikaza sa onoga sveta.”
Sad još i Elfride Jelinek i Vim Venders, koji se suprotstavljaju presudi piscu koji se usprotivio presudi jednom narodu. Pa Zigfrid Lefler, glavni urednik časopisa „Literatura” i Žan Pjer Lefebr, univerzitetski profesor iz Pariza, članovi žirija za nagradu „Hajnrih Hajne”, koji ne osporavaju pravo piscu „da drukčije misli i piše”.
„Golgota je svuda gde jedan veliki duh iskazuje svoje misli”, zapisao je Hajne povodom ekskomunikacije Baruha Spinoze, i te bi se reči mogle sasvim primeniti na Petera Handkea koji je, da se opet podsetimo nemačkog romantičarskog pesnika, „razumeo politiku i njene omče isto onako kao što je nekad shvatio religiju i njene bodeže”. „Za istinu je mogao učiniti sve, samo ne lagati”, veli Hajne, i to je ono što boli evropske cenzore kada je Handke u pitanju.
U Parizu, 30. aprila 1840, pišući o Žorž Sandovoj, Hajne ukazuje na strah „vitezova religije”, „građanskih štitonoša morala”, od „mogućnosti da komad uspe”: „U osnovi, tim malim ljudima ne može se uzeti za zlo što se brane koliko mogu od najezde velikih….I u Nemačkoj postoji savez za odbranu i napad između mediokriteta koji nemilice iskorištavaju pozorište. To je još više slučaj ovde, na način koji zaslužuje svaki prezir, jer je Pariz leglo i središte te bede. Pritom, ti mali ljudi ovde su tako žustri i spretni, tako neumorni u svojoj borbi protiv velikana, a najposle i protiv genija, koji je uvek i svuda usamljen.”
Za Vima Vendersa Handke je „jedan od najvećih pisaca današnjice”. Jedan od onih koji ne robuju svom vremenu, niti dogmama prošlosti i sadašnjosti. „Tričarijama” dnevnih ili bilo kakvih interesa suprotstavljao se i Hajne: „Velike činjenice i velike knjige ne poniču iz tričarija, nego su neizbežne, povezane sa kružnim putanjama sunca, meseca i zvezda i nastaju možda silom njihovog uticaja na zemlju. Činjenice su samo plodovi ideja; …ali otkuda to da u izvesnim vremenima izvesne ideje tako silno dolaze do izražaja da preobražavaju na najčudesniji način ceo život ljudi, njihovo pevanje i stremljenje, njihovo mišljenje i pisanje.”
Međutim, nije ovde reč samo o Hajneu, Handkeu i njihovim progoniteljima. „Ono što se u Evropi radi sama Evropa radi”, zapisao je Igo 1876. godine u tekstu „Za Srbiju”, otklanjajući iluziju da se stvari odvijaju spontano ili bez znanja centra. Generalna proba izgona Srba s Kosova i Metohije, najavljena u štampi kao scenario dobrih priprema, zbiće se, na premijeri, kao još jedna repriza etničkog čišćenja Srba. Čeka se samo da „čovek u crnom” pištaljkom označi početak. I dok jedni raspravljaju o cenzuri duha i zločinu vlasti, zanemarujući da je rastojanje između njih jednako onoj visini koja deli giljotinu od vrata osuđenika, drugi vrše poslednje pripreme i postavljaju se na punktove odakle će prenositi „događaj”. Ravnodušnost sa kojom današnja Evropa prećutkuje veliki evropski logor pred svojim očima, ili ga zastire rečima o demokratiji i pravdi, uz medijsku buku savremenih hajkača, isključuje bilo kakav optimizam.
„Nabaviću i ja nemačku kapu i spavaćicu i navući je preko ušiju”, piše Hajnrih Hajne 1830. godine, aludirajući na bezosećajnost svog vremena, „sve vam to zvrji i ćuti tako stravično, mašine se ponašaju kao ljudi, a ljudi kao mašine.” Sto pedeset godina kasnije, u „Detinjoj povesti”, Peter Handke dovršava tu misao: „Postoji drugi narod, druge povesti. Nismo mi jedini. Upravo u ovom trenutku prolazimo sa tim drugim narodom kroz Vreme.”
(Tekst je objavljen je u beogradskom NIN-u, sredinom juna meseca 2006.)
