Ilija Bakić

 

Prikaz knjige „Šamanijada” Slobodana Škerovića, izdavač Everest medija, Beograd, 2012.

 

Poigravanje prozom i stvarnostima

 

Nova knjiga pesnika, prozaiste, esejiste i kritičara, Slobodana Škerovića (1954) spada u grupu retkih dela ovdašnje takozvane savremene literature; reč je, naime, o tvorevini koju je teško svrstati u standardizovane kategorije kojima barataju kritičari i teoretičari a rukovode se znatiželjni čitaoci. „Šamanijada”, dakle, na prvi pogled liči na roman – pisana je u proznom ključu, podeljena na poglavlja, ima određenju dužinu (nešto više od 220 strana); ipak, njeno će iščitavanje otkriti da nije u pitanju (samo/jedino) roman, ili barem ne roman u uobičajenom smislu te reči jer osnovna je priča vrlo labava, lako diskontinuirana (što će reći da funkcioniše na nivou epizoda za koje nije obavezno da se nastavljaju ni na planu fizičkih niti duhovnih dešavanja), a do kraja knjige se ne nude ni logička, uzročno-posledična pojašnjenja svih dešavanja (zaključno sa vremenskim skokovima). Ni junaci knjige nisu predstavljani prepoznatljivim metodama, njihovo pojavljivanje gotovo da je zadesno; glavni junak, šaman-okarinaš, Munja, dečak iz plemena Jakih, čije su akcije i, češće, ideje i promišljanja, težište ove proze, fluidna je pojava za koju je lako ustvrditi da nema preterane veze sa (fizičkom) stvarnošću. No, kako odmiču njegove avanture, zahvaljujući „Međuigrama” odnosno finalnim poglavljima-epizodama, utisak pomenute fluidnosti biva potvrđen i pojačan naznakama (jer nema izričitih opisa-tvrdnji) na osnovu kojih se može (ali i ne mora) ustvrditi da su u pitanju zgode i nezgode putnika u prošlost ili u neku od paralelnih stvarnosti – ali putnika koji nije morao obavezno i fizički biti na tom drugom licu mesta jer je, možda, koristio neke tehnike seobe duha-uma iz tela u telo. Ova spekulativnost, koja je na tragu iskustava kakva nude knjige Borhesa, Kastanede ili npr „Zvezdana lutalica” Džeka Londona, definitivno izmešta „Šamanjadu” iz okvira tekuće realističke proze i pozicionira ga na sasvim druge literarne koordinate. Škerović je, naravno, potpuno svestan svih mogućnosti koje nosi postupak koji je odabrao i spremno se i spretno poigrava tkivom svoje proze koje uspeva da produbi poetskim pasažima odnosno veoma živopisnim jezikom.

Nominalno, priča započinje kao svojevrsni bildungs roman/priča o odrastanju koje se pretvara u inicijacijski proces (ili, preciznije, niz procesa) kroz koje će se odrediti da li je junak sposoban da postane šaman u jednom vrlo posebnom plemenu. U određivanju samoga sebe i svojih sposobnosti budući šaman mora da spozna svet u i oko sebe, što i radi u nizu lekcija/epizoda. Takođe je bitno i određivanje prema drugim plemenima i njihovim slabostima, odnosno prema konceptima kakvi su zajedništvo, obožavanje idola, produžavanje vrste, posedovanje… Konačno, šaman će biti učesnik ali i svedok uspona i raspada jedne primitivne zajednice, što će čitaoca asocirati na antropološke studije (iz XIX i ranog XX veka) o društvenom razvoju i raslojavanju plemena koja prema tim karakteristikama žive u preistorijskim epohama. Diskontinuitet pripovedanja, koji se neretko svodi na promišljane samo jedne senzacije ili pojma, nakon čega se slobodno skače na sasvim druge koncepte, ispostavlja se kao plodotvoran postupak jer se njime dotiče mnoštvo tema bez obaveze da se bavljenje njima posebno obrazlaže i umeće u osnovnu liniju radnje. U ovakvom postavljanju/predstavljanju zapažaju se nepripadajući izrazi, termini/pojmovi, koji su proizvodi civilizacijskog razvoja (npr. termin podsvesti koji je kao takav formulisan u XX veku); njihovo pojavljivanje ’budi oprez’ koji će biti opravdan/potvrđen (delimično, jer se autor, kako rekosmo, opredelio da ne pruža jednoznačna i definitivna objašnjenja) međuigrama i finalnim epizodama u kojima se junak predstavlja kao biće civilizacije bliske onoj kojoj pripadamo (ili, moguće, i neke buduće u kojoj se stručnjaci bave prošlošću teorijski ali i neposredno vraćanjem na lice mesta). Naravno, nedostatak detaljnog opisivanja svih dešavanja (pa i vremenskih skokova ili prečica), uskraćuje instantnost konzumiranja sadržaja ali, zauzvrat, otvara dveri tajanstvu i spekulacijama koje ono budi. U krajnjem, ovakvom postupanje opravdava i sam naslov knjige – „Šamanijada”, upravo kao i šamani, svakako barata mističnim, ritualnim i opsenarskim. Šamanizam iz naslova može se odnositi i na primarni sloj knjige koji je bliži filozofiji nego prozi; naime, pisac je, koristeći nekoliko repera (odrastanje, primitivnu zajednicu), izgradio samosvojan svetonazor kroz koji se sagledavaju fenomeni okruženja, njihovo prelamanje kroz čula i spoznajne procese pojedinca i, konačno, stvaranje i zaokruživanje mentalne slike sveta, kako materijalnog tako i metafizičkog. Pasaži zapažanja, promišljanja i izvođenja zaključaka na osnovu njih (ponekad i kontradiktornih prema nekim prethodnim), mada ne podležu pravilima pripovednih tehnika, uspevaju da drže pažnju svojom intrigantnom logikom, na momente potpuno izmeštenom iz vremena i prostora u kojima čitalac živi. U tome, u toj sposobnosti građenja drugih/drugačijih a potpuno uverljivih vizura je nesporni šamanizam ove knjige.

U konačnom sagledavanju, ovo delo otkriva se kao višestruki eksperiment; na formalnim nivoima pripovedanja ali i suštinskim nivoima same spoznaje sadržaja. Konstantni diskontinuitet priče, potenciranje fragmentarnog, odsustvo konzistentnosti zapleta i razrešenja nosioci su i specifično koncipirane literarne stvarnosti koja funkcioniše u paralelnim ravnima, višeznačna je ali lišena pogodbenih (i prigodnih) linija razvoja tipa početak–zaplet–rasplet–kraj. Ovaj tragalački kvalitet potvrđuje Škerovićevu pripadnost Signalizmu, neoavangardnom pokretu koji se zalaže za nove puteve u književnom stvaralaštvu, koji će odražavati senzibilitet primeren vremenima koja nam dolaze u susret. Odbijanje autora da se pokori literarno etabliranom i uobičajenom rezultiralo je zavodljivom proznom celinom koja zahteva pojačani čitalački angažman ali, za uzvrat, donosi svojevrsno prosvetljenje, otvaranje drugačijih horizonata percepcije i razumevanja.

Related posts: