Milica Mirković
Andersenov humor
Humor se često dovodi u vezu sa dečjom književnošću i to s pravom, budući da je smeh jedna od značajnih odlika znatnog dela književnosti za decu. No ponekad su u književnost namenjenu deci ubrajana i humorno intonirana dela čiji autori nisu imali na umu najmlađe kao svoju osnovnu ili jedinu publiku. Takođe nije neuobičajeno da se književnici koji imaju afinitet za komiku, humor i smeh bave i dečjom književnošću (npr. Nušić, Vučo).
S druge strane, humor se retko javlja u čistom obliku, kao dobroćudni smeh, nezačinjen ironijom. Razlog tome mogao bi se tražiti u činjenici da su humoristi često „gorki” ljudi, svesni mana civilizovanog sveta, čije oštro oko uočava te nedostatke, sagledava ljudsku prirodu i društvene odnose iz perspektive kritičara, a humornim stavom ističu deformitete i devijacije, naglašavaju ih i ismevajući razobličavaju.[1] Sredstva komike kojima se autori ove orijentacije služe (karikatura, groteska, ironija, sarkazam, parodija) omogućavaju izricanje istina o čoveku i društvu pod velom šale, zabave i smeha. Tako humorni, komični, ironično-satirični pogled na svet, osim što ima zabavni, smehotvorni karakter, funkcioniše i kao sredstvo kritike, bunta ili odbrane od nesavršene realnosti.
Andersenove bajke i priče odavno se smatraju delom kanona dečje književnosti. Iako su ove umetničke tvorevine inspirisane tradicionalnim proznim vrstama, pre svega usmenim bajkama, i građene su na osnovu tradicionalnih žanrovskih obrazaca, one ipak umnogome odstupaju od nasleđenih tipiziranih shema. Ponekad piščeva smelost i sloboda idu čak do krajnjih granica i narušavaju ustaljene strukturne karakteristike bajke, a najupečatljiviji primer jeste odsustvo srećnog završetka u priči Mala sirena, gde će doduše mladi par nakon venčanja nastaviti da živi srećno zauvek potom, ali priča ima tužan kraj jer naslovna junakinja umire. Stoga se može postaviti i pitanje o udelu humora u Andersenovim pričama, koje nisu sve uvek smešne, kao i o prirodi i funkciji smeha u
[1] I po Aristotelu, nasuprot uzvišenosti tragedije, smejemo se nižem, prizemnom, gorima od nas i njihovim manama (Aristotel, O pjseničkom umijeću. Prevod i objašnjenja Zdeslav Dukat, August Cesarec, Zagreb, 1983).
njegovom stvaralaštvu za decu. Pozabaviću se problemom humora i smeha u nekoliko najpopularnijih priča ovog autora, pre svega u Snežnoj kraljici – bajci u sedam priča, a potom i u Ružnom pačetu i Princezi na zrnu graška.[2]
Ukoliko se u vidu ima glavni narativni tok, Andersenova Snežna kraljica nije smešna, komična bajka. Zastrašujuće zahlađenje i izvitoperenost pogleda na svet koje izazivaju komadići čarobnog ogledala, Kajev odlazak sa Snežnom kraljicom i Gerdina duga potraga za njim nemaju mnogo izraženih humornih elemenata.
Bajka ipak započinje smehom, ali demonskim, đavolovim smehom zadovoljstva što je sačinio ogledalo koje ističe zlo i mane a izobličava lepotu i vrednosti. Ova groteskna slika sveta delo je zlog duha, zabavlja ga i zasmejava, ali je istovremeno i prilika da se zapažene mane kritikuju i osude. Paroksizam smeha u prvoj priči ove bajke, cerekanje đavolovih đaka (jer đavo je imao svoju školu) koji su se drznuli da pokušaju da ismeju i samoga Boga, rezultiraće raspadanjem ogledala, što nosi kobne posledice po one koje krhotine tog stakla povrede.
Јedna od žrtava ogledala jeste i dečak Kaj, koji će naglom promenom ponašanja i prevagom racionalne strane svoje ličnosti nad duhovnim vrlinama detinje prirode narušiti idiličnu radost druženja sa malom Gerdom. Smeh će se u nastavku priče javiti kao reakcija na Kajevu umešnost da oponaša, da imitira druge, da karikira.
Kad u dečaku racio nadvlada i gotovo potpuno zameni duševnost u trenutku opasnosti umesto reči molitve na um će mu padati samo veliki jedan puta jedan što
[2] Prilkom razmatranja elemenata humora u Andersenovim pričama koristila sam tri izdanja njegovih bajki na našem (srpskom / srpskohrvatskom / hrvatskosrpskom / hrvatskom) jeziku: Andersen, Bajke. S nemačkog preveo Stavislav Vinaver, Novo pokolenje, Beograd, 1950; Hans Hristijan Andersen, Sabrane bajke, knjiga prva i knjiga druga. Preveo Petar Vujičić, Prosveta, Beograd, 1980; H. C. Andersen, Bajke, izbor, s ilustracijama Vilhelma Pedersena i Lorenza Frølicha. S danskog preveli Maja Spiz i Josip Tabak, Mladost, Zagreb, 1952. Budući da je Vinaver prevodio sa jezika posrednika, a da u Sabranim bajkama nije naznačeno sa kog jezika je prevodio Vujičić, najpouzdanijim mi se učinio Tabakov prevod (jer je bajke o kojima će ovde biti reči on preveo, i to je jasno istaknuto u ovom izdanju), te sam se uglavnom njime služila. Odstupanja od ovog prevoda odnose se samo na naslove priča i pojedine lekseme, koji su usklađeni sa varijantama prevoda uobičajenim za istočnu varijantu našeg jezika i ekavski izgovor.
takođe ima izvesni komični prizvuk. I inače kao pojam njegove pameti i učenosti ističe se da Kaj ume da računa napamet „čak i s razlomcima”.
Ali sve su to sporadični primeri humornih efekata i tek će Gerdina potraga za dragim drugom otvoriti niz mogućnosti za susrete sa neobičnim ličnostima i situacijama što će uneti i znatno više humora u bajku.
Najpre nailazimo na situacionu komiku u sceni kada se Gerda obraća drvenim vojnicima pred kućom stare čarobnice kao da su živi. Šaljivi ton diminira i u karakterizaciji rasejane starice za koju se veli da nije zla već da čara samo malo i to tek zabave radi, i sve je tu prosto zabava predstavljena s nonšalancijom kakva se ne može ni zamisliti u tradicionalnim bajkama gde je magijsko delovanje shvatano ozbiljno.
Znatno složeniji komički postupak predstavlja parodijsko poigravanje i razaranje različitih žanrovskih modela u bajkama cveća iz staričinog vrta. Tu je Andersen, služeći se ustaljenim obrascima nekoliko proznih vrsta, dao buket parodičnih minijatura, gde osim poznatih i popularnih modela ljubavnih, sentimentalnih, idiličnih, bajkovitih i horor priča, nailazimo i na tekst zasnovan na nizu gotovo nonsensnih slobodnih asocijacija, što izaziva specifične komične efekte, i čime se u izvesnom smislu nagoveštavaju nadolazeća avangardna strujanja.
Priča o kneževiću i kneginjici prožeta je humorom u nekoliko ravni. Mogućnosti za smeh pruža već i oneobičena pozicija pripovedača, a tu je ulogu Andersen u ovom slučaju dodelio gavranu. Iz te „ptičje perspektive” ispričana je podsmešljivim tonom priča o načitanoj kneginjici, koja je pročitala sve novine i odmah ih zaboravila, upravo zato što je pametna, o njenoj naprasnoj odluci da se uda i to zbog toga što joj je na um pala svatovska pesmica, te o njenom oglasu „lične prirode” kojim se raspisuje konkurs za odgovarajućeg mladoženju. Kandidati koji pretenduju na presto prkazani su takođe komično, jer neki od njih, i to mudriji, poneli su za okrepu tokom dugog čekanja ni manje ni više nego hleba i maslaca, ali im je manjkalo plemenitosti, jer nisu hteli da podele obrok sa drugima, smatrajući ih konkurencijom. Kao izvor informacija sa lica mesta, iz unutrašnjosti dvora, javlja se gavranova pitoma druga, verenica – vrana, dvorski ljubimac, preko koje saznajemo za naročito ispoljavanje hijerarhije na dvoru. Naime, počast se tu ogleda u privilegiji da se hoda bos, te su samo najniže sluge uvek nosile papuče, a najuglednija gospoda bila su bosonoga, što je sjajan primer komične inverzije. Oba antropomofizovana pripovedača uz specifično ljudsku sposobnost govora i racionalnog mišljenja imaju i druge čovekove karakteristike, pa čak i hirove. Između ostalog gavran je hvalisav, ne podnosi da se u kočiji vozi natraške, oboje su pohlepni, pitoma vrana je opet gorda i uobražena, očekuje klanjanje male Gerde, proždrljiva je, a kasnije ćemo saznati da je nakon pogibije svoga vernog druga u znak žalosti nosila crnu vunenu nit oko noge. Čitav ovaj segment odlikuje tzv. satirično-denotativni smeh kojim se ukazuje na društvene anomalije, s tim što se etički problemi projektuju na svet životinja.
Slična kritičko-satirična projekcija zbilje data je i u priči o maloj razbojnici. Humorno intonirana kritika na samom početku dobija i socijalnu dimenziju u razlozima kojima se objašnjava zašto razbojnici napadaju kneževsku kočiju u kojoj se Gerda vozi: sjaj kočije im bode oči, pa ih to iritira. Stara razbojnica, predvodnica družine prikazana je groteskno: kosmata je, zastrašujuća, kanibal, pijanica, a njen odnos sa ćerkom odlikuje grubost čak i u izlivima milja i ljubavi. Sama mala razbojnica takođe je vrlo gruba kako u ophođenju prema majci tako i prema svojim životinjama ljubimcima, razmažena je i tvrdoglava, i ima neobične navike, nastran smisao za humor i oblike zabave. Uprkos tome, njen jedini motiv i cilj jeste igra, razbijanje dosade, a pokazaće se da se u njenoj robusnoj prirodi krije i istinski dobro srce, jer će nesebično pomoći Gerdi u potrazi za prijateljem. Najdraži ljubimac male razbojnice kojega će uputiti sa Gerdom ka dvoru Snežne kraljice, takođe je nosilac ljudskih svojstava i predmet smeha zbog mana koje mu se pripisuju. Irvas (tj. sob) o kojem je reč vrlo je nostalgičan i setno žali za zavičajem i slobodom, ali voli i da prisluškuje, i prilično je samoživ, jer će u susretu sa Laponkom i Finkinjom[3], narednim Gerdinim pomagačima u traganju za Kajem, najpre pričati svoju sudbinu, pošto mu se ona činila mnogo važnijom od devojčicine.
Oko likova Laponke i Finkinje Andersen skicira još nekoliko humornih sličica. Tako se u Laponkinu kuću ulazi puzeći, dok Finkinja živi u dimnjaku, pa paklena vrućina usred ledenog pejzaža svojom oksimoronskom neočekivanošću izaziva smeh, kao i pismo koje jedna drugoj upućuju na sušenom bakalaru, da bi, pošto je poruka pročitana, taj bakalar bio u slast pojeden.
[3] U Tabakovom prevodu umesto Finkinja stoji Čuhonka. I u ovom slučaju opredelila sam se za uobičajeniji i manje neobičan Vujičićev i Vinaverov prevod, mada sam se uglavnom služila zagrebačkim izdanjem iz ranije navedenog razloga.
Na dvoru Snežne kraljice smeha i radosti nema. Svuda se u nedogled proteže savršenstvo blistave hladnoće čiji je centar zaleđeno jezero razuma. Vladarka severnih prostranstava ne zna za šalu; iz njenih se usta može čuti samo hladna ironija, kao onda kada govori kako valja snegom zasuti mediteranske vulkane, što pogoduje i limunu i vinovoj lozi. Njen smisao za humor je gorak, hladan i bezosećajan, kao što je i njeno delovanje destruktivno. Nedostaju u toj mirnoći i beživotnosti severnog kraljevstva bar medvedi da zaplešu, da se igraju, ili makar da se potuku, ili lisice da ogovaraju uz kafu (sličan motiv javlja se i kao probljesak humora u pomenutoj bajci Mala sirena, u kojoj je kroz smeh kritici podvrgnuto lančano širenje poverljivih informacija i tajni). Naravno, bajka se završava tihom srećom mladog para i blagim osmehom zadovoljstva, što prdstavlja oštri kontrast početnoj slici đavoljeg čarobnog ogledala i demonskog smeha.
Treba još dodati i to da u ovoj bajci ne izostaju ni efekti verbalne komike, ali oni mahom zavise od veštine i nadahnuća prevodilaca, dok se Andersenov učinak na tom planu može proučavati samo na tekstu izvornika, dakle na danskom jeziku.
Ružno pače Hansa Kristijana Andersena jeste alegorijsko-satirična priča, koja, po rečima samog autora, delimično sadrži autobiografske elemente. Komika i smeh koji se javljaju u ovoj priči upotpunjuju piščevu projekciju zbilje dajući joj specifičnu humornu i ironičnu, kritičku dimenziju.
Priča otpočinje idiličnom slikom seoskog dvorišta i njegovog raznolikog i živopisnog življa. Između ostalih tu je i roda, koja svojim izgledom odudara od sitne domaće živine, deluje pomalo egzotično, pa joj se pripisuje i strano poreklo: ona klepeće egipatski, a taj jezik je naučila od majke. Dakle, već na prvom koraku susrećemo se sa postupkom antropomorfizacije, i sa blagim humornim tonom. Više komičnih crta, zbog svoje upućivačke funkcije u odnosu na realni ljudski svet, pokazaće lik patke, buduće majke, kojoj je već dosadilo ležanje na jajima. Podsmešljivi stav pisca prema ovoj junakinji produbljuje se dalje njenim primedbama o tome kako joj prijateljice retko dolaze u posetu da joj prekrate vreme, mada ona baš i ne voli ta dvorišna „preklapanja“. Upravo kao da gledamo i slušamo neku junakinju iz komedije o malograđanskoj sredini. Kada se pačići izlegu brižna majka, koja, kao i svaka majka, svojoj deci samo dobra želi, dopustiće im da razgledaju okolinu i to stoga što je zelenilo dobro za oči; pokazaće im dokle dopire svet, barem onaj koji ona poznaje, a to znači čak do popove njive, mada sama patka-majka nije tamo nikada bila. Ovakvo predstavljanje lika patke i njenog životnog obzorja imaju blagi humorni karakter, podsmešljivi su dobroćudno i sa simpatijama.
U razgovorima i odnosima sa drugim stanovicima dvorišta, kao i u odnosu prema svome porodu lik patke biće upotpunjen, ali će do izražaja doći i opšte stanje u zajednici, njena hijerarhija i etički principi, čime se Andersenu pružila mogućnost da humorno predstavi i razobliči odnose u svome okruženju, ali i u ljudskom društvu uopšte. Videćemo patkino nestrpljenje zbog upornog jajeta iz kojeg nikako da se pomoli pače, čuti pohvale za ostalu decu, ali i žalbe i kritike upućene njihovom ocu, „dangubi“ koji je nije ni posetio. Saznaćemo da je u dvorištu podmetanje ćurčjih jaja patkama učestala pojava, ali i da postoji siguran test za razotkrivanje uljeza, a to je plivanje. Međutim, kada i poslednje pače ugleda svetlost dana, kada se ustanovi da je drugačije od braće, kada se obeleži epitetom ružno, njegovo pravo poreklo neće biti moguće utvrditi uobičajenim testom, jer ono pliva čak i bolje od ostalih. Ta veština ružnog pačeta probudiće ponos u majci, u tom trenutku će joj se ono učiniti i lepim, te će od ushićenja uskliknuti da liči na nju; ali mišljenje okoline izmeniće njeno ponašanje i ugušiti materinsku naklonost prema nesrećnom pačetu. Već pri prvom predstavljanju u javnosti počela su gunđanja i ogovaranja. Čitava slika sveta dvorišta gde se kokoške tuku oko jegulje, a i mačka vreba plen, dok sve to ponosno i dostojanstveno nadgleda stara patka plemenite španske krvi, obiluje smehom sa ironično-satiričnim prizvukom. Posebno je zanimljiv prijem kod otmene patke, koja kao znak posebne počasti nosi oko noge crvenu krpicu, i pred kojom se pačići klanjaju, široko rastavljajući noge u hodu kao sva lepo vaspitana deca njihovog roda, a ona njima iskazuje posebnu milost dopuštajući da joj donesu jeguljinu glavu ako je nađu. Budući nesumnjivi autoritet, stara patka će izreći konačni sud o ružnom pačetu veleći da „nije uspelo”, dok će majka pokušati da taj sud ublaži obrazloženjem kako lepota i nije bitna pošto je reč o patku, mužjaku, a postoji i nada da će se pače vremenom prolepšati, no docnije će i nju napustiti vera u tu mogućnost preobražaja. Potpuna netolerancija i zloba dvorišnog življa pokazaće se u svoj svojoj grubosti kada se svi odreda, od rođene braće, oholog ćurana (koji se kicoški gordi jer se rodio s ostrugama), kokošaka do devojke koja ih hrani, obruše na jadno pače nazivajući ga nakazom, proklinjući ga, a odreći će ga se i majka i požaliti dan kada se rodilo.
Ogorčeno takvim ponašanjem okoline, čak i svojih bližnjih, pače se odlučuje na beg iz neprijateljski nastrojenog sveta seoskog dvorišta, otiskuje se u „veliki svet”, u nepoznato. Potucajući se nailazi na divlje patke, koje ga takođe smatraju rugobom ali im to ne smeta, samo da se k njima ne priženi. Taj podsmešljivi komentar odaje suštinsku netrpeljivost koja vlada i u ovoj prividno tolerantnoj zajednici prema neobičnom došljaku i potencijalnom uljezu, čime Andersen satirično razobličava licemerje svojstveno ljudskom svetu. Mladalačka nepromišljenost dvojice divljih gusana koji ružnom pačetu predlažu da im se pridruži u ljubavnim avanturama kažnjena je lovačkim mecima, što je prilično drastičan primer kritike. Piščev satirični postupak ovde ima efekat suprotan od uobičajenog, jer, umesto funkcije odterećenja, komično u ovom slučaju dovodi do napetosti, ismevanje se završava pogibijom. Efekat odterećenja psihičke napetosti situacije uslediće već u sledećoj slici, kada gotovo sigurna smrt zaobiđe preplašeno pače, jer ga lovački pas prezre (avaj!) zbog njegove ružnoće. Јunakova „zla kob” dovodi do srećnog ishoda stvarajući nesklad između negativne prirode osnovne osobine kojom je pače okarakterisano i njenog pozitivnog dejstva na održanje njegove egzistencije, što proizvodi humorni utisak kod čitalaca.
Kada posle mnogih iskušenja pače nađe utočište u seoskoj kućici u kojoj, kao u zasebnom svetu, žive starica, mačak i kokoška, piscu se ukazuju nove mogućnosti humornog sagledavanja kako glavnog junaka tako i sredine u kojoj se on sticajem okolnosti obreo. Čitavu ovu epizodu karakteriše postupak oneobičavanja: oneobičeni su akteri, i to ne samo u alegorijskom smislu kako su u odnosu na realne osobine životinja oneobičeni, tj. antropomorfizovani junaci u basnama, već im njihova prirodna svojstva u sopstvenim očima deluju neobično i izuzetno; a takođe je neobičan i njihov odnos prema ostatku sveta, odnosno prema svemu što se nalazi izvan kućice, izvan njihovog životnog prostora. Lik starice je samo površno prikazan i nema većeg značaja za tok priče, niti bitnijeg udela na planu humora. Staričina smehotvorna uloga iscrpljuje se njenom slabovidošću zbog koje joj se od pačeta učini da je velika patka, te u njenom očekivanju da ono nosi jaja, koje će po prirodi stvari biti iznevereno. Kućom ustvari gospodare životinje, njeni ljubimci: kratkonoga kokoška koja ume da nosi jaja, što i sama smatra izuzetnom sposobnošću; i mačak koji ne samo da ume da izvija leđa u grbu, već i prede, i (gle čuda!) baca iskre kada ga miluju uz dlaku. Dakle, sami junaci svoje prirodne, urođene im sposobosti smatraju izuzetnim, a budući da pače ta umeća nema, to ih čini superiornim u odnosu na njega i daje im za pravo da budu gordi i sujetni. Ali njihov prestiž proteže se i na čitav ostatak sveta, koji oni ne poznaju i nemaju uvid u tuđe živote, običaje i sposobnosti; u njihovoj svesti jasno je uspostavljena oštra granica koja podrazumeva podelu na dva entiteta: mi i svet, a sebe smatraju boljom polovinom sveta, i ne dopuštaju drugačije mišljenje. Mačak i kokoška sve gledaju i procenjuju isključivo prema sebi, pa i kada pače izrazi svoju nagonsku potrebu i želju da pliva, oni se zgražavaju, to im zvuči kao nerazumna ekscentričnost, te ga kao „mudriji” i „iskusniji” odvraćaju od te namere. Uobraženost koju pripisuju pačetu, samo je projekcija jedne od sopstvenih mana kokoške i mačka, koji oličavaju izvesne anomalije u ljudskom društvu koje Andersen ismevanjem markira i razobličava.
U trenutku kada nesrećnom pačetu pripreti tragična smrt u zaleđenom jezeru, kao spasilac pojavljuje se seljak i odnosi ga u svoj dom na radost svojoj deci i na sreću po zanemoćalog junaka. Međutim, pače će, pošto je u panici napravilo nekoliko incidenata u domaćinstvu (upalo je u mleko, u maslo i u brašno) i tako još jedanput postalo žrtva komične situacije, komični junak i predmet smeha, pobeći i odatle iz straha da mu deca ne naude, mada se ona samo igraju. Time se napetost s početka ovog segmenta priče, kada se pače nalazilo u smrtnoj opasnosti, razrešava u humornom ključu i dobija rasterećenje u smehu. Čitava priča svojim alegorijsko-satiričnim karakterom i dobroćudnim podsmešljivim tonom kroz smenjivanje napetih i smešnih scena predočava sliku nas samih, našeg ljudskog sveta. Podstaknut sopstvenim iskustvom, Andersen kritikuje, ali dobronamerno, iščašene društvene odnose, pružajući nam ogledalo, poput onog đavoljeg iz bajke o Snežnoj kraljici, da sami sagledamo sopstvene mane i zablude, da se osvestimo i pokušamo da ispravimo greške.
Andersenova Princeza na zrnu graška iako obimom nevelika, sva vrvi od humora i smeha. Komična je već sama mogućnost da se neko ko tvrdi da je prava princeza potuca sam po olujnoj noći; slika pokisle devojke u pohabanoj odeći i obući nije u skladu sa njenom tvrdnjom o plemenitom poreklu, a nesklad je uobičajeni izvor komike i smeha.
Metoda stare kraljice za utvrđivanje verodostojnosti plemenitog princezinog roda vrhunski je primer humora, jer je mogućnost da neko oseti zrno graška ispod dvadeset dušeka i dvadeset perina u realnom svetu nezamisliva. U komičnoj dimenziji Andersenovog sveta priče testirana princeza će se ujutru žaliti da ju je nešto žuljalo, te je sva u modricama, što biva shvaćeno kao preosetljivost plemkinje najvišeg ranga, a ne kao mogućni suvenir koji je devojka u kišnoj noći ponela iz prethodnog perioda svog života, koji se može samo naslutiti.
Priča se završava prema ustaljenom modelu svadbenim veseljem, ali pisac ne nagoveštava samo buduću sudbinu junaka, već iznosi i sudbinu onog ključnog zrna graška, koje je dospelo u riznicu. No smeh u poslednjem komentaru da se dragoceni eksponat može i danas videti ako ga neko nije ukrao dobija i blagi kritički ironijski prizvuk.
Nakon iscrpnog razmatranja samo nekoliko najglasovitijih Andersenovih bajki i priča može se zaključiti da humor i komika, smeh uopšte, ima znatnog udela u njegovom stvaralaštvu za decu. Na osnovu sagledanih primera uočava se prilična raznolikost vidova komike u Andersena: nailazimo na jednostavnu situacionu komiku, na karikiranje, ali i na groteskne prizore, susrećemo se sa antropomorfizacijom životinja i oneobičenom perspektivom pripovedanja u humornom tonu, te sa komičnom inverzijom i parodijom koja spada u najsloženije komične postupke. Široki raspon prirode Andersenovog smeha proteže se od dobroćudnog humora i blage ironije do smele i oštre stirične osude ljudskih mana i negativnih pojava u društvu.
Ipak, i kritika iskazana kroz podsmeh, kao i zdravi smeh bez zajedljivih namera, odražavaju piščev duboki humanizam i težnju da svet i život učini boljim, lepšim, zabavnijim, ili barem podnošljivijim kako deci tako i ostalima. I konačno, smešno koje je ponekad zabavno, a ponekad kritički obojeno, ni u kom slučaju nije neozbiljno, kao što uostalom to nije ni književnost za decu (mada takvo omalovažavajuće mišljenje, nažalost, još uvek nije iskorenjeno), te zaslužuju podrobno izučavanje. Andersenove bajke i priče, posmatrane i iz aspekta komike i smeha, potvrđuju da su dela izuzetnog estetskog dometa, i reprezentativni primeri umetničkog uobličenja humora u dečjoj književnosti.
August 31st, 2013 at 08:21
Još jedan fantastičan esej Milice Mirković na ovom sajtu. Impresivno zaista…
September 1st, 2013 at 00:42
Izuzetno nadahnut tekst autorke koja je već pisala za ovaj sajt, pokazuje se da Hans Kristijan Andersen nije nikakav “dečji pisac” već da se kroz prizmu humora i satire posmatraju rudimentarna pitanja čovekove egzistencije. Milica Mirković (ime koje vredi zapamtiti…) ispisuje sve bolje i bolje tekstove, bajke ovog autora nisu “krvave” (kao u savremenoj srpskoj književnosti), ali ni daleko od toga…
September 7th, 2013 at 12:22
Odlično piše Milica, zaista. Ona je napisala jednu veoma dobru knjigu o Vinaveru, ako se ne varam tj. o parodijskom elementu kod ovog velikog stvaraoca, a i sama neguje, čini mi se, ponešto igriv stil baš poput velikog Vinavera…
September 10th, 2013 at 22:09
Tako je “Shaka zulu(f)”. U pitanju je knjiga “Parodije Stanislava Vinavera”. Izdao je “Službeni glasnik”… Odična knjiga, kao i ovaj tekst…