Aleksandar Radović
Crni bregovi Brusa Četvina
Četvin, Brus, Na crnom bregu, preveo sa engleskog Alen Bešić, Zrenjanin, Agora, 2013.
Ako je, prema tumačenjima Bendžamina Džounsa, „put u raj vodio ka Radnotskim brdima”[1], Četvinov je junak za svojih osamdeset i nešto godina, zajedno sa bratom Luisom, proveo život na pravom mestu. Jer pripovedač, jedan od najvećih putopisaca XX veka, Englez i kosmopolita Brus Četvin, na samom početku romana Na crnom bregu kaže da granica između Radnora i Hereforda prolazi „tačno po sredini” stepeništa imanja „Prikazanje”, doma blizanaca Džouns.
Uokvirena gotskim ramom, iznad kamina porodičnog doma koji je dobio ime „Prikazanje” kada je devojčica Alis Morgan nedaleko od mesta ugledala Bogorodicu, stajala je litografija u boji „Široki i uski put”. Ovim putevima su koračali svi članovi velške porodice Džouns: Sem, Ejmos i Meri, blizanci Luis i Bendžamin. Umetničko delo „Široki i uski put” uočio je svako ko je tokom vekova prolazio kroz „Prikazanje”. Međutim, jedino se sinovima Ejmosa i Meri Džouns, Luisu i Bendžaminu, prikazao njen metaforičan lik: na levoj strani slike, dame i gospoda u svečanim odelima šetaju ka „Putu propasti”, a na uskom i tegobnom putu, sa desne strane litografije, korak po korak idu pripadnici nižih klasa, baš ka Crnom bregu…
Crni breg iz poslednjeg romana engleskog putopisca i esejiste Brusa Četvina još je jedna referentna tačka pripovedača koji je rečima i idejama, prelistao zemlje od roga Afrike (u delu Vicekralj Uide), preko naratora u putopisu U Patagoniji, do po mišljenju književne kritike, najuspešnijeg Četvinovog dela, romana o kolekcionaru majsenskih porcelanskih figura imenom Uc…
Iz Radnora i bliskog mu Hereforda, s velških visoravni, Brus Četvin pripoveda o „osam prezimena” koje nose porodice sa jugozapada Ujedinjenog Kraljevstva. Prevodilac romana o blizancima Džouns na srpski jezik, Alen Bešić, dao je u fusnotama veoma instruktivne tekstove iz koje se čita istorija Velsa i njegov odnos prema Velikoj Britaniji. Povest prepuna sukoba, nacionalnih i klasnih, zapisana je u prevodiočevim napomenama pri dnu stranica romana kojim Četvin ispisuje porodičnu hroniku Džounsovih.
[1] Četvin, str. 113.
Taj hroničar beleži događaje od avgusta 1899. godine kada je Ejmos Džouns oženio Meri Latimer, a završava se pedesetih godina XX veka, u trenutku kada Kevin, sin Rebeke Džouns, sestre Liusove i Bendžaminove, izvodi dvojicu staraca da letačku stazu nedaleko od „Prikazanja”…
Na 320 stranica poslednjeg objavljenog Četvinovog dela, srpski čitalac saznaje o životu udaljene zemlje na način na koji je autor putopisom U Patagoniji približio mitsku zemlju čitaocima širom sveta. Narativni okvir romana Na crnom bregu baziran je, takođe, na predstavljanju zemlje i naroda, ali iz pozicije Luisa i Bendžamina Džounsa. Pozicija sveznajućeg pripovedača daje pripovesti o stanovnicima Radnora pomalo arhaičan ton, jer su danas u modi drugačije pripovedačke tehnike. Ipak, retrospektivno pripovedanje o Velšanima na prelazu iz XIX u XX vek, teče dosledno, od smrti ka rođenju glavnih protagonista ovog romana.
Četrdeset i dve godine, svedoči Brus Četvin, identični blizanci „sa Radnor planine” ležu i ustaju zajedno, u bračnom krevetu Meri i Ejmosa Džounsa. Iako „naš je boravak tek jedan dan” (Četvin propovedač citira Džeremija Tejlora u prologu romana Na crnom bregu), braća su itekako živela život. To se bitisanje decenijama odvijalo između „Prikazanja” i retkih odlazaka u grad: Četvin veli da su braća tek nekoliko puta prelazila prag imanja koje je napose pripalo Kevinu, sinu njihove sestre Rebeke. Svega jedanput, poslednje godine prve decenije XX veka, Luis i Bendžamin su, sačekavši voz iz Rulena prema moru, osetili „šljapkanje talasa o žalo”[2], a seoske vašare su posetili ne više od tri puta…
Položaj naratora koji je u savremenoj prozi sve neizvesniji i fluidniji omogućuje Četvinu da, ne eksperimentišući formom romana, ispiše klasičan roman o velškoj istoriji, kulturnim i umetničkim prilikama na razmeđi vekova. Ipak, u prvom planu nisu umetničke sudbine niti sudbine inteligencije te malene zemlje pripojene Kruni, već život velških radnika i seljaka. Braća Džouns i njihovi preci oličavaju mitsku snagu zemlje i vezanost za nju sličnu onoj koju u srpskoj kulturi evocira Veljko Petrović, na primer. Socijalne razlike između varošana i seljaka, borba za zemlju koju su stvarali preci starog Ejmosa Džounsa i pitanje vlasništva nad velškom zemljom nalaze se u podtekstu romana Brusa Četvina. Baš zato što je kao putopisac boravio na skoro svim kontinentima, što je pisao o vrlo raznovrsnim temama, omogućilo je tom Englezu i kosmopoliti prostor da završnu pripovedačku partituru posveti zemlji koju je ipak tako dobro poznavao. Idilični opisi Radefora u proleće gde „brda su bila
[2] Četvin, Na Crnom bregu, str. 86.
srebrnkasta”[3] sudaraju se s nimalo idiličnim međuljudskim odnosima. Oporost prirodnog ambijenta menjala je tokom niza decenija sudbine braće Džouns…
Ako je tačna konstatacija prevodilaca i priređivača Četvinovih dela na srpski jezik da je „tema Četvinovih putopisa ipak – čovek”[4], storija o dinastiji Džouns uklapa se u okvir porodičnih hronika. Međutim, za razliku od tema koje dominiraju evropskim i latinoameričkim storijama ovoga tipa, u prvom planu Četvinovih pripovesti nije sukob očeva i sinova niti finansijski i bračni skandali članova „Budenbrokovih”. Četvin posmatra i opisuje vreme od izlaska do zalaska sunca u životu Džounsovih (kao i članova bratstva Uide…) da bi tek ponegde nagovestio da „počeo je rat…”. Ono što je za veliki broj evropskih prozaista sama fabula brojnih romana (od Tolstoja do današnjeg dana…), za novinara i esejistu Brusa Četvina, krije se i u pokretu kojim, u romanu Na crnom bregu prikazanom, Bendžamin Douns striže ovce. I na Četvina bi se mogla primeniti opaska jednog srpskog pisca o svom sunarodniku, ona o „majstoru pripovedaču”…
Bogatstvo i divergitet opusa Brusa Četvina, njegova tematska i idejna raznolikost osvajajaju čitaoce od Balkana do Patagonije. Prema mišljenju Marine Vulićević, roman o velškom selu, Na crnom bregu, na tragu je, po kvalitetu, vrhuncima evropske i angloameričke književnosti: Avanturama Gordona Pima Edgara Alana Poa i remek-delu Hermana Melvila Mobi Dik. Pisac koji je udobnost zaposlenja u elitnoj aukcijskoj kući (radio je u „Sotbiju”) menjao za avanture u kojima je tragao za brontosaurusima, životom i delom podseća na svoje prethodnike, velike romanopisce stoleća. Novinar prestižnog Sandej tajmsa, i više nego uspešno se tranformisao u jednog od članova družine Argonauta. Četvinovo „zlatno runo” nosi naziv AVANTURA, DOŽIVLJAJ, PRIČA. Daleko od „tromih” priča ruskih i francuskih realista o životu u građanskoj Evropi na prelazu vekova, Četvin zahvata realistične događaje koje transformiše u svojoj mašti. Zato i nije čudno da su dela ovog književnika uspešno ekranizovana.
Dok na srpski jezik ne bude prevedena knjiga Četvinovog biografa Nikolasa Šekspira o autoru romana Uc, ovdašnji čitalac moraće da poveruje prevodiocu knjige o Luisu i Bendžaminu Džounsu, Alenu Bešiću: „Brus Četvin je opisivan kao večita lutalica, oštrooki posmatrač i britki pripovedač.”[5]
„Saga o Džounsovima” se nastavlja…
[3] Isto, str. 191.
[4] Putnik čudesnih svetova, predgovor u Brus Četvin, U Patagoniji, Magnet, Beograd, 2006.
[5] Beleška o autoru u Brus Četvin, Na crnom bregu, Zrenjanin, Agora, 2013, str. 320.
