Tag Archive | "Everest media"

Tags: , , , ,

Upravo u Sagitarijusu

Posted on 07 October 2013 by heroji

Slobodan Škerović

 

Odupri se ludilu.

                                    „Partibrejkers”

 

Nateraćeš me da se osamim kad odeš

Nateraćeš me da se pitam šta radim

Nateraćeš me da se pitam šta govorim

 

Bob Dilan

1.

„I ovo je za­kon”, re­če Mar­li, upe­riv­ši tam­nu cev od pa­lje­nog če­li­ka še­ri­fu u li­ce, i ubi ga.

Bi­la je tu reč o pra­ved­no­sti. O pri­me­ni si­le i još o ne­čem, što se re­či­ma ne mo­že is­ka­za­ti.

Ali, Džo raz­mi­šlja o dru­gom. O umet­nič­koj epi­fa­ni­ji, re­ci­mo. Da po­ja­sni­mo:

U sa­zre­va­nju ži­vot­nog is­ku­stva raz­li­ku­je se fa­za bor­be ti­ta­na od one po­i­gra­va­nja Ši­ve sa sve­to­vi­ma u na­sta­ja­nju i ne­sta­ja­nju. Jer, po­vrat­ka u pro­ži­vlje­no ne­ma. A upra­vo to je uzrok sve­ko­li­ke če­žnje.

Za­ni­mlji­va je tvrd­nja Ra­mo­so­va da je vo­lja za ži­vot u pro­sve­tlje­nih mrač­na. O to­me ima pi­sme­nih do­ka­za iz dav­ni­na, ali ni­je na­od­met i da se iz­no­va stva­ra­ju.

Ra­mo­sa u ovu pri­ču uvo­di Džo. Ako je Bu­da go­vo­rio o zga­snu­ću vo­lje za ži­vot, Ra­mos je hteo da po­ka­že ka­ko uvo­đe­njem nir­va­ne[1] u igru, umet­nik uni­šta­va či­ta­ve obla­sti sve­ta kao me­sar ko­ji od­se­ca ko­ma­di­ne za­kla­nog te­le­ta.

Isto­vre­me­no, i Ra­mos, uvo­di Džoa. Jer, Ra­mos skulp­tu­re od zvu­ka stva­ra od ne­pred­vi­di­vih is­ho­da. A je­dan od is­ho­da jeste Džo.

2.

Da ne be­še na­dah­nu­tog pri­ka­za u no­vi­na­ma, ne bi se Džo ni od­lu­čio da pro­še­ta raz­bo­ji­štem be­o­grad­skog „Bir fe­sta” i od­slu­ša zvuč­nu po­stav­ku Ra­mo­sa Ra­mi­re­za Gu­ti­e­re­za i Ži­da­na sa Ma­jor­ke.

U Mu­ze­ju na Ušću, sko­ro da i ne­ma pu­bli­ke, osim par isto­ri­ča­ra umet­no­sti u ci­vi­lu, ko­ji se spo­rim ko­ra­kom opre­zno pro­ti­nju i pro­pi­nju kroz zvuč­ne ko­ri­do­re, po­ku­ša­va­ju­ći da

 


[1]  Nir­va­na do­slov­no zna­či utr­nu­će.

 

pro­nik­nu u umet­ni­ko­ve taj­ne. I smo­re­nih iz­let­ni­ka ko­ji u ka­feu i to­a­le­tu mu­ze­ja tra­že osve­že­nje i olak­ša­nje, pre­dah od pre­to­plog let­njeg da­na. I je­dan pop.

Pop se dr­ži po­da­lje od voj­ni­ka. Zu­ri u ne­vi­dlji­vu skulp­tu­ru i ne­što mr­mlja. Džo mu se opre­zno pri­mak­ne i shva­ti da je ovaj iz­gle­da po­jeo pe­če­ni ko­ren i sad mu­lja mr­vi­ce po usti­ma i je­zi­kom či­sti zu­be. Osim to­ga, u Džoa se ja­vlja sum­nja, ma­da neo­d­re­đe­na, da ov­de ni­je sve u naj­bo­ljem re­du. Jer, gde je pop, tu la­ko mo­že da bu­de i ana­te­ma. A po­što se zvuč­na skulp­tu­ra sa­sto­ji uglav­nom od trep­ta­ja ko­ji i pri ova­ko opre­znom pri­stu­pu iza­zi­va­ju je­zu, mo­žda je to i do­bro.

Kad se pri­mak­ne obe­le­že­nom pro­sto­ru u ko­jem je na­vod­no skulp­tu­ra, či­ta­vo te­lo po­či­nje da tre­pe­ri. Pa, iako oči ne vi­de ni­šta, po­sma­trač zna da tu ima ne­što opi­plji­vo, ma­da ne i čvr­sto. Ovo je kao be­li mrak, raz­mi­šlja Džo. Pro­sto te te­ra da ose­tiš svet oko se­be i dru­gim ču­li­ma.

Džo se na­sme­ši ofi­ci­ri­ma ko­ji ne­mo sto­je i če­ška­ju se po te­me­nu. Pri­đe im i upi­ta ih šta mi­sle o ovo­me?

„Pro­stor­no pri­vi­đe­nje”, re­če je­dan.

„Psi­ho­ak­tiv­no”, re­če dru­gi.

„A, za­mi­sli­te da se ovo pro­jek­tu­je na či­tav grad, ili pla­ne­tu!”, ka­že Džo.

„Pa, to je već odav­no slu­čaj”, od­go­va­ra pr­vi, za­go­net­no se sme­ška­ju­ći.

Pop se za­ne­se i ne­si­gur­no za­ko­ra­či. Ru­ka mu po­đe da se pre­kr­sti, ali se uz­dr­ži. Man­ti­ja za­le­lu­ja. Po­sle ne­ko­li­ko ko­ra­ka, ko­sa i bra­da mu se po­dig­nu, a oči raz­ro­ga­če. Šta li je to vi­deo, pi­ta­ju se osta­la tro­ji­ca. Evo ga, i ovom se pri­vi­đa, ša­pu­će onaj ofi­cir.

Ni­je fer da pop so­lo­tri­pu­je, mi­sli Džo pa i sam za­ga­zi u pro­stor skulp­tu­re.

Ose­ti se kao da je za­ro­nio u vo­du. Oče­ku­je da ne­što kre­ne da mu se pri­vi­đa, ali ni­šta. Me­đu­tim, te­lo po­či­nje da re­a­gu­je na trep­ta­je ko­ji se neo­če­ki­va­no po­ja­vlju­ju i ne­sta­ju. Kao da si­la po­la­ko us­po­sta­vlja vlast nad njim. No­ge se po­kre­ću ali sko­ro da ih ne ose­ća. Su­o­či se s po­pom li­cem u li­ce.

„Oho–ho–o!”, ka­že pop ko­jem se iz­gle­da ne­što le­po do­ga­đa.

Džo je zbu­njen. Nje­mu je sko­ro sve isto kao i obič­no, osim vo­de­na­stog ose­ća­ja. Br­zo po­gle­da pre­ma ofi­ci­ri­ma i vi­di da se obo­ji­ca ki­ko­ću.

Iz­gle­da da je Ra­mos sma­njio na­pon, pa me­ni je ovo pre­sla­bo za do­ži­vljaj!

„Ja ni­šta ne ose­ćam”, ka­že Džo raz­o­ča­ra­no po­pu ko­ji se is­ki­da od sme­ha.

Po­pu se man­ti­ja raz­ob­li­či­la i igra oko nje­ga. A na usta iz­la­ze me­hu­ri­ći, ali ne sit­ni, kao od plju­vač­ke kod epi­lep­si­je, ne­go kao iz ro­ni­lač­kog apa­ra­ta.

Sen­ke pro­mi­ču na sve stra­ne. Valj­da zbog ose­ća­ja da se na­la­zi usred mo­ra, sen­ke po­pri­ma­ju ob­li­ke ve­li­kih ri­ba, ho­bot­ni­ca, ki­to­va. Aha, evo sad se i me­ni pri­vi­đa, s olak­ša­njem mi­sli Džo.

„Vi­dim mr­lje”, go­vo­ri mu pop. „To ne mo­gu bi­ti uni­ni­je, zar ne?”

Džo se tr­za, „Ne, ne, ni­ka­ko uni­ni­je! Ovo ti je mag­ne­ti­zam, bre!”

„A sad, Bo­gu na isti­nu!”, uz­vik­ne pop i od­še­ta iz mu­ze­ja kr­ste­ći se i bri­šu­ći znoj s če­la.

I Džo se is­ko­be­lja, pa se pro­teg­ne da po­vra­ti te­le­sna čuv­stva.

Ni­šta na­ro­či­to, po­ku­nje­no će on. A za njim osta­ju cr­ni, mo­kri tra­go­vi.

3.

Džo pre­po­zna­je Ra­mo­sa, za sto­lom u ka­feu mu­ze­ja. Le­po se­di čo­vek iz mo­no­gra­fi­je, a uz nje­ga još je­dan, re­klo bi se da je i on stra­nac, pre­te­ra­no ras­ko­mo­ćen, ma­da ugla­đen, što se mo­že za­klju­či­ti po bes­pre­kor­noj fri­zu­ri i osun­ča­nom te­nu. Ne okle­va Džo, ne­go pri­la­zi i sed­ne za sto, br­že no što Ra­mos uspe da mu to isto po­nu­di.

Iz­va­di ci­ga­re­tu i za­pa­li.

„Za­ni­ma me”, ka­že Džo i po­sma­tra pra­men di­ma. „ka­kva je umet­nič­ka pri­me­na ove op­se­nar­ske na­pra­ve?”

„Mo­ja skulp­tu­ra je pro­iz­vod ne­ljud­skih si­la. Svr­ha joj je da se na­vik­ne­mo na slo­bo­du od ob­li­ko­va­nja”, ob­ja­šnja­va Ra­mos i do­da­je: „Ova­kav sklop uti­če na ener­get­sko po­lje sla­bih i ja­kih nu­kle­ar­nih si­la. One­spo­so­blja­va ato­me uz po­moć mre­žnog pul­sa, u ve­o­ma–ve­o­ma krat­kim in­ter­va­li­ma — zbog to­ga na­pra­va ni­je opa­sna. Ina­če, ako bi se po­lje pul­sa usta­li­lo, do­šlo bi i do is­klju­či­va­nja okol­ne ma­te­ri­je.”

„Za­ni­mlji­vo”, re­to­rič­ki ve­li Džo. „Pa to je in­ter­val­ska mre­ža.”

„Mre­ža je to­li­ko ta­na­na da fo­to­ni ne stu­pa­ju u me­đu­dej­stvo s njom”, iz­la­ne se Ra­mos. Ras­ko­mo­će­ni ga po­gle­da iz­ne­na­đen.

„Ono što su mi­sli­li da je Hig­zov bo­zon, uop­šte ni­je če­sti­ca!”, lu­pi Džo, i sam se­be iz­ne­na­div­ši.

„Bra­vo!”, ob­ra­du­je se Ra­mos. „Mo­žeš mi­sli­ti šta se de­si­lo s oni­ma u Cer­nu, kad su shva­ti­li!”

„Pre­ce­pi­li se!”

Ras­ko­mo­će­ni se pro­vr­po­lji. „Naj­bo­lje da ne raz­go­va­ra­mo ov­de o to­me.” Uozbi­ljio se i oštro na­iz­me­nič­no gle­da obo­ji­cu.

Džou si­ne: ovo je već ko­rak po­sle pro­me­ne pa­ra­dig­me.

„Pre­sta­nak uslo­vlje­no­sti ma­te­ri­je…”, poč­ne on, a ras­ko­mo­će­ni sko­či i sta­vi mu dlan na usta.

4.

Džo ih po­zo­ve da pro­še­ta­ju me­đu va­šar­ske štan­do­ve i pro­ba­ju skop­sko pi­vo. Is­po­sta­vi­lo se da je to pa­me­tan po­tez. Vru­ći­na je po­pu­sti­la i Sun­ce već pa­da na no­vo­be­o­grad­ski ho­ri­zont, a pi­vo, kao zla­to žu­to, hlad­no vri.

Kuc­nu­še se kri­gla­ma i ot­pi­še po do­bar gu­tljaj. Džou je gla­va pu­na ko­je­če­ga, a Ra­mos ša­ra oči­ma, po­ku­ša­va da ne­kog iz­dvo­ji iz go­mi­le ti­me što će ga pre­po­zna­ti.

Džo se opu­sti. Pi­vo je uči­ni­lo svo­je. Ve­če­ras na­stu­pa „Par­ti­brej­kers”. Džo ih hva­li. Ka­že: „Ako vo­li­te ro­ken­rol, ve­če­ras je pri­li­ka da se raz­dr­ma­te.”

„Ho­ćeš li da ti ugra­dim mo­je su­per–uši?”, iz­ne­na­da upi­ta ras­ko­mo­će­ni.

„Šta je to?”

„Slu­šni apa­rat, od naj­no­vi­je uglje­nič­ne na­no–teh­no­lo­gi­je. Za raz­li­ku od uro­đe­nog apa­ra­ta, ovaj mo­že da se po­de­ša­va.”

„Ka­ko se ugra­đu­je?”

„Na­pra­vi se sim­bi­ot­ski pri­klju­čak s cen­trom u mo­zgu.”

„Me­ni zvu­či kao Borg.”

„Pa je­ste. Ali je bez­bol­no.”

5.

Ka­da je ras­ko­mo­će­ni ob­ja­snio da je nje­gov slu­šni apa­rat po­ve­zan s mre­žom ko­ja je svu­gde oko nas i, ko zna, mo­žda se ras­pro­sti­re či­ta­vim sve­mi­rom, u Džou se pro­bu­di za­ni­ma­nje.

„Ta je mre­ža pri­lič­no slo­že­na, sa­sto­ji se od raz­li­či­tih mo­du­la­ci­ja, ko­je ta­ko na go­mi­lu ne­ma­ju smer, pa je mo­gu­će je­di­no pre­ci­znim ba­žda­re­njem iz­dvo­ji­ti ono što ti je po­treb­no. Slič­no je to ko­smič­kom šu­mu, za­pra­vo je nje­gov op­seg ši­ri ne­go što se to u pr­vi mah či­ni. Ali, ako ne znaš ka­ko da se pri­ka­čiš, to osta­je obič­na bu­ka.”

Džo ima i pro­tiv­ar­gu­men­te. Re­ci­mo, pri­klju­či­va­nje na ko­smič­ku mre­žu zna­či­lo bi po­ve­ća­nu ko­li­či­nu sve­sti. A zbog če­ga bi se čo­vek iz­la­gao do­dat­nom op­te­re­će­nju?

„Po­gre­šno je sma­tra­ti da bi do­tok in­for­ma­ci­je kao vo­do­pad pa­dao na te­be, vi­še je kao me­di­jum kroz ko­ji mo­žeš da se kre­ćeš, pa i da na­pu­stiš ovu pla­ne­tu, u iz­me­nje­nom te­lu.”

„Ova va­ša skulp­tu­ra, ona je o to­me?”

„Pra­vi­li smo je kao mo­del, ma­da je uisti­nu pri­klju­če­na i na Mre­žu. Une­li smo mno­go­broj­ne blo­ka­de, tek to­li­ko da bi čo­vek ste­kao pr­vi uti­sak o skri­ve­nim mo­guć­no­sti­ma no­vog ob­li­ka po­sto­ja­nja. Na­pra­vio sam i bo­lji mo­del.”

Stra­nac ga oči­gled­no na­vla­či da uzme uče­šća u eks­pe­ri­men­tu. To mo­ra da je još uvek eks­pe­ri­ment, sla­že se sa sa­mim so­bom Džo.

„Ti go­vo­riš o tran­spor­te­ri­ma, je­bo­te!”

6.

„To je no­vi iz­vor neo­gra­ni­če­ne si­le, i dru­gi su već po­če­li da shva­ta­ju s čim ima­ju po­sla. Na­rav­no, uobi­ča­je­ni pri­stup jeste eko­nom­ski, a to zna­či mno­go ne­vo­lja.”, go­vo­ri ras­ko­mo­će­ni. „Ve­ruj, znam šta pri­čam.”

„No­vi iz­vor?”, ner­vi­ra se Džo. „Pa to su ša­man­ske teh­ni­ke ko­je su od­vaj­ka­da ko­ri­šće­ne.”

„Pa, gde su sad?”, uner­vo­zi se sad i stra­nac.

Ra­mos se za­neo gle­da­ju­ći de­voj­ke, ali ga po­vi­še­ni to­no­vi pre­ki­do­še. „Kre­ta­nje kroz svest je sta­ra stvar.”, do­ba­cu­je, ne osvr­ću­ći se.

„Hej, zar ni­smo o to­me već raz­go­va­ra­li?”, pi­ta ras­ko­mo­će­ni.

Sad se Ra­mos okre­ne i za­pi­lji u nje­ga: „Ja sam ra­dio svo­je, a ti si ra­dio svo­je.”

„Ot­kri­va­nje na­če­la ni­je eko­nom­ska ka­te­go­ri­ja.”, čač­ka Džo.

„Je­ste, uko­li­ko imaš mo­no­pol na teh­no­lo­gi­ju ko­ja to is­ko­ri­šća­va”, ne pre­da­je se onaj.

„Ti pri­kri­vaš zna­nje.”

„To je nor­mal­no, po­sle­di­ca bor­be za op­sta­nak”, za­i­na­tio se ras­ko­mo­će­ni.

Smr­ka­va se i pa­le se sve­tla. Ra­mos se i da­lje osvr­će oko se­be. Džo na­gi­nje pra­znu kri­glu.

Kraj njih pro­mak­ne pop iz mu­ze­ja, s plje­ska­vi­com u usti­ma.

„Vi ov­de je­de­te lu­kac s ham­bur­ge­ri­ma?”, skre­će s te­me ras­ko­mo­će­ni.

„Ni­su to ham­bur­ge­ri, to su le­sko­vač­ke”, po­pra­vlja ga Ra­mos, ko­ji i sam tra­ži gde je naj­mi­ri­sni­ji ro­štilj.

„Je­du li na Ma­jor­ki ki­to­ve?”, pi­ta Džo Ra­mo­sa.

Tamna strana sile

7.

Ca­ne je te ve­če­ri na­o­štren, An­ton još vi­še, a Kur­jak i La­ki pr­šte. Ton-maj­stor je za­ba­ta­lio mik­se­tu i po­vu­kao sve kli­zne na naj­ja­če. Lju­di u pu­bli­ci kre­ću jed­no pre­ma dru­gom. Ku­pu­ješ, pro­da­ješ, od­u­zi­maš i do­da­ješ.

Žu­to ku­če, na­lik na cr­va, na­šlo se tu u ne­bra­nom gro­žđu. Bla­go na­le­ti udar ve­tra. U da­lji­ni na se­ve­ru, nad do­li­nom Du­na­va, svit­ne.

Za dva­de­set mi­nu­ta do­ju­ri olu­ja, ali plju­sak se neć­ka. Gr­mi i se­va, uda­ra­ju gro­mo­vi po Gar­do­šu i sta­rom Cen­tral­nom ko­mi­te­tu. Ali se gu­žva oko bi­ne ne sma­nju­je. Le­de­no do­ba, na­po­lju je vru­će, le­de­no do­ba, osta­ni kod ku­će.

Na­i­đe ni­ski, us­ko­vi­tla­ni oblak, a po­vrh nje­ga ba­raž mu­nja osve­tli sve. Ro­ken­rol se sla­že s gr­mlja­vi­nom.

Bog se pri­ma­kao da bo­lje ču­je ri­fo­ve, ko­men­ta­ri­še ne­ko.

Ras­ko­mo­će­ni ne­što maj­sto­ri­še, a Ra­mos ga gle­da is­pod ve­đa. Džo po­cup­ku­je, ali ne raz­u­me šta ovaj ra­di. A on­da mu si­ne, To on ne­što sa ne­vi­dlji­vom teh­ni­kom!

„Sni­maš?”, vi­če.

„Sni­mam”, od­go­va­ra onaj, a Džo se pre­ne­ra­zi jer glas ču­je ja­sno i gla­sno iako je bu­ka iz zvuč­ni­ka ne­sno­sna. Pa on je već na­mon­ti­rao!

„Šta si ura­dio?”, pi­ta Džo.

„Ne bri­ni. Ni­je to – ono. Ovo je sa­mo spo­lja­šnji si­stem. Kao kod skulp­tu­re.”

Bo­lje sit gla­dan, ne­go sit glup.

8.

U No­vom Sa­du je iz­bio vul­kan. Sve se tre­se i ru­ši, zi­do­vi i na­me­štaj. Pe­peo po­svu­da. Džo po­ku­ša­va da se iz­vu­če iz kre­ve­ta. Is­ko­be­lja se na­po­lje i upad­ne u dvo­ri­šte oku­pi­ra­no na­o­ru­ža­nim lju­di­ma. U da­lji­ni vre­lo la­ve. Ali ne, ni­je bi­lo pi­ro­kla­stič­kog uda­ra. Pro­bu­di se rav­no­du­šan.

Gde u isto­ri­ju sme­sti­ti san? Gde god ti je mi­lo.

9.

Ne­što je još Ra­mos hteo da mu po­ka­že, ali je mu­zej sa­da za­tvo­ren. Ame­ri­ka­nac se pra­vi ne­vešt, zna­či – sla­že se. Od­lu­ke se do­no­se na br­zi­nu, ali Džou od­go­va­ra da to bu­de za dva da­na.

Neo­bič­no mu je što su ova dvo­ji­ca, ma­kar bi­li i auto­ri iz­lo­žbe, pri­sut­ni u Be­o­gra­du sve vre­me nje­nog tra­ja­nja. De­fi­ni­tiv­no, is­pro­ba­va­ju. Ako je u ovo uklju­če­na naj­no­vi­ja ang­strem–teh­no­lo­gi­ja, on­da ni­je stvar umet­no­sti, ne­go i pre­no­sa teh­no­lo­gi­je. Ova­kvo iz­la­ga­nje je, za­pra­vo, ne­ču­ve­no.

Ali s kim vr­še pre­nos?

Sa mnom.

10.

„U stva­ri, do­šao sam u Sr­bi­ju da oslu­šnem va­še ano­mal­ne pla­ni­ne”, ka­že mu otvo­re­no ras­ko­mo­će­ni.

„I, je­si li ih iz­le­čio?”

„Ha–ha–ha, da znaš!”

Na­šli su se na Ka­le­meg­da­nu, is­pod cr­kve Sve­te Pet­ke, na opa­snoj niz­br­di­ci. Ima tu jed­na sta­za i sta­ro dr­vo, iz ko­jeg se ču­ju gla­so­vi.

„Dok sam po­ma­gao Ra­mo­su, do­go­di­lo se ne­što. Moj ure­đaj ko­ri­sti na­no-teh­no­lo­gi­ju, ve­o­ma tan­ke uglje­nič­ne ni­ti, kao pro­vod­ni­ke i elek­tro­mag­net­ne ka­pa­ci­ta­to­re, i ta­ko da­lje. Ka­da se od njih na­pra­vi tro­di­men­zi­o­nal­na mre­ža, uz po­moć EM po­lja, on­da je jed­no­stav­no da se od­re­di pro­stor­na ko­or­di­na­ta u ko­joj će se ja­vi­ti zvuk. To iz­gle­da kao da je ča­ro­li­ja ali ni­je. Ni­sam mo­gao da ob­ja­snim to što se ne pre­kla­pa­ju pro­stor mre­že i dej­stvo ko­je bi tre­ba­lo da ima. Zvuk se do­go­di iz­van pred­vi­đe­nih ko­or­di­na­ta. Kao da ga ne­što od­ne­se iz­van za­da­tog pro­sto­ra. Ra­čun je ta­čan, ali je neo­p­hod­na ko­rek­ci­ja. Ta­ko smo ot­kri­li da već po­sto­ji ko­smič­ka mre­ža slič­nog ti­pa, ne­za­mi­sli­vih raz­me­ra i oso­bi­na. I da se sve od­i­gra­va pre­ma nje­nim pa­ra­me­tri­ma.”

„Ako već po­sto­ji Mre­ža, on­da ne tre­ba da pra­viš još jed­nu. Tre­ba pri­klju­čak.”

„Ma, vi­diš u če­mu je pro­blem. Sad mo­ram da ma­pi­ram ovu po­sto­je­ću. Ali, to ni­je sa­mo stvar na­pred­ne teh­no­lo­gi­je.”

„Raz­u­mem. Ovo ot­kri­će je pro­me­ni­lo pa­ra­dig­mu.”

„Ja još uvek ne znam šta da mi­slim…”, bes­po­moć­no se sme­je ras­ko­mo­će­ni. „A svet­ske si­le su u pa­ni­ci. Udar zna­nja ko­ji se do­go­dio pre­ve­lik je za si­stem i on se već ras­pa­da. Ono što se de­ša­va jeste pre­stro­ja­va­nje u ho­du. Bo­jim se da će se do­go­di­ti još je­dan Po­top. Ali ovo­ga pu­ta bi­će stra­šni­ji”, po­sma­tra Džoa sa iš­če­ki­va­njem.

„Ko­smos je do­šao po nas”, kli­ma gla­vom i ce­re­ka se Džo. „A ni­smo spa­ko­va­li ko­fe­re!”

11.

„A sad”, ka­že ras­ko­mo­će­ni, „pre­ne­ću te kod Ra­mo­sa u mu­zej. Tač­ni­je, u skulp­tu­ru.”

Oko cr­kve Sve­te Pet­ke, ko­ja je sa­ma po se­bi iz­van­red­ni am­bi­jent, vla­da let­nji spo­koj, i Džou se ne po­me­ra s me­sta.

„Ček”, ka­že on za­mi­šlje­no. „Ču­ješ li ti ne­što iz ovog dr­ve­ta?”

Ras­ko­mo­će­ni se pro­me­ško­lji. „A, pri­me­tio si.”

„Ali ovo ni­je ba­o­bab…”

Džo ni­je si­gu­ran u ko­joj je me­ri Ame­ri­kan­čev apa­rat de­la­tan, po­što je ne­vi­dljiv i sko­ro neo­se­tan. To već po­sta­je po­ma­lo na­por­no. Op­šte­nje ne­po­sto­je­ćim ili za­ne­ma­re­nim ču­li­ma zah­te­va uti­ša­va­nje onih na ko­ja se osla­nja­mo. Ali, op­se­na sa­ma ni­je do­volj­no za­ni­mlji­va ili vred­na kao ko­nač­ni is­hod na­po­ra.

„Znam šta mi­sliš”, ka­že ras­ko­mo­će­ni. „Na­ša usre­dsređe­nost je na te­lo, ko­je je isto­ri­ja he­mij­skih re­ak­ci­ja. Pre­sta­nak tog to­ka do­ži­vlja­va­mo kao smrt.”

„Po­sto­ja­nje bez te­la… Hm. To mu do­đe kao smrt moć­ne ide­je”, ne bez sar­ka­zma pri­me­ti Džo.

„Sa­mo­svest op­sta­je i bez te­la…”, is­pro­ba­va ga ras­ko­mo­će­ni.

„Mo­re sve­sti, ko­smos kao te­lo…”, ški­lji Džo na pre­ja­ki sjaj ne­ba.

„Upra­vo ta­ko”, sme­je se onaj.

„Znam ja da tu ima trik”, Džo ose­ti po­tre­bu da se ipak vra­ti u nir­va­nu.

Sna­žno tre­pe­re­nje ga pre­nu i obri­sa mi­sli.

„…sa­mo ne znam šta da ra­dim s onim ja­dom De­kar­tom“, uhva­ti se­be ka­ko ob­ja­šnja­va, u tre­nut­ku ka­da se ob­reo u Ra­mo­so­voj skulp­tu­ri. „Vi­di“, na­sta­vlja on, „ni­je me ovaj Ame­ri­ka­nac ni pi­tao…”

Onaj već sto­ji kraj Ra­mo­sa, ni dva me­tra od umet­nič­ke po­stav­ke. Obo­ji­ca po­sma­tra­ju Džoa.

„Ja sam star čo­vek”, go­vo­ri im on. „Od­vi­ka­va­nje od te­la je kod me­ne već u po­od­ma­kloj fa­zi.”

„Ni­je to on”, ka­že Ra­mos.

„Ni­je on”, ka­že ras­ko­mo­će­ni.

12.

Lju­di obič­no raz­mi­šlja­ju o pla­ne­ti Ze­mlji kao o ne­čem za­u­sta­vlje­nom, da se je­di­no vre­me po­mi­če, a sve osta­lo je čvr­sto ute­me­lje­no. Ni­je ta­ko. Po­lo­žaj bi­lo kog pred­me­ta u ko­smo­su je neo­d­re­div.

„Ako ni­sam ja – ko sam?”

„A i da si ti – ka­ko bi znao da si ti?”

„Pa, ka­že De­kart, mi­slim da je­sam…”

Ra­mos se od­jed­nom uozbi­lji i nje­gov po­gled iz­gu­bi to­pli­nu. Isto to se do­go­di i Džou.

Si­la je tvr­do­gla­va kao dva ov­na, omak­ne se mi­sao Džou.

„A, ima li u tom sve­tu de­ce?”, neo­če­ki­va­no upi­ta.

„A–a. Ne­ma”, pre­ne se Ra­mos iz bez­lič­no­sti.

„Ima, ima ne­što… na­lik na de­cu…”, ti­ho pro­zbo­ri ras­ko­mo­će­ni, kao da još ne­ko slu­ša šta se go­vo­ri.

13.

Ra­mos do­bi­je na­pad prič­lji­vo­sti. Pri­po­ve­da o ki­to­vi­ma i nji­ho­vim zvuč­nim sve­to­vi­ma. To je bi­la osnov­na za­mi­sao iz ko­je je po­te­kao eks­pe­ri­ment.

„Pr­vo sam na­pra­vio pro­stu i ve­o­ma gla­snu skulp­tu­ru, ta­mo u Ka­li­for­ni­ji. Ne­što kao zvuč­ni tor­pe­do ko­jim ulje­šu­ra ubi­ja dži­nov­sku si­pu.”

Če­ška se po bu­ti­ni. „Na­rav­no, Ame­ri­kan­ci mi ni­su do­zvo­li­li da je iz­lo­žim. A on­da se po­ja­vio Džon Pal­mer.”

„Bi­lo je to slu­čaj­no. A osta­lo je isto­ri­ja…”, ka­že ras­ko­mo­će­ni, to jest — Džon Pal­mer.

„Do­zva­li ste ki­ta?”, po­ga­đa Džo.

„Sko­ro da je ta­ko”, pra­vi gri­ma­su Pal­mer.

„Do­zva­li smo či­tav bu­ljuk stvo­re­nja, pre­ko mre­že. Uklju­či­li smo pri­klju­čak na mre­žu i iz­lo­ži­li se sna­žnom zra­če­nju.”

„Ne­maš poj­ma ka­ko smo se pre­stra­vi­li…”, na­sta­vlja Pal­mer. „Je­dan deo ure­đa­ja je ap­sor­bo­vao zra­če­nje. To je bi­la sre­ća, ali i vi­še od to­ga.”

„Ka­ko je ne­u­tra­li­sao? Pre­tvo­rio u in­for­ma­ci­ju?”

„Ume­sto u na­pon… upra­vo to!”, ču­di se Pal­mer što se Džo raz­u­me.

„Pa to je sta­ra ša­man­ska teh­ni­ka”, sa­mo­u­ve­re­no će Džo.

14.

„Elem, ta in­for­ma­ci­ja… je… raz­go­va­ra­la s na­ma!”

Ra­mos ne kri­je za­do­volj­stvo dok pri­ča. „Pa, ne­ko bi re­kao da je to op­se­na, ali, in­te­li­gent­na. Što zna­či, baš me bri­ga ako je ma­šta­ri­ja, uko­li­ko po­mo­ću nje mo­gu ne­što da do­znam. I ni­je psi­ho­lo­ški trik, kao da raz­go­va­raš sam sa so­bom i ob­ja­šnja­vaš se­bi ono što već znaš. Ne­go je auten­tič­ni iz­vor po­da­ta­ka. Či­sto is­ku­stvo. Či­sta umet­nost. A ti­me je i is­pu­nje­na svr­ha mog po­du­hva­ta. Zar ne?”

„Zna­či da je Ze­mlji­no mag­net­no po­lje za­štit­ni omo­tač, ko­ji spre­ča­va da do nas do­spe si­la ko­smič­ke in­te­li­gen­ci­je, pod iz­go­vo­rom da je to opa­sno i da bi uni­šti­lo ži­vot na pla­ne­ti.”

„Pa, i uni­šti­lo bi”, ka­že Pal­mer.

Džo ću­ti. Ra­mos ću­ti.

I Džon Pal­mer ću­ti.

15.

Sa­da Džo raz­u­me zbog če­ga je Pal­mer opre­zan.

„U stva­ri, na­ma, kao vr­sti, za­pra­vo, sko­ro svim ze­malj­skim vr­sta­ma, od­u­zet je or­gan po­sred­stvom ko­jeg bi­smo bi­li u stal­noj ve­zi s ko­smič­kom si­lom?”

„Ni­je od­u­zet”, ša­pu­će Pal­mer. „On je tu, sa­mo je ve­za pre­ki­nu­ta.”

„I, po­što iz nje­ga do­pi­re je­di­no ti­ši­na, mi ga pro­sto ne pri­me­ću­je­mo…”

„Ta­ko ne­ka­ko. Ali, bu­di uve­ren, da po­sto­je oni ko­ji se bri­nu o to­me da se ni­kad ne ak­ti­vi­ra.”

„Ina­če bi Ze­mlja od­jed­nom pro­klju­ča­la od nas sve sa­mih Hal­ko­va!”, odu­še­vlje­no us­klik­ne Džo.

„Pri­ča se kom­pli­ku­je”, s okle­va­njem će Ra­mos. „Da ni­je ki­to­va…”

„A sad vi me­ni re­ci­te”, iz­ne­na­da će Džo. „Ot­kud vas dvo­ji­ca baš ov­de, kod me­ne?”

„Pa re­kao sam ti”, sme­je se Pal­mer kroz zu­be, „pro­u­ča­vam srp­ske ano­ma­li­je!”

16.

A ta­mo, u Že­nev­skim Al­pi­ma, po­sto­ji br­do Za­jon, pod kojim se pro­sti­re po­pla­vlje­no me­đu­reč­je, a pod ze­mljom, u tu­ne­li­ma na­u­ke, sva si­la če­sti­ca od kih po­sta­de pu­sti­nja bes­kraj­na. A na vr­hu br­da – ča­tr­lje mu­dra­ca…

I zlat­ni gong u ki Sol­nce uda­ra.

 

 

Iz romana Tamna strana sile („Znak sagite”, Everest media, 2013)

Comments (7)