[1]  Nir­va­na do­slov­no zna­či utr­nu­će.

 

pro­nik­nu u umet­ni­ko­ve taj­ne. I smo­re­nih iz­let­ni­ka ko­ji u ka­feu i to­a­le­tu mu­ze­ja tra­že osve­že­nje i olak­ša­nje, pre­dah od pre­to­plog let­njeg da­na. I je­dan pop.

Pop se dr­ži po­da­lje od voj­ni­ka. Zu­ri u ne­vi­dlji­vu skulp­tu­ru i ne­što mr­mlja. Džo mu se opre­zno pri­mak­ne i shva­ti da je ovaj iz­gle­da po­jeo pe­če­ni ko­ren i sad mu­lja mr­vi­ce po usti­ma i je­zi­kom či­sti zu­be. Osim to­ga, u Džoa se ja­vlja sum­nja, ma­da neo­d­re­đe­na, da ov­de ni­je sve u naj­bo­ljem re­du. Jer, gde je pop, tu la­ko mo­že da bu­de i ana­te­ma. A po­što se zvuč­na skulp­tu­ra sa­sto­ji uglav­nom od trep­ta­ja ko­ji i pri ova­ko opre­znom pri­stu­pu iza­zi­va­ju je­zu, mo­žda je to i do­bro.

Kad se pri­mak­ne obe­le­že­nom pro­sto­ru u ko­jem je na­vod­no skulp­tu­ra, či­ta­vo te­lo po­či­nje da tre­pe­ri. Pa, iako oči ne vi­de ni­šta, po­sma­trač zna da tu ima ne­što opi­plji­vo, ma­da ne i čvr­sto. Ovo je kao be­li mrak, raz­mi­šlja Džo. Pro­sto te te­ra da ose­tiš svet oko se­be i dru­gim ču­li­ma.

Džo se na­sme­ši ofi­ci­ri­ma ko­ji ne­mo sto­je i če­ška­ju se po te­me­nu. Pri­đe im i upi­ta ih šta mi­sle o ovo­me?

„Pro­stor­no pri­vi­đe­nje”, re­če je­dan.

„Psi­ho­ak­tiv­no”, re­če dru­gi.

„A, za­mi­sli­te da se ovo pro­jek­tu­je na či­tav grad, ili pla­ne­tu!”, ka­že Džo.

„Pa, to je već odav­no slu­čaj”, od­go­va­ra pr­vi, za­go­net­no se sme­ška­ju­ći.

Pop se za­ne­se i ne­si­gur­no za­ko­ra­či. Ru­ka mu po­đe da se pre­kr­sti, ali se uz­dr­ži. Man­ti­ja za­le­lu­ja. Po­sle ne­ko­li­ko ko­ra­ka, ko­sa i bra­da mu se po­dig­nu, a oči raz­ro­ga­če. Šta li je to vi­deo, pi­ta­ju se osta­la tro­ji­ca. Evo ga, i ovom se pri­vi­đa, ša­pu­će onaj ofi­cir.

Ni­je fer da pop so­lo­tri­pu­je, mi­sli Džo pa i sam za­ga­zi u pro­stor skulp­tu­re.

Ose­ti se kao da je za­ro­nio u vo­du. Oče­ku­je da ne­što kre­ne da mu se pri­vi­đa, ali ni­šta. Me­đu­tim, te­lo po­či­nje da re­a­gu­je na trep­ta­je ko­ji se neo­če­ki­va­no po­ja­vlju­ju i ne­sta­ju. Kao da si­la po­la­ko us­po­sta­vlja vlast nad njim. No­ge se po­kre­ću ali sko­ro da ih ne ose­ća. Su­o­či se s po­pom li­cem u li­ce.

„Oho–ho–o!”, ka­že pop ko­jem se iz­gle­da ne­što le­po do­ga­đa.

Džo je zbu­njen. Nje­mu je sko­ro sve isto kao i obič­no, osim vo­de­na­stog ose­ća­ja. Br­zo po­gle­da pre­ma ofi­ci­ri­ma i vi­di da se obo­ji­ca ki­ko­ću.

Iz­gle­da da je Ra­mos sma­njio na­pon, pa me­ni je ovo pre­sla­bo za do­ži­vljaj!

„Ja ni­šta ne ose­ćam”, ka­že Džo raz­o­ča­ra­no po­pu ko­ji se is­ki­da od sme­ha.

Po­pu se man­ti­ja raz­ob­li­či­la i igra oko nje­ga. A na usta iz­la­ze me­hu­ri­ći, ali ne sit­ni, kao od plju­vač­ke kod epi­lep­si­je, ne­go kao iz ro­ni­lač­kog apa­ra­ta.

Sen­ke pro­mi­ču na sve stra­ne. Valj­da zbog ose­ća­ja da se na­la­zi usred mo­ra, sen­ke po­pri­ma­ju ob­li­ke ve­li­kih ri­ba, ho­bot­ni­ca, ki­to­va. Aha, evo sad se i me­ni pri­vi­đa, s olak­ša­njem mi­sli Džo.

„Vi­dim mr­lje”, go­vo­ri mu pop. „To ne mo­gu bi­ti uni­ni­je, zar ne?”

Džo se tr­za, „Ne, ne, ni­ka­ko uni­ni­je! Ovo ti je mag­ne­ti­zam, bre!”

„A sad, Bo­gu na isti­nu!”, uz­vik­ne pop i od­še­ta iz mu­ze­ja kr­ste­ći se i bri­šu­ći znoj s če­la.

I Džo se is­ko­be­lja, pa se pro­teg­ne da po­vra­ti te­le­sna čuv­stva.

Ni­šta na­ro­či­to, po­ku­nje­no će on. A za njim osta­ju cr­ni, mo­kri tra­go­vi.

3.

Džo pre­po­zna­je Ra­mo­sa, za sto­lom u ka­feu mu­ze­ja. Le­po se­di čo­vek iz mo­no­gra­fi­je, a uz nje­ga još je­dan, re­klo bi se da je i on stra­nac, pre­te­ra­no ras­ko­mo­ćen, ma­da ugla­đen, što se mo­že za­klju­či­ti po bes­pre­kor­noj fri­zu­ri i osun­ča­nom te­nu. Ne okle­va Džo, ne­go pri­la­zi i sed­ne za sto, br­že no što Ra­mos uspe da mu to isto po­nu­di.

Iz­va­di ci­ga­re­tu i za­pa­li.

„Za­ni­ma me”, ka­že Džo i po­sma­tra pra­men di­ma. „ka­kva je umet­nič­ka pri­me­na ove op­se­nar­ske na­pra­ve?”

„Mo­ja skulp­tu­ra je pro­iz­vod ne­ljud­skih si­la. Svr­ha joj je da se na­vik­ne­mo na slo­bo­du od ob­li­ko­va­nja”, ob­ja­šnja­va Ra­mos i do­da­je: „Ova­kav sklop uti­če na ener­get­sko po­lje sla­bih i ja­kih nu­kle­ar­nih si­la. One­spo­so­blja­va ato­me uz po­moć mre­žnog pul­sa, u ve­o­ma–ve­o­ma krat­kim in­ter­va­li­ma — zbog to­ga na­pra­va ni­je opa­sna. Ina­če, ako bi se po­lje pul­sa usta­li­lo, do­šlo bi i do is­klju­či­va­nja okol­ne ma­te­ri­je.”

„Za­ni­mlji­vo”, re­to­rič­ki ve­li Džo. „Pa to je in­ter­val­ska mre­ža.”

„Mre­ža je to­li­ko ta­na­na da fo­to­ni ne stu­pa­ju u me­đu­dej­stvo s njom”, iz­la­ne se Ra­mos. Ras­ko­mo­će­ni ga po­gle­da iz­ne­na­đen.

„Ono što su mi­sli­li da je Hig­zov bo­zon, uop­šte ni­je če­sti­ca!”, lu­pi Džo, i sam se­be iz­ne­na­div­ši.

„Bra­vo!”, ob­ra­du­je se Ra­mos. „Mo­žeš mi­sli­ti šta se de­si­lo s oni­ma u Cer­nu, kad su shva­ti­li!”

„Pre­ce­pi­li se!”

Ras­ko­mo­će­ni se pro­vr­po­lji. „Naj­bo­lje da ne raz­go­va­ra­mo ov­de o to­me.” Uozbi­ljio se i oštro na­iz­me­nič­no gle­da obo­ji­cu.

Džou si­ne: ovo je već ko­rak po­sle pro­me­ne pa­ra­dig­me.

„Pre­sta­nak uslo­vlje­no­sti ma­te­ri­je…”, poč­ne on, a ras­ko­mo­će­ni sko­či i sta­vi mu dlan na usta.

4.

Džo ih po­zo­ve da pro­še­ta­ju me­đu va­šar­ske štan­do­ve i pro­ba­ju skop­sko pi­vo. Is­po­sta­vi­lo se da je to pa­me­tan po­tez. Vru­ći­na je po­pu­sti­la i Sun­ce već pa­da na no­vo­be­o­grad­ski ho­ri­zont, a pi­vo, kao zla­to žu­to, hlad­no vri.

Kuc­nu­še se kri­gla­ma i ot­pi­še po do­bar gu­tljaj. Džou je gla­va pu­na ko­je­če­ga, a Ra­mos ša­ra oči­ma, po­ku­ša­va da ne­kog iz­dvo­ji iz go­mi­le ti­me što će ga pre­po­zna­ti.

Džo se opu­sti. Pi­vo je uči­ni­lo svo­je. Ve­če­ras na­stu­pa „Par­ti­brej­kers”. Džo ih hva­li. Ka­že: „Ako vo­li­te ro­ken­rol, ve­če­ras je pri­li­ka da se raz­dr­ma­te.”

„Ho­ćeš li da ti ugra­dim mo­je su­per–uši?”, iz­ne­na­da upi­ta ras­ko­mo­će­ni.

„Šta je to?”

„Slu­šni apa­rat, od naj­no­vi­je uglje­nič­ne na­no–teh­no­lo­gi­je. Za raz­li­ku od uro­đe­nog apa­ra­ta, ovaj mo­že da se po­de­ša­va.”

„Ka­ko se ugra­đu­je?”

„Na­pra­vi se sim­bi­ot­ski pri­klju­čak s cen­trom u mo­zgu.”

„Me­ni zvu­či kao Borg.”

„Pa je­ste. Ali je bez­bol­no.”

5.

Ka­da je ras­ko­mo­će­ni ob­ja­snio da je nje­gov slu­šni apa­rat po­ve­zan s mre­žom ko­ja je svu­gde oko nas i, ko zna, mo­žda se ras­pro­sti­re či­ta­vim sve­mi­rom, u Džou se pro­bu­di za­ni­ma­nje.

„Ta je mre­ža pri­lič­no slo­že­na, sa­sto­ji se od raz­li­či­tih mo­du­la­ci­ja, ko­je ta­ko na go­mi­lu ne­ma­ju smer, pa je mo­gu­će je­di­no pre­ci­znim ba­žda­re­njem iz­dvo­ji­ti ono što ti je po­treb­no. Slič­no je to ko­smič­kom šu­mu, za­pra­vo je nje­gov op­seg ši­ri ne­go što se to u pr­vi mah či­ni. Ali, ako ne znaš ka­ko da se pri­ka­čiš, to osta­je obič­na bu­ka.”

Džo ima i pro­tiv­ar­gu­men­te. Re­ci­mo, pri­klju­či­va­nje na ko­smič­ku mre­žu zna­či­lo bi po­ve­ća­nu ko­li­či­nu sve­sti. A zbog če­ga bi se čo­vek iz­la­gao do­dat­nom op­te­re­će­nju?

„Po­gre­šno je sma­tra­ti da bi do­tok in­for­ma­ci­je kao vo­do­pad pa­dao na te­be, vi­še je kao me­di­jum kroz ko­ji mo­žeš da se kre­ćeš, pa i da na­pu­stiš ovu pla­ne­tu, u iz­me­nje­nom te­lu.”

„Ova va­ša skulp­tu­ra, ona je o to­me?”

„Pra­vi­li smo je kao mo­del, ma­da je uisti­nu pri­klju­če­na i na Mre­žu. Une­li smo mno­go­broj­ne blo­ka­de, tek to­li­ko da bi čo­vek ste­kao pr­vi uti­sak o skri­ve­nim mo­guć­no­sti­ma no­vog ob­li­ka po­sto­ja­nja. Na­pra­vio sam i bo­lji mo­del.”

Stra­nac ga oči­gled­no na­vla­či da uzme uče­šća u eks­pe­ri­men­tu. To mo­ra da je još uvek eks­pe­ri­ment, sla­že se sa sa­mim so­bom Džo.

„Ti go­vo­riš o tran­spor­te­ri­ma, je­bo­te!”

6.

„To je no­vi iz­vor neo­gra­ni­če­ne si­le, i dru­gi su već po­če­li da shva­ta­ju s čim ima­ju po­sla. Na­rav­no, uobi­ča­je­ni pri­stup jeste eko­nom­ski, a to zna­či mno­go ne­vo­lja.”, go­vo­ri ras­ko­mo­će­ni. „Ve­ruj, znam šta pri­čam.”

„No­vi iz­vor?”, ner­vi­ra se Džo. „Pa to su ša­man­ske teh­ni­ke ko­je su od­vaj­ka­da ko­ri­šće­ne.”

„Pa, gde su sad?”, uner­vo­zi se sad i stra­nac.

Ra­mos se za­neo gle­da­ju­ći de­voj­ke, ali ga po­vi­še­ni to­no­vi pre­ki­do­še. „Kre­ta­nje kroz svest je sta­ra stvar.”, do­ba­cu­je, ne osvr­ću­ći se.

„Hej, zar ni­smo o to­me već raz­go­va­ra­li?”, pi­ta ras­ko­mo­će­ni.

Sad se Ra­mos okre­ne i za­pi­lji u nje­ga: „Ja sam ra­dio svo­je, a ti si ra­dio svo­je.”

„Ot­kri­va­nje na­če­la ni­je eko­nom­ska ka­te­go­ri­ja.”, čač­ka Džo.

„Je­ste, uko­li­ko imaš mo­no­pol na teh­no­lo­gi­ju ko­ja to is­ko­ri­šća­va”, ne pre­da­je se onaj.

„Ti pri­kri­vaš zna­nje.”

„To je nor­mal­no, po­sle­di­ca bor­be za op­sta­nak”, za­i­na­tio se ras­ko­mo­će­ni.

Smr­ka­va se i pa­le se sve­tla. Ra­mos se i da­lje osvr­će oko se­be. Džo na­gi­nje pra­znu kri­glu.

Kraj njih pro­mak­ne pop iz mu­ze­ja, s plje­ska­vi­com u usti­ma.

„Vi ov­de je­de­te lu­kac s ham­bur­ge­ri­ma?”, skre­će s te­me ras­ko­mo­će­ni.

„Ni­su to ham­bur­ge­ri, to su le­sko­vač­ke”, po­pra­vlja ga Ra­mos, ko­ji i sam tra­ži gde je naj­mi­ri­sni­ji ro­štilj.

„Je­du li na Ma­jor­ki ki­to­ve?”, pi­ta Džo Ra­mo­sa.

7.

Ca­ne je te ve­če­ri na­o­štren, An­ton još vi­še, a Kur­jak i La­ki pr­šte. Ton-maj­stor je za­ba­ta­lio mik­se­tu i po­vu­kao sve kli­zne na naj­ja­če. Lju­di u pu­bli­ci kre­ću jed­no pre­ma dru­gom. Ku­pu­ješ, pro­da­ješ, od­u­zi­maš i do­da­ješ.

Žu­to ku­če, na­lik na cr­va, na­šlo se tu u ne­bra­nom gro­žđu. Bla­go na­le­ti udar ve­tra. U da­lji­ni na se­ve­ru, nad do­li­nom Du­na­va, svit­ne.

Za dva­de­set mi­nu­ta do­ju­ri olu­ja, ali plju­sak se neć­ka. Gr­mi i se­va, uda­ra­ju gro­mo­vi po Gar­do­šu i sta­rom Cen­tral­nom ko­mi­te­tu. Ali se gu­žva oko bi­ne ne sma­nju­je. Le­de­no do­ba, na­po­lju je vru­će, le­de­no do­ba, osta­ni kod ku­će.

Na­i­đe ni­ski, us­ko­vi­tla­ni oblak, a po­vrh nje­ga ba­raž mu­nja osve­tli sve. Ro­ken­rol se sla­že s gr­mlja­vi­nom.

Bog se pri­ma­kao da bo­lje ču­je ri­fo­ve, ko­men­ta­ri­še ne­ko.

Ras­ko­mo­će­ni ne­što maj­sto­ri­še, a Ra­mos ga gle­da is­pod ve­đa. Džo po­cup­ku­je, ali ne raz­u­me šta ovaj ra­di. A on­da mu si­ne, To on ne­što sa ne­vi­dlji­vom teh­ni­kom!

„Sni­maš?”, vi­če.

„Sni­mam”, od­go­va­ra onaj, a Džo se pre­ne­ra­zi jer glas ču­je ja­sno i gla­sno iako je bu­ka iz zvuč­ni­ka ne­sno­sna. Pa on je već na­mon­ti­rao!

„Šta si ura­dio?”, pi­ta Džo.

„Ne bri­ni. Ni­je to – ono. Ovo je sa­mo spo­lja­šnji si­stem. Kao kod skulp­tu­re.”

Bo­lje sit– gla­dan, ne­go sit– glup.

8.

U No­vom Sa­du je iz­bio vul­kan. Sve se tre­se i ru­ši, zi­do­vi i na­me­štaj. Pe­peo po­svu­da. Džo po­ku­ša­va da se iz­vu­če iz kre­ve­ta. Is­ko­be­lja se na­po­lje i upad­ne u dvo­ri­šte oku­pi­ra­no na­o­ru­ža­nim lju­di­ma. U da­lji­ni vre­lo la­ve. Ali ne, ni­je bi­lo pi­ro­kla­stič­kog uda­ra. Pro­bu­di se rav­no­du­šan.

Gde u isto­ri­ju sme­sti­ti san? Gde god ti je mi­lo.

9.

Ne­što je još Ra­mos hteo da mu po­ka­že, ali je mu­zej sa­da za­tvo­ren. Ame­ri­ka­nac se pra­vi ne­vešt, zna­či – sla­že se. Od­lu­ke se do­no­se na br­zi­nu, ali Džou od­go­va­ra da to bu­de za dva da­na.

Neo­bič­no mu je što su ova dvo­ji­ca, ma­kar bi­li i auto­ri iz­lo­žbe, pri­sut­ni u Be­o­gra­du sve vre­me nje­nog tra­ja­nja. De­fi­ni­tiv­no, is­pro­ba­va­ju. Ako je u ovo uklju­če­na naj­no­vi­ja ang­strem–teh­no­lo­gi­ja, on­da ni­je stvar umet­no­sti, ne­go i pre­no­sa teh­no­lo­gi­je. Ova­kvo iz­la­ga­nje je, za­pra­vo, ne­ču­ve­no.

Ali s kim vr­še pre­nos?

Sa mnom.

10.

„U stva­ri, do­šao sam u Sr­bi­ju da oslu­šnem va­še ano­mal­ne pla­ni­ne”, ka­že mu otvo­re­no ras­ko­mo­će­ni.

„I, je­si li ih iz­le­čio?”

„Ha–ha–ha, da znaš!”

Na­šli su se na Ka­le­meg­da­nu, is­pod cr­kve Sve­te Pet­ke, na opa­snoj niz­br­di­ci. Ima tu jed­na sta­za i sta­ro dr­vo, iz ko­jeg se ču­ju gla­so­vi.

„Dok sam po­ma­gao Ra­mo­su, do­go­di­lo se ne­što. Moj ure­đaj ko­ri­sti na­no-teh­no­lo­gi­ju, ve­o­ma tan­ke uglje­nič­ne ni­ti, kao pro­vod­ni­ke i elek­tro­mag­net­ne ka­pa­ci­ta­to­re, i ta­ko da­lje. Ka­da se od njih na­pra­vi tro­di­men­zi­o­nal­na mre­ža, uz po­moć EM po­lja, on­da je jed­no­stav­no da se od­re­di pro­stor­na ko­or­di­na­ta u ko­joj će se ja­vi­ti zvuk. To iz­gle­da kao da je ča­ro­li­ja ali ni­je. Ni­sam mo­gao da ob­ja­snim to što se ne pre­kla­pa­ju pro­stor mre­že i dej­stvo ko­je bi tre­ba­lo da ima. Zvuk se do­go­di iz­van pred­vi­đe­nih ko­or­di­na­ta. Kao da ga ne­što od­ne­se iz­van za­da­tog pro­sto­ra. Ra­čun je ta­čan, ali je neo­p­hod­na ko­rek­ci­ja. Ta­ko smo ot­kri­li da već po­sto­ji ko­smič­ka mre­ža slič­nog ti­pa, ne­za­mi­sli­vih raz­me­ra i oso­bi­na. I da se sve od­i­gra­va pre­ma nje­nim pa­ra­me­tri­ma.”

„Ako već po­sto­ji Mre­ža, on­da ne tre­ba da pra­viš još jed­nu. Tre­ba pri­klju­čak.”

„Ma, vi­diš u če­mu je pro­blem. Sad mo­ram da ma­pi­ram ovu po­sto­je­ću. Ali, to ni­je sa­mo stvar na­pred­ne teh­no­lo­gi­je.”

„Raz­u­mem. Ovo ot­kri­će je pro­me­ni­lo pa­ra­dig­mu.”

„Ja još uvek ne znam šta da mi­slim…”, bes­po­moć­no se sme­je ras­ko­mo­će­ni. „A svet­ske si­le su u pa­ni­ci. Udar zna­nja ko­ji se do­go­dio pre­ve­lik je za si­stem i on se već ras­pa­da. Ono što se de­ša­va jeste pre­stro­ja­va­nje u ho­du. Bo­jim se da će se do­go­di­ti još je­dan Po­top. Ali ovo­ga pu­ta bi­će stra­šni­ji”, po­sma­tra Džoa sa iš­če­ki­va­njem.

„Ko­smos je do­šao po nas”, kli­ma gla­vom i ce­re­ka se Džo. „A ni­smo spa­ko­va­li ko­fe­re!”

11.

„A sad”, ka­že ras­ko­mo­će­ni, „pre­ne­ću te kod Ra­mo­sa u mu­zej. Tač­ni­je, u skulp­tu­ru.”

Oko cr­kve Sve­te Pet­ke, ko­ja je sa­ma po se­bi iz­van­red­ni am­bi­jent, vla­da let­nji spo­koj, i Džou se ne po­me­ra s me­sta.

„Ček”, ka­že on za­mi­šlje­no. „Ču­ješ li ti ne­što iz ovog dr­ve­ta?”

Ras­ko­mo­će­ni se pro­me­ško­lji. „A, pri­me­tio si.”

„Ali ovo ni­je ba­o­bab…”

Džo ni­je si­gu­ran u ko­joj je me­ri Ame­ri­kan­čev apa­rat de­la­tan, po­što je ne­vi­dljiv i sko­ro neo­se­tan. To već po­sta­je po­ma­lo na­por­no. Op­šte­nje ne­po­sto­je­ćim ili za­ne­ma­re­nim ču­li­ma zah­te­va uti­ša­va­nje onih na ko­ja se osla­nja­mo. Ali, op­se­na sa­ma ni­je do­volj­no za­ni­mlji­va ili vred­na kao ko­nač­ni is­hod na­po­ra.

„Znam šta mi­sliš”, ka­že ras­ko­mo­će­ni. „Na­ša usre­dsređe­nost je na te­lo, ko­je je isto­ri­ja he­mij­skih re­ak­ci­ja. Pre­sta­nak tog to­ka do­ži­vlja­va­mo kao smrt.”

„Po­sto­ja­nje bez te­la… Hm. To mu do­đe kao smrt moć­ne ide­je”, ne bez sar­ka­zma pri­me­ti Džo.

„Sa­mo­svest op­sta­je i bez te­la…”, is­pro­ba­va ga ras­ko­mo­će­ni.

„Mo­re sve­sti, ko­smos kao te­lo…”, ški­lji Džo na pre­ja­ki sjaj ne­ba.

„Upra­vo ta­ko”, sme­je se onaj.

„Znam ja da tu ima trik”, Džo ose­ti po­tre­bu da se ipak vra­ti u nir­va­nu.

Sna­žno tre­pe­re­nje ga pre­nu i obri­sa mi­sli.

„…sa­mo ne znam šta da ra­dim s onim ja­dom De­kar­tom“, uhva­ti se­be ka­ko ob­ja­šnja­va, u tre­nut­ku ka­da se ob­reo u Ra­mo­so­voj skulp­tu­ri. „Vi­di“, na­sta­vlja on, „ni­je me ovaj Ame­ri­ka­nac ni pi­tao…”

Onaj već sto­ji kraj Ra­mo­sa, ni dva me­tra od umet­nič­ke po­stav­ke. Obo­ji­ca po­sma­tra­ju Džoa.

„Ja sam star čo­vek”, go­vo­ri im on. „Od­vi­ka­va­nje od te­la je kod me­ne već u po­od­ma­kloj fa­zi.”

„Ni­je to on”, ka­že Ra­mos.

„Ni­je on”, ka­že ras­ko­mo­će­ni.

12.

Lju­di obič­no raz­mi­šlja­ju o pla­ne­ti Ze­mlji kao o ne­čem za­u­sta­vlje­nom, da se je­di­no vre­me po­mi­če, a sve osta­lo je čvr­sto ute­me­lje­no. Ni­je ta­ko. Po­lo­žaj bi­lo kog pred­me­ta u ko­smo­su je neo­d­re­div.

„Ako ni­sam ja – ko sam?”

„A i da si ti – ka­ko bi znao da si ti?”

„Pa, ka­že De­kart, mi­slim da je­sam…”

Ra­mos se od­jed­nom uozbi­lji i nje­gov po­gled iz­gu­bi to­pli­nu. Isto to se do­go­di i Džou.

Si­la je tvr­do­gla­va kao dva ov­na, omak­ne se mi­sao Džou.

„A, ima li u tom sve­tu de­ce?”, neo­če­ki­va­no upi­ta.

„A–a. Ne­ma”, pre­ne se Ra­mos iz bez­lič­no­sti.

„Ima, ima ne­što… na­lik na de­cu…”, ti­ho pro­zbo­ri ras­ko­mo­će­ni, kao da još ne­ko slu­ša šta se go­vo­ri.

13.

Ra­mos do­bi­je na­pad prič­lji­vo­sti. Pri­po­ve­da o ki­to­vi­ma i nji­ho­vim zvuč­nim sve­to­vi­ma. To je bi­la osnov­na za­mi­sao iz ko­je je po­te­kao eks­pe­ri­ment.

„Pr­vo sam na­pra­vio pro­stu i ve­o­ma gla­snu skulp­tu­ru, ta­mo u Ka­li­for­ni­ji. Ne­što kao zvuč­ni tor­pe­do ko­jim ulje­šu­ra ubi­ja dži­nov­sku si­pu.”

Če­ška se po bu­ti­ni. „Na­rav­no, Ame­ri­kan­ci mi ni­su do­zvo­li­li da je iz­lo­žim. A on­da se po­ja­vio Džon Pal­mer.”

„Bi­lo je to slu­čaj­no. A osta­lo je isto­ri­ja…”, ka­že ras­ko­mo­će­ni, to jest — Džon Pal­mer.

„Do­zva­li ste ki­ta?”, po­ga­đa Džo.

„Sko­ro da je ta­ko”, pra­vi gri­ma­su Pal­mer.

„Do­zva­li smo či­tav bu­ljuk stvo­re­nja, pre­ko mre­že. Uklju­či­li smo pri­klju­čak na mre­žu i iz­lo­ži­li se sna­žnom zra­če­nju.”

„Ne­maš poj­ma ka­ko smo se pre­stra­vi­li…”, na­sta­vlja Pal­mer. „Je­dan deo ure­đa­ja je ap­sor­bo­vao zra­če­nje. To je bi­la sre­ća, ali i vi­še od to­ga.”

„Ka­ko je ne­u­tra­li­sao? Pre­tvo­rio u in­for­ma­ci­ju?”

„Ume­sto u na­pon… upra­vo to!”, ču­di se Pal­mer što se Džo raz­u­me.

„Pa to je sta­ra ša­man­ska teh­ni­ka”, sa­mo­u­ve­re­no će Džo.

14.

„Elem, ta in­for­ma­ci­ja… je… raz­go­va­ra­la s na­ma!”

Ra­mos ne kri­je za­do­volj­stvo dok pri­ča. „Pa, ne­ko bi re­kao da je to op­se­na, ali, in­te­li­gent­na. Što zna­či, baš me bri­ga ako je ma­šta­ri­ja, uko­li­ko po­mo­ću nje mo­gu ne­što da do­znam. I ni­je psi­ho­lo­ški trik, kao da raz­go­va­raš sam sa so­bom i ob­ja­šnja­vaš se­bi ono što već znaš. Ne­go je auten­tič­ni iz­vor po­da­ta­ka. Či­sto is­ku­stvo. Či­sta umet­nost. A ti­me je i is­pu­nje­na svr­ha mog po­du­hva­ta. Zar ne?”

„Zna­či da je Ze­mlji­no mag­net­no po­lje za­štit­ni omo­tač, ko­ji spre­ča­va da do nas do­spe si­la ko­smič­ke in­te­li­gen­ci­je, pod iz­go­vo­rom da je to opa­sno i da bi uni­šti­lo ži­vot na pla­ne­ti.”

„Pa, i uni­šti­lo bi”, ka­že Pal­mer.

Džo ću­ti. Ra­mos ću­ti.

I Džon Pal­mer ću­ti.

15.

Sa­da Džo raz­u­me zbog če­ga je Pal­mer opre­zan.

„U stva­ri, na­ma, kao vr­sti, za­pra­vo, sko­ro svim ze­malj­skim vr­sta­ma, od­u­zet je or­gan po­sred­stvom ko­jeg bi­smo bi­li u stal­noj ve­zi s ko­smič­kom si­lom?”

„Ni­je od­u­zet”, ša­pu­će Pal­mer. „On je tu, sa­mo je ve­za pre­ki­nu­ta.”

„I, po­što iz nje­ga do­pi­re je­di­no ti­ši­na, mi ga pro­sto ne pri­me­ću­je­mo…”

„Ta­ko ne­ka­ko. Ali, bu­di uve­ren, da po­sto­je oni ko­ji se bri­nu o to­me da se ni­kad ne ak­ti­vi­ra.”

„Ina­če bi Ze­mlja od­jed­nom pro­klju­ča­la od nas sve sa­mih Hal­ko­va!”, odu­še­vlje­no us­klik­ne Džo.

„Pri­ča se kom­pli­ku­je”, s okle­va­njem će Ra­mos. „Da ni­je ki­to­va…”

„A sad vi me­ni re­ci­te”, iz­ne­na­da će Džo. „Ot­kud vas dvo­ji­ca baš ov­de, kod me­ne?”

„Pa re­kao sam ti”, sme­je se Pal­mer kroz zu­be, „pro­u­ča­vam srp­ske ano­ma­li­je!”

16.

A ta­mo, u Že­nev­skim Al­pi­ma, po­sto­ji br­do Za­jon, pod kojim se pro­sti­re po­pla­vlje­no me­đu­reč­je, a pod ze­mljom, u tu­ne­li­ma na­u­ke, sva si­la če­sti­ca od kih po­sta­de pu­sti­nja bes­kraj­na. A na vr­hu br­da – ča­tr­lje mu­dra­ca…

I zlat­ni gong u ki Sol­nce uda­ra.

 

 

Iz romana Tamna strana sile („Znak sagite”, Everest media, 2013)