Slobodan Škerović
Odupri se ludilu.
„Partibrejkers”
Nateraćeš me da se osamim kad odeš
Nateraćeš me da se pitam šta radim
Nateraćeš me da se pitam šta govorim
Bob Dilan
1.
„I ovo je zakon”, reče Marli, uperivši tamnu cev od paljenog čelika šerifu u lice, i ubi ga.
Bila je tu reč o pravednosti. O primeni sile i još o nečem, što se rečima ne može iskazati.
Ali, Džo razmišlja o drugom. O umetničkoj epifaniji, recimo. Da pojasnimo:
U sazrevanju životnog iskustva razlikuje se faza borbe titana od one poigravanja Šive sa svetovima u nastajanju i nestajanju. Jer, povratka u proživljeno nema. A upravo to je uzrok svekolike čežnje.
Zanimljiva je tvrdnja Ramosova da je volja za život u prosvetljenih mračna. O tome ima pismenih dokaza iz davnina, ali nije naodmet i da se iznova stvaraju.
Ramosa u ovu priču uvodi Džo. Ako je Buda govorio o zgasnuću volje za život, Ramos je hteo da pokaže kako uvođenjem nirvane[1] u igru, umetnik uništava čitave oblasti sveta kao mesar koji odseca komadine zaklanog teleta.
Istovremeno, i Ramos, uvodi Džoa. Jer, Ramos skulpture od zvuka stvara od nepredvidivih ishoda. A jedan od ishoda jeste Džo.
2.
Da ne beše nadahnutog prikaza u novinama, ne bi se Džo ni odlučio da prošeta razbojištem beogradskog „Bir festa” i odsluša zvučnu postavku Ramosa Ramireza Gutiereza i Židana sa Majorke.
U Muzeju na Ušću, skoro da i nema publike, osim par istoričara umetnosti u civilu, koji se sporim korakom oprezno protinju i propinju kroz zvučne koridore, pokušavajući da
[1] Nirvana doslovno znači utrnuće.
proniknu u umetnikove tajne. I smorenih izletnika koji u kafeu i toaletu muzeja traže osveženje i olakšanje, predah od pretoplog letnjeg dana. I jedan pop.
Pop se drži podalje od vojnika. Zuri u nevidljivu skulpturu i nešto mrmlja. Džo mu se oprezno primakne i shvati da je ovaj izgleda pojeo pečeni koren i sad mulja mrvice po ustima i jezikom čisti zube. Osim toga, u Džoa se javlja sumnja, mada neodređena, da ovde nije sve u najboljem redu. Jer, gde je pop, tu lako može da bude i anatema. A pošto se zvučna skulptura sastoji uglavnom od treptaja koji i pri ovako opreznom pristupu izazivaju jezu, možda je to i dobro.
Kad se primakne obeleženom prostoru u kojem je navodno skulptura, čitavo telo počinje da treperi. Pa, iako oči ne vide ništa, posmatrač zna da tu ima nešto opipljivo, mada ne i čvrsto. Ovo je kao beli mrak, razmišlja Džo. Prosto te tera da osetiš svet oko sebe i drugim čulima.
Džo se nasmeši oficirima koji nemo stoje i češkaju se po temenu. Priđe im i upita ih šta misle o ovome?
„Prostorno priviđenje”, reče jedan.
„Psihoaktivno”, reče drugi.
„A, zamislite da se ovo projektuje na čitav grad, ili planetu!”, kaže Džo.
„Pa, to je već odavno slučaj”, odgovara prvi, zagonetno se smeškajući.
Pop se zanese i nesigurno zakorači. Ruka mu pođe da se prekrsti, ali se uzdrži. Mantija zaleluja. Posle nekoliko koraka, kosa i brada mu se podignu, a oči razrogače. Šta li je to video, pitaju se ostala trojica. Evo ga, i ovom se priviđa, šapuće onaj oficir.
Nije fer da pop solotripuje, misli Džo pa i sam zagazi u prostor skulpture.
Oseti se kao da je zaronio u vodu. Očekuje da nešto krene da mu se priviđa, ali ništa. Međutim, telo počinje da reaguje na treptaje koji se neočekivano pojavljuju i nestaju. Kao da sila polako uspostavlja vlast nad njim. Noge se pokreću ali skoro da ih ne oseća. Suoči se s popom licem u lice.
„Oho–ho–o!”, kaže pop kojem se izgleda nešto lepo događa.
Džo je zbunjen. Njemu je skoro sve isto kao i obično, osim vodenastog osećaja. Brzo pogleda prema oficirima i vidi da se obojica kikoću.
Izgleda da je Ramos smanjio napon, pa meni je ovo preslabo za doživljaj!
„Ja ništa ne osećam”, kaže Džo razočarano popu koji se iskida od smeha.
Popu se mantija razobličila i igra oko njega. A na usta izlaze mehurići, ali ne sitni, kao od pljuvačke kod epilepsije, nego kao iz ronilačkog aparata.
Senke promiču na sve strane. Valjda zbog osećaja da se nalazi usred mora, senke poprimaju oblike velikih riba, hobotnica, kitova. Aha, evo sad se i meni priviđa, s olakšanjem misli Džo.
„Vidim mrlje”, govori mu pop. „To ne mogu biti uninije, zar ne?”
Džo se trza, „Ne, ne, nikako uninije! Ovo ti je magnetizam, bre!”
„A sad, Bogu na istinu!”, uzvikne pop i odšeta iz muzeja krsteći se i brišući znoj s čela.
I Džo se iskobelja, pa se protegne da povrati telesna čuvstva.
Ništa naročito, pokunjeno će on. A za njim ostaju crni, mokri tragovi.
3.
Džo prepoznaje Ramosa, za stolom u kafeu muzeja. Lepo sedi čovek iz monografije, a uz njega još jedan, reklo bi se da je i on stranac, preterano raskomoćen, mada uglađen, što se može zaključiti po besprekornoj frizuri i osunčanom tenu. Ne okleva Džo, nego prilazi i sedne za sto, brže no što Ramos uspe da mu to isto ponudi.
Izvadi cigaretu i zapali.
„Zanima me”, kaže Džo i posmatra pramen dima. „kakva je umetnička primena ove opsenarske naprave?”
„Moja skulptura je proizvod neljudskih sila. Svrha joj je da se naviknemo na slobodu od oblikovanja”, objašnjava Ramos i dodaje: „Ovakav sklop utiče na energetsko polje slabih i jakih nuklearnih sila. Onesposobljava atome uz pomoć mrežnog pulsa, u veoma–veoma kratkim intervalima — zbog toga naprava nije opasna. Inače, ako bi se polje pulsa ustalilo, došlo bi i do isključivanja okolne materije.”
„Zanimljivo”, retorički veli Džo. „Pa to je intervalska mreža.”
„Mreža je toliko tanana da fotoni ne stupaju u međudejstvo s njom”, izlane se Ramos. Raskomoćeni ga pogleda iznenađen.
„Ono što su mislili da je Higzov bozon, uopšte nije čestica!”, lupi Džo, i sam sebe iznenadivši.
„Bravo!”, obraduje se Ramos. „Možeš misliti šta se desilo s onima u Cernu, kad su shvatili!”
„Precepili se!”
Raskomoćeni se provrpolji. „Najbolje da ne razgovaramo ovde o tome.” Uozbiljio se i oštro naizmenično gleda obojicu.
Džou sine: ovo je već korak posle promene paradigme.
„Prestanak uslovljenosti materije…”, počne on, a raskomoćeni skoči i stavi mu dlan na usta.
4.
Džo ih pozove da prošetaju među vašarske štandove i probaju skopsko pivo. Ispostavilo se da je to pametan potez. Vrućina je popustila i Sunce već pada na novobeogradski horizont, a pivo, kao zlato žuto, hladno vri.
Kucnuše se kriglama i otpiše po dobar gutljaj. Džou je glava puna koječega, a Ramos šara očima, pokušava da nekog izdvoji iz gomile time što će ga prepoznati.
Džo se opusti. Pivo je učinilo svoje. Večeras nastupa „Partibrejkers”. Džo ih hvali. Kaže: „Ako volite rokenrol, večeras je prilika da se razdrmate.”
„Hoćeš li da ti ugradim moje super–uši?”, iznenada upita raskomoćeni.
„Šta je to?”
„Slušni aparat, od najnovije ugljenične nano–tehnologije. Za razliku od urođenog aparata, ovaj može da se podešava.”
„Kako se ugrađuje?”
„Napravi se simbiotski priključak s centrom u mozgu.”
„Meni zvuči kao Borg.”
„Pa jeste. Ali je bezbolno.”
5.
Kada je raskomoćeni objasnio da je njegov slušni aparat povezan s mrežom koja je svugde oko nas i, ko zna, možda se rasprostire čitavim svemirom, u Džou se probudi zanimanje.
„Ta je mreža prilično složena, sastoji se od različitih modulacija, koje tako na gomilu nemaju smer, pa je moguće jedino preciznim baždarenjem izdvojiti ono što ti je potrebno. Slično je to kosmičkom šumu, zapravo je njegov opseg širi nego što se to u prvi mah čini. Ali, ako ne znaš kako da se prikačiš, to ostaje obična buka.”
Džo ima i protivargumente. Recimo, priključivanje na kosmičku mrežu značilo bi povećanu količinu svesti. A zbog čega bi se čovek izlagao dodatnom opterećenju?
„Pogrešno je smatrati da bi dotok informacije kao vodopad padao na tebe, više je kao medijum kroz koji možeš da se krećeš, pa i da napustiš ovu planetu, u izmenjenom telu.”
„Ova vaša skulptura, ona je o tome?”
„Pravili smo je kao model, mada je uistinu priključena i na Mrežu. Uneli smo mnogobrojne blokade, tek toliko da bi čovek stekao prvi utisak o skrivenim mogućnostima novog oblika postojanja. Napravio sam i bolji model.”
Stranac ga očigledno navlači da uzme učešća u eksperimentu. To mora da je još uvek eksperiment, slaže se sa samim sobom Džo.
„Ti govoriš o transporterima, jebote!”
6.
„To je novi izvor neograničene sile, i drugi su već počeli da shvataju s čim imaju posla. Naravno, uobičajeni pristup jeste ekonomski, a to znači mnogo nevolja.”, govori raskomoćeni. „Veruj, znam šta pričam.”
„Novi izvor?”, nervira se Džo. „Pa to su šamanske tehnike koje su odvajkada korišćene.”
„Pa, gde su sad?”, unervozi se sad i stranac.
Ramos se zaneo gledajući devojke, ali ga povišeni tonovi prekidoše. „Kretanje kroz svest je stara stvar.”, dobacuje, ne osvrćući se.
„Hej, zar nismo o tome već razgovarali?”, pita raskomoćeni.
Sad se Ramos okrene i zapilji u njega: „Ja sam radio svoje, a ti si radio svoje.”
„Otkrivanje načela nije ekonomska kategorija.”, čačka Džo.
„Jeste, ukoliko imaš monopol na tehnologiju koja to iskorišćava”, ne predaje se onaj.
„Ti prikrivaš znanje.”
„To je normalno, posledica borbe za opstanak”, zainatio se raskomoćeni.
Smrkava se i pale se svetla. Ramos se i dalje osvrće oko sebe. Džo naginje praznu kriglu.
Kraj njih promakne pop iz muzeja, s pljeskavicom u ustima.
„Vi ovde jedete lukac s hamburgerima?”, skreće s teme raskomoćeni.
„Nisu to hamburgeri, to su leskovačke”, popravlja ga Ramos, koji i sam traži gde je najmirisniji roštilj.
„Jedu li na Majorki kitove?”, pita Džo Ramosa.
7.
Cane je te večeri naoštren, Anton još više, a Kurjak i Laki pršte. Ton-majstor je zabatalio miksetu i povukao sve klizne na najjače. Ljudi u publici kreću jedno prema drugom. Kupuješ, prodaješ, oduzimaš i dodaješ.
Žuto kuče, nalik na crva, našlo se tu u nebranom grožđu. Blago naleti udar vetra. U daljini na severu, nad dolinom Dunava, svitne.
Za dvadeset minuta dojuri oluja, ali pljusak se nećka. Grmi i seva, udaraju gromovi po Gardošu i starom Centralnom komitetu. Ali se gužva oko bine ne smanjuje. Ledeno doba, napolju je vruće, ledeno doba, ostani kod kuće.
Naiđe niski, uskovitlani oblak, a povrh njega baraž munja osvetli sve. Rokenrol se slaže s grmljavinom.
Bog se primakao da bolje čuje rifove, komentariše neko.
Raskomoćeni nešto majstoriše, a Ramos ga gleda ispod veđa. Džo pocupkuje, ali ne razume šta ovaj radi. A onda mu sine, To on nešto sa nevidljivom tehnikom!
„Snimaš?”, viče.
„Snimam”, odgovara onaj, a Džo se prenerazi jer glas čuje jasno i glasno iako je buka iz zvučnika nesnosna. Pa on je već namontirao!
„Šta si uradio?”, pita Džo.
„Ne brini. Nije to – ono. Ovo je samo spoljašnji sistem. Kao kod skulpture.”
Bolje sit– gladan, nego sit– glup.
8.
U Novom Sadu je izbio vulkan. Sve se trese i ruši, zidovi i nameštaj. Pepeo posvuda. Džo pokušava da se izvuče iz kreveta. Iskobelja se napolje i upadne u dvorište okupirano naoružanim ljudima. U daljini vrelo lave. Ali ne, nije bilo piroklastičkog udara. Probudi se ravnodušan.
Gde u istoriju smestiti san? Gde god ti je milo.
9.
Nešto je još Ramos hteo da mu pokaže, ali je muzej sada zatvoren. Amerikanac se pravi nevešt, znači – slaže se. Odluke se donose na brzinu, ali Džou odgovara da to bude za dva dana.
Neobično mu je što su ova dvojica, makar bili i autori izložbe, prisutni u Beogradu sve vreme njenog trajanja. Definitivno, isprobavaju. Ako je u ovo uključena najnovija angstrem–tehnologija, onda nije stvar umetnosti, nego i prenosa tehnologije. Ovakvo izlaganje je, zapravo, nečuveno.
Ali s kim vrše prenos?
Sa mnom.
10.
„U stvari, došao sam u Srbiju da oslušnem vaše anomalne planine”, kaže mu otvoreno raskomoćeni.
„I, jesi li ih izlečio?”
„Ha–ha–ha, da znaš!”
Našli su se na Kalemegdanu, ispod crkve Svete Petke, na opasnoj nizbrdici. Ima tu jedna staza i staro drvo, iz kojeg se čuju glasovi.
„Dok sam pomagao Ramosu, dogodilo se nešto. Moj uređaj koristi nano-tehnologiju, veoma tanke ugljenične niti, kao provodnike i elektromagnetne kapacitatore, i tako dalje. Kada se od njih napravi trodimenzionalna mreža, uz pomoć EM polja, onda je jednostavno da se odredi prostorna koordinata u kojoj će se javiti zvuk. To izgleda kao da je čarolija ali nije. Nisam mogao da objasnim to što se ne preklapaju prostor mreže i dejstvo koje bi trebalo da ima. Zvuk se dogodi izvan predviđenih koordinata. Kao da ga nešto odnese izvan zadatog prostora. Račun je tačan, ali je neophodna korekcija. Tako smo otkrili da već postoji kosmička mreža sličnog tipa, nezamislivih razmera i osobina. I da se sve odigrava prema njenim parametrima.”
„Ako već postoji Mreža, onda ne treba da praviš još jednu. Treba priključak.”
„Ma, vidiš u čemu je problem. Sad moram da mapiram ovu postojeću. Ali, to nije samo stvar napredne tehnologije.”
„Razumem. Ovo otkriće je promenilo paradigmu.”
„Ja još uvek ne znam šta da mislim…”, bespomoćno se smeje raskomoćeni. „A svetske sile su u panici. Udar znanja koji se dogodio prevelik je za sistem i on se već raspada. Ono što se dešava jeste prestrojavanje u hodu. Bojim se da će se dogoditi još jedan Potop. Ali ovoga puta biće strašniji”, posmatra Džoa sa iščekivanjem.
„Kosmos je došao po nas”, klima glavom i cereka se Džo. „A nismo spakovali kofere!”
11.
„A sad”, kaže raskomoćeni, „preneću te kod Ramosa u muzej. Tačnije, u skulpturu.”
Oko crkve Svete Petke, koja je sama po sebi izvanredni ambijent, vlada letnji spokoj, i Džou se ne pomera s mesta.
„Ček”, kaže on zamišljeno. „Čuješ li ti nešto iz ovog drveta?”
Raskomoćeni se promeškolji. „A, primetio si.”
„Ali ovo nije baobab…”
Džo nije siguran u kojoj je meri Amerikančev aparat delatan, pošto je nevidljiv i skoro neosetan. To već postaje pomalo naporno. Opštenje nepostojećim ili zanemarenim čulima zahteva utišavanje onih na koja se oslanjamo. Ali, opsena sama nije dovoljno zanimljiva ili vredna kao konačni ishod napora.
„Znam šta misliš”, kaže raskomoćeni. „Naša usredsređenost je na telo, koje je istorija hemijskih reakcija. Prestanak tog toka doživljavamo kao smrt.”
„Postojanje bez tela… Hm. To mu dođe kao smrt moćne ideje”, ne bez sarkazma primeti Džo.
„Samosvest opstaje i bez tela…”, isprobava ga raskomoćeni.
„More svesti, kosmos kao telo…”, škilji Džo na prejaki sjaj neba.
„Upravo tako”, smeje se onaj.
„Znam ja da tu ima trik”, Džo oseti potrebu da se ipak vrati u nirvanu.
Snažno treperenje ga prenu i obrisa misli.
„…samo ne znam šta da radim s onim jadom Dekartom“, uhvati sebe kako objašnjava, u trenutku kada se obreo u Ramosovoj skulpturi. „Vidi“, nastavlja on, „nije me ovaj Amerikanac ni pitao…”
Onaj već stoji kraj Ramosa, ni dva metra od umetničke postavke. Obojica posmatraju Džoa.
„Ja sam star čovek”, govori im on. „Odvikavanje od tela je kod mene već u poodmakloj fazi.”
„Nije to on”, kaže Ramos.
„Nije on”, kaže raskomoćeni.
12.
Ljudi obično razmišljaju o planeti Zemlji kao o nečem zaustavljenom, da se jedino vreme pomiče, a sve ostalo je čvrsto utemeljeno. Nije tako. Položaj bilo kog predmeta u kosmosu je neodrediv.
„Ako nisam ja – ko sam?”
„A i da si ti – kako bi znao da si ti?”
„Pa, kaže Dekart, mislim da jesam…”
Ramos se odjednom uozbilji i njegov pogled izgubi toplinu. Isto to se dogodi i Džou.
Sila je tvrdoglava kao dva ovna, omakne se misao Džou.
„A, ima li u tom svetu dece?”, neočekivano upita.
„A–a. Nema”, prene se Ramos iz bezličnosti.
„Ima, ima nešto… nalik na decu…”, tiho prozbori raskomoćeni, kao da još neko sluša šta se govori.
13.
Ramos dobije napad pričljivosti. Pripoveda o kitovima i njihovim zvučnim svetovima. To je bila osnovna zamisao iz koje je potekao eksperiment.
„Prvo sam napravio prostu i veoma glasnu skulpturu, tamo u Kaliforniji. Nešto kao zvučni torpedo kojim ulješura ubija džinovsku sipu.”
Češka se po butini. „Naravno, Amerikanci mi nisu dozvolili da je izložim. A onda se pojavio Džon Palmer.”
„Bilo je to slučajno. A ostalo je istorija…”, kaže raskomoćeni, to jest — Džon Palmer.
„Dozvali ste kita?”, pogađa Džo.
„Skoro da je tako”, pravi grimasu Palmer.
„Dozvali smo čitav buljuk stvorenja, preko mreže. Uključili smo priključak na mrežu i izložili se snažnom zračenju.”
„Nemaš pojma kako smo se prestravili…”, nastavlja Palmer. „Jedan deo uređaja je apsorbovao zračenje. To je bila sreća, ali i više od toga.”
„Kako je neutralisao? Pretvorio u informaciju?”
„Umesto u napon… upravo to!”, čudi se Palmer što se Džo razume.
„Pa to je stara šamanska tehnika”, samouvereno će Džo.
14.
„Elem, ta informacija… je… razgovarala s nama!”
Ramos ne krije zadovoljstvo dok priča. „Pa, neko bi rekao da je to opsena, ali, inteligentna. Što znači, baš me briga ako je maštarija, ukoliko pomoću nje mogu nešto da doznam. I nije psihološki trik, kao da razgovaraš sam sa sobom i objašnjavaš sebi ono što već znaš. Nego je autentični izvor podataka. Čisto iskustvo. Čista umetnost. A time je i ispunjena svrha mog poduhvata. Zar ne?”
„Znači da je Zemljino magnetno polje zaštitni omotač, koji sprečava da do nas dospe sila kosmičke inteligencije, pod izgovorom da je to opasno i da bi uništilo život na planeti.”
„Pa, i uništilo bi”, kaže Palmer.
Džo ćuti. Ramos ćuti.
I Džon Palmer ćuti.
15.
Sada Džo razume zbog čega je Palmer oprezan.
„U stvari, nama, kao vrsti, zapravo, skoro svim zemaljskim vrstama, oduzet je organ posredstvom kojeg bismo bili u stalnoj vezi s kosmičkom silom?”
„Nije oduzet”, šapuće Palmer. „On je tu, samo je veza prekinuta.”
„I, pošto iz njega dopire jedino tišina, mi ga prosto ne primećujemo…”
„Tako nekako. Ali, budi uveren, da postoje oni koji se brinu o tome da se nikad ne aktivira.”
„Inače bi Zemlja odjednom proključala od nas sve samih Halkova!”, oduševljeno usklikne Džo.
„Priča se komplikuje”, s oklevanjem će Ramos. „Da nije kitova…”
„A sad vi meni recite”, iznenada će Džo. „Otkud vas dvojica baš ovde, kod mene?”
„Pa rekao sam ti”, smeje se Palmer kroz zube, „proučavam srpske anomalije!”
16.
A tamo, u Ženevskim Alpima, postoji brdo Zajon, pod kojim se prostire poplavljeno međurečje, a pod zemljom, u tunelima nauke, sva sila čestica od kih postade pustinja beskrajna. A na vrhu brda – čatrlje mudraca…
I zlatni gong u ki Solnce udara.
Iz romana Tamna strana sile („Znak sagite”, Everest media, 2013)