Dragan Uzelac

 

Knut Hamsun: Zaraslim stazama gladi i očaja

 

„Po zaraslim stazama” 1949.

 

Kako samo malo stvari dugo traje… U takvim mojim mislima i razmišljanjima nema nekog pesimizma, već samo spoznaje kako je život nemiran i dinamičan. Sve je u pokretu i sve se živahno kreće, gore, dole i na sve strane; kada jedno padne, uzdiže se drugo, ukaže se na neko vreme da bi zatim umrlo.

… Mi ljudi ipak nismo toliko mudri da se oslobodimo obmane o svojoj večnosti; ravno u lice Bogu i sudbini probijamo se prema posmrtnoj slavi i sećanju na nas, prema besmrtnosti, ljubimo i tapšemo vlastitu glupost da bismo napokon sasvim uveli – bez stila, bez stava.

Slavni norveški pisac, Knut Hamsun, dobitnik Nobelove nagrade 1920. godine za roman „Plodovi zemlje” i epski opus koji je trajao više od pola veka, kontroverzna, autorski izuzetno plodna i višeslojna ličnost, koji se nakon teške i siromašne mladosti i boravka u „obećanoj zemlji” Americi okreće protiv angloameričke kulture i načina života i usmerava pažnju i simpatije prema Nemačkoj, biva optužen 1945. godine, po završetku Drugog svetskog rata, kao saradnik nemačkih okupacionih snaga. Usledilo je njegovo hapšenje a potom i zatvorski dani izolacije unutar vlastite kuće, staračkog doma, psihijatrijske klinike i ponovo vlastitog doma. Bile su to pozne Hamsunove godine (blizu devedesetih – umro je 1952. u svojoj 93. godini), koje ga nisu sprečile da napiše još jedno veličanstveno, stilski izvanredno i pronicljivo, književno delo – autobiografski roman „Po zaraslim stazama”, zatočeničke zabeleške starog šereta, jednog velikog čoveka i duha, usamljenika i okorelog individualca ničeanske snage i nepopustljivosti.

Ostareli, devedesetogodišnji Hamsun stvara neverovatno zanimljivo, pronicljivo, lucidno i duhom živahno memoarsko štivo, isprepleteno sudarima prošlosti i sadašnjosti, nenametljivo se braneći od etikete izdajnika. Poslednja Hamsunova knjiga, proizašla iz građe dnevničkih zapisa tokom procesa vođenog protiv njega i psihijatrijskih pregleda kojima je bio brutalno izložen, zbirka njegovih zatočeničkih, rezigniranih misli i osećanja, još jedno njegovo remek-delo u dugom nizu, svedočanstvo je o sudbini jednog velikog izolovanog čoveka, ekstremnog individualca, beskompromisnog u svojim stavovima i delotvornosti…

…Želim izreći samo jednostavnu ispoved kao Norvežanin, kao čovek i ako German… Ja lično nisam još nikada sreo manje ljubazne ljude od Engleza. Oni su tako puni sebe, tako oholi i nesusretljivi…Engleska ne želi rat voditi sama, zaista ne želi, već naprotiv hoće, kao obično, druge postaći da uđu u rat za Englesku. Davala je obećanja, davala jemstva jednoj evropskoj zemlji za drugom samo da bi se oprle Hitlerovoj želji. I zemlja za zemljom krvarile su kako bi služle Engleskoj… Pa i današnji rat i svu nesreću koju on nosi svetom zahvaljujemo Engleskoj. Engleska je uzrok. Engleska mora na kolena!…

Kroz izvrsno stilizovane dnevničko-fragmentarne spise progovara svojeglavi, do kraja samo sebi dosledni i dostojanstveni Hamsun, ničeanski oblikovan (nad)čovek, vešto koristeći prefinjenu ironiju koja prodire u srž međuljudskih odnosa i razobličava laži i pritvornost. Iz njegovih živopisnih priča, uverljivom i škrtom rečenicom izranjaju tragični gubitnici, nizovi živopisnih likova neverovatne životne energije, okrenute pre svega veličanstvenoj prirodi i „plodovima zemlje”, lutalaštvu i „jesenjim zvezdama svirača sa sordinom”, hrabrih usamljenika koji dosledno slede svoj put i ne posustaju ni pred kakvim neprilikama surove sudbine…

Još i dan-danas nosim u sebi mučna sećanja na ono što je boravak u toj klinici uništio u meni. Ne može se to izmeriti, ne postoji za to mere. Bilo je to lagano, lagano, lagano čupanje samog korena. Gde je krivnja tome? Nigde posebno, nigde naročito, već u sistemu. Vladavini nad živim životom, pravilima bez intuicije i srca, u psihologiji tačaka i rubrika, u celoj jednoj nauci koja prkosi znanju. Drugi možda mogu podneti to mrcvarenje, no to se mene nimalo ne tiče, ja ga podneti ne mogu…

… Svi smo mi na putu prema jednoj zemlji u koju ćemo uvek na vreme stići. Nikuda nam se ne žuri i putem prikupljamo slučajne događaje. Samo se budale krevelje put nebesa i pronalaze velike reči o tim događajima, trajnijima od nas i neizbežnima. Da, prijatelju, kako li su samo ustrajni i neizbežni!.

 

„Glad” 1890.

 

Nakon više od trideset godina napornog života i rada, Hamsun se napokon probija romanom „Glad”, objavljenim 1890. godine. Bila je to jedinstvena priča o mladom piscu iz Kristijanije (današnjeg Osla), njegovom životu u bedi, gladovanju i poniženju, kao i dostojanstvenoj borbi za život i konačno priznanje. Roman otvara sledeća misao: To je bilo u ono vreme kada sam kao skitnica živeo i gladovao u Kristijaniji, u tom čudesnom gradu koji nikoga ne pušta od sebe, ne udarivši svoj žig, na koju se u nastavku romana nadovezuju očaj i rezignacija: Kako sam se samo lagano, ravnomerno i neizbežno spuštao sa stepena na stepen! Na kraju krajeva, ostao sam, zamalo, samo u onom  čemu me mati rodila; nisam imao čak ni češlja, nisam imao ni jedne jedine knjige koju bi mogao čitati, kad bi mi bilo odveć teško na duši.Na ogoljen i impresivan način Hamsun otvara pred očima čitaoca turobnu socijalnu dramu, jezivu životnu priču obojenu dozom ironije i neverovatnom snagom duha koji veliča ljudsko dostojanstvo i u trenucima najtežih čovekovih iskušenja ‒ momentu kada gotovo beznadežan stoji pritešnjen uz zid srama i poniženja. Kad bi samo bilo štogod da se pojede na ovako divnom danu! Utisak toga veselog jutra sasvim me obvladao, obuzela me neka neodgovorna radost, te stadoh pevati od sreće bez ikakvog bitnog uzroka. Izdržavajući se pisanjem novinskih članaka u gotovo nemogućim uslovima: bez hrane, loše odeven, kao podstanar u brojnim straćarama, zanemaren i zaboravljen od svih, ali nošen uvek nekom čudesnom energijom i vedrinom, Hamsun vodi surovu životnu bitku za golu egzistenciju: Odlomci iz onoga čemu su me učili u detinstvu, zatalasaše mi se u mozgu, u ušima mi odjekivahu reči iz Biblije, ja tiho stadoh govoriti sam sa sobom, s osmehom nagnuvši glavu u stranu. Zašto da se brinem o tome šta ću jesti, šta ću piti i u šta ću obući kukavno boravište za crve, koje se na zemlji zove telom? Zar se otac moj nebeski neće pobrinuti za mene, kao i o pticama nebeskim, zar on nije pokazao svoje milosrđe ukazavši na nedostojnog roba prstom svojim? Iscrpljen i ponižen, čovek svakodnevnu patnju nadilazi iskrenom verom u Boga, kao i čudesnom radošću življenja koja svoju snagu crpe iz vanvremenskog, nestvarnog i nepojmljivog.  Cela nedelja dana prošla je u sjaju i radosti. Izmigoljio sam se iz nevolje i toga puta jeo sam svakog dana, trezvenost mi je rasla, i ja sam smišljao jedno delo za drugim. Radio sam na tri ili četiri članka, koji su oduzimali mom sirotom mozgu svaku iskru, svaku misao koja bi u njemu ponikla, i činilo mi se da mi je posao ispadao za rukom bolje no pre. Univerzalnu notu i karakter ovom moćnom Hamsunovom delu daje nivo priče koji veliča ljudsku čast, karakter i pre svega dostojanstvo, psihološki produbljen i višeslojno naslikan. Jedan siromašan inteligentan čovek finiji je posmatrač nego bogat inteligentan čovek. Siromah pazi svaki svoj korak, sumnjivo prisluškuje svaku reč koju čuje od ljudi u susretu; svaki korak koji on preduzima postaviće kako njegovoj misli, tako i njegovom osećanju neki zadatak. On je pronicljiv i prijemčiv, on je iskustvom oproban čovek, njegova je duša izranjavana, prekaljena… Hamsun otvoreno staje na stranu obespravljenih, dajući vlastitoj drami duboko humanističku notu.

 

„Pan” 1894.

 

Predivna, panteistički intonirana priča „Pan”, nastala je 1894. godine.Ona u formi lovačkog dnevnika poručnika Glana govori o bekstvu iz urbane civilizacije. Snaga Hamsunove reči, njena relaksirajuća radost pretapa se kroz panteistički fon legende u predivne slapove života netaknute prirode Severa ‒ hladnog, ponosnog, usamljeničkog i samo odabranima pristupačnog u moći vlastitog dostojanstva.

Stare planine bile su vlažne i crne od vode koja se sa njih slivala, kapala i žuborila u jednakoj tihoj melodiji. Te tihe melodije duboko u planinama skraćivale su mi po koji čas dok bih sedeo i posmatrao oko sebe. Na um mi je padalo kako ti tihi beskrajni zvuci žubore tu u svojoj usamljenosti i niko ih ne čuje, niko ne misli na njih, a oni i pored toga žubore tu za sebe, čitavo vreme, večno! I, slušajući to žuborenje, više mi nije izgledalo da je planina potpuno pusta. Snegom okovane, šumovite planine kraj mora, njeni potoci, bujice, divljač, nebo, zvuk divljine i nestvaran mir ambijent su koji okružuje novo boravište poručnika Glana, njegov jedinstveni život lova, samoće, krstarenja, kontemplacije i poniranja u bit prirode i vlastitog bića. Grandiozna freska prirode, ljudske usamljenosti i njihovog suptilnog preplitanja koje teži ka božanskoj harmoniji uzdiže se iznad svih prolaznih trivijalnosti koje bukom zaglušuju melodiju prirode i harmoniju suživota. Duh božanskog Pana provejava između redova Hamsunovih proznih uzleta ‒ dodir neprolaznog neprimetno vas veže svakom novom rečenicom. Ja lovim da ne bih ubijao, lovim da bih živeo. Danas mi je potrebna jedna mala tetrebica, i zato ne ubijam dve, već sutra ubijam drugu. Zašto da ih ubijem više? Živim u šumi, ja sam sin šume. Uprkos tragičnom završetku romana, Hamsun ne ostavlja mesta gorčini i rezignaciji. Osećaj vedrine, prevazilaženja konačnog kraja, nedodirljivo lebdi između piščevih redova, simbolično, u tananim naznakama. Zahvalnost za noć u samoći, za planine, za opojnost mraka i mora, srce mi je opijeno! Hvala za moj život, za dah, za milost što noćas mogu da živim, iz srca zahvaljujem za to! Osluškuj prema istoku i osluškuj prema zapadu, ne osluškuj! To je večiti Bog! Taj mir koji mi žamori u uhu, to je krv cele prirode koja ključa, Bog koji prožima zemlju i mene.

 

„Lutalica svira sa sordinom” 1909.

 

Daleko sam od varoške buke i jurnjave, od novina i ljudi, od svega sam toga pobegao, jer sam ponovo pozvan u prirodu i usamljenost, odakle i potičem, pripoveda Hamsun na početku još jedne lutalačke epopeje, romana „Pod jesenjim zvezdama”, svojevrsne svetkovine snažnog nordijskog, individualističkog duha i sudbinske povezanosti sa iskonskim korenima večnog Severa. Lutam po ostrvu kao i obično i premišljam o raznim stvarima. Mir, mir, nebeski mir izbija iz svakog drveta u šumi. Nisam čitao novine već dve nedelje, a ipak sam još živ, raspoložen sam, napredujem u zadobijanju unutarnjeg mira, pevam, ispravljam se i gologlav posmatram zvezdano nebo. Rad na imanju Falkenbergovih, mnoštvo jakih emocija, drugarstvo, nesrećne ljubavi, opčinjenost prirodom i sitnim radostima koje život znače, udahnjuju iskrenu životnost Hamsunovim ispovestima. „Lutalica svira sa sordinom” jedna je u nizu besmrtnih. Potrebna je duhovna zaostalost da bi čovek stalno bio zadovoljan životom, i, štaviše, očekivao od njega nešto novo i lepo…U starosti se ne živi u životu, održava se samo uz pomoć uspomena. Mi smo kao otposlata pisma, nismo više na putu, stigli smo na cilj. Od značaja je samo da li smo u sebi uskovitlali bolove i radosti ili smo prošli kroz život bez ikakvog utiska. Hvala na životu, lepo je bilo živeti. Ali žena, ona je bila onakva kakvom su je odvajkada znali: beskrajno ograničena u izražavanju, ali prepuna neodgovornosti, sujete, lakomislenosti. Ona ima mnogo nečeg dečijeg, samo ničega od njihove nevinosti.

Ređaju se događaji na imanju Falkenbergovih: s jedne strane, realistično prikazan, postoji svet gospodara, raspusnih ljudi sa titulama i lagodnim životom, punim izopačenosti, bluda, egoizma i neodgovornosti, dok je nasuprot tom i takvom svetu prirodan i neiskvaren svet običnih, prostih ljudi, vrednih, odgovornih, spremnih da razumeju i pomognu čoveka u nevolji. Kao objektivan posmatrač svega, Hamsun ostaje po strani ‒ njegovom oštrom oku ništa ne promiče. Dosledan vlastitoj viziji života, Hamsun nikog ne ostavlja ravnodušnim. I tako je to: već sama milost što se je život smeo da proživi, bogata je plata unapred za svaki pojedinačni bol u životu. Mnogo sam lutao u svom životu i postao sam glup i uvenuo. Ne patim od one perverzne staračke uobraženosti da sam postao pametniji nego što sam bio. Nadam se da nikad i neću postati pametan. To je znak prestarelosti. Kad zahvaljujem Bogu na životu, ne činim to zbog veće zrelosti koju sam stekao s godinama, već zbog radosti koju sam imao od života. Starost ne poklanja nikakvu zrelost, starost ne poklanja ništa sem starosti. Neka me Bog sačuva od toga da postanem mudar...Ja nemam nikakvog posla i nemam nikakvog cilja, ja sam samo lutalica koji izlazi iz jedne drvene kolibe i vraća se u nju, i potpuno je svejedno gde se nalazim…Počinje mraz dok se vraćam kući u moju drvenu kolibu, pustare i baruštine su zamrznute i lako se hoda. Polako i ravnodušno kaskam sa rukama u džepovima. Nema potrebe da se žurim, svejedno je gde sam.

Hamsunov prozni stil predstavljao je veliku novinu u razvoju norveške književnosti: po ritmu rečenice, profinjenosti ironije, strasnoj oživljenosti likova, dubini psihološke analize, stilu slikanja norveškog pejzaža, suptilnosti u prikazu društvenih odnosa, uverljivosti pripovedanja, verbalnoj muzikalnosti, autentičnom spoju lirskog ugođaja i dramatike, te prikazu tragičnih junaka, kakav je i sam bio. Pesimist u odnosu na savremeno društvo, ostao je optimista u odnosu prema čovekovim mogućnostima.

 

„Plodovi zemlje” 1920.

 

Konačno priznanje za celokupan dotadašnji književni rad Knut Hamsun dobija 1920. godine ‒ roman „Plodovi zemlje” ovenčan je slavnom Nobelovom nagradom: bila je to ogromna duhovna i materijalna satisfakcija za velikog nordijskog pisca. Snaga Hamsunove kreacije bližila se svom vrhuncu. Uvodne sekvence nagrađenog romana pravi su literarni biser: Čovek ide u pravcu severa. Nosi vreću u kojoj je hrana i nešto alata. Čovek je snažan i krupan, ima riđu bradu i male brazgotine po licu i rukama ‒ da li je ožiljke stekao pri radu ili u borbi? Možda dolazi iz zatvora i hoće da se sakrije, možda je filozof i traži mira ‒ ali, svakako, on dolazi, čovek je sam usred ove ogromne samoće. On ide, ide, naokolo je sve tiho, ne čuje se nijedna ptica, nijedna životinja, ponekad on progovori neku reč sam sa sobom.

Rečenice nastavljaju da se nižu kao slapovi. Usamljenik Isak dolazi jednog dana u nepregledni planinsko-šumski predeo severa i odabira mesto na kome će započeti nov život. Pratimo njegov mukotrpan rad i prilagođavanje majci Zemlji na kojoj gradi svoje novo imanje. Snaga i vera njegovog duha vremenom nadvladavaju surovost prirode, stapajući čoveka sa zemljom koju obrađuje i koja ga hrani. Nikada on nije čitao ni jednu knjigu, ali misli su mu se često bavile Bogom, on nije mogao drugačije, duša mu je bila puna poverenja i strahopoštovanja. Zvezdano nebo, brujanje šume, samoća, ogromni snegovi, sile na zemlji i nad zemljom često puta bi ga dovele do razmišljanja i pobožnosti; osećao se grešnim i bojao se Boga, nedeljom bi se umio u čast praznika, ali bi radio kao i inače svakoga dana.

Tako započinje Hamsunova literarna sonata, oda Prirodi, majci Zemlji i svim njenim nesebičnim darovima i plodovima.Iskonske biblijske slike mistično iskrsavaju pred očima čitaoca-čovek se iznova rađa neiskvaren, pod okriljem Božijim i počinje da gradi novi svet. Zajedno sa ženom, koja se ubrzo pojavljuje, Isak počinje da ispunjava Božju volju, zahvaljujući pokorno na darovima. Nastaje jedno moćno imanje, Selanro, rađaju se deca, plodovi zemlje počinju da niču i omogućavaju skladan život skromne porodice. Pred nama se stvara slika jednog neobičnog sveta čudesne harmonije, nešto što u svakom pogledu predstavlja kontrast haosu moderne civilizacije. Ja sam jedan od onih koji znaju šta valja, ali to ne rade. Ja sam nešto, ali on nije ništa, on je samo munja, brz čovek sadašnjice. Ali munja kao takva jalova je. Uzmimo vas tamo u Selanrou. Vi svaki dan vidite plava brda pred sobom; nisu to nikakve izmišljene stvari, to su stara brda, koja tu od pamtiveka stoje, ali su vam drugovi. Tako vi tu idete zajedno sa nebom i zemljom, jedno ste s njima, jedno ste sa širinom i srasli ste sa zemljom. Vama nije potreban mač u ruci, idete kroz život bez šlema na glavi i bez oružja u ruci, okruženi samim prijateljstvom. Eto, tu je priroda, ona pripada tebi i tvojima. Čovek i priroda ne ratuju između sebe, odobravaju jedno drugom, ne takmiče se, ne utrkuju se sa nekom predrasudom, idu zajedno. U sredini svega toga ste vi sa Selanroa i zato napredujete. Imate sve što vam za život treba, sve zašto živite, rađate se i stvarate nova pokolenja, nužni ste zemlji. A šta imate za to? Življenje u pravu i pravdi, življenje u istinitom i iskrenom stavu prema svemu. Ništa vas, ljude sa Selanroa, ne savlađuje, niti vama vlada, imate mira moći i sile, okruženi ste samim prijateljstvom. Počivate na toplim grudima i igrate se s izvesnom materinskom rukom i siti se nadojite. A ostali? Moj sin je munja, koja u stvari nije ništa, nekoristan blesak. On ume da trguje. Moj sin je primer čoveka našega doba, što su ga naučili čivutin i jenki; ali ja samo vrtim glavom nad svim tim.

Kao i u navedenom romanu, i u Hamsunovom životu rađa se priča o uzornom imanju. Norholm postaje čuveno poljoprivredno imanje, dostojno poštovanja. Međutim, starost, zla kob koja neminovno sleduje čoveku i kojoj se Hamsun celog života rugao svojim životom i delima, počinje tih godina da slama duh legendarnog lutalice i osobenjaka, usamljenika doslednog isključivo samom sebi. Isprva, Hamsun počinje da gubi sluh i vid, pojačavaju se znaci hipohondrije, svojeglavosti i pedanterije koji prelaze u surovi fanatizam.Vreme između dva rata Hamsun provodi kao pravi pustinjak, što ga vremenom dovodi do ozbiljnih psihičkih kriza i poseta psihijatrijskim ustanovama. Mada se pretvara u čudaka, snažan kreativni zanos nikada ga ne napušta. Godine koje su usledile, donele su još niz izuzetnih literarnih dela.

Ratomir Rale Damjanović

 

Poslanica Ginteru Grasu

 

Her Gras,

 

„Bit pacova je trostruko razbacivanje koje transcedentalno izvire u svetskom projiciranju pacova ili u kanalizaciji”, stoji u Vašim „Psećim godinama”. Harold Pinter prepoznao je u ovom vremenu to „svetsko projiciranje pacova”. „Zarad održavanja vlasti”, kaže on, „od suštinskog je značaja da ljudi žive ne saznavši istinu, čak ni istinu vlastitih života. Zato je ono što nas ovde okružuje zapravo ogroman i gust splet laži kojima se hranimo.”

Dogodilo se, eto, da ste i Vi (postali) jedna od velikih laži savremenog sveta, uprkos svojoj savršenoj tehnici prikrivanja. Toliko ste se dugo borili protiv sebe i stekli veliku slavu, krijući ko ste! Zakopano sećanje je kao zakopana kost za koju ne znamo u koju smo je rupu zakopali. Ali vreme oglođe i tu „kurjačku spilju” pamćenja. I očas, uvidimo koliko smo duboko i trajno u kolopletu „psećih godina”. Ili pacovštine veka.

„Istina, pacov truli i bez pacovštine, ali nikada pacovluk ne može da bitiše bez pacova.” Reči Vašeg junaka, dragi Gintere.

Godina 1999. je prelomna godina u našim životima. Vi ste dobili Nobelovu nagradu za književnost, mi smo dobili bombe (redosled je obrnut, i, sigurno, slučajnost) koje ste Vi opravdali svojim govorom. Bilo je to 26. marta, u Gradskoj biblioteci, u okviru sajma knjiga, u Lajpcigu. Pravo vreme i pravo mesto za komandu jednog pisca! I pravi grad. U Lajpcigu je „Vuk, Stefanov sin, Srbin” piše veliki Gete u članku „Srpska književnost”, „u godinama 1823. i 1824. štampao tri sveske narodnih pesama u originalu”… koje se „mogu staviti uz ’Pesmu nad pesmama’”.

Vidite gospodine Gras, mi ovde imamo pravo na nešto drugačiji pristup Vašem „otkriću”, i Vašoj poslanici Srbima, toliko drugačijoj od „Srpske poslanice” koju je dan posle bombardovanja Beograda napisao Bertold Breht („Padoše tvoje bombe i napraviše jame, / Veće od naših srušenih kuća…”). Nas ste zadužili. Ovde su ljudi ginuli. I ta činjenica ne dopušta metafore i okolišenja. Komande se ne menjaju vekovima, ni prizori koji ostaju iza komandi, slični onima koje Vi opisujete u svom dnevniku. Čitali smo Remarka, kojeg navodite, čitali smo i našeg Crnjanskog, i „Magnum krimen” smo čitali, Viktora Novaka, znamo to iz mnogih drugih knjiga, ali citiraćemo kako mladi esesovac Gras, pripadnik elitne jedinice „Jerg fon Grundsberg” mnogo godina kasnije, u svom dnevniku „Pri guljenju crnog luka”, doživljava svoje stradanje: „Strah je zagospodario mojim bićem… Oko mene se pružao prizor pustoši… Među mrtvima su puzali preživeli, ili su stajali kao i ja, skamenjeni od straha…. Pogled mi je bio ustremljen ka lešu momka čiji je grudni koš bio potpuno otvoren… Gledao sam u njegova creva i okruglo lice koje se, učinilo mi se, u trenutku smrti smanjilo…”

Zamenite imena gradova, gospodine Gras, upišite umesto gradova i sela iz Vašeg dnevnika, Grdelica, Niš, Aleksinac, Varvarin, Batajnica, Ralja, i dobićete prizore koje opisujete.

Svetska javnost će se, bez sumnje, dugo baviti vašom esesovskom prošlošću i raspraviti da li ste krivi što ste ćutali 60 godina i licemerno sudili drugima, perući svoje „pseće godine koje grizu jedna drugu za rep.” Pretpostavljam da Vam neće verovati samo na reč, nego da će Centar „Simon Vizental”, ipak, pokrenuti temeljniju istragu. Ali, jedno je sigurno, gospodine Gras, krivi ste zbog toga što ste pristali uz novi fašizam 1999. godine, što ste biranim rečima blagoslovili operaciju „Milosrdni anđeo”, koja tako podseća na operacije iz 1939. godine. („…Ako i svi iznevere, mi, međutim ostajemo verni.”)

Ima previše dokaza za to, barem danas, sedam godina kasnije. Čitajte Handkea, čitajte Brehta, čitajte Pintera, čitajte Solženjicina, čitajte Čomskog. Prelistajte druge knjige. Čitajte Viktora Igoa iz 1871. (članak „Za Srbiju”) i dnevnik Dostojevskog iz 1877. (o „prokletim interesima evropske civilizacije”); Migela de Unamuna iz 1918. (članak „Za srpski narod”); Malroa i njegovo pismo Narodnoj biblioteci Srbije: „Dok su, u najmračnijim časovima poslednjeg rata, posle Varšave, Roterdama i Denkerka, preostali narodi predavali Trojnom paktu svoju sudbinu i svoju teritoriju”, piše Malro, „Beograd se, jednog prolećnog jutra 1941, pobunio. Sa svim svojim narodom on je izabrao slobodu, dok se ceo kontinent pokorio. Odmazda koja će uslediti imala je razmere besnila, izazvanog tom nepokornošću.”

„Razmere besnila”, her Gras! Taj izraz kao da je preuzet iz „Psećih godina”. Na taj grad ste vi odapeli svoje reči kojima ste faktički opravdali „besnilo” novih gospodara sveta.

Ali, znate Vi, sigurno, sve. Znate Vi više nego što mi znamo.

Zašto Vam pišem? Ne verujem da ćete priznati svoje danas kao što ste priznali svoje juče. Prosto, to bi bilo protiv onih koji su Vas naterali da stanete uz njih i pozovete na bombardovanje Srbije. U protivnom, mogli bi Vam pronaći da ste Vi, ipak, ispalili neki metak. U samoodbrani. Ne verujem da će Vas mnogo potresti fraza da je piščeva krivica veća nego komandantova. Branićete sigurno stav da smo dobili ono što smo  zaslužili. Pišem Vam zbog onih koje čudi naša tvrdoglavost. I zbog onih koji bi da nam ukinu pravo da se branimo, onih koji od nas traže priznanje i potpunu, ratnu i duhovnu kapitulaciju. Da učinimo nešto na šta Vi, inače, nikada niste pristali. Uzgred, imam i nekih ličnih razloga koji su u vezi sa godinom 1945-tom, zbog koje sam, u romanu „Sančova verzija”, napisao, misleći na ovaj, naš, novi rat: „Neka se maknu sa pozornice svi koji neće da igraju ovu komediju, ovu ljubavnu priču u kojoj se događaji prikazuju kao da je sve plod piščeve fantazije, iako je je rat koje određuje sudbine junaka – s t v a r a n.”

A šta znači to „stvaran”, znamo i Vi i ja, i svi oni koji danas, bilo gde, čekaju da im se očevi vrate iz rata.

Pristali ste uz komandante, her Gras, i sad Vam sleduje komandna odgovornost. Nekada Hitler i SS – danas Vesli Klark i NATO. Komandanti uvek imaju svoje mrtve i svoja odlikovanja, gde god bili. Oni najvise odgovaraju Mefistovom profilu „zemljinog malog boga (Geteov „Faust”): „A uma sav mu smer / Da bude zverskiji no sama zver.”

 Sećam se jednog teksta koji je objavljen u „El paisu”, 4. aprila 1999. godine. O jednom generalu, i jednom humanisti. General je Vesli Klark. Humanista je Havijer Solana. Pisac teksta „Dve ukrstne sudbine” je Gabrijel Garsija Markes. A Vi me, tako namrgođeni, podsećate na tog nasmešenog humanistu, koga, piše Markes, „u svetu bije zaslužen glas čoveka koji se najviše smeje i grli”.

Otkud Vi s njima gospodine Gras? Takav pisac!? Zasšto ste u tome učestvovali? Zašto ste se stavili na spisak onih čiji je pristanak trebalo dobiti, kako Noam Čomski definiše najamnički soj? Da li odgovor daje vaš junak Matern?:

„Diskutant: ’Čiji je Pluton?’”

„Matern:’Pripada onome ko mu da da ždere.’”

Odgovor je, naravno, nesto složeniji: „Naša još uvek nesavladljiva prošlost”, kako stoji u romanu „Pseće godine”, obavezuje u sadašnjosti. Nesto su znali o Vama, i to je to. I sve vreme su to znali o Vama, i sve vreme ste Vi znali da to o Vama znaju. Ulovili su Vas, Gintere, književni prinče. Priterali su Vas, a Vi ste izabrali da čučnete, umesto da kleknete.

Verujem da će Vam stići još koji otpozdrav odavde, sličan onome koji ste dobili 1999. od tadašnjeg predsednika Udruženja književnika Srbije, Slobodana Rakitića, koji Vas je pročitao: „Vaš stav shvatam kao osećanje krivice, kao da njime lečite neke svoje duboke komplekse. Pokajanje je, međutim, jedini put da se krivice oslobodite a ne da pravdate bombardovanje jednog starog i ponosnog naroda. Za pokajanje nikada nije kasno.” (Politika, 3. april 1999)

Za pokajanje nikada nije kasno, uistinu, kao ni za ispravljanje grešaka. Godine 1994. dodeljena Vam je nagrada „Karel Čapek”, i ovom prilikom želim da Vas na tog češkog humanistu podsetim. „Pre dvadeset godina smo svojom političkom verom stajali protiv fronta – koji su činili velikogermanizam i hungarizam”, piše Karel Čapek, u praškim „Lidovim  novinama”, od 28. oktobra 1934. „Ova situacija se ponavlja još jače. Pre dvadeset godina smo s posebnom ljubavi i saučestvovanjem mislili na krvareću Srbiju; i ta se analogija ponovo ostvaruje”.

Vi ste, gospodine Gras, doprineli da se ta analogija ostvaruje. Malo 1943, malo 1999. Bojim se da, posle svega, ne zaslužujete nagradu koja nosi ime tog časnog čoveka.

Za svet je Vaš slušaj pitanje morala i etike. Za nas ovde je to pitanje koje isključuje retoriku i podrazumeva jasnost sa kojom je izraelski premijer Olmert nedavno raskrinkao licemerje svih vojnih, političkih, književničkih i filosofskih NATO komandanata, i svih njihovih pomagača u medijima. Uključujući i Vas. „Odakle im pravo da pridikuju Izraelu”, pita se on, „Evropske zemlje su napale Kosovo i pobile na hiljade civila. Deset hiljada. A nijedna od tih zemalja nije bila pogođena, pre toga, ni jednom raketom.”

Her Gras, u Norveškoj su spaljivali knjige Knuta Hamsuna.

Vaše su ovde, u Srbiji, vraćali u biblioteke.

Oni koji ih budu ponovo čitali, imaće jednu činjenicu više o Vama. I o nama. Jer, sve što ste ikada rekli, o bilo kome, sada podleže novim merilima.

Sećam se onog pitanja iz vašeg romana:

 „Brojali smo do osam, kako se zvaše deveti?”

Glas odavde:

Deveti je Gras. Ginter je 999-ti.

Glas iz romana:

„Ako hoćete da se ispovraćam prijatelji,

onda mi pridržite lavor!

Sav pasulj pojeden pre mnogo psećih godina

prepustiću vam bez ustezanja.”

Glas odande:

„Trebalo bi ga zaustaviti u starenju, da bi ga što duže pokazivali potomcima.”

Glas odavde:

Želim Vam dug život gospodine Gras.

 

 

Objavljeno u beogradskim Književnim novinama, 2006.