Dušan Jovanović

Ljudi su bili slepljeni sa okolinom, nisu mogli mnogo da se pokreću. Sve se spojilo s njima – udobne fotelje srasle su s njima, tehnološke naprave i stvarčice vrtele su se oko njih. Imali su stalan dovod opijata i raznoraznih zabava. Nacionalni simboli su im sijali na potiljcima jednako  šareno kao i sve na njima, sjaj se stapao sa ostalim šarenilom. Kamelelonske kugle vrzmale su se okolo i crpele im život. Stenjali su u muci, ali su im one stalno pojačavale šarenilo, tako da su potom ispuštali zvuke zadovoljstva. Kameleonske kugle neprestano su radile.

Svuda okolo nalazile su se razne pozornice i stalno su se odigravali performansi. Sve je bilo pomešano.

Sveštenici iz ogromnih, uređenih hramova promovisali su ljubav prema ljudima i istovremeno isticali da njihov jedini pravi bog, iako voli sve ljude, smatra da pojedine treba potamaniti kao otpadničku gamad dostojnu prezira i mržnje, jer ne znaju šta čine.

Prosvetljeni mudraci slavili su ljubav i put do duhovnog mira. Njihovi pacijenti – sledbenici – davali su im duhovno beznačajne novčane naknade i stalnu potvrdu mudračkog znanja, ne bi li prosvetljeni sjaj i njih obasjao.

Razni su tu navijali za razne pravde, ali samo ako mogu istovremeno da uživaju u raznim zločinima.

Nacionalne majke i očevi branili su obavezu produženja, zavet porodice i tradicije, jer kako bi inače uživali u orgijanju i poroku.

Pojedini nasmejani, prijatni i uglađeni ljudi objašnjavali su kako do vrha uspeha stižu jedino takvi nalickani predatori kao što su oni, jer za njih je svet – takmičenje puno izazova, koje vodi do vrha s pet zvezdica, čije stepenice moraju biti sazdane od tuđih leđa.

Pored njih su bili predatori druge vrste. Pričali su kako, eto, njih život nije milovao, pa su rešili da životu razbiju glavu i da mu otmu krv, da ga podvode, truju, ubijaju, maltretiraju, pošto nisu oni krivi za ovaj, najnepravedniji i najsuroviji od svih mogućih svetova, nisu ga načinili takvim, on je već bio takav kada su se rodili – taj svet, za njih najbolji od svih mogućih svetova. Uz to, oni veruju u boga, poštuju crkvu i vole svoju majku.

Do njih su političari najavljivali preporod i napredak, koji je moguć jedino uz njihove patriotsko-poštene-stručno-moderne partije. „Za progres je potrebno vreme”, govorili su, „građani moraju biti strpljivi i moraju sa isposničkim strpljenjem da čekaju boljitak. On je tu na vidiku, međutim, oni iz protivničkih stranaka vode u propast. Ti iz izdajničko-nazadnih-nesposobnih-pohlepnih stranaka i njihovi krvožedni gospodari i razbojnički psi jesu oni protiv kojih smo mi, a mi i naši gospodari, mi smo ti koji su pošteno zgrnuli ogromno bogatsvo, a naši razbojnici, iako su otimali, iznad svega jesu patriote i ljudi koji žele da uđu u poštene tokove i da pomognu svom narodu i tako  okaju svoje grehe kroz nas .”

Stvorovi nacije urlali su i promovisali narodnu histeriju, verujući u ispravnost i božanskost svog napaćenog naroda, uz čiju podršku će pobiti, opljačkati i dovesti u red sve one nacije i ljude koji su krivi za nepravdu i zločine. Njima će, naravno, kao i svim mitskim vođama i nacionalnim vitezovima, biti potrebni dvorci, vile i utvrde, što će narod dragovoljno da plati.

Pretori su obaveštavali o svojim uspešnim demokratsko–oslobodilačkim pokoljima, jer – kako oni kažu: „Ako mi njih ne budemo satrli u korenu, kako mislite da mi kod kuće budemo bezbedni! Dobro je poznato, demokratija najbolje cveta posle valjanog pokolja. Nikome ne želimo zlo, niti nad bilo kim činimo nasilje, to je naša ljudska dužnost, da obezbedimo te ljude i njihove resurse sačuvamo od njih samih.”

Razni stručnjaci nicali su na sve strane. Brbljali su neprestano u terminima, koji su uvek zvučali učeno i stručno, činilo se da ipak sve nekako teče ka blagostanju.

Zabavljači su izvodili svoje tačke, pokazivali nove hitove, bukove, snošaje, govoreći: „Ne može svako da se goliti i idiotiše ovako.”

Studenti i dokoličari, uvijeni u svoje intelektualne šalove, protestovali su protiv ovog nehumanog društva, izdavali pamflete, držali skupove i pokretali proteste, osnivali pokrete i organizacije. Njihove neslužbene vođe (jer oni se bore protiv bilo kakvog vođstva i nadređenosti) uglavnom su bile namirene i na sigurnim pozicijama, pa ih je muka ovih drugih terala da se bore za njih, ne bi li njima podigli standard života, a  sebi rejting i bitnost. Jer, lepo je biti human, borbeni altruista, a uz to dizati sebi ugled i prihode i postpeno se penjati na lestvici hijerarhije protiv koje se toliko žustro boriš.

Sve te pozornice bile su povezane podzemnim kablovima.

Svi su bili na jednoj ogromnoj tektonskoj ploči, ispod koje su se nalazile milijarde titanijumskih zupčanika koji su okretali tenkovsku gusenicu, a koja je gazila nemilosrdno i odlučno kroz lavu, preko planina i okeana, kroz svemir, na druge planete.

Iznad ljudi na ploči, lebdela je ogromna sjajna piramida. Prelivala se u hiljadu nijansi, a sam vrh svetleo joj je kao rotaciono svetlo. Površina kao da joj je bila tečna. Stalno su iz nje izletali haj-tek metalni pipci i sateliti koji su temeljno opipavali i skenirali okolinu. Sve je bilo pod kontrolom, na pozornicama su se igrali komadi, titanijumske gusenice  mlele su sve pod sobom, površina piramide se mirno prelivala.

Mase ljudi išle su prema toj mašini, u želji da ih ona primi i zbrine. Mahali su rukama, vikali, ponizno i uvlakački se klanjali, nudili samouvereno sebe i svoje sposobnosti. Titanijumske gusenice išle su nepokolebljivo svojim pravcem i mlele mase ljudi pred sobom, upijajući njihovu krv. Površina piramide zasvetlela je za nijansu jače i dalje se mirno prelivajući.

Jedan od slepljenih ljudi čuo je neko vibriranje duboko ispod. Neobična vibracija privukla mu je pažnju. Mogao je satima da je sluša, doticala ga je dublje od bilo čega što je bilo slepljeno s njim. S vremenom, osetio je da mu je pretesno u slepljenom stanju, osetio je i kako mu neka sila – koja se mota okolo – crpi život. Počelo je da ga guši sve što je slepljeno s njim, a sila je i dalje crpela. Počeo je da se pokreće, bilo mu je pretesno tako slepljenom. Posle nekog vremena i batrganja, uspeo je da se odlepi. Sada je bolje čuo vibraciju. Dopirala je iz obližnjeg šahta. Otvorio ga je i sišao, dugo se spuštao niz kanalizaciju, prateći sve jači zvuk. Došao je do odvoda koji se slivao niz provaliju, na čijem dnu se okretala ogromna gusenica. S dna tektonske ploče visili su stalaktiti. Vibracija je poticala iz jednog ogromnog stalaktita u koji su cevi dovodile životnu snagu ljudi. Stalaktit se nalazio oko sto metara iznad odvoda. Odmah se popeo i krenuo da traži delove da napravi merdevine.

Kada se popeo na stalaktit, naišao je na kružne stepenice koje su bile uklesane u njemu. Vodile su do središta. Tu je ušao u nešto što mu je ličilo na isklesani hram s kupolom i zidovima. Ispred hrama, na samoj ivici do provalije, sedelo je biće. Glava mu je od temena bila otvorena i iz nje je sijala svetlost u koju su, s dna tektonske ploče u obliku obrnute kupe, urastale žice, a oko žica vrteli su se procesori, senzori, ekrani, skeneri.

„Ko si ti?”, upitao ga je čovek.

„Ja sam onaj koji jesam”, podrugljivo mu je odgovorilo. „Bolje rečeno, ja sam, ono što može biti svaki čovek, jer ja mogu da postojim svuda i da imam razne moduse. Međutim, svaki čovek s vremenom nestaje, a ja uvek ostajem posle njega. Ja mu dajem sve što sam mu odmalena usadio da treba želeti. Uvek sam tu da mu potvrdim njegove isfrustrirane strasti, komplekse čije uslove nastanka ja omogućujem i podstičem. Čoveka mogu da opijem do te mere da ubedi sebe da je Ja i da zaboravi koliko mi je ništavan i prolazan, jer mu šapućem svakim korakom i vodim ga ka sve većoj ulozi – kako je samo on jedinstven. Doslednost meni nagrađujem tako što čoveku dajem na volju da ostvari svaki hir i svaku želju, tako što mu govorim i pokazujem da veća lestvica obezbeđuje istinsko blaženstvo njegovim potomcima, dok će zapravo oni – ili biti naslednici koji će me služiti – ili će biti blaženi, kao i sva deca koja uzimaju opijate ili život pretvore u dosadu razonode. Čak sadržim cele porodice u sebi. Međutim, svi su oni nevažni, ništavni i prolazni spram mene. Meni je svejedno da li će neki drugi doći na mesto onoga koji trenutno glumi mene, i taj drugi samo dolazi tu da bi me služio.

Čovek je u svom mukotrnom naporu stalnog stvaranja proizveo i mene. Ja sam rastao i prikupljao mu sve veću moć i sigurnost. Postao sam krvotok razvitka i poboljšanja uslova života i centralni nervni sistem opšteg razvoja čovečanstva. Čovek je s vremenom, skoro nesvesno, predao sve poluge moći meni i potpuno se ušuškao u moja bedra. Tako sam i na njega počeo da gledam kao na sve ostalo za šta sam prvobitno bio uposlen da podredim, obradim, crpim i raspoređujem. Ukratko, čovek je postao resurs kao i sve drugo.

A još ću ti i ovo reći. Sve što čovek stvori asimilujem u sebe i preinačim ga u moje oruđe .”

„Ti si meni ovo sada tako otvoreno rekao, ali ja bih mogao da počnem ljudima da pričam o tome i oni bi se možda pokrenuli protiv tebe”, rekao mu je čovek.

Biće se nasmejalo. „Ljudi to već znaju i neki se pokreću protiv mene; uglavnom su to oni na najnižoj lestivici koji se bune iz očaja, ili neki uspaljeni intelektualci željni uloge spasitelja i buntovnika. Međutim, načinio sam ljude toliko mekim, plašljivim, samozaljubljenim i apatičnim, da i vođe tih što se protiv mene bune, brzo kupim, ili zaplašim, ili ih prosto pripojim sebi, dok su oni i dalje ubeđeni da mi nanose štetu. Na moju sreću, malo ljudi sluša te vođe, a velike mase koje se nekada pokrenu, brzo zamajem kakvim međunacionalim sukobom ili ih prosto namirim mrvicama.  A tu su i razne pozornice da ih slude.

Da bi pobedio mene, moraš da pobudiš mase ljudi i da im objasniš da će morati da ginu, krvare, da budu mučeni i zlostavljani, ako misle da me potuku. Pri tom,  i ako me pobedite, imajte na umu da ste vi deo mene, i da mogu vrlo brzo da vaskrsnem, da se preinačim i uvučem u vaše redove. Dakle, da bi imao šansu, i to samo šansu da pobediš mene, potrebni su spremnost naroda na surovu borbu i ogromno žrtvovanje, iskrenost prema sebi i drugima, ljubav i vera u čoveka. Ima li toga zaista mnogo na ovom svetu?”, upitalo ga je biće cinično.

„Zbog čega ti ovo meni sve govoriš?”, odgovorio je čovek.

„Spustio si se ovde i pitao si me ko sam, a ja sam ti odgovorio. Ali uskoro ćeš ti nazad… gore. Ovde je previše hladno  za tebe i sumnjam da ti prijaju krici ovih ljudi što ih melju gusenice.”

„U pravu si, hladno je ovde. Nije to za mene… vraćam se gore. Ipak mi je bolje nego ovima dole”, prozborio je čovek kao da se probudio iz nekog sna.

„Da naravno, samo ti idi nazad, tamo je toplo, a ima i zanimljivih, šarolikh predstava i performansa”, reklo mu je.

Kameleonske kugle su neprestano radile. Tenkovska gusenica nemilosrdno je gazila. Površina piramide i dalje se mirno prelivala u hiljadu nijansi…

Related posts: