Tag Archive | "Đorđe Jović"

Tags: , , ,

Zdravko Mandić, 1979.

Posted on 22 September 2013 by heroji

Đorđe Jović

 

Danas već zreli slikar, Zdravko Mandić, pripadnik je i zrele generacije, ako je generacijsko prokrustriranje moguće i potrebno kada se radi o pojedinačnom opusu i iskustvu zasnovanom na talentu i mogućnosti ličnosti da se iskaže slikajući onako kako jedino ume. Stoga nije bitna ni činjenica što je Mandić učenik i Mila Milunovića. Osim ako se ne radi o pijetetu prema preminulom slikaru čija su pojedina dela međaši u istoriji srpske i jugoslovenske umetnosti i međaši u iskustvu nekih manje talentovanih slikara. Dakle, Zdravko Mandić je slikar koji je stigao da bude učenik jednog od dvojice prvih profesora slikarstva beogradske Akademije likovnih umetnosti, ali i da istovremeno studira kada su se lomila koplja oko nešto zakasnelog oblika enformelnog i uopšte apstraktnog koncepta slike, s jedne strane, i uvođenja figuracije u repertoar slikarstva beogradskog kruga,  s druge strane. Bilo da se radi o aktivnostima „medijalaca” ili o katerima figuracije neofigurativne poetike.

Zainteresovan, pre svega, za likovnu umetnost kao prostor u kome se iskazuju izvesna nespokojstva obrazlagana bojom i oblikom, Mandić je svu svoju potrebu obrazlagao stamenim jezikom slikara koji poznaje napredovanje, ali samo u okviru jasno organizovanog znanja slikara sa akademije. Nije verovao i ne veruje da će vreme „jednom” potvrditi njegove znake i slike, nego je, radeći u vremenu i svom prostoru, utvrđivao i dograđivao sigurno fundirane temelje talenta i znanja. Pun razumevanja za puteve i zablude svoje generacije i poslenike koje je upoznao, nije se podavao njihovim razlozima koji su ponekad uznemiravali njegovu proširenu zainteresovanost. Jer, priznajući tuđe poimanje sveta i složene strukture odnosa u njemu, ipak je ostao u koordinatama dovoljno razmaknutim da maštom zasnovani odnos i iskaže.

zdravko_mandic_1

Motivski repertoar ovom banjalučkom izložbom, a za nju je on i proširivan, dobio je pojedine znake koje Mandićevo slikarstvo utvrđuje u sopstvenom području, a slikarstvo predela obogaćuje pojedinim novim motivima. Kada ovo kažemo želimo da reknemo da je pojedine od ovih slika trebalo sada, u ovoj deceniji naslikati kako bi se izvesne zablude oko kvalifikovanja i klasifikacije izbegle, jer po nekim je to jedini metod moguć u prezentovanju ličnosti. Trezvenije odnošenje prema slici zanemaruje takav metod i slici pristupa kao sistemu posebnih i slojevitih karakteristika.

Raniji prizori nad i u ravnici odeveni u poetiku izgovaranu likovnih znacima, danas su dobili proširenu tematsku organizaciju jednim dosta banalnim elementom ravničarskog predela. Koliko je taj predmet, koji se i smešno naziva ludaja, bio povod da se pomaknuti sadržaj slike prenese dalje u oblast nove poetike, najbolje se vide ako mu se načas izuzme to njegovo slabašno značenje u objektivnom predelu. Tada ostaje oblik koji definiše odnose u slici, sam je određen pikturalnom materijom, a najviše doprinosi iskazu u kome plastičko-poetski niz sugeriše zaključak da je sada snažnije povezana poetska struktura slike. Ta mala tema velike ravnice nije otežala simboličkim sadržajima. I zbog toga ti oblici dobijaju punu likovnu sadržinu u poretku značenja dela ovog slikara. Možda bi i ovi novi motivi nagnali one spremne na „katalogiziranje” da ih nekako pridruže iskustvu „neoromantičara”. Međutim, poetsko-plastička organizacija, zasnovana na različitim razlozima, demantovala bi takva nastojanja. Jednostavnije bi bilo ako bismo Mandićevo slikarstvo posmatrali samo kao nisku predela koji se, gušći, prizemljuju motivskom organizacijom, ali čija likovna sadržina dalje počiva na zgusnutom pikturalnom rasteru u kome zaiskri smeđa ili muklozelenkasta fuga.

 

Izložbeni katalog Zdravko Mandić objavljen je povodom izložbe u Umjetničkoj galeriji Banja Luka koja je održana od 12-27. aprila 1979. godine.

Izložbeni katalog dostupan je u Likovno-grafičkoj zbirci Biblioteke Matice srpske i čuva se pod signaturom Ук III 419.

Comments (2)