Svetska federacija

 

Neposredno pred veliki beogradski sajam knjiga, ove godine, ugledni novosadski izdavač Prometej u saradnji sa udruženjem građana INTELKAPITAL, objavio je knjigu Svetska federacija Dragana Bunića. Štampana verzija izdanja svoju promociju imala je na sajmu, a INTELKAPITAL će u dogledno vreme objaviti elektronski format ove izuzetne knjige.

Na tragu velikih svetskih državnika, stvaralaca i vizionara, nadovezujući se na trud svojih prethodnika, Bunić je uz omaž Igou, Čerčilu, Bolivaru, Brijanu, Lotijanu, Velsu – između ostalih koji su se bavili ovom temom – ponudio uzbudljiv koncept uređenja sveta kao model jedinstvene države koja će imati svoju skupštinu, vladu,administraciju i pravosuđe, ali koja će se odreći atomskog naoružanja i oružja za masovno uništavanje.Bunićeva ideja je odvažna – zalaže se za jednu državu s klasičnim državnim prerogativima i poštovanjem svih naroda i država koje bi se morale odreći suverenosti u korist jedne svetske zajednice. Potrebu takvog uređenja argumentuje neuspehom Ujedinjenih nacija i Saveta bezbednosti da obezbede mir i prosperitet u svetu.

 

 

„Bunićeva knjiga ukazuje na različite modele potencijalne alternativne mondijalizacije, zasnovane na demokratskim načelima i kulturi dijaloga. Da li je moguć jedan postliberalni svet, u kojem neokolonijalizam i tradicionalne imperijalne pretenzije nestaju, zajedno sa ‘humanitarnim intervencijama’ i klasnim jazom između 1% i 99% stanovništva ? To je i najvažniji razlog zbog koga knjiga pred nama ima šta da saopšti današnjem čitaocu, uz adekvatne predloge, ali i otvorena pitanja, koji zahtevaju širu raspravu”‒  piše u predgovoru Vasilija Milnovića.

Dragan Bunić je švajcarski državljanin, koji je završio pravni fakultet u Novom Sadu, gde je zbog političkih razloga i posledične emigracije bio sprečen da odbrani svoju doktorsku disertaciju posvećenu problemima korupcije kao društveno opasnog ponašanja. U Nešatelu je takođe završio pravni fakultet, ovog puta na francuskom jeziku. Objavio je dve knjige na francuskom jeziku, Svetsko krivično pravosuđe i Ekonomska kriminalistika. Jedan je od retkih evropskih autora koji se dosledno bave ovim temama. Svoje priloge objavljivao je na sajtu Kulturni Heroj.

Štampano izdanje Svetske federacije možete poručiti kod izdavača, na adresi:

www.prometej.rs

Elektronsko izdanje knjige biće uskoro dostupno čitaocima našeg sajta.

Više o knjizi možete saznati na osnovu prikaza koji postoji već na šest svetskih jezika – engleskom, španskom, francuskom, ruskom, srpskom, te na esperantu.

Présentation en anglais

Présentation en espagnol

Présentation en esperanto

Présentation en français

Présentation en russe

Ilija Bakić

 

Urnebesna literarna avantura

„Kapetan Prljavi Fred“ P. Hovard; izdavač Agora, 2015.

 

Svetovi beskrajnih literarnih priča kriju mnoge tajne; na policama univerzalne biblioteke (po)stoje biseri koji strpljivo čekaju da budu otkriveni. Protek vremena za njih je beznačajan ili im, suprotno pravilima, samo povećava vrednost. Osnovni problem u kosmosu Literature je pronalaženje i iznošenje na svetlo dana čudesnih knjiga od kojih čitaocima zastane dah i zavrti se u glavi. Jedna od takvih knjiga je i „Kapetan Prljavi Fred“ koju je napisao i 1940. godine objavio P. Hovard. Iza tog anglosaksonskog imena-pseudonima stoji mađarsko ime Jene Rejto (1905-1943) kojim se u decenijama pred II svetski rat potpisivao popularni pisac pozorišnih dela: drama, scenskih igara, libreta za opere i tekstova za kabare. Rejto se, pak, na svojim proznim delima potpisivao kao P. Hovard, kada su u pitanju humoristično-avanturistički romani, i Gibson Laveri, kada je reč o vesternima. Ova šund/petparačka dela učinila su ga poznatim i široko popularnim među čitaocima. No, iza svih ovih dela postoji još jedna tajna – Jene Rejto je takođe pseudonim! Rejto je zapravo Jene Rejh,  Jevrejin iz Budimpešte koji je zbog svoje nacionalne pripadnosti odveden u radni logor u kome umire 1943. godine. Za Hovardom/Rejtom/Rejhom su ostala dela koja su mu obezbedila status jednog od najčitanijih mađarskih lakih, zabavnih pisaca što se svakako može egzaktno meriti tiražima i prodajom knjiga ali, istovremeno, stvara i lažnu sliku o dometi takvih dela, konkretno, u ovom slučaju, o romanu „Kapetan Prljavi Fred“.

U prvom nivou čitanja, reč je o prepoznatljivoj avanturističkoj priči koja se najpre dešava na brodu „Zvezda Havaja“ koji plovi egzotičnim toplim morima sve do Singapura. Otresiti mornar Džimi Džumbus, koji zbog svoje prgavosti i lakog potezanja noža mora da radi dva posla, ložača i konobara, upoznaje na tom putovanju princa prestolonaslednika koji putuje inkognito, avet (koja to i nije) i jednog vrlo zlog čoveka (koji to i nije), Kapetana Prljavog Freda. Posle svakakvih peripetija, u dogovoru sa princom, Džimi se iskrcava glumeći, privremeno, prestolonaslednika a pravi princ odlazi da upozna šareni svet podzemlja, velikih i malih kriminalaca i probisveta. Plan se, naravno, komplikuje i na prestolu i u podzemlju o čemu čitalac saznaje iz Džimijevog dnevnika i opisa prinčevog zlopaćenja po katakombama. Zaplet i rasplet u svemu su žanrovski prepoznatljivi ali se time priča ne iscrpljuje jer je ona nadograđena urnebesnim humorom koji sve boji dodatnim šarmom i dopadljivošću. No, Hovard/Rejto/Rejh se ne zaustavlja na pukom humoru proizašlom iz sklopa okolnosti/situacija ili neusklađenosti karaktera. On svoje duhovitosti gradi i na samim rečima i njihovim značenjima, na sinonimima ili pogrešnim tumačenjima odnosno na vrcavoj igrariji šatrovačnim jezikom. Suptilnost ovog nivoa, pak, otkriva postojanje još jednog horozonta na kome se pisac bezbrižno poigrava kanonima žanra, ne libeći se karikaturalnosti i sarkazma, gradeći celinu koja nadilazi žanr postajući samosvojna kategorija. Ključni argument u prilog ove tvrdnje je izostanak (za žanr bitnog) senzacionalizma, fingirane i prenaglašene egzotičnosti odnosno ushićenosti koji imaju zadatak da opčine publiku (sakrivajući naivnost i druge manjkavosti priče). Hovard/Rejto/Rejh nema potrebu da na taj način tretira svoj tekst; on potpuno vlada svojom tvorevinom, gradi je slobodno, elegantno i beskrajno duhovito. Ili je možda pisac do ovog (vele)majstorstva stigao ne namerno već instinktivno, literarno intuitivno (jer delo zna više od svog tvorca)?

Kako god bilo delo koje je pred nama dokazuje postmodernistiki kanon da je svaka forma (pa i žanrovska) izazov za stvaralačko iskušavanje i učitavanje novih značenja. Hovard/Rejto/Rejh u vreme pisanja „Kapetana…“ definitivno nije znao ništa o postmodernizmu ali ga je, može se reći, anticipirao (što potvrđuje Borhesovu tvrdnju da svaki veliki umetnički pokret ima svoje preteče). Prolazak vremena samo je pojačao te kvalitete i čitavom romanu dodao novu vrednost ne samo kao klasika petparačke literature već i kao dela koje, i posle 75 godina od objavljivanja, u drugom svetu i drugoj literaturnoj sredini, odiše zavodljivom-vrcavom svežinom (koja je, pak, zalog i daljeg trajanja). Otuda nije nemoguće da će se u nekim budućim godinama za „Kapetana…“ iz odrednice „klasik petparačke literature“ izgubiti ono „petparačke“. Sasvim zasluženo.

Zahvaljući pomenutim jezičkim kvalitetima romana njegovo prevođenje bilo je vanredan izazov koji je podrazumevao i specifični metod „posrbljavanja“ teksta prema duhu i stilu originala. Ovaj teški zadatak briljantno je obavio Petar Milošević koji zaslužuje sve pohvale. Pohvale i zdušnu podršku zaslužuje i izdavačka kuća „Agora“ koja je čitaocima otkrila i ponudila jedno od najuzbudljivijih literarno-čitalačkih putešestvija u nepoznato u 2015. godini.

(„Dnevnik“, 2015.)

 

 

 

Poslednji deo romana ili zbirke priča je objedinjen pod naslovom Index citatnosti iliti po serbskom: MAJSTORSKI SO(m)NET, koji predstavlјa niz kraćih pesama, atipične vrste za literarni manir Damjanova. Međutim, u duhu smehovne i šalјive tradicije, kratak stih i muška rima prizivaju u svest karnevalski ritam. A da bi svojstveno ovom autoru, hedonističko „zadovolјstvo u tekstu“ bilo potpuno, svako pevanije je obogaćeno sa po jednim komplementarnim vizuelnim elementom – slikom, kolažom, fotomontažom, stripom ili crtežom. Za nekoga ko piše da je „književnost blistava igra“, a „Tekst predstavlјa super-žurku“ poigrati se sa velikom pričom ili izazvati na dvoboj Učitelјicu života, nije ništa manje do sanjati, zamisliti, maštati, lutati nepreglednim bespućima Umetnosti.

Na kraju, umesto preporuke, a ujedno i kao odgovor na jedan tekst Save Damjanova iz jedne druge knjige[1]: možda srpska književnost nema Rablea, niti bi trebalo da ga ima, ali je sa Istorijom kao apokrif dobila novu erotsko-smehovnu tradiciju.

 

Siniša I. Kovačević

 

KNJIGA O SLAVNOM ARHITEKTI

 

 

Biografija Frenka Lojda Rajta

 

 

U ediciji “Klepsidra“, izdavačka kuća “Klio“ objavila je knjigu Roberta Makartera “Frenk Lojd Rajt“. U deset poglavlja, autor predstavlja dekade Rajtovog delovanja, dajući glavna obeležja umetnikovog razvoja kao i dela koja je projektovao. U arhitektonskoj istoriografiji delatnost slavnog američkog i svetskog arhitekte podeljena je na ranu i kasnu fazu. Rani period se odnosi na razdoblje od 1887. do 1909, a kasni na vreme od 1936. do 1943. godine. Period između pomenutih etapa govori o vremenu Rajtovih putovanja, usavršavanja i upoznavanja dela drugih pravaca i kultura. S druge strane, radilo se o vremenu kada je arhitekta bio najmanje produktivan u projektantskom smislu, mada to iz današnje perspektive ne izgleda realno (od 1909-1919. sačinio je 121 projekat od kojih je realizovano 56, a od 1919-1929. uradio je 60 od kojih je 17 izgrađeno).

 

 

 

 

Prvi značajan uticaj na Rajtov rani razvoj izvršila je familija njegove majke Ane Lojd Džouns Rajt. Iskustvo od osam godina provedenih na imanju Džejmsa Lojda Džounsa, disciplina koju je ujak u njega usadio, i prilika da provodi mnogo vremena u prirodi, trajno su uticali na Rajta, stvorivši kod njega veliku ljubav i poštovanje prema prirodnom uređenju stvari. Porodica Rajtove majke nesumnjivo je imala veoma značajnu ulogu u oblikovanju njegovih pogleda na svet, što je on i potvrdio odlukom da u osamnaestoj godini promeni svoje ime iz Frenk Linkoln Rajt u Frenk Lojd Rajt. Pored pomenutog, na njega su veliki uticaj imale ideje transcendentalizma, jedinog potpuno američkog kulturnog sistema. Osnova ove grupe bili su Emerson, Toro, Teodor Parker, Margaret Fuler i Bronson Alkot, čije je razmišljanje uticalo na stvaralaštvo Hermana Melvila, Volta Vitmena i drugih.

 

Iste godine kada je otvorio samostalni biro (1893), u Čikagu je održana Svetska izložba. Tokom posete Japanskom paviljonu, Rajt je mogao pažljivo da proučava mali hram urađen po uzoru na hram Ho-o-do u Uđiju, blizu Kjota. Utisak koji je hram ostavio na njega imao je neposredan efekat, jer je u svom stvaralaštvu primenio i transformisao mnoge aspekte ove građevine, kao što su – klizni zidovi, uređenje prema kojem se enterijer ne deli na fiksne prostorije, streha koja se nadvija nad stranama građevine stvarajući senku, kao i “tokonoma” (blago uvučeni prostor u centru sobe) na čije je mesto Rajt postavio kamin. Pored efekta same građevine, on je imao priliku i da pročita tekst o hramu koji je za potrebe zvaničnog kataloga izložbe napisao Okakura Kakuzo, kasnije autor kultne “Knjige o čaju“ (objavljena na engleskom 1906. godine) koja je imala ogroman uticaj na Rajta.

 

Prvi put je posetio Japan 1905. godine. Na ovom putovanju Rajt je stekao afinitet prema japanskim drvorezima, naročito stvaralaštvu Hirošigea i Hokusaija. U periodu između 1916. i 1922. godine, više puta je odlazio u Japan gde je, pored hotela “Imperijal“, projektovao veliki broj kuća i javnih građevina. Tokom četvorogodišnjeg boravka u ovoj zemlji, potpuno se prilagodio japanskoj svakodnevnoj kulturi i počeo je da nosi kimono u svojoj kući i hotelima i gradovima koje je posećivao. Napisao je da njegov projekat hotela “ne predstavlja nametanje moderne ili američke arhitekture japanskom narodu“, već odavanje “počasti Japanu kao drevnoj moderni“, i tradiciji japanskih kuća, hramova i vrtova. Mnogi elementi japanske arhitekture i kulture primenjeni su u Rajtovom stvaralaštvu tokom rane i kasne faze njegovog opusa.

 

Ako se prva etapa delovanja vezuje za usavršavanje u biroima (“Džozef Liman Silzbi” i “Adler i Saliven“), rad na porodičnim kućama (kuće Vinslou, Vord Vilic, Robi), začetak opredeljenja ka “organskom“ u arhitekturi, razvijanje koncepta “prerijske kuće“, inspiraciju Japanom, u drugoj nastavlja projektovanje poslovnih objekata (kompleks zgrada kompanije “Džonson Veks“), ali i dobija velike narudžbe uglednih klijenata (“Kuća na vodopadu“ za pitsburškog milionera Edgara J. Kaufmana) i značajnih fondacija (Muzej Gugenhajm u Njujorku). I u životnom i u radnom veku, što se vremenski poklapa s većim delom drugog stoleća postojanja SAD, Rajt je nastojao da razvije arhitekturu prikladnu za mladu američku naciju i novu kulturu 20. veka.

Njegovo stvaralaštvo unelo je novine u tadašnje poimanje grada, ideala zajednice, i u svojstva porodične kuće. Određeni funkcionalni elementi i prostori su prvi put primenjeni u Rajtovim projektima (u kući Robi prvi put u svetskoj arhitekturi garaža se pojavljuje kao integralni deo kuće), a za mnoga njegova dela vezane su različite inovacije. U poslovnoj zgradi Larkin, podignutoj 1904. u Bafalu (država Njujork), prvi put u SAD pojavljuje se sistem za klimatizaciju. Novina je bila i obrnuta “organizacija” u kojoj su rukovodioci smešteni u prizemlje zgrade gde su bili vidljivi radnicima u prostorijama iznad njih. Najupečatljivija bila je trpezarija na poslednjem spratu, sa stolovima koje je Rajt dizajnirao tako da niko ne može da sedi u pročelju, čime je postignuto da se rukovodioci i ostali zaposleni osećaju jednakim dok obeduju.

 

On je sve češće reagovao na arhitektonska dešavanja u Evropi a, naročito, na Internacionalni stil. Negirao je opšte prihvatanje formi koje su trenutno bile u modi u korist demokratske arhitekture, kritikovao je “kartonske kuće“ Internacionalnog stila i hvalio liberalni karakter prerijske kuće. Okarakterisao je neboder kao “prostor za iznajmljivanje“ od kojeg koristi ima vlasnik zemljišta, a ne stanari zgrade. Ostavši dosledan u svojim progresivnim uverenjima, Rajt je bio strastveni pacifista i rani predstavnik izolacionizma koji se protivio ratovanju. U svojim antiratnim esejima zalagao se za to da američka demokratija bude “uzor, a ne policajac“, ostatku sveta. Tokom američke intervencije u Koreji i nemešanja međunarodnih institucija, on je 1952. kritikovao Internacionalni stil, ističući zgradu Ujedinjenih nacija, kao upečatljiv primer mešavine “loše arhitekture i loše politike“.

 

Rajtov život i arhitektura, tema su naizgled beskrajnog niza knjiga i radova, od kojih su neke prevedene i kod nas – Brus Bruks Fajfer “Frenk Lojd Rajt – graditi za demokratiju” (Beograd, 2006). U postojećim studijama često su zanemarene ideje i uverenja koja su oblikovali Rajtov rad, širi intelektualni kontekst u okviru kojeg je stvarao, kao i način na koji je sve to uticalo na njegovu arhitekturu. Kao posledica toga, najvažniji deo njegovog života – život arhitekte, ostao je suštinski neistražen. Knjiga Roberta Makartera ima za cilj da predstavi Rajta kao arhitektu, pa se stoga može opisati kao “arhitektonska biografija”. Izvedena dela Frenka Lojda Rajta u potpunosti otelotvoruju njegove etičke ideale, kao i njegovu viziju savremenog življenja u harmoniji sa prirodom. Ti su principi važni i danas koliko i u vreme kada je Rajt osmislio svoje neverovatne građevine.