Miloš Zubac: ODBRANA PESNIKA

 

Uskoro će se navršiti osam godina od smrti Duška Trifunovića, velikog sarajevskog pjesnika, pisca i televizijskog autora. Prvu akademsku studiju o njegovom pjesništvu napisao je Novosađanin Miloš Zubac, književnik i muzičar, vođa grupe Prkos Drumski. Knjigu je prije nekoliko sedmica objavila Izdavačka kuća „Besjeda” iz Banjaluke.

            Šta je to tako čarobno, bajkovito, slikovito, a opet tako jezgrovito, lepršavo, rekao bih svevremenski u poeziji Duška Trifunovića?

Kada lepo poentirate svevremenošću, upravo ste nadomak odgovora. Jedno od imena svevremenosti jeste univerzalnost. Ko je slušao Duška za života, dobro zna kako je on govorio o drugima ukoliko bi imao takav zadatak. Recimo, o nečijoj knjizi ili o nekom pesniku. Uvek je pričao posredno, u dovitljivim parabolama. Naizgled, govorio je o sasvim drugim stvarima, ili je uzimao primere iz svog iskustva i praktično kazivao o sebi. Nekome je to zacelo izgledalo kao neizlečiva samodopadnost. „Uzmite, na primer, moj slučaj”, bila je čuvena Duškova uskočica u razgovor koji je smatrao jalovim. Dabome, neko je u toj pesnikovoj navici umeo da prepozna i meru njegove univerzalnosti. Govoriti o drugom, a pričati o sebi – može se postaviti i obrnuto: govoriti o sebi, a pričati o drugom. Sve su njegove pesme bile duboko lične, a opet univerzalne, sve su govorile o drugima, koliko i o njemu samom.

Otuda su ljudi prihvatili tu samosvojnu poeziju skoro kao narodnu liriku. Svako je mogao da pronađe ličnu svojinu u Duškovim stihovima.

Sve ovo što ste popisali – čarobno, bajkovito, slikovito, jezgrovito, lepršavo i svevremeno – bilo je toga uistinu u Duškovoj poeziji zato što se ti kvaliteti nalaze u svakom mitu, kao univerzalnoj priči koja traje u nebrojenim varijantama, pod mnogim imenima i maskama, hiljadama godina unazad.

Mitska, tačnije monomitska supstanca u pesništvu i životu Duška Trifunovića, jeste jedan od mogućih odgovora na vaše pitanje. Tat tvam asi, kaže ona svevremena indijska formula. To jeste to.

             Koliko dugo ste istraživali, pripremali i pisali doktorsku disertaciju „Poetika Duška Trifunovića”, i sa kojih ste sve izvora u „kanticu točili” podatke o njemu?

Nije posredi malo vremena – o celoj deceniji je reč, ako pođemo od pokušaja da prijavim magistarsku tezu s jednom užom temom iz pesništva Duška Trifunovića, a dođemo do same odbrane doktorske disertacije o njegovoj poetici, deset godina kasnije. Trebalo je prepoznati trenutak, osvojiti, pridobiti skeptične profesore na Odseku za srpsku književnost u Novom Sadu. Bilo je onih koji su se žustro protivili mojoj nameri, gotovo da su se našli uvređenim što neko dolazi s takvom idejom, a bilo je i onih koji su bili blagonakloni i spremni za jednu vrstu akademskog rizika. Prvi su manifestovali uhodane predrasude o najpevanijem pesniku srpskog jezika, a drugi su pokazali da nemaju zakopčan um.

Studiju sam pisao na mahove, kada sam uspevao da odvojim vremena i pronađem samoću za rad. Događalo se da nekoliko meseci u nizu pišem kao u vrućici, a potom da jednako dugo boravim u sniženoj stvaralačkoj temperaturi. Trajalo je to gotovo dve godine. Treću sam godinu ostavio za obavezno mirovanje rukopisa, kako bih mu se vratio nepomućenog oka i hladne glave.

Izvori su bili mnogostruki. Znao sam pesnika lično i imao sasvim dovoljno vremena da ga čujem i da pribeležim utiske u svoje sećanje, pogotovo kada smo se sretali u novosadskom pesničkom klubu Instel. Nisam morao da ga zamišljam, bio je uveliko prisutan u mom životnom iskustvu. Znao sam i one koji su Duška poznavali do kosti. Preko toga, pitanje je koliko ga je bilo ko zaista znao i razumeo. Svaki je čovek tajna za sebe, a kamoli oni što se bave umetnošću na nivou majstora. Svi smo prihvatali Duška upravo onakvog kakav nam se on sam i po svojoj volji predstavljao. Dabome, iza svake predstave postoji još nešto, neuhvatljivo, a osetno, još jedan sloj ili čitavo blago slojeva. Trudio sam se da ih što više registrujem i imenujem, a da pri tom ništa ne oduzmem od magične celine pesnikove ličnosti. Odgonetao sam tako da ne oskrnavim lepotu zagonetke.

Naposletku, imao sam njegove knjige pred sobom i njegovu neveliku, ali veoma vrednu rukopisnu zaostavštinu. Deo tih manuskripta uvrstio sam u knjigu. Čitanje rukopisa bilo je posebno dragoceno za mene budući da sam pesnika držao gotovo za člana porodice.

            Vaš otac bio je njegov kolega i prijatelj, i uopšte nije „sukob interesa” to što ste ga u Vašem radu citirali, već naprotiv, interes za sve nas koji volimo čika Duška. Na šta Vam je najviše ukazivao, gdje Vas je Pero Zubac redovno upućivao prilikom Vašeg istraživanja?

Duško Trifunović bio mi je pesnički stric. Mom ocu bio je kao brat, poput Miroslava Antića. To je bilo stvaralačko i životno pobratimstvo, pravo ujevićevsko. Tako sam ja umetnički odrastao i sazrevao uz oca i pesničke stričeve – Miroslava Antića i Duška Trifunovića.

Pero nije želeo da preodveć utiče na mene, takva je njegova roditeljska i ljudska priroda. Ostavio mi je punu slobodu, ali bio je uvek spreman da porazgovaramo o Dušku. Umeo je tada da mi diskretno napomene nešto iz Duškove biografije što malo ko zna, što je meni pomoglo u dešifrovanju njegove pesničke namere, a što nisam želeo u vidu podataka da potrošim u svojoj knjizi. Nisam hteo da izreknem sve što znam – često u nagoveštajima stanuje lepota, a istina ne voli pripremljene i nameštene krevete. Moj stari je pre mene napisao književni ogled o Dušku, a kada jedan bard o drugoj lirskoj veličini piše, svemir nam se otvara i možemo da zavirimo iza koprene ove usvojene varljive stvarnosti koju držimo za pravu i jedinu moguću.

Pomogao mi je tako dvostruko. Onim što je napisao o svom pesničkom bratu i onim što mi je u poverenju ispripovedao o mom pesničkom stricu.

            Šta Vas je najviše fasciniralo u bio/bibliografiji Duška Trifunovića?

Monolitnost i monumentalnost. Cela njegova poezija bila je nekako nalik na njega. Kao od jednog zamašnog komada isklesana, ali komada s druge planete. Između Duška Trifunovića i junaka njegovih pesama, tačnije između pesnika i same poezije, stajao je nepomerivo znak jednakosti. Nećete to naći kod svakog pesnika ovog formata, naprotiv…

            Kako ga je kritika doživljavala?

Kako koja, kako kad i kako gde. Kada je krajem pedesetih i početkom šezdesetih njegov kontroverzni lirski junak sa zlatnim kuršumima zabasao u bosanskohercegovačku književnost, dočekali su ga uglavnom raširenih ruku. Između ostalih, o njemu su toplo i istinito još zarana pisali Svetozar Koljević i Nikola Koljević. U Srbiji Branko Miljković. Čak i Draško Ređep, koji je trideset godina kasnije, istog ovog pesnika koga je nekada voleo, preduzimljivo, bez mere i ukusa, ružio u žutoj štampi.

Stevan Tontić i Rajko Petrov Nogo pisali su briljantno o Trifunoviću. No, obojica su i sami bili pesnici, a to nije ovde zanemarljivo. Jedan se pesnik u drugome najbolje može ogledati.

Kada je Duško Trifunović počeo da piše stihove za muzičare, kada je postao prepoznatljivo televizijsko lice, kada je stekao status nekonvencionalnog gurua sarajevske kulture, akademska kritika uglavnom je okretala glavu, kao od kakve neprijatne medijske činjenice koju valja ignorisati, ne bi li ona jednostavno nestala. Što se o pesniku više javno govorilo, manje se o njemu pisalo. I sam je zabeležio u rukopisima da je „sasvim nestao s radara”. Pri tom, mnogi kritičari i književni tumači simultano su počeli da poboljevaju od kolektivne amnezije i Trifunovićeva izvrsna poezija do početka sedamdesetih posve je pala u zaborav. Ponašali su se kao da se čovek niotkuda pojavio s Tajnom vezom i otpisali mu sve što je do tada u književnosti uradio.

Duško je oporo znao da kaže da je to tako zato što je – preživeo i ostario. Da je završio svoj životni put poput Branka Miljkovića, verovao je, bilo bi sve drugačije.

Devedestih, kada je s jednom malom torbom o ramenu izbegao iz Sarajeva u Novi Sad, o njemu se pisalo jedino u dogledu apatridske sudbine, kao o vremešnom pesniku, autoru najpevanijih stihova u Jugoslaviji, koji je ostao bez svoga doma, a dešavalo se neretko da su novinari pokušavali političkim pitanjima da ga navuku na tanak led. Tada zaista nikoga nije zanimalo šta se dogodilo sa onim lirskim junakom mesečarskih moći, melanholičnim šeretom i propovednikom dvogubih metafora, koga je pesnik ostavio u bezizlazu Šok-sobe još 1972. godine.

Čast pobrojanim i nepomenutim izuzecima. Kada se sve uzme u naramak, biće da je akademska književna kritika promašila jedno bogomdano pesničko čudo.

            Bio je velik i zato što nije pripadao nijednom nacionalnom književnom korpusu. Slažete li se da ga svi sa ovih prostora zovemo – našim pjesnikom?

Opredelio se on davno da bude pesnik jednog jezika, pre nego pesnik jednog naroda. Imao je razloge za takav izbor. Neki sežu do njegovog detinjstva i iskustava koja je imao tokom Drugog svetskog rata. Pitanje je inače teško i složeno upravo onoliko koliko smo sami sebi otežali i zakomplikovali život u protekle dve decenije. Šta god da Vam ovde napišem u odgovor, mogu otvoriti neku bolnu, nedovoljno sraslu ranu, nehotice povrediti nečije nacionalno osećanje i tako skliznuti na stranputicu.

Među Duškovim rukopisima našao sam i ovu rečenicu iz 1986. godine: „Jednom će se računati odakle je ko došao, a ne ko je ko”.

Velike pesničke ličnosti treba da pripadaju svima. Dušku Trifunoviću sigurno bi godilo da ga danas svi zovemo „našim pjesnikom”, iako nam na to ne bi prećutao jednu svoju staru devizu i njome bi se nadovezao na naše posvajanje – biti svoj, svačiji i ničiji.

            Pišete da je Duško najviše volio stihove Antuna Branka Šimića. Jesu li to „žanrovski” srodni pjesnici?

Biće da je tu podudarnost između dva pesnika prvi primetio i zapisao treći pesnik – Pero Zubac. Konkretno, Duško je najviše voleo Šimićevu Tužaljku. Istu pesmu umem da otpevam uz gitaru, tako da mi je i te kako poznata i draga. Trifunović i Šimić jesu srodni pesnici, iako to nema veze sa žanrovima, te su znaci navoda na mestu. Pripadali su različitim epohama, jedan se razbuktao poput meteora u ekspresionizmu, drugi se pojavio i tiho i promišljeno razgorevao svoju vatru u postrevolucionarnoj moderni, ali Duško je bio od onih koji sve poznate književne paradigme alhemičarski sintetišu u svom lirskom sasudu i preoblikuju u nešto začudno novo i naizgled posve jedinstveno. Malo ko je znao za pesnikovu naklonost prema Šimiću iako su im senzibiliteti i jezičko osećanje slični, ponajviše u Duškovoj testamentarnoj zbirci Veliko spremanje. Knjigu je pisao kao sedamdesetogodišnjak i upravo tada bio je najbliži pesmama koje je Šimić pisao u dvadesetim godinama svog života. Senzibiliteti očito nemaju veze s godinama, iako valja primetiti da je Trifunović formalno bio sasvim blizak Šimiću – neposredno pred smrt.

            Ne bih baš previše citirao iz Vašeg rada, ali već u startu mi je bilo interesantno sljedeće: „Nije sve što je Trifunović napisao bilo jednako dobro i vredno, čak je u pojedinim segmentima njegovog rada bila upitna i sama literarnost, ali je sve što je u književnosti ostvario dolazilo iz istog monomitskog središta”. Šta je bilo najvrjednije u njegovom književnom opusu?

Prvih pet pesnički zbirki, od Zlatnog kuršuma do sudbinske i prelomne Šok-sobe. Između ta dva naslova, Babova rđava baština, Jetke pripovetke i Tumač tiranije. Kriterijume je morao da spusti, tačnije da drugačije podesi, nešto kasnije, kada se našao na poslu zanatlije za proizvodnju tekstova kojima su pojedini muzičari vešto potkupljivali svet i odnosili celu slavu. Međutim, i nakon što je postao Sirano de Beržerak jugoslovenske popularne muzike, umeo je da napiše odličnu knjigu. Poema Tempo sekondo… zbirke Slobodni pad, Antički poremećaj i na koncu Veliko spremanje, sačuvale su u sebi dosta od one najbolje Trifunovićeve lirske i monomitske supstance, naizgled zanavek poklonjene dugogodišnjoj estradnoj službi.

Naravno, umeo je pesnik elegantno da preskoči i vrednosnu lestvicu upotrebne poezije i isporuči izuzetnu pesmu koja bi kasnije doživela masovnu prepoznatljivost u muzičkom ruhu. Jedan od Trifunovićevih sudbonosnih dječaka zapisao je o visini koju je njegov učitelj domašio u tom zanatu: „kud ćeš ozbiljniju od ove iz pjesme Glavo luda: promijenila riba more / rob čuvara / zvijerka gore…”

            Evo i malo hipotetike… koliko bi Duško bio validan i legitiman da nije bilo sarajevskih, kako ih je on nazvao, „sudbonosnih dječaka”? Neki od njih ga i danas redovno spominju…

Ako ćemo delo jednog učitelja meriti dometima njegovih učenika i baštinika – Duško Trifunović se ostvario kao malo koji čovek od književnog dara. Dovoljno je ovde izreći imena Abdulaha Sidrana i Stevana Tontića. To je jedan romantičan i pomalo ezoteričan ugao posmatranja. S književnonaučne tačke gledišta, ono najvrednije u njegovom delu bilo bi jednako valjano i da nije zasnivao čitavu pesničku školu i podizao književni naraštaj u Sarajevu. No lepše je i bolje ovako…opet smo u toplom zračenju mita izvan kojeg ni dobra književnost, a ni sam ljudski život, prosto ne mogu da postoje.

          Da je pisao na engleskom, španskom, ili na njemačkom jeziku, gdje bi mu bio kraj… No, ipak, posljednjih godina svog života nije živio onako kako je zaslužio. Je li tako?

Živeo je kako je mogao i morao, po onom Cvajgovom – dve tuđine, a nijedne otadžbine. Bilo je u Novom Sadu dobrih ljudi koji su mu se našli da pomognu i učine mu svakodnevlje manje gorkim. Duško je voleo samoću, ali postoje različite vrste samovanja. Najteže je ono u stranstvovanju i nemaštini, kada kruna padne s glave.

           Da li je Duško svoju genijalnu pjesmu „Ne očekuj da te iko razume” posvetio samom sebi?

Naravno. Genijalnost je opet u univerzalnosti. Pisao je sebi, o sebi, za sebe – a pogodio pesmom sve druge.           

           Bavite se i muzikom, pa me interesuje koliko Vam je Duško interesantan za uglazbljivanje, kao što je nekada bio, recimo, Goranu Bregoviću?

Nisam mu tako prilazio. Možda sam to hotimice izbegavao upravo zato što sam muzičar. Bilo bi suviše jednostavno. Duh vremena u kojem se bavim muzikom sasvim je drugačiji od onoga u kojem je Bregović radio s Duškovom poezijom. Uostalom, dovoljno je poslušati današnjeg Bregovića i videti kako se taj umešni poslovni čovek blagovremeno odrekao Duškovog opismenjavanja estrade.

Trifunovićeve pesme završile su odavno u narodnim pesmaricama i kolektivnom pamćenju i moje zanimanje nije bilo usmereno na muzički aspekt i kvalitet njegove primenjene lirike, zato što tu odavno postoji konsenzus o pesnikovoj vrednosti i njegovim dometima. Jesam posvetio jedno poglavlje njegovom radu za estradni esnaf, ali ništa više od toga. Biće da je posao ostao nekom drugom istraživaču.

Moje je bilo da se pažljivo posvetim onim segmentima njegovog književnog rada koji su možda bili najvredniji, a pri tom potpuno marginalizovani, i da argumentovano pronađem i imenujem mesto koje ovaj pesnik zaslužuje u istoriji srpske i regionalne literature.

A to je jedno dobro i lepo mesto.

            Knjigu „Poetika Duška Trifunovića” pre nekoliko sedmica objavila je banjalučka „Besjeda”. Kada će knjiga biti promovisana? Nadam se da će Sarajevo biti nezaobilazna stanica, možda već na decembarskom „Salonu knjige”, ili na aprilskom „Sajmu knjige”…

Banjalučka „Besjeda”, s Nenadom Novakovićem na čelu, brzo je i spremno reagovala na rukopis ove knjige. Uz tekst studije i jedan prozor u pesnikovu rukopisnu zaostavštinu, štampana je i selektivna bibliografija Duška Trifunovića, koju je sastavio Aleksandar Radović. Knjiga je objavljena pre nekoliko sedmica i biće predstavljena na beogradskom Sajmu knjiga. Dalja promotivna strategija manje zavisi od mene, a više od interesovanja za knjigu o našem pesniku.

U pogledu Sarajeva kao nezaobilazne stanice, identitet grada umnogome se izmenio od rata naovamo. Fizionomija čuvene sarajevske duše sada je bitno drugačija. Današnje Sarajevo verovatno bi se pre podelilo, nego ujedinilo kada je reč o Dušku Trifunoviću. Razume se, bilo bi mi drago ako bi tom neuporedivom gradu ponovo bio potreban onaj koji je jednom kao vodilja formirao najbolje izdanke tamošnje književnosti, muzike i kinematografije. Narod svejedno vaskrsava svoje kulturne heroje kada mu ustrebaju, a to je ponovo jedna mitska situacija.

            Knjiga je posvećena Ani i Severinu…

Ana i Severin su Duškova i Danina deca, dvoje prekrasnih, sasvim posebnih ljudi koji su od svojih roditelja nasledili sve najbolje. Prirodno je što je knjiga posvećena njima. Kada je Ana Trifunović pročitala rukopis i čula da sam odbranio disertaciju, poslala mi je u pismu i ovu rečenicu:

„Miloše, hvala ti što si odbranio mog tatu”.

            I za kraj našeg razgovora… Duško Trifunović nas je mnogo zadužio, ali kako mu se možemo revanširati?

Umetnici uvek mogu da umru dva puta. Jednom kada ih izda telo, a potom kada im se zametne delo. Ta dvostruka smrt naročito gađa velike stvaralačke ličnosti koje su golim fizičkim prisustvom održavale svoju poeziju živom.

Duško je za života učinio sve što je mogao da njegovo književno delo opstane. Entropiju tela ne možemo da sprečimo, ali smrt dela možemo. To je naše polje igre i sve zavisi od nas. Nadigrati drugu smrt i sačuvati pesnikovo delo – namanje je, a ujedno i najviše što možemo da učinimo za Duška Trifunovića.

Moja knjiga je mala molitva za budućnost njegove poezije.

Uostalom, naš pesnik nije zapravo mrtav. Oni kojima je dato da umiru dva puta, najmanje toliko mogu i da žive.

 

Razgovarao Dino Bajramović

 

Intervju je objavljen u Slobodnoj Bosni. Ovde je data integralna verzija razgovora…

 

Ratomir Rale Damjanović

 

Zmijski jezik

 

Kad se zastave razviju, sva je pamet u trubi, čulo se u jednom žučnom razgovoru povodom narodnog nezadovoljstva onim što se zbiva u zemlji. Bio je to još jedan pokušaj da se narodna uzavrelost ironično prikaže kao narodna razularenost, kao stihija koja pod zastavama i trubama valja sve pred sobom. Odgovor na ovu kozačku poslovicu mogla bi biti jedna srpska poslovica: Bolje je malo sjanje nego velika pomrčina. Ona bi ujedno mogla biti „otpozdrav na pismo” svima koji ućutkuju narod i nude mu, kao svetlu perspektivu, velik mrak: deobe, kosovski raskol, život na ivici egzistencije, to jest, sirotovanje i neslogu.

I o toj neslozi odavno narod ima svoje mišljenje (govornici naglase „svoje lično mišljenje”, što znači da im nije strano ni bezlično mišljenje). Poznata je poslovica o braći složnoj koja kuću grade i nesložnoj koja kuću razgrađuju. Našim sadašnjim prilikama, međutim, više odgovara nova poslovica, izvedena od dve pomenute:

SLOŽNA BRAĆA KUĆU RAZGRAĐUJU!

Bolje je malo sjanje nego velika pomrčina; poslovica zapisana rukom Gavrila Stefanovića Venclovića, koji je još u prvim decenijama XVIII veka o moralu, zakonu i bezakonju pisao kao da opisuje današnje prilike u nas.

O neslozi i moralu veli on:

„Ta zloba, inat i prkos, nepromotravanje od nosa da dalje mnogo mu munitvom ljudske zglavke rastresa, nemiri i obaška razdvaja. Braću rođenu rastavlja po sebi, gradove mete, sela raselja, narode svađa, jezike na kavgu i bojstvo uzjaruje, razmirje čini drug na druga, zlom vrlaiše… Zakon pod noge se gazi, dobrotvorenje zagase, pomoći nesta, samoživstvo, sebi ugoda i svojevolja, besramstvo, ukor i pokor, zazor, pizma i lakomština… svud se je raskotilo.”

Tako piše vidoviti Venclović 1730. godine. To je i danas deo velikog mraka koji nam nude političke buljine, upinjući se svim silama da utule ovo malo narodne svetlosti i GLAS NARODA – proglase za ratne trube i doboše, da im odrekne svaku pamet i promišljanje.

Mrak ima muku zašto je bez videla.

Dokle ćeš razmeravati, ta kadgod započni i zidati, prepisao je Venclović od naroda. A zapisao je i ovu narodnu misao:

Slabo hvajdiše koju zlu ranu spolja lečiti kad se ona iznutra pozleđuje.

Poslovica koja se dotiče naše žive rane – Kosova.

Naši potomci to već danas znaju. Hoće li biti stroge sudije? Hoće li oni bolje razumeti današnju poruku ljudi s Kosova onima koji o Kosovu odlučuju:

AKO I UČINITE SVE ŠTO MOŽETE, TO VIŠE NIJE DOVOLJNO.

Kako su nas derali nisu nas ni iskrvarili, veli narod, i u toj bi se poslovici mogla sažeti sadašnja društveno-politička situacija i ovo osvešćivanje naroda. A deru i gule godinama, uz slatke reči i obećanja. Deru idejom i autoritetom. Čine to oholo, sa ubeđenjem. Uživaju u svojoj veštini. Sujetni momci. Narcisoidni egzibicionisti, hermeneutičari života iz stavova i zaključaka, kapriciozni diskutanti nežnih ispeglanih ruku i slatka jezika.

Gone kapom vetar, množe zaludnju besedu!

Od dobra otpali, a na zlo pristali!

Prefinjeni cinici ili pak sujetni tumači ratničko-patrijarhalnog poimanja plemenskog starešinstva, uz obavezno jarko naglašeni patriotizam. Sujetnici odrođeni od „prostoga naroda”, spremni da, zarad zadovoljenja svoje sujete, žrtvuju „narodno nadanje”, zakon, jezik i običaje.

Trista zala iz svoga im grla!

S nevešta i gora plače!

Upinju se, brižljivo to prikrivajući, iz petnih žila i glasnih žica da dokažu kako je pravo njihovo sujete veće od narodne pravice. Uvređeni, netrpeljivi, bogati, odrođeni, odnarođeni. Sva im je pamet na jeziku. Lake šale – teška poređenja. Prepoznajemo u njihovom glasu licemerje, sujetu, netrpeljivost pod zakletvom. Svakad se uče, a nikad se ne urazumljuju. Okoštali u sopstvenom autoritetu, utvrđeni u svojoj sujeti, istinski nesposobni da sa sagledaju stvari dublje, zagledani u svoje neumske i ostale crnolimuzinačke koordinate.

Nit im je beseda iz svoga božanstvenog pisma, nego iz svoga im vrtoglavog džepa.

Bogatstvo na siromaštvu jaše!

Godinama već cepkaju istinu na parčiće, pa onda krpe svako po svom, umesto da je kažu celu. Ostavljaju deci u nasleđe ostatke istine uz mezetluk i jagnjetinu.

Oci trpko jedoše, a deci potrnuše zubi!

Izrod-politika gaji guju u nedrima naroda.

U zlo dobi višega se zla treba bojati.

Rđa im se u kuću nad glavom raspasala.

***

Zmija ti pod glavom leži!

Naši odnosi, a posebno oni na Kosovu, sve više liče na one iz priča o zmiji i čoveku.

U prvoj, čovek nađe smrznutu zmiju kraj potoka. Bude mu žao i stavi je u nedra da se zagreje, zmija ujede čoveka i čovek umre.

U drugoj se priča kako su čovek i zmija živeli u susedstvu. Nesrećom, čovekovo dete zgazi zmiju i ona ga ujede. Dete umre. Čovek potegne za zmijom sekirom i odseče joj rep. Basnopisac izvodi naravoučenije: Dok čovek gleda svoga sina grob, a zmija svoj odsečeni rep, nema mira među njima.

U trećoj se pripoveda kako je zmija, videći testeru, počela da je liže. Osetivši krv, pomisli da ona dolazi iz testere. I tako izliže svoj jezik.

Toliko o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Ovde bi se moglo postaviti pitanje oštrine testere.

 

25. 11. 1988. godine, list „Intervju”; Beograd 202 (Dnevnik)

Miodrag Kolarić

 

Mašta je laka i leti na čarobnom ćilimu iz Hiljadu i jedne noći, ali se delo ne stvara na izmišljenom već na tačnim otkrićima. Jedna je istina fantastična. Da li bi slike Jeronimusa Boša bila remek dela kojima se svet divi, da one nemaju onu bistru istinu i oštro zapažanje svega što se oko nas zbiva i svega što nas okružuje ?

Glava Bogorodice na fresci Oplakivanje Hrista u Nerezima, ruke koje drže baklje i koplja na Đotovoj slici Poljubac Judin u „Capella degli Scrovegni” u Padovi, Gogoljeva poema o Kapitanu Kopočkinu, pune su istine te nas primoravaju da sa oduševljenjem kličemo fantastično fantastično.

 

Milo Milunović

Na početku stvaranja bila je reč: međutim, postoji stvaranje na čijem je početku bila slika, jer nema umetnika koji neće, svojim nagonom za bojom i oblikom, težiti da bude što manje imitator sveta a što više svet za sebe. Zbog toga je umetnost, bez obzira na vreme i običaje, najpotpuniji oblik svesti. Kao takva, ona je ne samo u stalnom procesu nastajanja, udružujući se sa prirodom jedino u rasporedu dejstva, već je i neka vrsta uporedne kreativnosti. Zato njenoj duhovnoj ili socijalnoj etnografiji moramo dodati i jednu emocionalnu etnografiju. Jer, ako je slika tvorevina čoveka, onda je i čovek u izvesnom smislu tvorevina slike; ne samo gledanjem ili proučavanjem, već i buđenjem onog nagona za obnavljanjem koji čini da jedno umetničko delo sazri tek u onome koji ga je shvatio pošto ga je zavoleo.

To je ona vrsta estetskog racionalizma, ono agresivno stanje ukusa koje zahtevaju slike Mila Milunovića. Možda je to odveć složen put do našeg osećajnog sveta, samo zato što je odveć složen i emocionalan poredak ovih slika. Za njega, na primer, kažu da je počeo sa konstrukcijom. To se može prihvatiti, pod uslovom da za to ne tražimo izvore u Sezanu, niti da se pozivamo na kubizam ma koje vrste. Milunović nikada nije imao nameru da stvarima po sebi nametne pravo opstanka u svetu dimenzija; naprotiv, njegova će svrha da ih, preko iracionalnih vrednosti geometrije, oslobodi zavisnosti objektivizma. Umesto euklidovskih rešenja ili bežanja u osnovne volumene, u njegovom ćemo ranom slikarstvu utvrditi ogoljavanje planove pripremu površina za jednu konačnu definiciju materije. Niko ne sumnja da će ta materija biti slikarska materija, s tim izuzetkom što neće biti lišena jednog određenog mesta u prostoru niti jednog smišljenog delovanja preko boje. To je, nema sumnje, kretanje od tekstonskih vrednosti prema psihološkim, bez obzira što će na svima njegovim delima, i pre i posle toga, biti neminovno prisutan nagon za monumentalnošću. To je „herojsko doba” Milunovićevog stvaranja. Velika platna, izuzetna po svome istorijskom značenju i po svome emocionalnom opterećenju, – među kojima vidimo „Mrtvu prirodu sa violinom”, „Odalisku”, „Ležeći ženski akt”, zatim nekoliko predela sa juga, – ostvarena su isključivo preko boje, bez obzira da li je tu reč o tonskom izgrađivanju, o toplim ili hladnim hromatskim fugama, o kolorističkim pasažima ili planovima, o valerskom ili dekorativnom načinu saopštavanja. U tom slikarstvu, koje predstavlja izuzetno poglavlje u razvitku srpske umetnosti, u tom slikarstvu nema svetlosti kao takve, niti je prostor određen nečim manje trajnim od osećanja za pokret i vreme. Delovanje planova preuzima boja; ne čista boja kao kod ekspresionista, niti boja koja će biti prisutna u svom emotivnom stanju, kao boja koja se razvija u pravcu apstraktne uopštenosti, već boja kao slikarska materija, u svojoj isključivo pikturalnoj funkciji. Već tada, on je naslutio da moderna umetnost neće moći da sasvim odbaci prostor, već da će morati da ga poistoveti sa tom oslobođenom funkcijom boje. Istina je da će se na Milunovićevim platnima iz toga vremena opažati izvesna povišena hromatska temperatura, izvesna grozničavost u izboru game, koja napinje granice njegove forme i koja uznemirava površinu njegove paste. No, Milunović se ne odriče svoga crteža i svoje modelacije. On je još uvek u savezu sa prirodom, obilazeći zamke formalizma s nagonom rođenog koloriste. Upravo zbog toga, on je asketski strog u izboru palete; ograničena gama plavog, smeđeg i zelenog, s težištem na karakter materije, na zemlju ispečenu suncem, na uvelo cveće, na potmuli odsjaj porcelana ili stakla, na prozračno nebo iznad ugašenog prostranstva mora, na snažne obrise planina i neprozirno zelenilo drveća ili trave. Samo, tu i tamo, po neki sočni akcenat crvenog, – kakav krov na kući, – ili rastopljeno zlato okera i kadmijuma, u odblesku kakve uglačane materije, a to je sve delovalo kao zvuk bronzanog zvona u dubini planova ili krik galeba nad morem. Pa ipak, u vreme našeg emotivnog slikarstva, Milunović nije bio ni sanjalica ni pesnik već poklonik života kao takvog, paganski čulan u svojoj ljubavi prema stvarima i obojenosti. U daljem razvitku Milunovićevog slikarstva, boja će nastaviti da smanjuje rastojanje između forme i materije. Prisustvujemo razdoblju Milunovićeve umetnosti kada on okončava izdvajanje emocionalnih vrednosti od tektonskih. Ako je njegov raniji postupak bio neka vrsta sinteze, on se sada kreće po neutvrđenim stazama analize. Svrha je otkrivanje i oslobođenje onoga što je suštinsko u pikturalnom; što, po njegovom načinu izražavanja, znači da treba dati prednost psihološkom nad vizuelnim činjenicama. Na taj način on dovodi u sumnju neodređenu vezu forme sa osećanjima, tražeći nadahnuće u materiji koja nije, i koja ne mora biti vezana s oblicima prirode, već koja ima pravo da izgrađuje svoja sopstvena pravila ukusa. Sve to se odigrava na tananoj, bezmalo jedva vidljivoj granici između apstraktne i realne forme, između slobodne interpretacije volumena i figuralnosti, između čiste poezije i zakona gledanja, između amorfne materije i prirodnog poretka stvari.

U toj ravnoteži simbola i doživljenog, u toj ambivalentnosti svoga umetničkog postupka, Milunović izgrađuje jedno slikarstvo koje će delovati iznenađujućom svežinom i aktuelnošću, ali koje ima duboko korenje. U njemu je, pre svega, prisutan Mediteran. Od sažetih crteža na grčkoj keramici, preko čudesnog inkarnata fajumskih portreta i treperavih kolorističkih vizija pompejanskih fresaka, na suptilni ekspresionizam vizantijskog živopisa i prozračna valerska tkanja svetogorskih ikona, to je onaj jedinstveni Mediteran koji će ponuditi našim očima zlato okera i pečene zemlje, rubinski bljesak crvenih garansa, smaragdnu prozirnost ultramarina i kobalta, topli ametist kadmijuma i svetlucavi topaz hroma. Ti blistavi dragulji Juga biće obilno rasuti po Milunovićevim platnima, na svim onim vršama, na mrtvim prirodama s ribom i ražama, na predelima oko Budve i Miločera, na morskoj flori, narovima, na stenama kraj mora, na rakovima u pesku, na sasušenoj morskoj travi i usahlom voću, na ribarskim mrežama i otpacima na obali, na nebu pred buru i na srebrnom žalu pred zoru, na kavezima bez ptica i na vlažnom morskom šljunku. Na tim jedinstvenim slikama još blistaju kapi morske vode, još se oseća toplina južnjačkih noći, još titra sveži dah maestrala, još se čuju teške kapi kiše, još odjekuje šum talasa na pesku i krik morske ptice nad pučinom. Pa ipak, sve je to izvedeno savršeno jednostavno i neposredno, u jednom dahu, bezmalo nematerijalno, sa lakoćom koja kao da je oslobođena svake podređenosti materijalu, svake hemije boje ili svih zakona prostiranja. U smislu akcije, te slike su savršeno apstraktne; po sažimanju i slobodi materije, one su svedene na čistu pikturalnost; po svojoj otvorenoj formi i po svojoj razotkrivenoj osećajnosti one su poetična i racionalna u isti mah. Na tim jedinstvenim proizvodima nadahnuća, na kojima je svaka linija po jedan zaključak, na kojima je svaki ton jedan otkucaj srca, na kojima je materija razrešena svake obaveze prema proporcijama, na kojima bismo rado zamislili štedljivu ruku Grka, ljupku senzualnost helenističkih slikara, monumentalnost Vizantinaca i duboki zanos starih zoografa pred otkrovenjima prirode. I to nam je Milunović ponudio bez odricanja od čudesne slikarske magije, bez povlačenja u bezličnost apstrakcije; u prisustvu materije i forme, s puritanskim izgrađivanjem volumena tamo gde treba i sa najfinijim lirskim izlivima tamo gde se to očekuje.

 

Decembar 1965.

Izložbeni katalog Milo Milunović objavljen je povodom izložbe u beogradskom Salonu Muzeja savremene umetnosti održane od 28. XII 1965. do 15. I 1966.

Publikacija je dostupna u Likovno-grafičkoj zbirci Biblioteke Matice srpske i čuva se pod signaturom Ук II 2121.

Dejan Ajdačić

Kijevske veštice

Київ і слов’янські літератури. Збірник // Упорядник Деян Айдачич, Київ: Tempora, Beograd: SlovoSlavia, 2013. – с. 197-204
ISBN 978-617-569-155-7

 

Na svetim i prokletim mestima se pokolenjima ponavljaju blagodatni ili razorni postupci ljudi i onostranih nadljudskih sila koje njima gospodare. Ta verovanja o sudbinskoj predodređenosti mesta za dobro ili zlo fantazmatski se povezuje sa realnom gradskom topografijom i vladajućim religioznim predstavama, učvršćujući gradska predanja o čudesima blagodati i pustošenja.

U narodnim verovanjima Slovena se prepliću ostaci paganskih predstava sa elementima narodnog hrišćanstva, što je uticalo i na osobeno poimanje prostora na kojima se javljaju nečiste sile – to su mesta lišena oznaka ljudskog sveta – tamo raste nečisto i neplodno drveće, bodljikavi i smrdljivi grmovi, tamo je krš bez rastinja ili močvara, to su prostori u kojima žive nakazna stvorenja, u kome se ne čuje ljudski glas, u njima se može osetiti smrad iz pakla. U verovanjima Slovena brdo bez rastinja predstavlja izrazit primer neljudskog prostora. Po zapisima folklorista i etnografa, dijalektologa i onomastičara – naziv Lisa gora je veoma raširen toponim, posebno kod Istočnih Slovena i sreće se u naseljima i van njih. Kao gora bez rastinja ona predstavlja deo anti-sveta u svetu bliskom svetu ljudi, na kome se okupljaju nečiste sile.

Razne nečiste sile vladaju sposobnošću letenja, u svom vidu ili pretvorena u ptice ili insekte [Ajdačić]. Po narodnim verovanjima Slovena veštice se sakupljaju na raskrsnicama, drveću, brdima, najčešće noću, a posebno su aktivne u jovanjsku noć (noć Ivana Kupale) [Виноградова; Толстая: 298, 300–301]. Glas da su u nekim mestima veštice posebno moćne širio se daleko. Tako su u Ukrajini bile poznate veštice iz Konotopa, Kijeva i Berdičeva. Hrišćanski misionari su i u Kijevu potiskujući pagansku veru starih Slovena svetilišta mnogobožaca pretvarali u crkve ili su mesta i ljude koji su se dalje tamo sakupljali osuđivali kao sastajališta nečistih sila. Tako su i predstave o vešticama koje vladaju magijom, hrišćanski propovednici približavali nečistim silama. Postojanje Lise gore na jugu Kijeva, na brdovitoj desnoj obali Dnjepra, južnije od Vidubiča, na desnoj obali rečice Libid, malo pre njenog ušća u Dnjepar, kao i nekoliko manjih golih uzvišenja u gradu, verovatno, svedoči o njihovom kultnom statusu u paganska vremena i mračnoj slavi koju su joj pripisali hrišćanski sveštenici.

Folklorni zapis o vešticama Mikole Markeviča iz spisa o običajima u Malorusiji mogao je biti poznat piscima romantizma: „Njihovi glavni skupovi bivaju u Kijevu, na Lisoj gori, na jovanjsku noć: one iz cele Malorusije doleću tu kroz odžak peći (komin)” [Українці: 116]. Veštice koje nazivaju kijevskim, i mesta mesta njihovih skupova navode na pomisao i da tekstovi o njima izrazito obeležavaju delove grada Kijeva, ali je najčešće grad tek markiran. Nema širih opisa koji bi povezavali junake i grad, on nije pozornica zbivanja, ali se veštice nazivaju kijevskim, sa uverenjem da se upravu tu sakupljaju najmoćnije veštice.

Budući da veštice u nekim zapisima i književnim tekstovima dolaze upravo na kijevsku Lisu goru, a negde se njihovo sabirno mesto ne lokalizuje ili se pak povezuje sa drugim naseljima, pitanje je – ima li smisla baviti se fantazmatskim predstavama o različito lokalizovanim sabiralištima veštica. Pored toga nije isključeno da je broj folklornih zapisa u kojima veštice lete na sabat upravo u Kijev porastao i pod uticajem pisanih izvora i pučke kulture 19. veka. Na primer, u folklornim zapisima Petra Ivanova iz Kupjanska krajem 19. veka, kijevska Lisa gora se više puta pominje kao cilj leta veštica [Українці: 442–444, 448–449]. Umnožavanje takvih zapisa moglo je dodatno podstaći i nove pojave motiva leta veštica i u književnim tekstovima. Pokušaj da se dođe do odgovora na pitanje o različito lokalizovanoj Lisoj gori biće postavljen tako da sama književna dela ukažu kada je veza Kijeva sa vešticama jaka, kada Kijev dobija samo ukrasnu funkciju, a kada se postupci veštica vezuju za druge prostore.

Književnost kao fantazmatska tvorevina može da spoji realno i izmišljeno, pa se i čudesna bića poput veštica u njoj mogu pojaviti na stvarnim mestima u stvarno postojećem gradu, kao što je Lisa gora u Kijevu. Kada se veštice u izmišljenom svetu književnog teksta povezuju sa gradom, u fikcionalne predstave teksta unosi se nešto lokalno i osobeno što više nije samo ambijent čudesne radnje, već i odlika upravo tog grada koji je drukčiji od drugih naselja i po uverenju autora pripovednog teksta primamljiviji nečistim silama. Lisa gora u Kijevu je mogla biti osuđena kao sabiralište veštica u crkvenim krugovima, ali Kijev je kao stara prestonica, mogao doprineti razvitku fantazmi da tamo gde u izobilju ima dobra, mora biti i jakog zla. Kijev se diči svetinjama Svetom Sofijom, Lavrom, moštima i crkvama, pa bi, u duhu takve logike, svetlim duhovnim tačkama mogla da odgovaraju i mesta tamnih sila.

Sabat ili šabaš kao saborište demona potiče iz zapadnih inkvizicijskih i antisemitskih krugova, ali su se predstave o skupovima veštica širile u narodu i dobile svoje pučke forme. Kod slovenskih naroda koji su ispovedali katoličanstvo postoje narodna verovanja i malobrojni folklorni zapisi o sabatu. Na istoku sabat se u folkloru ređe javlja – i tada najčešće pod uticajem sa zapada. Kod katolika su progoni veštica bili sistematičniji i suroviji, a jedno od nezaobilaznih pitanja u crkvenosudskim isleđivanjima bilo je da li je optužena žena letela na sabat.

Predubeđenja knjiškog i pučkog porekla kružila su, stvarajući i mogućnost da žena okrivljena da se bavi veštičjim poslovima, pod pritiskom da prizna svoje nečasne postupke počinje da prepričava tuđe priče kao svoje lične doživljaje. U knjizi Katarine Disa o sudskim procesima vešticama na teritoriji Ukrajine, navedeno je suđenje (1730) u kome je sused optužio ženu svog suseda da je učestovovala na sastancima veštica. Optužena Oriška je posle uobičajenih grehova krađe mleka i izazivanja nepogoda počela da izmišlja i kako je dva puta letela na „konju” sa drugim vešticama. Autorka ističe da takvih opisa nema u sudskim procesima čije je materijale čitala, ali da se oni sreću u zapisima etnografa 19. veka [Disa: 243, 245–246].

Kijevske veštice su se u književnim tekstovima ukrajinskih i ruskih romantičara mogle pojaviti u vreme interesovanja za zapise narodnih verovanja i pod uticajem zapadnoevropskog gotskog romantizma. Jezoviti motivi stranih autora su spajani sa motivima izvornog slovenskog folklora, pri čemu se tuđa književna i svoja narodna mitologija podvrgavaju autorskoj fantaziji. Na slovenske književnosti mogla su izvršiti uticaj i popularna romantičarska dela sa motivom sabata, kao Geteov Faust, balade nemačkih i engleskih predromantičara, Hofmanova fantastika, priče Ludviga Tika o skupovima vešticaj, poput Sabat veštica Hronika iz 1459, inspirisana 12. glavom Barantove Histoire des Ducs de Bourgogne.

U priči Grigorija Kvitke Osnovjanenka Veštica, majka obučava ćerku protiv njene volje veštičjim veštinama, pa je, saopštava pripovedač, tako dovodi i na sabiralište „leti na Lisu goru, pokraj Kijeva”.

Lisa gora se pojavljuje u dve priče predstavnika ranog ruskog romantizma Oresta Somova koji je svoje priče potpisivao kao Porfirije Bajski. Ovaj Gogoljev preteča u Priči o blagu pripoveda o strahu kaplara da je njegova domaćica veštica, koja će mu noću ispiti krv i namazavši se mašću odleteti na sabat. Vreme zbivanja priče Kijevske veštice (Киевские ведьмы) Somov određuje pobedom hetmana Tarasa Trjasile nad Poljacima (1628) i izgonom Poljaka i Židova izdajnika iz mnogih maloruskih mesta.

Somov u priči Kijevske veštice govori o prodavačicama na pijaci kao vešticama, ali izdvaja Lancjužihu i njenu lepu ćerku Katrusju. Ćerka se srećno udala za mladog odvažnog kozaka Kijevskog puka. Nesretni Kozak Fedor Bliskavka primećuje da njegova žena krajem svakog meseca postaje odsutna, bledi, te slučajno otkrije da se maže nekom mašću i odleće kroz dimnjak. Sledećeg meseca on odluči da je prati, pa se i sam namaže čarobnom mašću. Somov detaljno opisuje promene u izgledu i doživljaju kozaka dok izvodi crni obred, ali posle spomena glasa iz kazana i trljanja masti nema leta: „Kada se probudio, video je sebe pod otvorenim nebom, na Lisoj gori, iza Kijeva.” Vrh Lise gore je opisan kao glatko mesto, crno kao ugalj, i golo, kao glava starog dede bez kose. Pisac opisuje plesove na Lisoj gori koje prate krik i topot, „zvižduci adskih pištaljki i svirala, pevanje i đavola i veštica”. Na sabatu ova „strašna poganija” se od duše veseli s bezumnim divljim smehom. Kozaka prožima naizmenično strah i smeh. Tamo se nalazi i crni medved sa dvostrukom majmunskom njuškom, kozjim rogovima, zmijskim repom, ježevim bodljama po celom telu, s rukama kostura i mačjim šapama na palcima.Оseti tuđu dušu, ali veštica spase svog kozaka. Kada se nesretnik sa njom vrati kući, ona mu otkrije kletvu svoje majke da mora da ubije onoga ko od bliskih vidi njihov skup i isisa mu krv u poljupcu u kome se prepliću demonski erotizam i strast. Ona se pokaje i njihova kuća izgori, a majka pobegne i luta kao vučica.

Pod uticajem priče Somova, Aleksandar Puškin je napisao pesmu Husar u kome su ozbiljne strahote prožete podsmehom. Glavni junak je husar koji u prvoj strofi već najavljuje da ga je vražji duh doveo u prokleti stan. Potom se junak priseća svog dolaska u Kijev i dom Marusinke. Mladić je zavoleo, ali ona noću negde nestaje. Rešen da ispita u čemu je stvar, on se skriva i gleda kako Marusinka pali sveću, uzima teglu sa police, seda na metlu i potpuno se razodeva. Smešno isprobavanje moći junak ispituje mažući stvari koje takođe odleću kroz dimnjak. Na kraju i sam ne odoleva i odleće na goru. Ona se ne naziva imenom, ali je jasno da se radnja odigrava u Kijevu.

Гляжу: гора. На той горе
Кипят котлы; поют, играют,
Свистят и в мерзостной игре
Жида с лягушкою венчают.

Ukrajinski romantičar Oleksa Storoženko u priči Zaljubljeni đavo živopisno prikazuje putovanje od Harkova na kome pripovedač na odmorištu sreće starog, već slepog kozaka koji pripoveda priču svoga dede o tome kako je veštica svoju ćerku Odarku učinila takođe vešticom. Devojka se osvestila tek kada je bila „na Lisoj gori, kraj Kijeva. Ništa vam nemam reći, šta se tamo činilo, vi ste i sami, možda, ne jednom tamo bivali, tako znate”. Kao uzgred se određuje da se radnja odvija „kraj Kijeva”, čime kazivač dodatno precizira mesto na koje je odlazila Odarkina majka. Lisa gora se potom pominje još jednom, kao mesto sa koga se ona dugo nije vratila, pretpostavlja Odarka zato što su je đavoli tamo ubili.

Gogoljeva pripovetka Vij završava razgovorom dvoje poznanika Home koga je ubio u crkvi vij, poslednje noći kada je sedeo kraj pokojne lepotice i veštice. Mladi filozof Grigorije Gorobec (vrabac) ispija sa poznanikom iz studentskih dana zvonarom Haljavom za pokoj Homine duše i kaže:

– A ja znam zašto je on propao, zato što se uplašio. A da se nije bojao, ništa veštica ne bi mogla da mu učini. Treba samo, prekrstivši se, pljunuti na njen rep, i ništa neće biti. Ja sve to znam. Jer kod nas, u Kijevu, sve žene na pijaci, – sve su veštice.

Sveznajućim ton filozof tvrdi da bi on na Hominom mestu mogao sebe da zaštiti, jer on zna kako se valja zaštititi od veštice. Ali u kontekstu ovog razmatranja zanimljivo je njegovo iskustvo zasnovano upravo na kijevskim vešticama. Filozof iznosi uopštavanje da su veštice sve žene na kijevskim pijacama. Ovakav sud, naravno prati prikrivena ironija, koju je pisac upleo u takav sud „filozofa”.

Književna tradicija nazivanja kijevskih veštica javlja se i u priči Kijevski prosci Ivana Nečuja-Levickog. Tu mladi Luka Litostanski, rodom iz Kanjeva, dobija neobičan poziv za nedeljni večernji čaj i odlazi u kijevski dom u kome nikoga ne poznaje. Luki u društvu brbljivih i nepoznatih gospođa postaje dosadno, pa on razmišlja da krene „Ja sam to dospeo prosto na Lisu goru do kijevskih veštica” i razmišlja da ode u Carski vrt da se nasluša muzike i nagleda lepuškastih gospođica. Pisac je smerao da u doživljaju mladog čoveka humorno poveže sabiralište nečistih sila sa skupom dama u kijevskom salonu.

Lisa gora bez geografskog određenja se pojavljuje u rečima veštice u istorijskom romanu u stihovima Line Kostenko Berestečko o bitci iz epohe Bogdana Hmeljnickog. Veštica koja je nekoliko puta proročki savetovala šta valja učiniti se vratila posle nekoliko dana odsutnosti i na pitanje da li je bila u Pavoloči, ona odgovara da je letela na metli na Lisu Goru („На Лису Гору на мітлі літала”).

Pesnikinja Lina Kostenko se u romanu Zapisi ukrajinskog ludaka (Записки українського самашедшого) prebacuje u savremeno doba i politički milje nečasnih moćnika:

Međutim, kod nas je uvek politički Helouin. Državom vladaju prividi prošlosti. Probljeskuje crvena svitka, grokću neke njuške. Zveckaju kosti, leti odrubljena glava. Ljuljaju se u kazanima, na borovima, na ručicama frižidera. Naleću rejderi u crnim maskama, kao đavoli iz podzemlja. Gavrani korupcije iskljucavaju Ukrajinu. Očima migaju sa tribuna tikvene glave. Pikiraju pod arkama slepi miševi, kikimore lete na metlama. Lisa Gora nije potrebna, mi imamo sabat u Parlamentu. Senke prošlosti grabe za noge budućnosti. Neki đavolski iluzion. Perevertnji, vampiri i vukodlaci. Kao što je nekada rekao Opanas Zalivaha, ruski besovi su se spleli sa maloruskom đavolštinom i vekovima čine kovitlac.

Najobimniji prilog obnovi predstava o kijevskim vešticama učinila je serijom romana Lada Luzina u kojima su ovim bićima dodate i anđeoske crte, a njihovi postupci smešteni u urbanu sredinu savremenog Kijeva. Tri glavne junakinje Maša, Daša i Katja stiču silu kada ih sticaj okolnosti primora da prisustvuju smrti Kiline u centru starokijevske magije u strmoj Andrejevskoj ulici. Remitologizacija kijevskih veštica izvedena je uz oslanjanje na etnografske zapise, ali i književne aluzije kojim se posebno ističe kijevski ambijent odvijanja radnje. Poigravajući se moćima i svojstvima savremenih veštica, autorka ih predstavlja kao smele, ali i opasne savremene žene koje stiču moć osloncem na nadljudske sile. Karta Kijeva se obogaćuje brojnim mestima koja autorka povezuje sa tajnovitim moćima, pri čemu ona upućuje i na etnografske i istorijske izvore. Tako Kijev postaje još čudesniji. Larisa Fialkova, u tekstu Principi stvaranja fantastičkog lika u seriji romana Lade Luzine ’Kijevske veštice’ ukazala је na „sižejnu orijentisanost fantastike Luzine na kijevski tekst ruske i ukrajinske kulture” [Fialkova: 212], kao i i na proširenje čudesne topografije Kijeva:

Kijevica – toponim, drugo ime za Starokijevsku goru, pretovrena je kod Luzine u novi fantastički lik, ili tačnije u fantastički status, koji se nasleđuje ili koji Grad dodeljuje ovoj ili onoj ženi po sopstvenom izboru zanemarujući zakonske naslednice [Fialkova: 214]

U romanu Lade Luzine reč „Kijevica” označava vešticu, ali vešticu novog tipa, koja nije u svemu zla, niti u svemu dobra, ali je bliska savremenom dobu.

Lisa gora van Kijeva. Na ogromnim prostorima slovenskog Istoka ima mnogo Lisih gora i drugih mesta na kojima se pojavljuju veštice. U književnosti 19. veka, poznata je priča Konotopska veštica Grigorija Kvitke Osnovjanenka u kojoj Kijev nema nikakvu ulogu.

Lisa gora, kao univerzalni i široko raširen toponim i javlja se u književnim delima u kojima se nalazi u drugim krajevima slovenskog sveta – kod poljskog pisca druge polovine 19. veka Valerija Lozinskog u romanu Crni Matvej u Beskidima, u drami Kirila Topolje Čari u ukrajinskom selu blizu Dnjepra. Demonski hronotopi u književnosti 19. veka ponekad se ne vezuju za određenu geografsku lokaciju, kao na primer u Deljvigovoj pesmi Noć 24. juna. Odsustvo lokalizacije može biti i deo razgovora o opštepoznatnim narodnim verovanjima. Ukrajinski realista Ivan Nečuj-Levicki u priči Oblaci (Hmari) prikazuje prepirku na selu o starom i novom, seoskom i gradskom, u kojoj mladi Radjuk, protivnik sujeverja i pristalica naučnog viđenja, sumnja da još neko voli vračare i veštice, pa svoju uverenost formuliše u vidu pitanja na koje očekuje negativan odgovor:

Ko će voleti veštice, čaralice s njihovim besmislenim lekovima, s njihovim izlivanjem na lopati, na pragu, s njihovim čarima, polivanjima? Ko će voleti Lisu goru sa repatim vešticama i svakakve seoske besmislice? Kome je sve to potrebno?

Najpoznatiji veštičji let u slovenskim književnostima 20. veka, let Margarite u Majstoru i Margariti (Master i Margarita) Bulgakova nije vezan za Kijev već za Vorobjevu goru kraj Moskve.

Iako se radnja romana braće Strugackih Ponedeljak počinje u subotu. Bajka za naučne saradnike mlađeg uzrasta (Понедельник начинается в субботу. Сказка для научных сотрудников младшего возраста) odigrava u Naučno Istraživačkom Institutu Čarobnjaštva i Volšebstva gradiću Solovec na ruskom severu, autori su sa humorom posejali aluzije na Kijev i gogoljevske motive – delo počinje motom iz Gogolja. Molba stare Naine Kijevne, koja po velikom nevremenu od glavnog junaka traži da je odveze na Lisu Goru (gl. 5), po patronimu „Kijevna”, nedvosmisleno se vezuje na veru o moći kijevskih veštica. Ono se vezuje i za junakinju Puškinove poeme Ruslan i Ljudmila. Pri sledećem pomenu ove „veštice” autori dodaju i njeno tobožnje prezime, koje čitaoca upućuje na višeglavog i vatrenog Zmaja Goriniča iz istočnoslovenskih bajki i bilina, koji je oteo i kijevsku princezu. Naina Kijevna Gorinič učestvuje nanoćnim bdenjima na respublikanskoj Lisoj Gori sa Ha Em Vijem, Homom Brutom i drugim huliganima (ist. 2, gl 1). Približavanje pagansko-demonskih i tada savremenih sovjetskih realija sreće se i u pomenu da na je Lisoj gori bio „tradicionalni prolećni slet” na kome su se bezobrazno ponašali Vij i Homa Brut, koji su zbog huliganstva dospeli u miliciju. Po scenariju braće Strugackih snimljen je i film Čarodei u kome se javlja i pesma o veštici i njenom letu.

U povesti za decu ukrajinskog pisca Volodimira Rutkivskog Gosti na metli (Гості на мітлі), Lisa gora kao mesto skupljanja nečistih sila nije lokalizovana. Valjalo bi proveriti da li se demonska bića u prozi Valerija Ševčuka, Galine Pagutjak, Jurija Viničuka i drugih pisaca sklonih onostranim silama možda sakupljaju na Lisoj gori.

 

Literatura

• Ajdačić D. Letenje demona u slovenskom folkloru i književnosti 19. veka // Studia mithologica Slavica, Ljubljana-Pisa, 2, 1999. – s. 307–317.
• Виноградова Л. Народная демонология и мифо-ритуальная традиция славян, Москва. 2000.
• Виноградова Л.; Толстая С. Ведьма // Славянские древности. Этнолингвистический словарь под редакцией Н. И. Толстого, Москва. – Т. 1, 1995. – с. 297–301.
• Гнатюк В. Знадоби до української демонології // Етнографічний збірник. – Т. 33–34. – 1912. – с. 34–280.
• Гнатюк В. Купанє й паленє відьм у Галичині // Матеріали до україно-руської етнології. – Львів, 1912. – Т. 15. – с. 178–201.
• Диса К. Історія з відьмами. Суди про чари в українських воєводствах Речі Посполітої XVII–XVIII століття, Київ, 2008.
• Иванов П. В. Народные рассказы о ведьмах и упырях (материалы для характеристики миросозерцания крестьянского населения Купянского уезда) // Сборник Харьковского историко-филологического общества. – 1893. – Т. 3. – с. 156–228.
• Милорадович В. П. Українська відьма: Нариси з укр. демонології, Київ, 1993. – 71 с.
• Оглоблин Н. Очерки из быта Украины конца XVIII ст.: Сожжение ведьмы // Киевская старина. – 1887. – № 5. – с. 92–154.
• Сумцов Н. Ф. Колдуны, ведьмы и упыри // Сборник Харьковского историко-филологического общества. – 1891. – Т. 3. – с. 229–278.
• Толстая С. М. Между двумя мирами: магические способы распознания ведьмы // Миф и культура: человек – не человек: Тез. конференции, Москва, 1994. – с. 9–13.
• Українці: народні вірування, повіря, демонологія, Київ, 1992.
• Фиалкова Лариса. Принципы создания фантастического образа в романном сериале Лады Лузиной „Киевские ведьмы” // Слов’янська фантастика. Збірник наукових праць, Київ. – с. 210–220.