Anglosaksonske merne jedinice i u 21 veku

Posted on 08 April 2015 by heroji

Siniša I. Kovačević

Žustre polemike oko ukidanja jarda i milje

I danas u pabovima u Engleskoj možemo čuti da ljudi naručuju “pintu piva”,

kao što na teniskim turnirima u Vimbldonu, US Openu ili Indijan Velsu čitamo na semaforu brzinu servisa datu u miljama.

 

 

ANGLOSAKSONSKE MERNE JEDINICE I U 21. VEKU

 

U srednjem veku vlastelini su na svojim posedima uvodili sopstvene merne sisteme tako da se pojavio veliki broj mera koje su se razlikovale od jedne do druge grofovije, od jednog mesta do drugog. Nepostojanje zajedničkog sistema znatno je otežavao trgovinu, jer je postojeće jedinice kao što su palac, lakat, stopa, vrsta, svako merio kako mu je bilo zgodno. Prvi, doduše, bezuspešan pokušaj ujednačavanja izveo je još 650. godine Čelderik II, kada je mere koje je koristio na svom dvoru probao da proglasi za jedino važeće. Međutim, nije uspeo. I franački vladar Karlo Veliki (742-814) probao je isto, ali je posle njegove smrti sve krenulo po starom.

Tako je, manje ili više, bilo sve do građanske revolucije u Francuskoj (1789), kada su republikanci odlučili da uvedu red u sisteme mera koji su važili u starom, feudalnom režimu. Već 1790. Ustavotvorna skupština okupila je najslavnija naučnička imena kao što su bili Bord, Monž, Kondorset, Lavoazije, koji su se najpre pozabavili dužinskim jedinicama. Opštu meru pronašli su uvodeći jedinicu metar, odredivši je kao desetomilioniti deo razdaljine između zemljinog pola i ekvatora.

francuska-revolucija

     Na osnovu precizno određene i ozvaničene jedinice metar (m), odmah zatim utvrđene su i druge mere – za površinu (m2), zapreminu (m3), zapreminu tečnosti (1 litar = dm3) i masu (težina 1dm3 čiste vode na 4 stepena celzijusa i pri pritisku od 1,013 bara). Svakako je najznačajnija bila odluka o uvođenju decimalnog sistema. Sve jedinice u njemu izvode se iz osnovne jedinice, množenjem ili deljenjem sa svemoćnim brojem 10. Da bi se prešlo iz jedne vrednosti u drugu, dovoljno je samo pomeriti zapetu (zarez).

Političke prilike uticale su na to da metrički sistem u Francuskoj postane obavezan tek 1. januara 1840. Međutim, prvu veliku pobedu odneo je kada je 1875. godine “Sporazum o metru” prihvatilo trideset zemalja, a u Sevru je tada osnovan Međunarodni biro za mere i težine. Danas je međunarodni decimalni metrički sistem nezamenjiv u svakodnevnom životu i nauci jer se savršeno uklapa u najpreciznije proračune za istraživanje kosmosa, u nuklearnoj industriji i fundamentalnoj fizici.

Velika Britanija sa kolonijama, međutim, dugo je odbijala da prihvati preciznije i jednostavnije mere, tvrdoglavo se držeći svog “Imperijalnog sistema jedinica“. Dok je veći deo sveta prihvatio jedinstvene mere uživajući u savršenoj jednostavnosti decimalnog sistema, Anglosaksonci su se i dalje rvali s komplikovanim izračunavanjima. Tako se jard (0,9144 metra) deli na tri stope (1 stopa (fit) = 0,3048 metra ili 30,48 santimetara) ili 36 palaca (1 palac (inč) = 0,0254 metra ili 2,54 santimetra). Anglosaksonska jedinica za dužinu milja iznosi 1760 jardi (oko 1609 metara), dok je dužina tzv. nautičke milje 1852 metra.

Zbrka je utoliko veća što merne jedinice s istim imenom nisu imale istu vrednost u svim zemljama. Tako jedinica zapremine galon u Americi (4,54609 litre) dodirnih tačaka s britanskim galonom (3,78543 litre). Slična stvar je i sa zapreminskom jedinicom bušel, zatim, jardom (jedinica dužine) i funtom (jedinica mase), koje su imale različitu vrednost u Britaniji i SAD. Od 1959. godine, pomenute jedinice su sporazumom dve zemlje definisane jedinstvenim iznosom.

Iako je decimalni metrički sistem osvojio ceo svet, Englezi i Amerikanci se dalje „prebrojavaju“ inčima, jardima, stopama. U SAD promene idu s velikim teškoćama, a poslednjih decenija umešala se i politika. Sve je počelo lepo, kada je 1975. u Americi prihvaćen savezni zakon koji je odobravao korišćenje metričkog sistema. Ali, 1982. kočnicu je povukao predsednik Ronald Regan koji je zaustavio kampanju za uvođenje novih mera.

Koliko je netrpeljivost prema metričkom sistemu otišla daleko govori podatak da je početkom 1992. američka štampa, na čelu sa “Vašington postom”, upozorila svoje čitaoce na promene kojim “socijalisti”, ispod žita, pokušavaju da nametnu nešto “što bi glasači svakako odbili”. Ugledni list pominje da se radi “o đavolskom izumu koji nam je Francuska revolucija nametnula pored giljotine”. Tokom predizborne kampanje Džordža Buša starijeg i Bila Klintona (koga su, između ostalog, optuživali da je “socijalista”), do tada se odvijala staložena, tiha borba mišljenja koja je iznenada prerasla u gromoglasnu raspravu kada se pokrenulo pitanje ukidanja milje i uvođenja kilometra.

 

Metrifikacija ipak nikad nije do kraja odbačena. Nauka i industrija, pa i sama Nacionalna agencija za istraživanje kosmosa (NASA), usvojile su međunarodni sistem mera. Kako onda objasniti ovo neprihvatanje u svakodnevnom životu običnog Amerikanca? S jedne strane, u pitanju je navika, potreba za osobenošću, za čuvanjem nečeg “svog”, ali je mnogo važnija stvar što bi ove promene koštale državu (odnosno, njene poreske obveznike) nekoliko stotina milijardi dolara.

Nije bilo lako ni Britancima da se odreknu tradicije. Ovde je najpre, posle nekoliko decenija opiranja, pobedio novčani decimalni sistem. Međutim, u merama za težinu i danas se u nekim radnjama, pored “modernih” vaga koje pokazuju iznose u gramima, često mogu videti i one klasične na koje su Englezi navikli da im pokazuju mere u dobrim starim uncama (28,35 grama).

Teška srca su se odrekli mera poput inča (palca), jarda, fita (stope), ali su od svih anglosaksonskih mera još uvek sačuvali pintu. I danas na teniskim turnirima u Vimbldonu, US Openu ili Indijan Velsu čitamo na semaforu brzinu servisa datu u miljama, kao što u pabovima u Engleskoj možemo čuti da ljudi naručuju “pintu piva”. To je ona čuvena krigla koja meri tačno 0,5682 litara piva koje stanovnici ostrva obično naruče “na crtu” u svom omiljenom pabu.

 

Politička superiornost nad međunarodnim pravom

 

U međunarodnim institucijama, Grčka već decenijama vodi bitku s Velikom Britanijom oko povratka blaga sa Partenona. Nade za povratak skulptura pokazale su se izglednim kada su laburisti Tonija Blera svojevremeno dobili izbore, ističući kako je vraćanje nacionalnog blaga Grčkoj jedan od prioritetnijih ciljeva britanske spoljne politike. Nakon izbora nova vlast se po ovom pitanju pokazala neprincipijalnom, vrlo brzo se odričući svojih predizbornih obećanja. Ogorčenje u grčkoj javnosti postalo je još izraženije, kada je svojevremeno jedan član britanskog parlamenta energično zahtevao repatrijaciju pet plišanih igračaka (Vini Pu, Prase, Iar, Tigar i Kanga) iz Njujorka u London, posle čega je na inicijativu predstavnice laburističke partije Gvinet Danivudi o ovom pitanju održana rasprava u parlamentu.

Novi revolti usledili su kada je prema zakonu EU, korišćenje britanskih imperijalnih mera trebalo da bude ukinuto do 2009. godine, ali je volja stanovnika Engleske prisilila Evropsku komisiju u Briselu da odustane od uvođenja metričkog sistema. Verbalna prepucavanja između dve strane ne jenjavaju, s tim što mnogi sada postavljaju pitanje zašto oni kojima se odobrava da zadrže svoju pintu, milju, stopu, funte i unce, ili omogućava repatrijacija jedne igračke, isto tako ne dozvole da se drugima vrati njihovo nacionalno blago sa hramova na Akropolju?

4 Comments For This Post

  1. Opsenar Says:

    Interesantna vizura za posmatranje društvene hronike…

  2. Šepseskaf Says:

    Zanimljivo… Nisam znao ništa o ovome…

  3. singe 021 Says:

    U Engleskoj se grčevito čuvaju stare imperijalne mere u svakodnevnoj upotrebi, pa kada od EU stigne naredba da se pređe na decimalni sistem ona se sa indignacijom odbacuje. Ono što izaziva revolt je što su pojedine odluke i pravila koje nalaže međunarodna zajednica, za neke obavezujući a za druge ne.

    Na UNESKO-vom sastanku održanom 1982. u Meksiku, tadašnja grčka ministarka kulture Melina Merkuri ponudila je javno glasanje, posle kojeg je apsolutnom većinom prisutnih na samitu izglasana rezolucija o povratku partenonskih skulptura u Atinu. Velika Britanija kao država i članica UNESKO-a odbila je ovu pravosnažnu odluku, i skulpture su zadržane u muzeju u Londonu. Borba za povratak nacionalnog blaga koju je sve do svoje smrti (1994) vodila grčka glumica i ministarka ostao je kao amanet svim kasnijim poslenicima kulture.

    Amerikanci su tokom bombardovanja 1999, u svojoj želji da koliko toliko zaštite srpske interese, da li cinično ili zbilja, ponudili da svojom tehnikom premeste manastire, spomenike i crkve sa Kosova i Metohije. Verovatno im je to isto kao naći dvojnike Merilin Monro i Elvisa Prislija, da bi ih pustili da šetaju Univerzal studijom u Los Anđelesu i za to naplaćivali karte, ili napraviti surogate venecijanskih mostova, piramida i grčkih hramova u Las Vegasu.

  4. Pink Frojd Says:

    Volim ovaj sajt jer se na njemu podjednako može naučiti i iz samih priloga i iz komentara. Prethodni komenatr je najbolja potvrda toga… Ozbiljan amanet Meline Merkuri, zaista…

Ostavi komentar