Archive | September, 2013

Tags: , , , , , , , , , ,

Subotička duga ćutnja Dušana Maluševa

Posted on 28 September 2013 by heroji

Pero Zubac

 

Subotička duga ćutnja Dušana Maluševa

 

U nezanemarljivom broju naših zaboravljenih i skrajnutih pesnika jedno od dragocenih imena je ime pesnika Dušana Maluševa. Ovaj zapis kani da osvetli vreme u kojem je živeo, njegovo rano pesničko mladalačko proleće i njegov predani rad na polju medicine,

bolje kazano hirurgije, u Subotici. Biografija našeg pesnika, ako ovoga puta zanemarimo njegove stručne radove iz oblasti medicinskih nauka, dosta je štura. Rođen 18. januara 1884. godine u Banatskom Novom Selu u kome završava osnovnu školu, pa realku u Vršcu, odlazi na studije medicine u Budimpeštu u vremenu od 1902 do1906. godine. Po diplomiranju radi u Budimpešti na hirurškoj klinici, a od 1909. do 1911. boravi na specijalizaciji u Parizu i u Berlinu. Kratko vreme po specijalizaciji radi kao lekar u Vršcu. Po završetku Prvog svetskog rata šef je hirurškog odeljenja Gradske bolnice u Subotici (izuzimajući ratne godine kada gubi posao). Penzionisan je godine 1952. Vraća se u Vršac, bliže rodnom selu, i tu živi do kraja svoga veka, 30. oktobra 1966.

Prve pesme objavio je 1903. godine, a pesme je, uglavnom, pisao do 1920. godine. Za života je pripremao knjigu pesama, koja je svet ugledala, u strožoj selekciji, tek 1978. godine i izdanju Književne opštine Vršac, sa pogovorom Dragiše Vitoševića.

_douard Leon Cort_s - Bouquinistes de Notre Dame

Kažu da je bio omiljen u svim sredinama gde je živeo, a najvećma u Subotici i Vršcu, i kao lekar i kao čovek. Njegove zasluge iz oblasti medicine nisu tema ovoga zapisa, no samo njegov pesnički opus koji zaslužuje ozbiljno vrednovanje i istraživanje. Moguće je da u zaostavštini pesnikovoj ima još pesama koje nikada nisu videle svetlost dana. A i ono malo objavljenih pesama svedoči o veoma darovitom, modernom pesniku za ono, pa i za ovo vreme, počev od prvog javljanja u „Novoj iskri” Riste Odavića, takođe jednog u nizu zaboravljenih naših pesnika, pa do poslednjih objavljenih pesama u „Književnom jugu” 1919. godine. U te pesme spada i „Balada”, napisana u Subotici, koja pripada krugu najlepših naših antiratnih pesama, jer nosi svevremene, univerzalne poruke. Kratka je i rado ću je ugraditi u ovaj zapis o pesniku koji je u Subotici napisao svoje najzrelije pesme:

 

„Gde je naš babajko, mila naša mati?

– Odjezdiše s njime besni carski hati.

Kuda ga odneše, mila naša mati?

– Gde piruju pusti i krvavi svati.

Kad će da se vrati, mila naša mati?

– Dok zadnju kap krvi ne šćerda i strati.

Šta će nam doneti, mila naša mati?

– Žig sramote crne što se ne da sprati!”

 

Ispod pesme je podatak da je naš Malušev prvi u nas prevodio Bodlera. Preveo je i objavio njegovu pesmu „Stranac” u vreme kada je Bodler bio skoro nepoznat na našim literarnim prostorima. U pesmi iz 1911. godine „Život” navodi da je „oružan do zuba s Kantom, Spenserom, Tolstojem, Rusoom, Marksom i Lasalom” zaplivao životom, burnim valom, s tvrdoglavom i sebičnom verom, u drugim pesmama pominje Verlena i Ničea, kao svoje učitelje, a jedan sonet posvećuje Arturu Rembou. U jednom nizu kasnih pesama na inovantan način za ono vreme piše o nacionalnim temama srpske istorije, o Marku Kraljeviću i Srđi Zlopogleđi. Jedan samoironičan rakurs u lirskoj poeziji, u ovim pesmama širi se na lako satiričan pristup nekim starim nacionalnim patriotskim temama našeg pesništva. U pesmama u kojima se oprašta od mladosti ima i dosta pesimističkih

zvukova: „zar ima život jošte za nas čari?”. U ljubavnim pesmama bliži je duhovitom i sklonom eksperimentu Ćurčinu, no Dučiću i Rakiću. Kada se pregledaju godišta pominjanih časopisa i „Venca” Jeremije Živanovića, može se videti, međ drugim objavljenim pesmama, da je Malušev bio jedan od najmodernijih naših pesnika toga vremena. Kao lekara interesovao ga je večni problem samoubistva. Biće da sa Suboticom ima vezu i jedna od njegovih najboljih pesama „Samoubici” iz godine 1913:

 

„Dok ti život ovaj, grub kô kamen,

Svileno srce gnječi i mrvi,

I polako gasi u grudima plamen,

I žar i vatru vruće ti krvi.

Dok ti se duša, kô šajka, koleba,

Lome ti kosti pomamni vali,

I dok si gladan i mrvice hleba, –

Ti si bedan, sitan i mali!

Al’ kada tvoje zasvetle oči,

I buknu besi, kô divlje vatre,

I prsne iskra, iz srca ti skoči,

I ne daš, da te sudbina satre,

Već sam digneš ruku, tvrdu kô čelik,

I smoždiš život oholim mahom, –

Ti si tad lep kao heroj i velik,

I smrt te prima s pobožnim strahom! ”

 

Na kraju ovog zapisa, pisanog rad umeća nezaborava, beležim pohvalu Subotici koja se tako nerado odlučuje na menjanje naziva ulica, i šaljem malenu poruku, da, kad se izgradi neki novi medicinski centar, ili neka zdravstvena stanica, da se gradski oci, mada su mladi, sete nekih starih i otišlih koji su svojim radom zadužili Suboticu.

Comments (5)

Tags: , , , , , , , , , , ,

Isus, ali ne onaj običan i očekivan

Posted on 25 September 2013 by heroji

Zoran Stefanović

Isus, ali ne onaj običan i očekivan

O romanu Predraga Vukadinovića kao prilogu hrišćanskoj naučnoj fantastici kod Srba

(Predrag Vukadinović: Taj neobičan dan, edicija „Znak Sagite”, knjiga 65, „Everest media”, Beograd 2012, 150 strana. Urednik: Boban Knežević, ilustracije: Gistav Dore i Radovan M. Đurić, likovno oblikovanje: Mladen Joksić. ISBN 978–86–7756–024–9)

 

Ne postoji stvar koja nas može više uzbuditi od ukrštanja naših najdubljih uverenja sa činjenicom da ni naš svet ni naša Vaseljena neće trajati zauvek.

Upravo je ovo razlog zašto bi i vernici i manje verujući mogli posegnuti za debitantskom knjigom Taj neobičan dan, sa naslovnicom na kojoj se anđeli u sili nadvijaju nad Hram Hrista Spasa u Moskvi.

Autor Predrag Vukadinović je novo ime na našoj književnoj sceni. Rodio se u Prištini 1961. godine, završio je XI beogradsku gimnaziju i Građevinski fakultet u Beogradu, gde i danas živi i radi. Ljubitelji srpske fantastike već poznaju ovu porodicu, jer je pisac rođak sa Ivanom Vukadinovićem, autorom romanâ Večna vatra, Skiptar, Zora Novog dana, Agarta: kraljevstvo podzemlja i zemlje, Jeretici Agarte i Artefakt.

U biografskoj belešci na kraju knjige istaknuto je i da pisac Tog neobičnog dana  „voli da maštari, a od skora ponešto od toga što mu se javi i zapiše”. Međutim, lapidarna opaska o javljanju ponečeg krije nešto više. I iz samog romana, kao i iz autopoetičkih misli i javnih nastupa, otkriva se piščeva sklonost prema matematici i drevnim religijsko-duhovnim sistemima Istoka i Zapada.

Ovaj Predragov dar svođenja – analize, sinteze i konkretizacije apstraktnog ili dijalektički suprotstavljenog – pokazao se kao prednost u zbilja ambicioznom naumu da se razumski pomiri Drugi Hristov dolazak sa novom fizikom. I to sve u romanesknoj pop-kulturnoj formi, koja nas od tehnotrilera, preko pravoslavne mistike, vodi do Singulariteta samog.

Layout 1

Provokacije „Znaka Sagite”

Mora se naglasiti zanimljiv kulturni okvir u kom se roman pojavio kao 65. knjiga u ediciji „Znak Sagite”, dakle, istoj onoj koja pod uredničkom palicom Bobana Kneževića od 1985. do danas gaji srpsku/jugoslovensku naučnu fantastiku kao autohtonu književnu pojavu na kontinentu.

Naime, pojavljivanjem u izdavački bogatom periodu 2011–2012, Taj neobičan dan se priključuje grupi knjiga iste edicije koje su u regionalnim fantastičkim okvirima ocenjene kao manje ili više sporne i kontroverzne, svaka iz svojih razloga.

Krajem 2011. izlazi roman 30. februar Jelene Đurović, knjiga koja govori o reakcionarnom društvenom trenutku u Srbiji, pisana sa ultraliberalnog stanovišta. Zatim je u 2012. objavljen roman Šamanijada Slobodana Škerovića, mistička rekalibracija čitaočeve svesti, gde se ljudski rod posmatra iz ugla neandertalaca i konstatuje se da je moderni čovek nazadan, slepo crevo duhovne evolucije. Zatim se pojavljuju Verigaši, roman o Našima potpisnika ovih redova, koji (namerno politički nekorektno) sugeriše da, pored svih prednosti nasleđa, na Balkanu nešto dublje trulo postoji. Ne zaboravimo i da je, kao ravnotežu navedenom, isti izdavač objavio i dva nekontroverzna, široko omiljena romana Mine D. Todorović: Vir svetova i Gamiž.

Ovu sezonu bogatu za srpsku fantastiku neočekivano je dopunila Vukadinovićeva knjiga, više nego ne-obična, ali i više nego aktuelna i dobrodošla u razaranju mentalnih barijera, dešardenovski vapeći da Hrista posmatramo po meri Kosmosa, a ne Galileje.

Da li je išta dobijeno ovim debitantskim delom? Čini se da jeste, pre svega, prilog mikrožanru za koji se smatralo da kod Srba ne postoji – hrišćanskoj naučnoj fantastici. Ali se priča možda tu ne završava…

Hrišćanstvo u naučnoj fantastici

Ne može se kriti, hrišćanska fantastika, a naročito naučna, može biti od svakakve sorte. U Americi 90 odsto toga što se objavi na ovu temu je religiozni kič, mediokritetski i ideološki pristup književnosti. Ali se tu i tamo pojave književni i misaoni dragulji.

U decenijama kad je titoizam malo omeknuo, imali smo primere i kod nas, mada pretežno u opštoj fantastici. Setimo se Milorada Pavića, koji je hristološke i hrišćanske dileme razrešavao na neortodoksan način, sve do poslednjih svojih knjiga. Ove motive nalazimo u širem smislu i kod Borislava Pekića, recimo, u „Vremenu čuda”.

Otvorenije hrišćansko gledište o istoriozofiji sistematski srećemo kod Slavena Radovanovića, kako u romanima Kremanska ruža (1982. i 1988) i Obrnuta crkva (1990), tako i u njegovom scenariju za film Atoski vrtovi (1989), gde je pisac još u 1980-im preuzeo ulogu prozorljivca–proroka, da bi na kraju, u 21. veku, postao i ličnost iz sopstvenih spisa – povukao se u planinu kod valjevskog manastira Ćelije. Kada smo čitali ranu verziju Kremanske ruže, gde pisac predviđa budućnost sa eshatološkog, narodno-hrišćanskog stanovišta, to je u osamdesetim možda delovalo kao jurodivost, religiozna somnabulija, ekstremizam antititoiste, a danas su to već stvari koje se u određenom obliku dešavaju. Opšta srpska fantastika ima još ovakvih primera.

Međutim, u srpskoj naučnoj fantastici književnih obrada Hristovog života skoro da nije bilo. Istina, postoji kratka priča potpisnika ovih redova, „Noć pred povratak”, gde sekte budućnosti vraćaju vremeplovima agente u pokušaju da nameste ishod Golgote,[1] ali to je minijatura, nešto što je trebalo da postane svet, ali nikada nije.

Očigledno, tek sa Vukadinovićevim romanom i kod nas dobijamo u razrađenijem smislu mikrožanr hristološke naučne fantastike. Po tome Taj neobičan dan već ima svoje malo kulturološko mesto u našoj književnoj istoriji.

To mesto, naravno, nije specifično u planetarnim okvirima, jer naučnofantastično ukrštanje motiva Hrista s vremeplovstvom ima solidnu tradiciju u modernoj književnosti, naročito angloameričkoj.[2] I Kod nas je u prevodu objavljen važan roman Majkla Murkoka Evo Čoveka (izvorno objavljen 1969), koji je po oporosti na trenutke sličan Vukadinovićevom.[3]

Mora se naglasiti da ovaj srpski roman ima i dve važne pripovedne inovacije u odnosu na većinu zapadnih parnjaka: kod našeg pisca identitet junaka jeste deo Proviđenja, a Vreme se ispunjava doslovno i u dogmatskom i u naučnom smislu.

U svetlu toga, svesni smo i da će Taj neobičan dan dobiti i teološke i naučne reakcije, pa možda i kontroverzan odziv, i iz teističkih i iz antiteističkih krugova, iako se autor unapred ogradio u završnoj reči: „Ujedno se izvinjavam svima onima koji su se osetili uvređenim čitanjem ovog dela”.

O tom neobičnom danu

Uprkos svoje jezgrovitosti – osamdesetak autorskih kartica, oko 148.000 slovnih znakova – Taj neobičan dan je nesumnjivo roman, a ne novela, jer ima više dramskih kičmi.

 


[1] Stefanović, Zoran. „Noć pred povratak” (razne verzije od 1988. do 2006), definitivna verzija objavljena u: Gradina, Niš, 2007.

[2] Neka dela koja povezuju vremeplov sa Hristom, osim Nemca Ešbaha, sva napisana na engleskom: H.G. Wells, A Modern Utopia (1903); Richard Matheson, The Traveller (1954); John Brunner, Times Without Number (1962); Arthur Porges, The Rescuer (1962); Michael Moorcock, Behold the Man (1966); John Boyd, The Last Starship from Earth (1968); Robert Silverberg, Up the Line (1969), Poul Anderson, There Will Be Time (1972); Garry Kilworth, priča „Let’s go to Golgotha“ (1975); Clifford Simak, Mastodonia (1978); Simon Hawke, serijal „TimeWars” (1984–1991); Andreas Eschbach, Jesus Video (1997); Thomas Wycoff, Resurrection Day (1999); Jeremy Robinson, The Didymus Contingency (2004). Motiv Drugog Hristovog dolaska (ali bez vremeplova) obrađen je, recimo, u: Philip José Farmer, Jesus on Mars (1979).

[3] Od određenog interesa za ovu temu je i ortodoksniji, klasičniji, ali ne-NF pogled Normana Majlera u Jevanđelju po Sinu Božjem (izvorno objavljeno 1997), takođe preveden na srpski.

 

U vremeplovnu priču nas uvodi lepi citat srpskog duhovnika, Ave Justina Popovića: „Poslednji dan biće, u isto vreme i dan Drugog dolaska Hristovog. U taj neobični dan, prestaće da postoji vreme. Tada će se zbiti čudna reč Svetog Otkrovenja – Vremena neće biti više.”

Radnja romana počinje time što planeta dočekuje novu 2101. godinu. U Rusiji naučnici spremaju „Projekat Mileva” – mašinu za putovanje kroz vreme, nazvanu po Milevi Marić. Jedan od nadarenih moskovskih kriminalaca, Vladimir Miroljubov, provaljuje u supertajno postrojenje i krade mašinu zvana „Strelka”. Planira da putuje u 3000. godinu, ali stvari izmiču kontroli…

Osim glavne pripovedne linije koja prati Miroljubova, tu su i rukavci priče koji uvezuju i druge sudbine. Tu su momci iz moskovskog podzemlja Tigran, Danilo i Amerikanac Edi; otac vremeplovnih mašina, naučnik Pjotr Volkov, opsednut nikad neprežaljenom ljubavlju prema beogradskoj koleginici Vesni; novinar-arameista Dmitrij Pavlov; vojnik-replikant Sergej Bezuhov; naučna trojka koja je postavila osnove vremeplovne tehnologije Ravandadžin-Tarok-Dautašvili; dečak-epizodista Li iz Njujorka, i, naravno, Isusova porodica… Knjiga se završava pseudoapokrifnim „Kazivanjem po Dimitriju”, te autopoetičkim pogovorom pisca.

U pogovoru se može naslutiti koliko se Vukadinović potrudio da priči nađe razumski okvir koji pomiruje nauku i dogmu:

„Oduvek sam voleo da mi sve bude logično i potaman. Po mom dubokom uverenju sam religiozan, pravoslavac po rođenju i po ubeđenju (mada sam se zanimao i drugim živim religijama). Zamišljao sam razne scenarije i nikako nisam uspeo da složim sve kockice u svom misaonom mozaiku. Trebalo je odgovoriti na dosta pitanja i dovesti celu priču u uzročno-posledični odnos. Najteži deo za uklapanje bio je Drugi Hristov dolazak, zadavši mi najviše muka. Pročitavši izvode iz dela Oca Justina Popovića Ćelijskog, sveca Srpske pravoslavne crkve, shvatio sam da Isusa Hrista treba staviti u neku realnost, a pred sam kraj Sveta. I izbor je pao na Moskvu pred kraj XXI veka.”

Tu na scenu stupa tehnologija vremeplova, proizašla iz bolje fizike no što je današnja.

Ali prvi glavni novum romana, čini se, nije tehnološke prirode, već psihološke, i tiče se Mesijine ličnosti i karaktera. Jedna od asocijacija kada sklopimo korice knjige je čuvena i najstarija ikona Hrista Svedržitelja, iz sinajskog manastira Sv. Katarine (6. ili 7. vek), na kojem je On predstavljen sa dve različite polovine lica: desna je blaga i produhovljena, vanvremenska, dok je leva strašna, sa očiglednim teretom sećanja na adsko iskustvo i borbu sa vaskolikom materijom koja se opire oboženju i osvešćenju. Ta leva strana je videla ono što običan čovek ne može videti, a da se posle toga celovit vrati na ovu ravan.

Pisac jeste izbegao da se eksplicitno pozabavi Njegovom biografijom iz vremena odrastanja (koja bi u stvari govorila o iskustvu odraženom na levoj strani lica), ali je i sam svestan te nezgodne činjenice i duševnog uticaja koje će naknadne spoznaje imati na neke čitaoce:

„Znam da će najviše polemika izazvati deo u kome sam (…) Isusa Hrista predstavio kao osobu (…) koja se ne priklanja normalnom poretku, mada poseduje razne talente i sposobnosti…”

Drugi, možda manje polemični tonovi oko romana, mogu se očekivati povodom prikazivanja Hristove porodice i tumačenja izraza braća i sestre Gospodnje (up. Mk 6,1–6; Mt 13,54–58; Lk 4,16–30; Jn 4,44; 6,42), a sam se Vukadinović opredelio među one koji su Sv. Tomu videli kao Mesijinog rođenog brata.

Hrist Spasitelj

U pravoslavnoj crkvi labavi konsenzus o tom složenom pitanju je, naravno, drugačiji,[4] iako upućeniji priznaju višesmislenost i višeznačnost nekih delova kanona, kao i bogato nasleđe podataka iz apokrifa, nekanonskih knjiga. Čak i u našem dobu se ova suma znanja povećava, još od otkrivanja ranohrišćanske i gnostičke biblioteke u Nag Hamadiju sa četrdesetak do tada nepoznatih rukopisa (nađenih 1945, tek 1970-ih prevedenih do kraja), Jevanđelja po Mariji Magdaleni (nađeno 1896, potpuno objavljeno tek 1983), sumnjivog i moderno krivotvorenog Pseudo-Markovog jevanđelja, ili Jevanđelja po Judi koje je uz veliko javno uzbuđenje objavljeno 2006. godine.

Kada u završnici pročitamo i Vukadinovićeva pseudoapokrifna „Kazivanja po Dimitriju”, vraća nam se stara dilema: koji je poželjan razumski način da se ophodimo prema pravim apokrifima – folklornim, sektaškim ili gnostičkim verzijama priče o Hristu?

Pitanje Isusove prirode i inače spada u ključne teološke i psihološke probleme, još daleko od krajnjeg razrešenja. A to pitanje nije ni linearno, ni jednoznačno, što vidimo kad zagrebemo ispod pokorice čak i kanonskih jevanđelja, uviđajući pun razvoj Njegove ličnosti.

 


[4] Uporedi: „Prisnodjevstvo Bogorodice Marije nigde nije izričito posvedočeno u Svetom Pismu Novoga Zaveta, ali i da nigde nije izričito osporeno ili dovedeno u pitanje. Vera Crkve u Prisnodjevstvo Presvete Bogorodice plod je blagodatnog tumačenja evanđeljskih tekstova od strane zajednice Crkve koja je u liku Marije prepoznala ono najuzvišenije što je ljudski rod ikada mogao ponuditi svome Tvorcu, a to je čist sasud ljubavi, posvećenosti i poslušnosti volji Božijoj.” Izvor: Dragutinović, Predrag. „Iz pravoslavne riznice tumačenja Svetog Pisma: Braća i sestre Isusa Hrista”, Pravoslavlje, Beograd, 2011, broj 1062.

 

I zdrav razum nam tada iznova ukazuje da se umetnička predstava Hrista suštinski ne razlikuje puno od apokrifa. Iako nekanonski i neučvršćeni u dogmi, apokrifi jesu legitimni deo predanja, mogu imati manje ili više pouzdanosti, a njihovu stvarnu  vrednost možemo uvideti tek iskreno ukrštajući dogmatsku i naučnu procenu, oplemenjujući ih na kraju kalemom više istine, spoznate ne pameću, već neposrednim mentalnim uvidom u više sfere i veću celovitost.

U tom smislu i Vukadinovićeva verzija Hrista, koliko god nekima neprijatna, može sadržati i jednu dublju poetizovanu i dramatizovanu istinu u sebi. Istinu o kojoj ne treba prebrzo suditi i o kojoj izgleda svedoči i pomenuta ikona iz Sv. Katarine.

Eshatološka geopolitika

Na drugim ravnima romana, osim dobre urbanističke razrađenosti megalopolisa, u kojoj odzvanja znanje piščeve glavne profesije, inženjerske, bitan aspekt knjige je i njen šire razrađen milje – Moskva i Evroazija s kraja 21. i početka 22. veka.

Ovo daje romanu čvršće određenje futuristike i futurofantastike, budućnosti koja se već sad nazire. Naime, ono što je do pre deset godina smatrano za nemoguće, a što se danas pokazuje kao skoro izvesna geopolitička opcija, Vukadinović bez ikakvih kompleksa i „političke korektnosti” pokazuje kako može izgledati u svakodnevnom životu.

Naglasimo i da sam izbor mesta, „Trećeg Rima” („jer Četvrtog neće biti”), ali i referenca na Carigrad („Drugi Rim”) kao svetsku prestonicu, ovu futurofantastičku komponentu knjige izmešta na viši teološki-istoriozofski nivo, uklopljen u vrednosni poredak. Istočnog hrišćanstva i tradicionalni horizont folklornog očekivanja.

Takođe je bitno da je autor u priču uneo i drugi istinski novum, naučnu inovaciju koja je u saglasju sa danas glavnim paradigmama i istraživanjima, onim koja pokazuju da teorija relativiteta zahteva dopune.

Autor u pogovoru kaže:

„Kraj moje priče je apokaliptičan, ali ne za sve. Crna rupa predstavlja nebesku kapiju i onaj ko ‘prođe’ kroz nju otići će u Singularitet – u neki novi Kosmos, u neki sasvim drugačiji svet, u nama nezamislivu realnost večitog nezaborava, u Nebesko carstvo – i tako će spasiti svoju dušu. (…) U priču sam još uveo i teoriju o Singularitetu, sa ciljem da objasnim neka svoja razmišljanja o ustrojstvu i genezi Kosmosa.”

Čini se da mi, kao civilizacija, još nismo nadomak Teorije svega i pitanje je da li će sva ovodobna naslućivanja, bilo o starija o teoriji struna, ili nova o tamnoj materiji do kraja pokazati gde smo, šta smo i kuda idemo. I to uprkos činjenice da baš ovi dani predstavljaju do sada najspektakularniju epohu fizike i kosmologije.

Uz svest o tim ograničenjima, možemo reći da je Vukadinovićeva premisa o večnom uviranju i izviranju, mikrosvetovima i makrosvetovima koji kao babuške izrastaju jedan iz drugoga i vode do Singulariteta, verovatno najdalje dokle ćemo još zadugo filozofski moći stići kao mali ljudi. Ako ništa drugo, neporeciva je elegancija tog mišljenja i obećava nam dalju, prilično racionalnu, razradu piščeve kosmologije koja ima crte originalnosti.

Kada se sve ovo sklopi u knjigu koja ima lako prohodnu jezgrovitost, jasan tempo i ritam, hrabre i elegantne premise, te podnošljive književne mane – dobijamo čitljivo štivo, par sati  vremena u kojem hranimo mozak. Brzina i ludilo budućnosti naših unuka su dovoljno upečatljivo prikazani, a krupnim i zastrašujućim idejama autor se pozabavio na iskren i hrabar način.

Ipak, i pomenute mane romana zahtevaju pominjanje i mogu se izdvojiti u dve grupe. Prva se tiče književne nerazrađenosti nekoliko delova, koji bi kod iskusnijeg pisca bili duži i podešeniji, naročito u trenucima preumljenja junaka knjige.

Druga grupa mana je povremena anahronost prikazane ulične tehnologije, za koju smatramo da je u romanu opisana u stadijumu koji je primereniji za prvu polovinu 21. veka, nego za njegov kraj.

Ali to u ovom slučaju nije ključna stvar, jer je naučna fantastika nadasve „umetnost ideja”, a autor sada ima dovoljno zdrave temelje, pa da lepo početno interesovanje za knjigu iskoristi kao motivaciju za preradu i poboljšanje svoje priče – da dobije novu, pojačanu verziju romana.

***

Dok oblikujemo ove redove u kiberprostoru, odjekuju reči pesme „Neobičan dan” sastava „Haustor”:

„Muškarci se slabo peru, ti i ja i Baraba / U zvijezdu me vuku sluge / Behemot–Ašmedaj–Abadona/ O, o, o, ko će shvatiti to / gledam te zelenim očima/ (…) Neobičan dan, neobičan dan /… / Začuđeni dječaci šapću gore je, dolje je, nema ga…”[5]

Čini nam se da je ova dihotomična pesma teskobno i sablasno bliska romanu, ne samo po naslovu.

 


[5] „Haustor”, LP Treći svijet, „Jugoton”, Zagreb, 1983.

 

I shvatamo da je Taj neobičan dan – koliko god neugodan, izmeštajući ili na trenutke književno nedorađen – ispunio razlog svog postojanja, na nepretenciozan i zabavan način. U nekim idejnim elementima, knjiga čak ima pomalo blagotvorno i ozdravljujuće dejstvo za onog čitaoca koji je bez predrasuda.

I to je najviše što od umetnosti i pop-kulture smemo tražiti, uz svest šta bi moglo da nas, po piščevim rečima, čeka u Singularitetu:

„Proći će samo oni koji su iskreno voleli, jer je Strašni sud u stvari sud ljubavi. A kad kažem ljubav, ne mislim na njen dinamički odnos, već na ljubav kao najviši oblik stanja svesti – biti u harmoniji sa celokupnim Bićem.”

 

 

(Napomena: prikaz je proširena verzija izlaganja tokom predstavljanja romana, Društvo ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić”, Dom omladine Beograda, 22. april 2013.)

Comments (2)

Tags: , , ,

Zdravko Mandić, 1979.

Posted on 22 September 2013 by heroji

Đorđe Jović

 

Danas već zreli slikar, Zdravko Mandić, pripadnik je i zrele generacije, ako je generacijsko prokrustriranje moguće i potrebno kada se radi o pojedinačnom opusu i iskustvu zasnovanom na talentu i mogućnosti ličnosti da se iskaže slikajući onako kako jedino ume. Stoga nije bitna ni činjenica što je Mandić učenik i Mila Milunovića. Osim ako se ne radi o pijetetu prema preminulom slikaru čija su pojedina dela međaši u istoriji srpske i jugoslovenske umetnosti i međaši u iskustvu nekih manje talentovanih slikara. Dakle, Zdravko Mandić je slikar koji je stigao da bude učenik jednog od dvojice prvih profesora slikarstva beogradske Akademije likovnih umetnosti, ali i da istovremeno studira kada su se lomila koplja oko nešto zakasnelog oblika enformelnog i uopšte apstraktnog koncepta slike, s jedne strane, i uvođenja figuracije u repertoar slikarstva beogradskog kruga,  s druge strane. Bilo da se radi o aktivnostima „medijalaca” ili o katerima figuracije neofigurativne poetike.

Zainteresovan, pre svega, za likovnu umetnost kao prostor u kome se iskazuju izvesna nespokojstva obrazlagana bojom i oblikom, Mandić je svu svoju potrebu obrazlagao stamenim jezikom slikara koji poznaje napredovanje, ali samo u okviru jasno organizovanog znanja slikara sa akademije. Nije verovao i ne veruje da će vreme „jednom” potvrditi njegove znake i slike, nego je, radeći u vremenu i svom prostoru, utvrđivao i dograđivao sigurno fundirane temelje talenta i znanja. Pun razumevanja za puteve i zablude svoje generacije i poslenike koje je upoznao, nije se podavao njihovim razlozima koji su ponekad uznemiravali njegovu proširenu zainteresovanost. Jer, priznajući tuđe poimanje sveta i složene strukture odnosa u njemu, ipak je ostao u koordinatama dovoljno razmaknutim da maštom zasnovani odnos i iskaže.

zdravko_mandic_1

Motivski repertoar ovom banjalučkom izložbom, a za nju je on i proširivan, dobio je pojedine znake koje Mandićevo slikarstvo utvrđuje u sopstvenom području, a slikarstvo predela obogaćuje pojedinim novim motivima. Kada ovo kažemo želimo da reknemo da je pojedine od ovih slika trebalo sada, u ovoj deceniji naslikati kako bi se izvesne zablude oko kvalifikovanja i klasifikacije izbegle, jer po nekim je to jedini metod moguć u prezentovanju ličnosti. Trezvenije odnošenje prema slici zanemaruje takav metod i slici pristupa kao sistemu posebnih i slojevitih karakteristika.

Raniji prizori nad i u ravnici odeveni u poetiku izgovaranu likovnih znacima, danas su dobili proširenu tematsku organizaciju jednim dosta banalnim elementom ravničarskog predela. Koliko je taj predmet, koji se i smešno naziva ludaja, bio povod da se pomaknuti sadržaj slike prenese dalje u oblast nove poetike, najbolje se vide ako mu se načas izuzme to njegovo slabašno značenje u objektivnom predelu. Tada ostaje oblik koji definiše odnose u slici, sam je određen pikturalnom materijom, a najviše doprinosi iskazu u kome plastičko-poetski niz sugeriše zaključak da je sada snažnije povezana poetska struktura slike. Ta mala tema velike ravnice nije otežala simboličkim sadržajima. I zbog toga ti oblici dobijaju punu likovnu sadržinu u poretku značenja dela ovog slikara. Možda bi i ovi novi motivi nagnali one spremne na „katalogiziranje” da ih nekako pridruže iskustvu „neoromantičara”. Međutim, poetsko-plastička organizacija, zasnovana na različitim razlozima, demantovala bi takva nastojanja. Jednostavnije bi bilo ako bismo Mandićevo slikarstvo posmatrali samo kao nisku predela koji se, gušći, prizemljuju motivskom organizacijom, ali čija likovna sadržina dalje počiva na zgusnutom pikturalnom rasteru u kome zaiskri smeđa ili muklozelenkasta fuga.

 

Izložbeni katalog Zdravko Mandić objavljen je povodom izložbe u Umjetničkoj galeriji Banja Luka koja je održana od 12-27. aprila 1979. godine.

Izložbeni katalog dostupan je u Likovno-grafičkoj zbirci Biblioteke Matice srpske i čuva se pod signaturom Ук III 419.

Comments (2)

Tags: , , , , , , , , ,

Rečito ćutanje Dragana Aleksića ili: još uvek čekamo neodadu

Posted on 19 September 2013 by heroji

Vasilije Milnović

 

Rečito ćutanje Dragana Aleksića

ili:

još uvek čekamo neodadu

(odlomak iz veće studije)

 

SAŽETAK: Tema ovog rada jeste promišljanje dometa i dosega stvaralaštva srpskog dadaizma, kao one avangardne teorijske platforme koja na najubedljiviji način svedoči o rasapu koji se dešava unutar ukupne srpske avangardno-modernističke paradigme. Doslednost i radikalnost srpske dadaističke stvaralačke prakse tako potvrđuje autentičnost našeg dadaizma u kontekstu evropskog dadaističkog, ali i uopšteno avangardnog korpusa, kao i u kontekstu srpske kulturalne matrice. Na taj način, ukazuje se realna potreba za revalorizacijom dadaističkog stvaralaštva. Ovo naročito važi s obzirom na aktuelnost te stvaralačke prakse u odnosu na savremene tokove umetnosti.

 

KLJUČNE REČI: dadaizam, Dragan Aleksić, orgart, kakotedragost, Dada Tank, Dada Jazz, Dada-Jok, optimalna projekcija, kultura totalnog raskida, interdisciplinarnost.

 

 

I

 

Ideja dadaizma, eksplozivna po sebi, u našem kontekstu stuštila se s dodatnim ubrzanjem, prouzrokovanim činjenicom da će ona kod nas za svega tri godine preći isti onaj put koji će preći i evropska dada – koji započinje još 5. februara 1916. godine na ratom neobuhvaćenoj teritoriji, u ciriškoj ulici Špigelgase (Spiegelgasse) br. 1, kada je održana prva predstava Kabarea Volter[1] – da bi se obe ove linije okončale istovremeno – 1922. godine.

Kao i u Evropi, i kod nas se dadaizam (što je i opšta odlika srpske avangarde) vezuje za ličnost predvodnika. Raul Hausman, jedan od stubova pokreta, jednom je izjavio da je okolnosti „gde i kada započinje Dada gotovo podjednako teško odrediti kao i Homerovo rodno mesto”[2]. Međutim, Hans Rihter u svojoj studiji, indirektno kao moguće osnivače označava italijanske futuriste, Fransisa Pikabiju, Andre Žida ili Alfreda Žarija. U svakom slučaju, sigurno je da je neposredan povod bilo pokretanje Kabarea Volter u Cirihu od strane Hugo Bala. Već iz programa ovog Kabarea (ovaj tekst se inače danas najčešće označava kao prvi dadaistički tekst-pamflet) postaje jasno da su najbitnije odrednice pokreta unapred zacrtane na osnovu uobličenih predstava o namerama i ciljevima okupljenih stvaralaca. Koji su bili ti zacrtani ciljevi?

Osim zajedničke karakteristike alternativnog stvaralačkog odgovora na istovremena ratna dešavanja, dadaizam je na specifičan način baštinio neke od tekovina ranijih avangardnih pokreta (kubizam, futurizam, konstruktivizam), kombinujući ih s pojedinim tradicionalno utemeljenim umetničkim rodovima.

 


[1] O postanku dada pokreta videti: Richter, Hans, Dada Art and Anti-Art, Thames & Hudson, London, 1965.

[2] Navedeno prema: Jovanov, Jasna, Demistifikacija apokrifa: dadaizam na jugoslovenskim prostorima 1920-22, Apostrof, Novi Sad, 1999, fusnota 2, str. 19.

 

Na taj način, dadaizam je postizao avangardni eksces, koji je porađao potencijalno nove, šokantne primene tradicionalne paradigme. Upravo je u tom smislu Tristan Cara 1918. godine u Dadaističkom manifestu označio dadaizam kao pojavu koja „je u stanju da otvori mnoga vrata”. Kao primer u kontekstu srpske avangarde, možemo uzeti jednu pesmi-nalik tvorevinu Ljubomira Micića, napisanu pod uticajem dadaizma, iako iz vremena definitivnog raskida dva centralna srpska avangardna pokreta – zenitizma i dadaizma – i njihovih lidera, objavljenu u anti-dadaističkom časopisu Micićevog brata Branka Ve Poljanskog Dada-Jok, naslovljenu kao Fatalamanga Horej, u kojoj pesnik kombinuje fragmentarizovani, skokoviti avangardni ritam, kao i karakterističan paradoksalan (ne-smisleni) odnos „oznake” i „označenog”, s tradicionalnim folklornim idiomom:

 

Kusura keba

CVEBA

Kubura seva

EVA

DEVA

Kukura čutura

BUTURA

FUTURA

Fatalamanga Horej!

Ljubomir Micić, Fatalamanga Horej

 

Simultanom primenom svih postojećih umetnosti, uključujući i reklamne poruke, kao i iskonstruisane, apokrifne memoarske pasaže (to je i razlog zbog čega se svi tekstovi dadaista o genezi pokreta i zbivanjima u njemu moraju uzeti s rezervom), iako s jasno uočljivom kulturom totalnog raskida[3] spram tradicionalne umetnosti, kulture i društvene (građanske) matrice, dadaizam se više od svih drugih avangardnih pravaca doima kao „velika sinteza”. Ipak, ovaj sintetički karakter pokreta nije narušavao njegovu avangardnu osnovu. Naprotiv, u literaturi, na primer, on je značio inauguraciju Slučaja i Paradoksa kao krucijalnih kategorija, a formalno je ispunio avangardni zahtev za eksperimentom fonetskim i tipografskim tekstualnim praksama do tada neviđenim u svetu literature. Simultano, kabaretsko čitanje stihova, apsurdistička i kinetička dramska ostvarenja, inovativne likovne kolažno-montažne tehnike, maštovito korišćenje masmedijske retorike, stvaralačka upotreba recikliranih predmeta iz svakodnevice kao i drugih do tada u umetničkom smislu nekorišćenih materijala (industrijski otpaci, mašinske konstrukcije, kućni predmeti), samo su neke od dadaističkih stvaralačkih inovacija, ostavljenih u amanet dolazećim umetnicima. Umetnost ready-made-a, zaštitni znak Marsela Dišana čija je umetnost značila jedan od velikih potresa u istoriji umetnosti, takođe je jedna od kasnije najčešće upotrebljavanih dadaističkih zaostavština. „U komunikaciji s publikom dadaisti se nisu mogli zadovoljiti statičnim oblicima i metodima iskazivanja – kabare, kasniji hepening, u kojem su se mešali vizuelni, zvučni, svetlosni i kinetički efekti – bio je pravi i krajnji odraz želje za brzinom promena, žestinom reakcije i dinamizmom zbivanja.”[4]

Tako je srpski dadaista Dragan Aleksić na kraju svog dadaističkog zamaha, pokušavao da ostvari, u svojevrsnoj pandramskoj egzaltaciji, viši oblik sinteze, korišćenjem najrazličitijih izražajnih sredstava i objedinjenjem svih raspoloživih verbalnih, dramskih, plastičkih i kinetičkih mogućnosti.

 


[3] Prema tumačenju Petera Birgera, odsudna karakteristika avangarde jeste zahtev za uništenjem celokupne tradicionalne „institucije kulture”. Videti: Birger, Peter, Teorija avangarde, Narodna knjiga, Alfa, Beograd, 1998.

[4] Jovanov, Ibid, str. 20.

 

Njegovi dadaistički matinei zapravo su išli ka ostvarenju bitne avangardne odrednice – sinestezije. Sve ovo zapravo bilo je u funkciji postizanja totalnog raskida s tradicionalnim društveno-kulturnim uzusima, u skladu sa opštim zakonima avangarde, kao putu dostizanja avangardnog ideala – optimalne projekcije[5]: „Želja da se razgrade stare strukture i potraga za novim stiču se u jednoj tački, pošto je u oba slučaja reč o istim sredstvima, tj. o odbacivanju tradicionalnih modusa stvaranja.”[6]

dragan1

Baš kao što je u Berlinu dada pokret bio vezan za Riharda Hilsenbeka i Raula Hausmana, u Hanoveru za Kurta Švitersa, u Kelnu za Maksa Ernsta i Johanesa Badera, u Parizu (i u Cirihu) za Tristana Caru, a u Njujorku za Marsela Dišana i Alfreda Štiglica, tako je na našim prostorima, prvobitno u Zagrebu, a potom u Beogradu, on bio vezan za ličnost Dragana Aleksića. Isto kao što se dadaizam munjevito proširio evropskim kulturalnim prostorom, dobijajući već na početku karakter internacionalnog, čak interkontinentalnog pokreta, stvarajući aktivnu mrežu dadaističkih centara, međusobno u kontaktu preko konkretnih akcija, pisama i časopisa (Cirih, Berlin, Hanover, Keln, Pariz, Njujork – koji je doduše konstantno ostao ponešto nezavisan u svojim ispoljavanjima od istodobnih dešavanja u Evropi, pa potom u drugom krugu razvoja: Prag, Beč, Budimpešta, Bukurešt), tako se i na jugoslovenskom kulturalnom prostoru, upravo zahvaljujući pregnuću Dragana Aleksića, stvarala domaća dadaistička mreža, sačinjena od centara kao što su: Zagreb, Beograd, Ljubljana, Novi Sad, Subotica, Vinkovci, Osijek itd. Doduše, kako nas upozorava Jasna Jovanov u svojoj studiji: „teritorijalni prodor nije podrazumevao i masovnost događanja i akcija: dadaizam se prevashodno vezivao za pojedince-predvodnike, harizmatične ličnosti koje su univerzalnim idejama dodavale i svoje lično obeležje.”[7] Već i sama činjenica da će Dragan Aleksić doživotno nositi nadimak Dada, dovoljno govori o tome da je postao sinonim za ono što se obično naziva: yougo-dada.

U kratkom vremenskom intervalu, u periodu između 1920. i 1922. godine, kada dadaistički pokret u evropskom kontekstu ulazi u završnu fazu, dešava se čitava mala eksplozija yougo-dade, koja je imala svoj početak, razvoj, smiraj i koja se okončala paralelno sa evropskim pokretom. Počeci se vezuju za Prag, gde je Aleksić studirao slavistiku. Nalik konkretnom povodu evropske dade – prvoj predstavi Kabarea Volter i yougo-dada svoj konkretan povod nastanka može vezati za jednu spontanu „konferenciju” (rečnikom Dragana Aleksića) o autentičnom Aleksićevom izumu – „orgartu”, koja je održana, zapravo, u jednoj gimnastičkoj sali sokolskog društva, u centru Praga.

 


[5] Kako utvrđuje Aleksandar Flaker, avangarda se deklarativno zalaže za potpunu metamorfozu celokupnog društva, kulture i umetnosti, u pravcu svojevrsne sveobuhvatne estetske revolucije, te u tom smislu ima projektivno-futurološki prizvuk. Za ovu krucijalnu karakteristiku avangarde, Flaker pronalazi adekvatan termin: optimalna projekcija. U svojoj knjizi Poetika osporavanja, Flaker daje i istorijat termina. Prema Flakeru, ovaj pojam nastao je u dijalogu čeških i slovačkih rusista na simpozijumu u Modroj kraj Bratislave 1967. godine. Tada je čuveni sovjetski semiolog Jurij Lotman, u svom ekspozeu, istakao potragu za, kako je on rekao, optimalnom varijantom, kao suštinsku karakteristiku nauke i umetnosti u doba prevlasti i dominacije avangarde. Flaker daje i definiciju: „Optimalna projekcija ne označuje idealno strukturirani prostor budućnosti, ona ga ne nastoji definirati, već označava kretanje kao biranje optimalne varijante u prevladavanju zbilje.” Potvrdu ovog svojevrsnog pozitivnog pola avangarde, možemo pronaći u brojnim programsko-manifestativnim iskazima avangardista, realizacijama i izgledu brojnih avangardnih časopisa i publikacija, kao i u implicitnom domenu samih avangardnih dela. Videti: Flaker, Aleksandar, Poetika osporavanja, Školska knjiga, Zagreb, 1984.

[6] The Dada Painters and Poets: An Anthology, ed. Robert Motherowell, Wittenborn and Schultz, New York, 1951, str. 21.

[7] Jovanov, Ibid, str. 19–20.

 

Kako nas u svojim sećanjima obaveštava sam Aleksić, skup je bio prilično malobrojan, sačinjen od ličnih Aleksićevih poznanika i nekoliko slučajnih prolaznika.[8] Glavni protagonista skupa bio je sam Aleksić, koga skromnost pomenutog skupa nije sprečavala da zaneseno tumači svoju autohtonu „organsku umetnost”, koju je označio skraćenicom orgart. Iako je do tada svakako čuo za dadaistički pokret, Aleksić tada još nije znao da su suštinske odrednice njegovog orgart-a, zapravo bile istovetne s dadasofijom.

Iako je Aleksić već otišao iz Praga kada su naredne godine u njemu gostovali nemački dadaisti, o tome su ga mogli informisati poznanici iz Praga. Ono što je izvesno jeste da je ubrzo nakon prvog nastupa Aleksić došao u kontakt s jednim od lidera češke avangarde Karelom Tajgeom, osnivačem „Saveza moderne kulture – Devjetsi” (1920), prodadaističke grupacije, koja je i organizovala jedno od gostovanja nemačkih dadaista u Pragu. U svakom slučaju, izgleda da je Aleksić uspeo da etablira svoje stavove u dovoljnoj meri da bi stupio u kontakt s vođama evropske dade. Bez obzira na tipično trijumfalistički ton njegovih sećanja, po kojima je uspeo da „kolosalno balkanski etiketira”[9] svoje učenje, ostaje činjenica da je vrlo rano poslao cirkular liderima evropskog dadaističkog pokreta, koji je sadržao prevedeno njegovo predavanje o orgart-u. Ubrzo će mu jedan od najvećih među dadaistima, Tristan Cara, iz Pariza odgovoriti: „Orgart je dada i obratno. Korigujte obadvoje!”[10] Nešto kasnije, Raul Hausman na osnovu orgart-a proširuje semantiku svoje dadasofije. Tek nakon ove prepiske i svojevrsnog priznanja i afirmacije evropskih dadaista, Aleksić se priključuje dadaizmu kao prvi jugoslovenski predstavnik i njegov balkanski vođa.

Njegovo etabliranje u evropskom dada krugu, biće predmet zavisti i kasnije otvorenog neprijateljstva jednog drugog avangardnog stvaraoca koji je žarko želeo takvu afirmaciju – zenitističkog vođe Ljubomira Micića. U jednom trenutku, naročito posle osnivanja Dada-kluba u Zagrebu, zaista se činilo da je Miciću skinuta kruna lidera jugoslovenske radikalne umetničke prakse.[11]

„Zategnutost odnosa sa Micićem rasla je sa svakom šlajfnom korekture (Aleksićevog neobjavljenog romana Provala gospodina Isusa Hrista – prim. autora). On je svakog jutra govorio: vi spremate dadaistički prepad da biste mi izigrali časopis. Vi štampate stvari u Beču i ništa mi ne govorite. Ili (kakva teška moć razmišljanja): Vi ste dadaista!”[12]

Doduše, treba napomenuti i jednu odsudnu razliku u avangardnim pogledima dadaizma i zenitizma. Dok je zenitizam, po svojim osnovnim teorijskim postavkama, doživljavao stvaralaštvo kao kolektivni čin, negirajući svaku individualnost (ovo će inače biti i najproblematičniji deo zenitizma kad je reč o samoj zenitističkoj stvaralačkoj produkciji, koju će svojim autoritarnim vođstvom i stvaralačkom praksom odrediti sam Ljubomir Micić, problematizujući tako neke od sopstvenih teorijskih postavki), dotle je yougo-dada, kao deo izrazito međunarodne stvaralačke prakse, u jednom kosmopolitskom maniru, uvek bila snažno individualno obojena, iako se i ona zalagala, čisto u poetskom smislu, za neku vrstu ukidanja ličnog rukopisa.

 


[8] Više o nastanku i razvoju yougo-dade videti u: Aleksić, Dragan, Vodnik dadaističke čete, Vreme, br. 3243, Beograd, 8–9. januar 1931, str. 29. Isti tekst objavio je i Gojko Tešić u izboru iz Aleksićevog dela Dada Tank, Nolit, Beograd, 1978.

[9] Ibid.

[10] Ibid. Svi citati su navedeni striktno kao u izvorniku bez obzira na pravopisne ili gramatičke greške, koje su, istini za volju, u dadaizmu katkad i namerne.

[11] O ovom, svakako najvećem, sukobu unutar korpusa srpske avangardne prakse, detaljnije videti poglavlje: KAKOTEdragost i BarbaroGENIJE: Burna mezalijansa sa zenitizmom, u pomenutoj studiji: Jovanov, Ibid, str. 43–64.

[12] Aleksić, Ibid, str. 30.

 

Ipak, ova diferencija na nivou poetike pokreta ne može biti alibi za jasan Micićev gnev spram internacionalne afirmacije yougo-dade, u evropskom avangardnom kontekstu i njeno potencijalno snažno povratno dejstvo u kontekstu jugoslovenske i balkanske kulturalne matrice.

Ambivalentni pakt između dva suštinska srpska avangardna pokreta započinje s jeseni 1920. godine u Pragu, saradnjom Dragana Aleksića i Branka Ve Poljanskog. Do danas ostaje nejasno, međutim, da li je Poljanski tamo boravio iz ličnih razloga ili kao svojevrsni izaslanik svog starijeg brata, budući da se u to vreme po Zagrebu među omladinom uveliko počelo pričati o Aleksićevim praškim uspesima. Tek, ni mlađi Micić nije ostao imun na Aleksićevu harizmu, poručujući iz Praga:„Napravićemo čuda kad zadrečimo!”[13] Pa ipak, saradnja dva pokreta od početka bila je strogo politički-bilateralna, svedena na zajedničko manifestovanje dva veoma bliska avangardna učenja.

Ukoliko je Aleksić bio potreban zenitizmu, budući da je njegova dadaistička praksa bila već bogata kada se pojavio februara 1921. časopis Zenit, biće da je i Aleksić video ovaj časopis kao pogodan medij za širenje dadaističkih ideja, to jest, kako sam kaže kao „dovoljno rastegljivo testo za dadaističku oklagiju”.[14] Problem je, međutim, nastupio kada su obe strane shvatile da su sebe zamišljale kao „veliku ribu” koja će pojesti manju, to jest kada se saradnja svela na pitanje terminoloških okvira: čiji će termin postati nadređeni spram onog drugog. Tako Ljubomir Micić, najavljujući u svom časopisu Aleksićevu „dadaromangrotesku” Provala gospodina Isusa Hrista kao objavljenu treću svesku biblioteke Zenit u sto primeraka s potpisom autora, uzvikuje da je Aleksićev predgovor ovom delu „premudra poslanica o nama”, koja otkriva kao svojevrsni Aleksićev ideal pesnikovo „vjeruju u jedinago Boga oca: Zenit!”[15] Međutim, simptomatično je da je to i poslednji broj Zenita u kome sudeluje ili se uopšte pojavljuje Dragan Aleksić. Već u narednom broju, na zadnjoj stranici Zenita, biće objavljeno kako „po nahođenju urednika ovog časopisa Dragan Aleksić nije više saradnik Zenita (jer to ne može da bude radi nezadovoljavanja temeljnim principima zenitizma), a isto tako i g. Mih. S. Petrov. Sa Zenitom ne stoje niukakvoj vezi.” U istom broju, na zadnjoj strani korica, V. Poljanski najavljuje prvi broj antidadaističkog časopisa Dada-Jok.

Dakle, možemo zaključiti da su dva najautentičnija srpska avangardna pokreta svoju saradnju sprovodila u konstantnoj ambivalenciji, pre svega, iz dva krucijalna razloga:

1. poetsko-poetičkih razlika – činjenica da dadasofija predstavlja najradikalniji korak u poetici totalnog raskida sa svakom „metafizikom” u tradicionalnom smislu, bez obzira da li je reč o umetničko-estetskim ili kulturalno-političkim pridavanjima smisla nekom stvaralačkom delu. Dada priznaje samo stvaralaštvo koje dolazi iz čovekovih gestova – intelektualnih, čulnih ili bihevioralnih. Komparacijom ova dva pokreta, postaje jasno da je zenitizam, iako nesumnjivo avangardan, ipak zasnovan na tradicionalnoj paradigmi „metafizike”, u svojim različitim ispoljavanjima: kao balkanski Barbarogenije, ili kroz ideale neoprimitivizma, panslovenstva, rusofilstva, boljševizma, nacionalizma itd. U tom smislu, „Micićev stav je duboko određen, sa izrazima ljudske retoričke uzvišenosti, a Aleksićev stav je suštinski određen urbanim, gotovo, pop-kulturalnim aktivizmom…”[16]

 


[13] Ibid, str. 29.

[14] Ibid.

[15] Zenit, br. 13, unutrašnjost naslovne strane, april 1922.

[16] Šuvaković, Miško, Dada i postdada, u: Istorija umetnosti u Srbiji XX vek: prvi tom, radikalne umetničke prakse, ur. Miško Šuvaković, Orion art i Katedra za muzikologiju Fakulteta muzičke umetnosti, Beograd, 2010, str. 120.

 

2. ličnih animoziteta lidera ovih pokreta – vidljivih prevashodno kroz Micićev strah od preuzimanja dominantne uloge predvodnika avangardnih tokova na jugoslovenskom prostoru od strane Aleksića.

Navešćemo samo neke primere ovog ambivalentnog odnosa. S jedne strane, Micić dopušta Aleksiću da uđe u avangardni zagrebački krug (ovaj se redovno pojavljuje u „zenitističkom štabu”, u Pejačićevoj ulici, učestvuje pre podne u intelektualnim solilokvijumima u „Kazališnoj kavani”, a popodne u „Korzu”), da objavljuje u Zenitu [Aleksić će objavljivati u prvih trinaest brojeva i to, kako kritičko-eksplicitne tekstove, tako i one stvaralačkoimplicitne. Primera radi, već u trećem broju Zenita, Aleksić objavljuje svoj proglas Dadaizam i tri dadaističke „pesme”, u petom broju tekst Kurt Šviters Dada, a u devetom TATLIN HP/s + čovek. Takođe, tu su i primeri njegove stvaralačke prakse – npr. pored pomenutih „pesama” i dada „priče”: Lud je čovek (br. 12) ili njegov poslednji zenitistički nastup: Pištaljka ide ulicom i gospodin Tipka (br. 13)], da objavljuju njegovi saradnici-dadaisti, kao i da obaveštava javnost o novim internacionalnim dadaističkim dešavanjima, čak i da ponekad sam afirmativno piše o dadaizmu, priznajući mu veliki aktivizam. Ipak, s druge strane, od samog početka, Micić negira vrednost ovog pokreta i mesto Dragana Aleksića u korpusu lokalnih avangardnih dešavanja. Tako, već u ranom zenitističkom tekstu o dadaizmu, Micić zaključuje kako oni „najviše napadaju kubiste i futuriste čiji su oni daljnji, najdaljnjiji razvoji, ne u bolje, nego u loše.”[17] Potom nastavlja: „Dadaista kaže da stvara nesvesno. To je laž jer oni svesno drljaju i brljaju.”[18] Po njemu, to je samo igra za dokoni intelektualni um, pa ne može biti reči o kakvoj platformi nove umetnosti. Taj posao, kaže Micić, predstavlja delatnost zenitizma.

Pa ipak, već u julskom broju Zenita, Micić će požuriti da objavi prijateljstvo s mađarskim pesnicima okupljenim oko dadaističkog časopisa Ma (u prevodu: Danas), ukazujući na bliskost njihovih međusobnih koncepcija. Međutim, biće da je ova iznenadna frivolnost znak Micićeve panike zbog Aleksićevog upoznavanja u Beču s Lajošem Kašakom, urednikom pomenutog časopisa, neposredno pre ove objave. Simptomatično je da će neposredni povod kasnijeg definitivnog prekida saradnje upravo biti Aleksićevo objavljivanje pesme Taba ciklon II, u pomenutom mađarskom časopisu.[19] U istom broju Zenita, za svaki slučaj, čak na istoj strani, objavljena je vest o zabuni do koje je došlo u komentarima praške štampe (novine Červena i Čas), a po kojima je zenitizam prikazan u okvirima dadaizma: „Umetnički klub Zenit u Pragu osnovan je meseca juna i održao je nekoliko predavanja. Na njima se, po dosadašnjim informacijama i novinskim vestima, značenju Zenita i Zenitizma dala posve neosnovana i neopravdana dadaistička nota i tendenca, koju mi od sebe odlučno otklanjamo. Zenitizam posve isključuje dadaizam i nema s njime nikakve veze.”[20]

Aleksić je sa svoje strane, pak, iskoristio Zenit koliko god je mogao, dok je ovaj, uprkos eksplicitnim stavovima o balkanizaciji, još bio međunarodni časopis (u tom smislu, Aleksić je bio tolerantniji od većine drugih saradnika, koji su još ranije napustili Micića), ali je paralelno razvijao i sopstvenu mrežu kontakata u avangardnom evropskom miljeu, kao i sopstvenu stvaralačku praksu, nezavisnu od zenitizma. Tako je uskoro postao lider male osmočlane „dadaističke čete” koju su od istaknutijih dadaista, pored Aleksića, sačinjavali: dr Antun Tuna Milinković (alias Fer Mill), dr Slavko Stanić (alias Šlezinger), Dragan Sremac/Sremec i verovatno kao najznačajniji u umetničkom smislu – Mihailo S. Petrov, poznati avangardni slikar i grafičar, koji je zapravo sve vreme bio negde između zenitizma i dadaizma.

 


[17] Micić, Ljubomir, (potpisan kao Zenitista), Dada-dadaizam, Zenit, br. 2, Zagreb, 1921, str. 17.

[18] Ibid.

[19] Videti: Aleksić, Dragan, Taba ciklon II, Ma, br. 5–6, Beč, maj 1922, str. 13.

[20] Umetnički klub Zenit u Pragu, Zenit, br. 6, Zagreb, 1921, str. 12.

 

Iako je Zenit i s njim deklarativno prekinuo svaku saradnju, on će i kasnije u svom likovnom stvaralaštvu koristiti neke od zenitističkih pogleda na umetnost.

Kakogod, upravo iz ambivalentnog i burnog odnosa dva suštinska srpska avangardna pokreta, mi danas možemo jasno uočiti da je dadaizam, a ne zenitizam, bio onaj pokret koji je najdalje otišao u kulturi totalnog raskida s tradicionalnom paradigmom, u svojoj ludističkoj stvaralačkoj igri u kojoj više nema razlike između visoke i popularne umetnosti i kulture. Naspram dadaističkih ostvarenja, za koja je tradicionalni termin umetnost zasigurno sasvim neadekvatan, zenitističko stvaralaštvo, iako autentični oblik avangardnog duha, predstavlja avangardni spoj devetnaestovekovnih kontradikcija.

Stoga ličnost i stvaralaštvo Dragana Aleksića, kao našeg predvodnika ove međunarodne dadaističke oluje, čini se, zaslužuje jednu novu revalorizaciju. Taj je proces, međutim, otežan jednom fizičkom činjenicom ili bolje reći – jednim materijalnim nedostatkom. Naime, celokupna srpska dadaistička arhiva, koja je uključivala prevashodno neknjiževnu građu – časopise, plakate, crteže, linoreze, ali i pisma i pošiljke evropskih dadaista, što bi govorilo o integrisanosti čitavog yougo-dada pokreta u paralelne evropske tokove, kao možda i neobjavljena i nepublikovana dadaistička dela – najverovatnije iz totalne nebrige i nehata toliko karakterističnog za nas, u potpunosti je izgubljena. Naime, sva zaostavština yougo-dade bila je u posedu Dragana Aleksića. Nakon Aleksićeve smrti 1958. godine i nešto kasnije smrti njegove supruge, ta dragocena zaostavština rasne srpske avangarde završava „zakopana pod tonama gradskog đubreta, zauvek, ili da do nekog novog dadatresa miruje u utrobi zemlje.”[21] Tako je većina materijalnih svedočanstava o dadi kod nas nepovratno uništena i ostao je dostupan tek manji deo zaostavštine: retki brojevi časopisa i još ređi memoarski zapisi, koji su, budući dadaistički, samo uslovno pouzdani izvori za izučavanje ove teme.

Potom, tu je i prećutkivanje dadaizma od strane nadrealista. Kao dominantna i jedina podobna avangarda u službi revolucije nakon Drugog svetskog rata, srpski nadrealizam još jednom je dokazao davno ustanovljeni i univerzalni aksiom: istoriju pišu pobednici, demonstrirajući jednu od najvećih poetskih nezahvalnosti u istoriji srpske kulture. Ovo je, međutim, bila praksa nadrealizma i na evropskom nivou. „Shodno stavovima Andre Bretona o srodnosti nadrealističkih shvatanja sa gledištima istorijskog materijalizma, kao i njegovom izraženom pro-komunističkom stavu ovog pokreta u službi revolucije, zagovornici nadrealizma sa jugoslovenskih prostora uključeni su u posleratnu rukovodeću elitu, što je nadrealizam učinilo, donedavna, jedinim priznatim izmom među avangardnim pokretima dvadesetog veka u nas.”[22] Danas postoji uvreženo mišljenje da se koreni nadrealizma dobrim delom nalaze u dadaizmu, kao onom pravcu koji je najdoslednije demonstrirao kulturu totalnog raskida i time oslobodio niz novih stvaralačkih mogućnosti, na čijim izvorima je bio u početku napajan i nadrealizam. Društveni angažman je donekle podrazumejavući, kad je reč o svakoj avangardnoj praksi, ali svojim društvenim pozicioniranjem nadrealizam je, zapravo, prekinuo avangardnu nit i suštinski se počeo približavati, ne samo etabliranom modernizmu (koji se na jugoslovenskim prostorima može iščitati, na primer, u krležijanskom ključu), nego i poziciji koju je, u srpskom kontekstu, na početku veka zauzimala skerlićevsko-popovićevska paradigma, koja se obično naziva moderna. U srpskom kulturalnom kontekstu, ovo je potpomogla i radikalna avangardna stvaralačka hibernacija Dragana Aleksića, kao i povlačenje u privatnost Ljubomira Micića.

 


[21] Todorović, Predrag, U potrazi za Dadom, Književna reč, br. 341, Beograd, 10. IV 1989, sv. 1, str. 8.

[22] Jovanov, Ibid, str. 25.

 

Uz nadrealističku galamu spram svih prethodnika i politički egzil dvojice suštinskih predstavnika beogradske avangardne (kasnije modernističke) prakse: Miloša Crnjanskog i Rastka Petrovića, bio je osiguran veo zaborava nad autentičnim domaćim avangardnim pokretima: zenitizmom i dadaizmom, kao i nad nomadskim stvaralačkim praksama jednog Crnjanskog ili Petrovića. U to vreme, jedini koji je imao ludosti (ali i iskustva imajući u vidu njegovu aktivnu ulogu u ranijem sukobu: „stari” vs. „novi”) otvoreno se suprotstavljati nadrealističkom predominantnom stavu prema avangardno/modernističkim prethodnicima bio je Stanislav Vinaver.

Sve ovo je i bio razlog da se na srpski dadaizam, od strane teorije i kritike, gleda kao na avangardnu aktivnost bez značajnije stvaralačke vrednosti, koja je unekoliko omogućila pojavu nadrealizma: „Dadaizam se uglavnom iscrpljivao na liniji društvenog protesta i njegova je nesreća bila ta što je jednu polemički nastrojenu literaturu vezao za jedno lirski nastrojeno slikarstvo, a slikari su tupili polemičku oštricu literata. Jedna pozitivna vrednost dadaizma jeste što je omogućio pojavu nadrealizma.”[23]

Tek novije vreme donosi promenu u recepciji srpskog dadaizma i njegovu novu, mada opet ne dovoljnu, revalorizaciju. U tom smislu, kao izuzetno bitna, doima se godina 1971. (inače godina smrti Ljubomira Micića), kada je po prvi put nakon Drugog svetskog rata kod nas u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, upriličena izložba o dadaizmu: „Dada 1916–1966/Dokumenta internacionalnog pokreta Dade”. Svojevrsna literarna prethodnica čitavom događaju bio je jedan popularno napisan tekst o „trojici Aleksića” (Draganu, Dragoljubu i Branku), u čuvenom neoavangardnom časopisu Rok, njegovog osnivača Bore Ćosića,[24] kao i reprint časopisa Dada Tank i Dada Jazz. Šest godina kasnije, biće upriličena izložba jugoslovenske grafike XX veka, u Muzeju savremene likovne umetnosti u Beogradu, koja će potvrditi vrednosti likovnog segmenta (naročito časopisnog) srpske dade spram paralelnih dešavanja u evropskom dadaističkom pokretu.

Istovremeno, dešava se i rast interesovanja za zenitizam i stvaralaštvo Ljubomira Micića, Branka Ve Poljanskog i drugih, te su istraživači (naročito Zoran Markuš, koji je pre toga započeo svoje dugogodišnje prijateljstvo s Ljubomirom Micićem), u kontekstu zenitizma, često otkrivali ponešto i o Draganu Aleksiću i srpskom dadaizmu, imajući u vidu neposredne veze ova dva pokreta. Tako je istraživanje zenitizma (pogotovo s obzirom na nepostojanje dadaističke arhive), ali i drugih avangardnih pokreta kod nas, Vidosavu Golubović dovelo do veoma značajnih saznanja o yougo-dada pokretu, delatnosti Dragana Aleksića, kao i njegovim vezama s drugim dadaistima na području Srbije, kao i s mađarskim dadaistima i drugim tamošnjim avangardnim aktivistima.[25] Istim temama pre nje baviće se Jerko Denegri, naročito u oblastima likovnosti i grafike.[26] On će i biti zaslužan za novo interesovanje stručne javnosti za ličnost i delo Dragana Aleksića, koju će konačno odrediti kao centralnu ličnost srpskog dadaističkog pokreta, ali i jednu od najbitnijih (u jednom trenutku svakako i vodećih) figura celokupne srpske avangarde.[27]

 


[23] Kolarić, Miodrag, Slikarstvo protesta i podsvesti – dada i nadrealizam, Književne novine, br. 39, Beograd, 7. X 1954, str. 6.

[24] Ćosić, Bora, Tri Aleksića, Rok, br. 1, Beograd, 1969, str. 90.

[25] Videti: Golubović, Vidosava, Obešeni čovek & Koncert Mirisa i svetla, u: Dada u Subotici, temat, Književnost, br. 7–8, Beograd, 1990, str. 1381–1388.

[26] Videti: Denegri, Jerko, Mađarski aktivizam, Umetnost, br. 52-53, Beograd, maj/juni 1977, str. 65–66; Srpska grafika 1900–1950, u: Jugoslovenska grafika, katalog, Muzej savremene umetnosti, Beograd, 1977, str. 44.

[27] Videti: Denegri, Jerko, Dada 1916-1966, Život umjetnosti, br. 18, Zagreb, 1972, str. 128-136.

 

Njegova studentkinja Jasna Jovanov napisaće i jednu od retkih domaćih knjiga o srpskom dadaizmu i delatnosti Dragana Aleksića, koju smo ovde u više navrata navodili.[28]

Ipak, presudnu revalorizaciju stvaralaštva Dragana Aleksića i uopšte rad na podizanju naučne svesti o značaju srpskog dadaističkog pokreta, izvršio je najveći srpski avangardolog Gojko Tešić. Priređivanjem izbora tekstova Dragana Aleksića u knjizi Dada Tank, ovaj naučnik jasno je ukazao na Aleksićev značaj u kontestu srpske avangardne stvaralačke prakse i čitave evropske kulturalne mape onog vremena. Isti stepen revalorizacije yougo-dade uočljiv je i u Tešićevim tekstovima posvećenim ovoj tematici.[29] Takođe, u svojim uredničkim poduhvatima i antologijskim izborima, Tešić je uvek nalazio za shodno da navede primere Aleksićeve i ,uopšte, srpske dadaističke stvaralačke prakse.

 

II

Kada je reč o samom stvaralaštvu Dragana Aleksića, ovde ćemo se složiti s mišljenjem Jasne Jovanov da se ukupna kratkotrajna Aleksićeva dadaistička aktivnost može podeliti u dve faze:

1. uvodnu, do raskida s časopisom Zenit tj. do proleća 1922. godine, koju karakterišu Aleksićeve programsko-literarne aktivnosti, koje se manje-više mogu pratiti u Zenitu, ali i ostvarivanje kontakata s pripadnicima evropske avangarde;

2. razvijenu, koja je u vezi da aktivnostima dada-kluba u Zagrebu (Petrinjska ulica, br. 6, drugi sprat)[30], koje su trajale od proleća do kasne jeseni 1922. godine, a koje se svode na intenziviranje kontakata s vodećim ličnostima evropske dade, na formiranje jasnog domaćeg dadaističkog pokreta pod nazivom yougo-dada kao integralnog dela evropskog dadaističkog pokreta, na pokretanje časopisa Dada Tank i Dada Jazz, ali i na pojavu antagonističke časopisne dopune dadaističkog pokreta od strane zenitista: Dada-Jok, kao i na burnu završnicu yougo-dade kroz parateatarsku aktivnost, dadaističke interdisciplinarne performanse kao i hepeninge. Svakako da je najjači uticaj Tristana Care i pariskog kruga u samoj Aleksićevoj poeziji, u kojoj dominiraju nagoni i svojevrsna poetika paradoksa i apsurda, dok bi se u konkretnim akcijama i performativnim modelima pre mogao pronaći uticaj nemačkog dadaizma, oličenog u stvaralaštvima Hausmana, Hilsenbeka ili Švitersa (na primer: vizuelni i grafički identitet časopisa, kolažno-montažni kreativni činovi, multimedijalnost). Razume se, kadgod postoji jasna društveno-kritička zasnovanost i socijalni momenat, očit je uticaj Lajoša Kašaka i umetnika okupljenih oko budimpeštanskog časopisa Ma.

Početni impuls Aleksićeve dadaističke stvaralačke prakse bio je zasnovan na njegovom originalnom konceptu organske umetnosti ili orgart-u, koji je veoma brzo bio obogaćen definitivnim prihvatanjem koncepta evropske dadasofije, kao i na još jednom autentičnom Aleksićevom stvaralačkom izumu pod nazivom – kakotedragost.

 


[28] Jasna Jovanov će napisati i scenario za TV film, u produkciji Televizije Novi Sad, pod naslovom Poslednja dadaistička predstava (1992).

[29] Videti: Tešić, Gojko, „Dada duh” protiv egzistiranja dadaizma, Znak, br. 12, Beograd, 1980, str. 55–58; Dadasophia and Dadaritter Dragan Aleksić, Relations, no. 7–8, Beograd, autumn 1982, str. 45–54.

[30] Tačnost ovoga podatka nepobitno je utvrdila Jasna Jovanov na osnovu jednog pisma koje je sa ove adrese Dragan Aleksić poslao Tristanu Cari u Pariz 15. maja 1922. godine. Ona je ukazala i na grešku – navedenu u knjizi: Hugnet, Georges, Dictionnaire du Dadaisme, Jean Claude Simoen, Paris, 1976. – gde je, verovatno, zbog nepoznavanja jezika, ime ulice uzeto za ime Aleksićevog saradnika. Videti: Jovanov, Ibid, fusnota 85, str. 53.

 

Princip „kakotedragosti”, prema Aleksićevom svedočenju, nastao je još u praškoj fazi yougo-dade, u atmosferi tamošnjih zajedničkih nastupa sa zenitistima, koji su bili zastupljeni prisustvom Branka Ve Poljanskog. Naime, u praškoj Štjepanskoj ulici, u „Jugoslovenskom domu”, održan je jedan zajednički dada-zenit nastup, pred oko hiljadu gledalaca. Predstavom je dočarano ono raspoloženje koje je svojom avangardnom parolom najbolje izražavao Rihard Hilsenbek: „Sumnja je postala naš život. Sumnja i prestup.”[31] Svakako da su na ovaj nastup značajno uticala dva prethodna praška nastupa nemačkih dadaista u tamošnjoj Produktnoj berzi.

Na početku performansa, najavljivanog šarenim konstruktivističkim plakatima kojima je Prag bio danima unapred oblepljen, Aleksić je s papirusa dugog dvadeset pet metara pročitao jedan svedeni programski iskaz, u kratkim, gotovo telegramskim rečenicama, u kojima su dominirali pojmovi bunta, destrukcije, onirizma, instinkta, ali i optimalne projekcije Panevrope i granica ljudske svesti. Nakon teorijskih postavki, Aleksić je kao primer izrecitovao jednu svoju dada-pesmu[32], nakon koje je, navodno, došlo do masovne tuče prisutnih, koja se završila čak i potezanjem nekoliko revolvera. Ma koliko s rezervom uzimali memoarska svedočanstva jednog dadaiste, kao jedinog svedočanstva o ovom događaju, ostaje činjenica da je dadaizam nakon ove predstave postao opšte poznat u Pragu i da se Aleksić etablirao kao jedna od centralnih figura evropske dade, kome Raul Hausman obećava da će mu podići nadgrobni spomenik, a Valteru Meringu je pomenuti događaj bio inspiracija za pesmu. Samo je jedan čovek u to doba bio duboko zabrinut zbog Aleksićevog uspeha – Ljubomir Micić.

DADA-JAZZ

Međutim, ono što je u poetičkom smislu značajnije od svih dadaističkih anegdota i incidenata, jeste činjenica da je ovaj Aleksićev program, zapravo, značio rođenje njegovog poetičkog principa – kakotedragosti. Ovaj princip bi se najlakše mogao opisati kao sveopšta sloboda stvaranja, kao ničim sputani avangardni perpetuum mobile i, zapravo, kao jedna od najautentičnijih domaćih avangardnih optimalnih projekcija. Ovaj stvaralački princip jeste jedan od vidova avangardnog „stvaranja negacijom”, za koje možemo reći da se kreće od kritičkog, preko antikritičkog do akritičkog (ili protokritičkog) dadaističkog diskursa.[33]

Poezija nastala iz ovakvih programskih načela, svoj puni oblik će ispoljiti u takozvanoj drugoj fazi yougo-dade, koja će započeti nastankom Dada-kluba u Zagrebu, a svoj vrhunac doživeti pokretanjem dva dadaistička časopisa Dada Tank i Dada Jazz.

 


[31] Videti: Huelsenbeck, Richard, Memoirs of Dada Drummer, u: Elderfield, John, On the Dada -Constructivist Axis, Dada-Surrealism, no. 13, Iowa City, 1984, p. 11.

[32] U pitanju je pesma Ljubavna farmakopeja:

 

Mlada dama kao seno,

Dva akumulatora

Stojte braćo trepetljivci,

Dva-tri konvertora.

Salicium calcii pulveri,

oxigenyum, baxi pulveri,

cantharides, nitrocarbonati,

pulvus mixtus genui Malveri…

 

[33] Videti: Foster, Stephen C., Dada Criticism, Anti-Criticism and A-Criticism, u: Dada Spectrum: The Dialectics of Revolt, ed. Foster, S. C., Kuenzli, Rudolf E., Coda Press, The University of Iowa, Iowa City, 1987, p. 29–49.

 

Časopis Dada Tank predstavlja sam vrh evropske dadaističke produkcije.[34] Takođe, on je i sam vrh srpske radikalne umetničke prakse. Ono što odmah upada u oči u ovom časopisu jeste njegova vizuelna ustrojenost po primeru sličnih stranih, prvenstveno nemačkih publikacija. U prvom redu, uočljiva je sličnost s Hausmanovim časopisom Der Dada. Međutim, Aleksićeva originalnost, kojom se postiže pun efekat vizuelnog identiteta ovog časopisa jeste virtuozna igra tipografijom i izmenjenim odnosom „oznake” i „označenog”. Dakle, reči u ovom časopisu – koga treba, kao i sve istinske avangardne časopise, posmatrati kao celovita avangardna dela – svoje značenje dobijaju na dva nivoa: svojom semantikom (ili namernim izostavljanjem značenjskog sloja u tradicionalnom smislu) i svojim vizuelnim efektom (različit oblik i veličina slova). Pisana reč u dadaističkom tekstu postaje svojevrsni piktoralni ideogram, koji, iako sačinjen od poznatih slova abecede ili azbuke, od potencijalnog čitaoca zahteva potpuno novi način recepcije teksta. Ispremeštana, podvučena, nakrivljena, uokvirena ili na bilo koji način oneobičena slova uvode jednu novu recepcijsku praksu i nova pravila iščitavanja. Od oka, nesviklog na ovakav izgled stranice, zahteva se da stranicu posmatra u relacijama lingvističkih ideograma, a ne slovnog niza i povezivanja reči po smislu. Kultura totalnog raskida tako postaje jasna već i narušavanjem viševekovnog i tradicijom osveštanog redosleda upotrebe velikih i malih slova ili odnosa prostora ispisanog tekstom i belina na stranici. Dadaistički tekst svoje značenje pronalazi u podvučenim, ukrug nanizanim ili izvrnutim nizovima slova, gde jedno malo i naizgled slučajno prisutno slovo među nizovima velikih, kurzivnih slova, može biti ona šifra koja oku posmatrača omogućava vizuelnu dinamiku teksta. Drugim rečima, nalazimo se u domenu drugačije i nove umetničke stvarnosti, one koju je još na početku veka svojim Gospođicama iz Avinjona inicirao Pablo Pikaso, u kojoj je način kako je nešto rečeno ili poslato recipijentu bitniji od same te poruke. Na taj način, Aleksićev dadaistički tekst postaje „glasovna poruka lišena reči”, gde samo „po vizuelnom efektu stičemo utisak da se radi o pesmi.”[35] Zapravo, vrhunac tekstualne prakse ovog časopisa jesu upravo one stranice na kojima nizovi na različite načine postavljenih slova potpuno prekidaju bilo kakvu mogućnost verbalno-sadržinskog tumačenja i postaju čista slovna likovnost.

DADA-TANK

Iako je glavni tvorac svih likovno-tekstualno-reklamnih sintagmi u časopisu bio sam Aleksić, posebna vrednost Dada Tank-a jeste i prisustvo drugih dadaističkih stvaralaca, od kojih neki predstavljaju sam vrh evropskog pokreta. Pre svih, tu je prisutan Tristan Cara, koji je odgovorio na Aleksićev poziv sa svojim „crnačkim” pesmama. Priloge su poslali i Kurt Šviters i Rihard Hilsenbek. Takođe, posebno je bitno prisustvo Mihaila S. Petrova, budući da se radilo o doskorašnjem zenitisti i izuzetnom poznavaocu stvaralaštva Kandinskog (čiji je i prvi prevodilac kod nas bio), kao i radova umetnika iz prve faze avangarde okupljenih oko časopisa kao što su bili Der Sturm, pariski L’Art vivant ili Ma. Jasna Jovanov njegove grafike i linoreze u časopisu Dada Tank sagledava u dimenzijama specifičnog združivanja kubističkih rešenja i čiste apstrakcije, „negde između preciznosti Hansa Arpa i razbarušenosti Hansa Rihtera,”[36] ali sa prevashodnim uticajima Šandora Bortnika, bliskog Kašakovog saradnika i ilustratora časopisa Ma.

Ukupno avangardno delo Mihaila S. Petrova se ipak ne može tumačiti isključivo kroz dadaističku prizmu, jer je ovaj umetnik svoje ilustracije, osim u dadaističkim publikacijama,

 


[34] Dada Tank, Zagreb, maj 1922, urednik Dragan Aleksić, izašao jedan broj, osam strana, ilustracije: Dragan Aleksić i Mihailo S. Petrov.

[35] Cindori, Marija, Avangarda kao predmet saznanja i prevođenja, u: Srpska avangarda u periodici, Matica srpska, Institut za književnost i umetnost, Novi Sad, Beograd, 1996, str. 396.

[36] Jovanov, Ibid, str. 56.

 

objavljivao i u Zenitu i u Ut-u i da „očito nije insistirao na ekskluzivnosti koncepcijskih i ideoloških pozicija zenitizma, dadaizma i aktivizma, što se može tumačiti time da nije detaljnije zalazio u razlike među tim pozicijama, možda mu te razlike kao likovnom umetniku nisu bile bitne, čak ni dovoljno poznate.”[37] Ipak, konstatacija da se radi isključivo o likovnom umetniku, u skladu sa opštom tezom o interdisciplinarnosti avangardne stvaralačke prakse, narušena je već u samom Dada Tank-u Petrovljevom dada-pesmom 13:

 

Worte kleben Wand hangen als

LUSTERbuschig zusammen spannen

(O edle JUNGFRAU!)

Bimm – bammmm

Timm – tammmm

KzzZ – Kzzzzzzz

Grun durschschneiden tanzt Gehirnen

Toreador H it!

Toreador A itd.

 

Dodatna nemogućnost tumačenja ovakve poezije postaje jasna ako se kaže da ovde čak ni nije u pitanju nemački jezik, nego izmišljeni nemački jezik, koga su inače dadaisti veoma rado upotrebljavali zbog robusnog izraza i komplikovanih, vizuelno zanimljivih složenica, što je omogućavalo dadaističke eksperimente s gomilanjem slova u dugim nizovima. Po mnogima najznačajnija srpska dadaistička pesma, ona koja je post festum – nakon najavljenog prekida svih dadaističkih aktivnosti na globalnom nivou, pa tako i kod nas – poslata za dada-arhiv Valtera Meringa, napisana je upravo na nemačkom jeziku. Sam Dragan Aleksić nije bio njen tvorac, ali će ovu pesmu u Vodniku dadaističke čete protumačiti kao najinteresantnije stihove koji se mogu izvući iz 55.000 nemačkih reči. Autor pesme pod nazivom Dadariterr (što je epitet koji se kasnije najčešće vezivao za samog Dragana Aleksića) bio je Dragan Sremac:

 

Durfen

Konnen

Mogen

Mussen

Sollen

Wollen

Wissen[38]

 

I to je sve! Iako na nemačkom jeziku, ova dada-pesma simbolično ukazuje na sve osnovne preokupacije yougo-dade: dejstvo, akcija i volja, uz podsticanje repetitivnog ritma, kao i konstantnog šokiranja recipijenata.

 


[37] Denegri, Ješa, Likovni umetnici u časopisu „Zenit” – Grafike Mihaila S. Petrova, u: Srpska avangarda u periodici, Ibid, str. 434. Od dodatne literature o Petrovu videti: Trifunović, Lazar, Grafička umetnost Mihaila S. Petrova, u: Od impresionizma do enformela, Nolit, Beograd, 1982, str. 44–55 i: Subotić, Irina, Mihailo S. Petrov, Moment, br. 1, Beograd, 1984, str. 4.

[38] Aleksić, Vodnik dadaističke čete, Ibid, str. 29.

 

Ako Petrov i nije bio svestan poetičkih razlika među srpskim avangardnim pokretima, Aleksić svakako jeste. Svetski karakter Dada Tank-a predstavlja jasan poetički otklon od balkanskog miljea. To eksplicitno svedoče i dadaistički intonirane reči Vida Lastova:

 

Dada ima svetski (worldman) karakter: dada je produkat internacionalnih hotel foyera, dada je na bullvard sebastopolu tako kod kuće kao i na Calle arenal, Unten den linden i na Zrinjevcu.[39]

 

Svojom tezom u istom tekstu da dadaist „ne ide za poboljšanjem ičega”, on gotovo negira bilo kakvu optimalnu projekciju ovog avangardnog pokreta. Ipak, samom svojom stvaralačkom praksom i izgledom Dada Tank je potvrđuje, a na samom kraju i potcrtava:

 

Svi na okup blizu je dan razračuna. Pasti će stare vrednote ’umetnosti’. Sveukupni krematorij ne donašaju kalorija u telo istrulih mumija kao dada.[40]

 

Samim zvučanjem ovih poruka i namernim pravopisnim greškama, ovi tekstovi, kao i časopis u celini, narušavaju tradicionalnu estetsko-etičku komponentu i svojim anti-utilitarnim prizvukom najbolje svedoče sopstvenu pripadnost kulturi totalnog raskida. Osim pomenutih stvaralaca, svoje tekstove su u časopisu objavili još i Nac Singer, Fer Mill i Jim Rad, a na kraju su pomenuti i zanimljivi planovi yougo-dada pokreta. Kao i u slučaju „Biblioteke Albatros” (koja je ipak više modernistička i možda baš stoga znatno ostvarenija) i ovde samo ostaje žal za jednom pretpostavljenom, ali nikada ostvarenom, dadaističkom produkcijom.[41]

Svojim sintetičkim delovanjem, u okvirima avangarde, kao i rastućim kontaktima u miljeima iste, Aleksić je kao reakciju na svoju delatnost inicirao i izlazak još jednog časopisa, koji već svojim naslovom teži ukidanju dadaizma, ali koji istovremeno, bar iz današnjeg ugla, predstavlja obogaćenje samog dada-repertoara. U pitanju je agresivni pamflet-časopis braće Micić – Dada-Jok.[42] Ovaj časopis pojavljuje se nepunih mesec dana pre drugog Aleksićevog dadaističkog časopisa Dada Jazz i iako predstavlja antidadaističku reakciju zenitista, svojim izgledom potvrđuje da je Aleksićeva težnja za velikom sintezom zaplašila i podstakla i braću Micić da, u suštini, načine novo dadaističko delo.[43] Agresivne grafičke kompozicije i

 


[39] Lastov, Vido, (bez naslova), Dada Tank, str. 5.

[40] Poruka Dragana Aleksića u zaglavlju Dada Tank-a.

[41] Pominje se, na primer, u okviru Dada-biblioteke pod nazivom „Moći-tući” („Konnen Schlagen”), izlazak „kolosalnog šund romana Detektiv Romb”, koji se nikada nije pojavio. Da li je u pitanju isto ono delo koje je pod naslovom Provala gospodina Isusa Hrista, kao treća knjiga „Biblioteke Zenit”, trebalo da izda Ljubomir Micić? – ostaje zauvek nepoznato. Da li je Micić u svom revanšističkom besu prekinuo štampanje ove knjige, tim pre što je kao treća knjiga pomenute biblioteke štampana upravo njegova knjiga Kola za spasavanje? – nepoznato takođe.

[42] Dada-Jok, Zagreb, maj 1922, uredili: Branko Ve Poljanski i Ljubomir Micić, izašao jedan broj, osam strana, ilustracije: Branko Ve Poljanski, Pero Bauk.

[43] Vidosava Golubović je tačno datirala sve dadaističke revije u tekstu: Dada-Jok Branka Ve Poljanskog, u: Srpska avangarda u periodici, nav. podaci, a na osnovu teksta iz novina: Flod, Ivan, Dva brata, Hrvatska obrana, Osijek, 3. VI 1922, str. 4–5. Iako kasnije sam Dragan Aleksić u svojoj autobiografiji tvrdi da je Dada-Jok izašao kao reakcija na oba njegova časopisa, na osnovu dva novinska teksta (tekst Ivana Floda i tekst koga pronalazi Jasna Jovanov, objavljen u beogradskom Vremenu, br. 172, str. 5) nameće se zaključak da su se Aleksićev prvi časopis Dada Tank i micićevski Dada-Jok pojavili gotovo istovremeno, krajem meseca maja 1922, pa tek potom Dada Jazz. Čak postoji mogućnost da je Dada-Jok i preduhitrio objavljivanje prvog Aleksićevog časopisa, jer se u samom Dada Tank-u, doduše hronološki nejasno, pojavljuje obaveštenje da je „jedna gloire-idiotština, antidadaistička pamfletica ’D-jok’ načinila dobru reklamu našem listu”, uz Aleksićevu poruku: „Volećete odsada pravi dada!”.

 

 

reprodukcije kolaža, kojih ima više nego u Aleksićevim revijama, povišena pseudo-reklamna retorika, kao i parodijsko-fantazmagorična zenitistička kreativna rešenja, predstavljaju Dada-Jok kao stilski razuđeniji i poetsko radikalniji koncept od Aleksićevih časopisa-dela. Ovo naročito dolazi do izražaja zbog dominantnog stila orgijastičke raznovrsnosti i užarene emocionalnosti, koja se oseća na stranicama Dada-Jok-a.

„Najduhovitija senzacija u našoj zemlji, konačna pobeda nad literarnim krugovima Beograda i Zagreba. ’Besni pas’ (tako su ga nazvali u Ljubljani pošto je izišao ’Svetokret’) g. V. Poljanski, koji tako odlično baca ’laso materi božjoj oko vrata’, bacio je u ’Dada-Joku’ bezbroj lasa oko bezbroj isukanih vratova.” Ovo su reči samog Branka Ve Poljanskog, iz četrnaestog broja Zenita, kojima najavljuje svoj novi časopisni projekat. Predstavljajući časopis kao celinu koja prevazilazi sve što je do sada štampano, za njegov najveći značaj Poljanski proglašava antidadaistički angažman. Cilj je, dakle, bio jasan: predstaviti dadaistički pokret (bar onaj rivalski, na našim prostorima) kao prevaziđen i nepotreban, za razliku od jedinog mogućeg avangardnog rešenja na ovim prostorima – zenitizma. Ovaj cilj eksklamativno potvrđuje i pamflet Ljubomira Micića, u okviru Dada-Jok-a, pod nazivom Ja pozdravljam Dada-Jok! Međutim, iako im je stalo da se što više odvoje od bilo kakve dadaističke stvaralačke prakse, braća Micić (da li u prirodnom paradoksu kakve književnost i umetnost katkad stvara ili pod zakonom samog zenitizma koji upravo u paradoksu pronalazi svoj kreativni potencijal?) pred našim očima u ovom časopisu proširuju repertoar dada atrakcija.

Na primer, odmah nakon pomenutog pamfleta Ljubomira Micića, u kome on dadaizam imenuje kao kratkotrajan bljesak koji je već zgasnuo, poredeći ga s parazitom koji svesno isisava pozitive i pretvara ih u negative, sledi pro-dadaistička pesma istog autora Fatalamanga Horej, koju smo ovde već navodili. Takođe, Branko Ve Poljanski, iako načelno protivnik dadaizma, koristeći specifičnu kolažno-montažnu praksu, doprinosi dadaističkom izgledu ove revije. Vidosava Golubović, govoreći o izuzetno kompleksnim kolažnim aranžmanima Ve Poljanskog, uočava dve tendencije: tendenciju likovnog kolaža „izgrađenog po načelu vertikalnog nizanja dokumentarnog i likovnog materijala” i tendenciju ostvarivanja „dinamične medijske veze s pokretnim slikama”[44] tj. sa filmom. Film kao sintetički medij, uvek u vezi s kinetikom, jeste jedan od privilegovanih medija dadaizma. Hans Rihter, jedan od utemeljivača i najpoznatijih filmskih stvaralaca dadaizma, ali i njegov hroničar, pretpostavlja brzinu filma kao medija svemu drugom – to je zakon modernog doba. Dakle, kada Ve Poljanski stavlja na stranice časopisa Dada-Jok tri svoje fotografije i jednu fotografiju svog brata, on time pravi svojevrsnu dadaističku igru. Naime, treba znati da su takve fotografije, na kojima se čovek pojavljivao retuširan, nalik na kakvog holivudskog glumca, preplavile ondašnji svet. Inkorporiranjem ovih fotografija u ostatak stranice, ponavljanjem reči „dada” i „on” kao i svojeručnim potpisima, stiče se utisak da se radi o nekim „nadljudima”, u ovom kontekstu izdignutim u odnosu na ostale dadaiste.

Koliko je kompleksan proces Poljanskove montaže, govori i interpolacija dve razglednice Zagreba: jedne sa zagrebačkom katedralom, a druge sa spomenikom banu Jelačiću u prvom planu. Dodatno „obrađene” različitim intervencijama umetnika – od figure Čarlija Čaplina (stalnog saputnika evropskog dadaizma, ali i srpskog zenitizma, kojima predstavlja simbol

 


[44] Golubović, Ibid, str. 164.

 

modernog bunta protiv građanskog društva)[45], preko „ni pesme ni slike” Ljubomira Micića Mernamo mernamo, pa do ubačenih tekstualnih intervencija: „Svi dobri hrišćani su dadaisti” na prvoj i „Konji su danas na vladi” na drugoj razglednici – ove razglednice se pretvaraju u alegorijske kompozicije i svojevrsni „statični film”[46], po principu modernog art-a, u kome predmet sam po sebi nije umetničko delo, ali to postaje u određenom kolažno-montažnom procesu.[47] „Čitava složena vizuelno-tekstualna struktura, a ne samo jedan njen deo, nosi poruku temeljne kritike upućene građanskom društvu. Da bi poruka bila lako čitljiva, po fotografijama je rukom ispisan tekst: ’Svi dobri hrišćani su dadaisti’, na naopačke okrenutoj katedrali: ’Konji su danas na vladi’… Ispisujući navedeni tekst, Poljanski je fotografiji poklonio puno poverenje kao dokumentarnom reprezentu onih vrednosti kojima se i dadaizam podsmeva.”[48]

Upravo na osnovu ovih Poljanskovih interdisciplinarnih interpolacija, Jasna Jovanov će proširiti prethodno iznete uvide Vidosave Golubović, s još dve dimenzije ovih, prevashodno dadaističkih, atrakcija: po njoj, način na koji su ubačeni tekstovi u kompoziciju razglednica, s jedne strane, proizvode efekat modernog urbanog grafita, dok, s druge, parola da su svi dobri hrišćani dadaisti, u kontrastu s vizuelnom predstavom hrama tj. zagrebačke katedrale, proizvodi autorsku ironijsku distancu. Slični zaključci, sa svojim specifičnostima, mogu se izvesti i iz drugih dadaističko-antidadaističkih kolaža zastupljenih u Dada-Jok-u, kao što su oni Pere Bauka, navodnog zagrebačkog krojača i slikara-amatera, a najverovatnije jedne od zenitističkih mistifikacija i fiktivnih alter-ega braće Micić. No, odlika svih mogućih zaključaka povodom Dada-Jok-a jeste – ambivalentnost spram proklamovanog antidadaističkog cilja i same dadaističke časopisne prakse. Uostalom, kako nas uredništvo časopisa na početku obaveštava, vrhovna svetinja Zakonika države Dada-Jok jeste paradoks, te se poetika ovog časopisa ipak, kako se čini, može sagledavati u okvirima poetike zenitizma. Međutim, obračunavajući se sa svim beogradskim i zagrebačkim protivnicima zenitizma, sam Poljanski koristi dadaističke atrakcije. „Ne postoji jednosmerna težnja za uspostavljanje programski zasnovane situacije, niti se isključivo insistira na njenom ukidanju, nego se pozitivni i negativni dadaistički, antidadaistički i adadaistički iskazi i postupci naizmenično i ritualno ponavljaju.”[49]

Krajem jula ili početkom avgusta te burne 1922. godine, pojaviće se i drugi broj Dada-Jok-a, u vidu jednog pamfleta znatno manjeg obima, pod nazivom Zenit-ekspres, u čijem zaglavlju će stajati poruka: „Dada-jok!”. U ovom pamfletu pojavljuje se svega nekoliko tekstova ironičnog i podrugljivog tona, nekoliko reklama i jedan anti-dada radiogram, ali bez jasnih polemičkih sekvenci kakav je slučaj bio sa časopisom Dada-Jok.

Za razliku od koordinisanih postupaka u časopisu Dada Tank (na primer: eksperimentalna upotreba tipografije, sažimanje stihova i pravljenje slovnih nizova u kojima je izvršena semantička destrukcija i u kojima primarni postaje vizuelni identitet, apsurdni dramski čin sa

 


[45] O značaju i značenju figure Čarli Čaplina među dadaistima i zenitistima videti: Jovanov, Ibid, fusnota 119.

[46] Termin Milanke Todić iz eseja: Todić, Milanka, Fotografija i avangardni pokreti u umetnosti, u: Srpska avangarda u periodici, nav. podaci, str. 455–462.

[47] „Fotomontaža može u podjednakoj meri da doprinese proširivanju naših vizija, naše svesti o optičkim, psihološkim i društvenim strukturama, u jednom sasvim izuzetnom smislu, kao i fotografija i film; a to je moguće zahvaljujući preciznosti ponuđenih podataka, gde sadržina, oblik, značenje i izgled postaju jedno” – Raul Hausman, navedeno prema: Jovanov, Ibid, str. 62–63.

[48] Todić, Ibid, str. 456.

[49] Golubović, Ibid, str. 164.

 

obaveznim elementima satire i groteske, karnevalizacija tradicionalnih poetičkih pravila, ironična upotreba reklamnih slogana i sintagmi, paradoksalni vizuelni dizajn), koji treba da ostvare svojevrsnu dada sintezu, stil potonjeg Aleksićevog časopisa Dada Jazz,[50] bitno je drugačiji. S grafički svedenim izrazom, s ponešto poigravanja slovima i nešto malo reklama, poetskom zgusnutošću i analitičkom studioznošću, časopis Dada Jazz predstavlja nam se kao nesvakidašnje ozbiljna (s obzirom da se radi o dada časopisu) i veoma intelektualna revija. Na momente, gotovo da je u pitanju čak i jedinstveno programsko delo, koje svojom svedenošću svedoči o jedinstvu stila, ukoliko je tako nešto uopšte moguće reći za dadu. Ovo uostalom potvrđuje već i činjenica da je u Dada Jazz-u ponovo objavljen Aleksićev proglas Dadaizam (prvi put štampan godinu dana ranije u Zenitu), kao i još jedan njegov programski tekst – esej o vajaru Aleksandru Arhipenku.

No, u časopisu, razume se, ima i drugih priloga. Pre svega, treba pomenuti još jedan dokaz Carinog poštovanja spram svog dadaističkog saborca Dragana Aleksića – njegovu pesmu priloženu i ovom Aleksićevom časopisu Sillogisme colonial, potom pesmu Fer Milla Kevice cinkaju u kojoj autor obznanjuje svoj identitet (u pitanju je dr Antun Tuna Milinković), kao i tipografska pesma Adama Čonta Smaknu, koja je u celini razrađena u domenu vizuelnog i u kojoj je očigledan uticaj mađarske revije Ma, s kojom je sam Čonta sarađivao. Više od svih, treba međutim pomenuti Aleksićevu pesmu čiji je čak i naslov teško pročitati – Kratzkratzikrucikritz! – što važi i za njenu sadržinu. Naime, dužina i raspored stihova određuju i raspored belina na stranici, koje se onda popunjavaju (ili ne) ubacivanjem stilizovanih velikih slova u te međuprostore. Očigledno postaje, dakle, da je vizuelni momenat prioritetan, jer se svako značenjsko tumačenje susreće s besmislom, a glasno čitanje gotovo je nemoguće. Pa ipak, ukoliko bi pokušali glasno pročitati ove besmislene izdužene reči, utisak koje bi takvo čitanje proizvelo pre bi podsećalo na onomatopeju, imitiranje životinja ili podražavanje dečjeg imitiranja nekog stranog jezika, nego na bilo kakvo značenje. Međutim, ovaj voko-vizuelni haos ipak odaje utisak primordijalnog, tim pre što se ritam nameće kao izuzetno bitan, te se ova Aleksićeva pesma može tumačiti kao poetski ekvivalent njegovim programskim rečima iz eseja o dadaističkim „Merc radovima” (Mercz) Kurta Švitersa:

 

Go čovek u godini prvoj je dadaista… imati nerv, manje mozak (Karavana spiraloida)… Umetnost je ono što izraze nervi… Nervi su primitivnost… Osećaj nije nerv. Nervi su iskonsko nepokvareno… Umetnik stvara sekund-izražaj ne aludiranje (pokrijte se, simbolisti!). Život u sebi je slika sadašnjosti, apstraktnost je i savremenost. Apsolutna lepota je volja. Dosada je bezvoljna slučajnost, neumetnosti. Apstrakcija je prenapetost i snaga volje…[51]

    

Optimalna projekcija ovih stavova, toliko bliskih onim Rastka Petrovića iz njegovog eseja Mladićstvo narodnoga genija, više je nego očigledna. Uranjanje u potragu za bestelesnim i apstraktnim upravo preko tela i snage iskonskog i primitivnog je ono što je zajedničko ovim avangardnim pogledima. Kao što Rastko Petrović sve to pokušava izraziti preko krucijalnog pojma njegove avangardne poetike – „jezgro podsvesti”, Nastasijević putem fenomena „rodne melodije”, a Micić putem „vanum”-a, Aleksić takođe u svom poetskom programu poseduje jedan filozofski termin koga imenuje kao – „panpojam”. U pitanju je pojam iz njegovog eseja o vajaru Arhipenku, te se ovaj esej danas, čini se, može tumačiti i kao jedan od najvrednijih

 


[50] Dada Jazz, Zagreb, jul 1922, urednik Dragan Aleksić, izašao jedan broj, 16 strana, tipografske ilustracije: Dragan Aleksić.

[51] Aleksić, Dragan, Kurt Schwitters dada, Zenit, br. 5, Zagreb, 1921, str. 5.

 

programskih tekstova srpske avangarde. Osim toga, u ovom tekstu, Aleksić otkriva svoje zavidno poznavanje klasične skulptorske škole, jer je to upravo polazna tačka njegovog eseja.

Kako nam pokazuje Aleksić, za razliku od klasičnog razumevanja homogenosti materijala, u skladu sa antičkim idealima lepote i snage ljudskog tela, u kome je sve usmereno na postizanje sklada, stabilnosti i analitičke simetrije, idealnije od same stvarnosti, Arhipenkove konstruktivističke skulpture su zasnovane, pre svega, na gravitaciji, a klasičan pojam materijalnosti biva zamenjen jednim gravitacionim pojmom – krivuljom. Ovo je najvidljivije u Arhipenkovim spiralnim skulpturama, u kojima on već problematizuje statičnost klasičnih postavki, jer spirala inicira doživljaj dinamike. Totalni raskid se ovde još više pojačava uvođenjem antici nepoznatog fenomena – boje. Implicirajući ovim avangardnu interdisciplinarnost (s obzirom da je u tradicionalnoj vizuri boja rekvizit slikarstva), Arhipenkove skulpture, po Aleksiću, idu u pravcu ostvarivanja sve veće sinteze, što u krajnjoj liniji vodi materijalizaciji apstrakcije. Ipak, destruktivnost nagona se potvrđuje razlaganjem formi tj. fragmentarizacijom materijalnih elemenata skulpture. Ovo pak vodi građenju apstraktnih oblika, koji opet uzdižu materijalnost u njegovom novom značenju – „optika površine i optika plastičnosti uslovljavaju momenat taktilnosti.”[52] Ovaj doživljaj dodatno se pojačava upotrebom različitih materijala, što sve za krajnji ishod ima jednu apstraktnu celinu (dinamičnu skulpturu), čiji delovi ostaju razdvojeni, ali uzeti zajedno simbolišu – „panpojam”.

Upravo na ovom pojmu, Aleksić će izgraditi svoj avangardni pokušaj „totalne sinteze” u narednoj fazi svog dada-stvaralaštva. To je i razlog zbog kog očigledna svedenost izraza u drugom Aleksićevom časopisu Dada Jazz, nikako ne znači bilo kakvo zasićenje dadaističkom paradigmom, povezivano sa činjenicom da će iste godine dadaizam kao pokret prestati da postoji. Naprotiv, u ovom Aleksićevom časopisu radi se o svojevrsnom avangardnom medijskom zaokretu, spram koga Dada Jazz predstavlja samo stvaralački intermeco.

Naime, pokušavajući da dostigne viši oblik kreativne sinteze, oličene u suštinskoj avangardnoj stilskoj figuri – sinesteziji, Aleksić je tokom 1922. godine sprovodio čitav niz tzv. dada-matinea, o kojima su nam danas, nažalost, ostala samo retka svedočanstva. Ono što je sigurno jeste da je u tim matineima preovladavalo nagonsko, šokantno, asocijativno, paradoksalno, uz konstantno prisustvo ironije i društvene kritike. Sve ovo Aleksić je postizao pomoću nekonvencionalnog doživljavanja i korišćenja klasičnih dramskih postulata o scenskom vremenu, mestu i radnji. Dramski čin će ovim postupcima prerasti u jedan pandramski fenomen, kojim će biti objedinjeni svi verbalni, scensko-vizuelni, plastički i kinetički potencijali protagonista. U nekim kasnijim izvođenjima, čak će biti ubacivani i svetlosni efekti, kao i mirisi. Baš na osnovu odnosa činilaca u filozofskom pojmu „panpojma”, Aleksić će „pandramu” videti kao mogućnost „totalne sinteze”, kao „skup svih vrsta kolektivnih i individualnih gestova; nabačenih psovki, kretanja-slike-skulpture-muzike-mimike-svetla.”[53]

Zapravo, biće ovo praktično oživotvoravanje Aleksićevih principa kakotedragosti i avangardno prevazilaženje tradicijom nametnute granice između umetnosti i stvarnosti, koje ide u pravcu opšte sinestezije. Ono što je u časopisima bio samo niz koordinisanih poetičkih postupaka, sada postaje gola, fizička stvarnost. Ovakav zaokret u svojoj dadaističkoj praksi, Aleksić je najavljivao u tekstovima koji se danas mogu tumačiti kao pred-tekstovi i teorijske postavke. To je, pre svega, tekst Liptovski sir s vatrogasnom kapom – apsurdni dramski dijalog sa glavnim akterima: Lutkom (bez primese pigmenta), Petrovićem (dve noge ortopeda),

 


[52] Jovanov, Ibid, str. 59.

[53] Jovanov, Ibid.

 

Vatrogasnom kapom i poslednjom pojavom, najavljenom pištaljkama, Gospodinom u fraku – i teorijske teze o drami kao groteski u časopisu Dada Tank.

Uz vidljiv uticaj iz prve faze evropske avangarde – Apolinera i njegovog dela Tiresijine dojke ili najpoznatije drame Tristana Care Srce na benzin, svoju novu stvaralačku paradigmu, Aleksić će ilustrovati sloganom: ŠTO VIŠE DOGAĐAJA U ŠTO MANJE VREMENA, a u tehničkom smislu to će postizati kombinovanjem najrazličitijih izražajnih jezika i kreativnih stilova, simultanom upotrebom stihova, proze i drame, kolažima i piktogramima, različitim vrstama muzike (npr. bruitističkim zvukovima ili džezom), dramom s „realtrikovima”, kubofuturističkim skulpturama, paralelnim korišćenjem glumaca i marioneta, apsurdnog humora i ritualnih elemenata, nigger lingue-om, kabaretskim pristupom, korišćenjem stvarnosnih korporativnih sintagmi kao što je reklamni materijal, plesom, ideološkim manipulacijama itd.

Bio je to, zapravo, najdublji prodor srpske avangarde ka zasnivanju jedne „stvarnosne umetnosti”, koja bi prevazišla svaku odeljenost stvaralaštva i života i koja predstavlja vrhunsku i najvišu optimalnu projekciju celokupne evropske avangarde. „Poricanjem svake tradicionalne logike, dadaizam ovim poriče i delovanje zakona kontradikcije, štaviše okomljuje se na njega. Poricanje kontradikcije, zapravo dolazi otud, što sam dadaizam, u svojoj suštini predstavlja kontradikciju.”[54]

Na kraju, ovakav interdisciplinarni koncept radikalne stvaralačke prakse i rasne evropske avangarde u kontekstu srpske kulturalne mape, morao je završiti onako kako je to postalo uobičajeno i u drugim evropskim sredinama. Pa ipak, dadaizam je i ovde ostao specifičan i, na izvestan originalan način, dosledan sebi. Naime, još krajem 1921. godine, Raul Hausman razmišlja o mogućnosti zamrzavanja dadaističkih aktivnosti, sve dok čovečanstvo ne zađe na viši nivo svesti tj. dok ne dozri za prihvatanje dadaističkih fenomena. Na skupu u Vajmaru, maja naredne godine, Hausmanova najava je i zvanično potvrđena od strane evropske dade. Valter Mering tim povodom stvara svojevrsni dada-arhiv za buduća pokolenja, a Dragan Aleksić u svojoj dada-biografiji navodi da će taj arhiv biti otvoren 1999. godine, kada neodadaizam treba da postane zvanični akademski stil. „Posle toga dadaizam ne želi da se kod nas više manifestuje. Tu i tamo njegove stope zaglibe u tuđe bašte, ali kolektivno ništa. Međutim… tragovi.”[55]

Ti tragovi danas su zapravo očigledni. Iako se Dragan Aleksić pridružio konceptu deklarativnog zamrzavanja svih aktivnosti od strane evropskog dada-kruga, on je ipak učestvovao u nekim ovdašnjim post-dadaističkim aktivnostima i bitno uticao na pojedine stvaraoce, pa u nekim segmentima svakako i na formiranje nadrealizma (naročito ako se taj uticaj prati preko poezije Moni de Bulija). Zvanični prekid dada aktivnosti značio je i zatvaranje zagrebačkog dada-kluba i Aleksićevo fizičko napuštanje Zagreba preseljenjem u Beograd. Njegov prelazak u Beograd tako je paralelno označio dva opozitna toka: prestanak aktivnosti yougo-dade i početak postdadaističkih dešavanja. Još u toku dada aktivnosti Aleksić je svojim matineima i stvaranjem mreže saradnika bitno uticao na mnoge dadaističke atrakcije na teritoriji Vojvodine, a sada, u postdadaističkoj fazi taj uticaj se značajno proširuje i na Beograd. „Svi oni (beogradski umetnici – prim. autora) balansiraju na nasleđu dadaizma, zagledani u podsvest i nemoguće. Borbeni duh dadaizma i saznanje da je sve dozvoljeno, da

 


[54] Cohen, Artur, The Typograpic Revolution: Antecedents and Legacy of Dada Graphic Design, u: Dada Spectrum: The Dialectics of Revolt, Ibid, str. 87.

[55] Aleksić, Vodnik dadaističke čete, nav. podaci, str. 29.

 

postoji mogućnost rušenja sviju granica, bili su dovoljno široko polazište i osnova za formiranje generacije beogradskih nadrealista.”[56]

Aleksić se tako pojavljuje kao saradnik u časopisu Misao 1923. godine i almanahu Crno na belo koga izdaje Moni de Buli 1924. godine, dok je Aleksićev pesnički uticaj veoma uočljiv u samom poetskom stvaralaštvu Moni de Bulija, čija najradikalnija dela kao što su Doktor Hipnison ili Tehnika života – Scenario za film (1926) ili Iksion (1926) potiču upravo iz tog perioda[57], ali i još nekih beogradskih pesnika, kao što su Risto Ratković i Zvonko Tomić. Očigledan je i uticaj na Radeta Drainca iz faze Hipnosa. Kako zaključuje Miško Šuvaković: „Treba uočiti dva momenta srpskog – lokalnog avangardizma – a to je: avangardizam koji doseže do ničeanskog patetičnog suočenja sa granicama aktuelnosti, i avangardizam koji ide dalje od ničeanske patetike, u područje urbanog delovanja i rada.”[58] Ukoliko na jednom kraku ove linije prepoznajemo delatnost Ljubomira Micića, na njenom potonjem kraku, kao postničeanskog avangardistu, lako ćemo prepoznati Dragana Aleksića. Rade Drainac, još jedan značajan srpski avangardista/modernista (pravo ime mu je bilo Radojko Jovanović) počinje svoj put pod dominantnom identifikacionom matricom Dragana Aleksića, iako će kasnije usvojiti i onu Ljubomira Micića, da bi u kasnijoj fazi „prerastao” u modernistu, po većinskom modelu srpske i evropske avangarde. Takođe, određeni uticaj je vidljiv i u beogradskoj časopisnoj praksi, naročito onoj vezanoj za Puteve (1922), Svedočanstva (1924–25) i Večnost (1926). Radovan Vučković čak smešta najveću poetsku senzaciju srpske avangarde, Otkrovenje Rastka Petrovića, u dadaistički okvir (mada je Rastko dadaistička saznanja mogao pokupiti i direktno iz Francuske, a ne preko samog Aleksića), a tragovi dadaizma nisu samo involvirani u zametak nadrealizma, već i u potonje neoavangardne tekovine, pre svega u voko-vizuelnim eksperimentima Vladana Radovanovića, ali se oni mogu iščitati i u pojedinim signalističkim stihovima Miroljuba Todorovića ili stihovima pesnika okupljenih oko neoavangardne grupe Kod, kao i u savremenoj likovnoj neodadi.

Takođe, Dragan Aleksić preuzima na sebe masku modernističkog likovnog kritičara, jednog od najznačajnijih zapravo, tih godina. Još u svojim dadaističko-programskim esejima o savremenoj skulptorskoj praksi, on je demonstrirao vanredno poznavanje, kako klasičnih umetničkih postavki, tako i još više problematike postkubizma, ekspresionizma, apstrakcije, ruskog futurizma i suprematizma. Ovo naročito imponuje s obzirom na aktuelnost ovih tekovina u okviru modernog art-a, pogotovo kada se ima u vidu Aleksićevo znanje i kritička objektivnost spram veoma kratke vremenske distance kada je reč o ovim umetničkim tokovima. Posebno su bitna dva eseja iz ovog perioda: Evropa u znaku crnačke umetnosti[59] i Konstruktivno slikarstvo[60].


[56] Jovanov, Ibid, str. 71.

[57] Videti: De Buli, Moni, Doktor Hipnison ili Tehnika života – Scenario za film, u: Krilato zlato i druge knjige, ur. Milivoj Nenin, Narodna biblioteka Srbije, Beograd, 1989; Iksion, sa Radetom Draincem, u: Dve avanturističke poeme, Biblioteka Hipnos, Beograd, 1926. Videti, takođe i: Nenin, Milivoj, Moni de Buli ili neobični prostori vedrine, u: S-aveti kritike, s-okovi poezije: ogledi iz književne istorije i kritike, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1990.

[58] Šuvaković, Ibid, str. 121.

[59] Aleksić, Dragan, Evropa u znaku crnačke umetnosti, Misao, knj. XI, sv. 1, Beograd, 1923, str. 51–56.

[60] Aleksić, Dragan, Konstruktivno slikarstvo, Misao, knj. XI, sv. 7, Beograd, 1923, str. 540–546.

 

Ono što je posebno bitno, u ovom kontekstu, jeste izvestan pomak kada se ovakva Aleksićeva kritika poredi sa klasičnom likovnom kritikom, jer se ona ne zasniva na samo jednom mogućem pogledu na umetničku praksu, nego uvodi mogućnost sagledavanja umetničkog dela na više funkcionalnih nivoa.[61] Ovakva inovativnost ne treba da čudi – likovna poetika Aleksićevog dadaizma uveliko je nadilazila lokalni nivo i iz današnje perspektive predstavlja, zaključićemo – najviši oblik sažimanja stvarnosti kroz umetničku reprodukciju u čitavoj srpskoj avangardi.

 

 

 

Summary: This paper deals with the method of Serbian Dadaism, known as „kakotedragost“, applied in a poetry of Dragan Aleksić and other serbian dadaists. Actuellity of this radical avant-garde movement today, in the context of contemporary art, tells us about necessity of re-evaluation of serbian dadaist art. Energy of this art praxis also tells us about one authentic movement in a context of european avant-guard, put  in a context of dominant culture.

 

 

LITERATURA:

 

-          Aleksić, Dragan, Vodnik dadaističke čete, Vreme, br. 3243, Beograd, 8–9. januar 1931, str. 29.

-          Birger, Peter, Teorija avangarde, Narodna knjiga, Alfa, Beograd, 1998.

-          Ćosić, Bora, Tri Aleksića, Rok, br. 1, Beograd, 1969, str. 90.

-          Dada Spectrum: The Dialectics of Revolt, ed. Foster, S. C., Kuenzli, Rudolf E., Coda Press, The University of Iowa, Iowa City, 1987.

-          Dada Tank, izbor iz dela Dragana Aleksića, priredio Gojko Tešić, Nolit, Beograd, 1978.

-          Denegri, Jerko, Dada 1916-1966, Život umjetnosti, br. 18, Zagreb, 1972, str. 128–136.

-          Denegri, Jerko, Srpska grafika 1900–1950, u: Jugoslovenska grafika, katalog, Muzej savremene umetnosti, Beograd, 1977, str. 44.

-          Denegri, Jerko, Mađarski aktivizam, Umetnost, br. 52–53, Beograd, maj-juni 1977, str. 65–66.

-          Flaker, Aleksandar, Poetika osporavanja, Školska knjiga, Zagreb, 1984.

-          Golubović, Vidosava, Obešeni čovek & Koncert Mirisa i svetla, u: Dada u Subotici, temat, Književnost, br. 7–8, Beograd, 1990, str. 1381-1388.

-          Huelsenbeck, Richard, Memoirs of Dada Drummer, u: Elderfield, John, On the Dada -Constructivist Axis, Dada-Surrealism, no. 13, Iowa City, 1984.

-          Jovanov, Jasna, Demistifikacija apokrifa: dadaizam na jugoslovenskim prostorima 1920–22, Apostrof, Novi Sad, 1999.

-          Richter, Hans, Dada Art and Anti-Art, Thames & Hudson, London, 1965.

-          Srpska avangarda u periodici, Matica srpska, Institut za književnost i umetnost, Novi Sad, Beograd, 1996.

-          Šuvaković, Miško, Dada i postdada, u: Istorija umetnosti u Srbiji XX vek: prvi tom, radikalne umetničke prakse, ur. Miško Šuvaković, Orion art i Katedra za muzikologiju Fakulteta muzičke umetnosti, Beograd, 2010, str. 120.

 


[61] Na Dragana Aleksića kao kompetentnog likovnog kritičara prvi je skrenuo pažnju Lazar Trifunović u knjizi: Srpska likovna kritika, Beograd, 1967, str. 335–343. O likovnoj kritici Dragana Aleksića u dadaističkoj fazi videti: Lojpur Bogdanovska, Zorica, Likovna kritika Dragana Aleksića u doba dadaizma, Vidici, br. 3, Beograd, 1977, str. 17.

 

-          Tešić, Gojko, „Dada duh” protiv egzistiranja dadaizma, Znak, br. 12, Beograd, 1980, str. 55–58.

-          Tešić, Gojko, Dadasophia and Dadaritter Dragan Aleksić, Relations, no. 7–8, Beograd, autumn 1982, str. 45–54.

-          The Dada Painters and Poets: An Anthology, ed. Robert Motherowell, Wittenborn and Schultz, New York, 1951.

-          Todorović, Predrag, U potrazi za Dadom, Književna reč, br. 341, Beograd, 10. IV 1989, sv. 1, str. 8.

 

Comments (8)