Gust splet laži

Posted on 30 June 2013 by heroji

Ratomir Damjanović

Gust splet laži

 

„Savremenom čoveku koji zaboravlja koliko je bedan u poređenju sa onim što može da bude čovek, odričem pravo da budućnost i prošlost meri sopstvenom merom.”

Česlav Miloš

1.

Pisac i kritičar na ovim prostorima dele sudbinu dosuđenu literaturi male zemlje i njenog jezika, čiji je prodor na svetsko tržište knjige ograničen, što – u krajnjem slučaju – znači da se nalaze u svojevrsnom getu. To, s druge strane, podrazumeva i materijalnu obezvređenost, a ona, opet, diktira i uslovljava logiku koju određuje filozofija književnog junaka po imenu Pansa (stomak). Pisac, kao i svaki umetnik, ma gde bio, i ma čijoj literaturi pripadao, a pogotovo ovde, uvek i na Rosinantu i na Sivcu, u stalnom je sudaru sa stvarnošću, sklon padanju u blato. Taj pad, međutim, ne treba tražiti u simbolici Don Kihotovog juriša na vetrenjače, nego u jednom drugom poglavlju u kome Servantesov junak svojim protivnicima govori: „Nemojte sa mnom slatke reči, znam ja vas, bagro lažljiva.” I tu poruku bismo mogli uputiti na mnogo adresa, naročito onima koji literarno smeće – domaće ili strano – recenziraju i nagrađuju, popularišu i afirmišu, doprinoseći stvaranju i utvrđivanju lažne književne slike i lažnih vrednosti. To je nevolja s kojom pisac malog jezika, osuđen – s nadom da je to privremeno – na lokalne domete, mora da računa, beznadežno zatvoren u planetarnoj pećini. Terminološku odrednicu „mali jezik”, pritom, ne treba uzeti olako, imajući u vidu fenomen smanjivanja i nestajanja jezika malobrojnih naroda, bez obzira na njihovu tradiciju i duboke duhovne korene, pod pritiskom i besomučnim širenjem jezika mnogobrojnijih, jačih, moćnijih, bogatijih, agresivnijih, tehničko-tehnološki naprednijih. Njegov status u savremenom svetu određuju, da se poslužimo homerskom mrežom nevolja, jednooki kiklop Polifem na jednoj, i zemaljski silnik Antinoj na drugoj strani – kao paradigme moći, snage i vlasti. Antički Polifem, onaj koji je „samotan vežbo se u zlu”, u ovoj paraboli simbol je globalne moći, planetarni žderač. Njegova mračna špilja u savremenom svetu postaje virtuelna pećina u kojoj ti planetarni žderači nemaju prepreka ni kada su jezik, kultura i umetnost u pitanju, s ciljem da se zadovolje sopstvena glad, sopstveni apetit. Antinoje je lokalni silnik, koji „Itakom plodnom i cvetnom u duši je želeo svojoj vladati sam”, i sve čini koliko sa stanovišta obesnog tiranina, toliko i zbog koristoljublja i pljačke pred „ugodljivim narodom”, stavljajući na svoj jelovnik i ljude od pera. Podsetimo se priče. Kiklop u špilji proždire jednog po jednog Odisejevog druga i očekuje da oni prihvate njegovu logiku da je to što čini u redu, da je u pitanju samo prirodan sled događaja i logična posledica u datim okolnostima. Trebalo bi da budu srećni i zahvalni što nisu sada u čeljustima, nego što će doći na red kasnije. Odiseja – „Nika” – nagradiće tako što će ga pojesti, ali poslednjeg. Svako suprotstavljanje toj „filozofiji” poretka stvari vodi ka tome da budu ranije pojedeni. Nije malo onih koji se nadaju da će, prihvatajući, krotko, takvu logiku, ipak naći utočište, makar u Kiklopovom toplom izmetu. Ili neku kosku sa Antinojeve trpeze. Ko god ne boluje od prevelike amnezije, prepoznaće u naših poslednjih petnaest godina i Polifema i Antinoja i shvatiti da se prema toj i takvoj podeli formiraju mehanizmi vrednovanja, krugovi zainteresovanih, a u okviru njih – ili u vezi s njima – drugi krugovi, čitav niz prstenova. U takvom sistemu vrednosti, književno delo je u drugom planu. Ako pisac i dobije – zasluženo – neko priznanje, ne odlučuje o tome vrednost njegove knjige, ili ne bar samo vrednost knjige, nego njegov rejting kod rejtingovanih i raznim interesovanjima povezanih arbitara u književnom poretku. Književni kritičar, u toj prstenastoj hijerarhiji, takođe je u zavisnom položaju, pogotovu ako je njegovo teorijsko znanje, prepoznavanje i razumevanje književnog dela i književnih tokova problematično. Domanović takve naziva književnim štetočinama. Naravno, bilo kakvo generalisanje nije opravdano. Uvek je bilo, i ima, onih koji znaju, koji u sferi estetskog procenjivanja književnosti imaju pouzdane kriterijume, i onih priučenih, ili pak učenih, ali koji, jednostavno, ne mogu da vide dublje. Među prvima jesu, uglavnom, oni koji su držali do svoje autonomnosti i digniteta, iako se i među takvima javljaju i oni koji „znaju znanje”. Za druge možemo reći da bi ih valjalo ignorisati, kada ta pojava ne bi bila tako raširena i dubokog korena.

Mihajlo_Djuric

Iz obimne lektire o književnoj kritici, i kritici kritike, izdvojićemo – našeg – Radoja Domanovića, pisca koji je ratovao sa svima i zbog te nepomirljivosti stradao. Tvorac „Stradije” video je pisce i kritičare kao deo istog ešalona. Dok je samo mali broj pisaca izdvojio kao „videlo u tami naše zemlje”, većinu je izložio podsmehu, upotrebljavajući imena iz zoologije.

„Kod nas vrlo dobro uspevaju književni glodari, koji žive po raznim fondovima i hrane se većim i manjim honorarima. Lenjivaca ima dosta veliki broj, ali im ponajbolje godi klima Akademije nauka i Velike škole, plode se vrlo brzo…” Takođe: „…debelokočari, literarni preživari… kreštalice, sovuljage, vrane i druge književne štetočine imaju povoljne uslove za razvitak…”

„Ovde se mogu ubrojati mnogi kritičari, koji pasu kradom u stranim književnim livadama, pa tu hranu posle preživaju u kakvoj hladovini državne službe, i nađubravaju razne naše listove đubretom što se zove kritika, književni prikaz, itd. I ova se fela vrlo brzo plodi i razvija u našim krajevima.”

Razlikujući ozbiljne kritičare i kritičare šarlatane, Domanović zapaža kako: „…ozbiljnih kritičara imamo, ali samo po imenima, koja se, i sam ne znam zašto, slave i pismeno i usmeno, ali ne po delima…”

„Niko ne beše u stanju da stvori ozbiljnu književnu kritiku, jaku i moćnu, koja bi razjurila sa tog polja sve moguće šarlatane i neznalice, već su, preko očekivanja, čudnim slučajem, šarlatani i neznalice odjurili spremne i darovite.”

Za Domanovića, književni kritičari jesu, to nalazimo u knjizi „Govor poezije” Vojislava Đurića, šarlatani „umni invalidi, koji su propali na svima ostalim poljima književnog rada”. On iznosi i danas zanimljiv sud da se oni rađaju „iz oskudice materijalne” i da pišu „bez ikakva znanja, raumevanja i veze” i „po jednom vekovnom šablonu”, „prosto naprosto prepričaju delo”, a „lično prijateljstvo, ili mržnja najobičnije su pokretači ovom ili onom prikazu”. I još jedna, čini se, veoma aktualna opaska, odsustvo navike da „se uvek gledaju dela, a ne pisci”. Najzad, pisac ukazuje i na štetan uticaj koji kritika ima na čitalačku publiku, koju takođe ne štedi, a javno mnjenje, prema njegovom mišljenju, jeste „najveći grešnik”, od koga „gore rđe nema na svetu”. Ono je „trulo i pokvareno”, i iz takvog se duha rađa „kritika koja podstiče proste čitaoce u njihovom neznanju, a rđave pisce da ne klonu.”

Pogledamo li pažljivije, videćemo da je tvorac „Stradije” uočio i povukao sve glavne linije kritičkog invaliditeta, od kojih boluje i današnja kritika. Domanović ne propušta da kaže ni to da je za kritiku „potrebno isto toliko dara kao i za pisanje pripovedaka”, i tom se stavu nema šta dodati, osim da kritika jeste, kao i prozno ili poetsko delo, pre svega individualni čin, pa bi bilo kakvo uopštavanje dalo ne samo površnu sliku, nego bi dovelo do ogrešenja o neke kritičare koji su u vremenima sklonim uopštavanjima i izopštavanjima svojim književnim znanjem i svojim moralnim dignitetom ostavljali čist trag iza sebe. Upravo danas, u procesu privatizacije kritike, kada je ona umnogome postala roba koja utiče na plasman druge robe, književnog dela, na njegov put do čitaoca, kada je, dakle, moralna pozicija kritičara stavljena pred iskušenje, a znanje usmereno na određeni cilj, valjalo bi govoriti više o kritičarima, pojedinačno, a manje o kritici uopšte. Međutim, skidanje maske s lica kritike kao dugogodišnje književne obmane, demaskiranje kritike jednog doba, i literature tog doba, ponovno vrednovanje onoga što je vrednovano, ocenjivano i nagrađivano pod ideološkim ključem, neophodno je i nije dovoljno osloniti se samo na vreme kao jedinog sudiju. Pogotovo zbog pokušaja da se sve „vrednosti” tog vremena cementiraju kao osobenost epohe.

Stari sistem formirao je umetničke autoritete, znajući njihovu upotrebnu vrednost. Novo vreme ih obezličuje. Odlika i jednog i drugog jeste iznuđivanje pristanka stvaraoca, tako što će ga privoleti da ćuti ili da u nekoj otvorenijoj ili skrivenijoj formi sarađuje. U vreme jednopartijskog društva, taj pristanak zasnivao se na strahu od izopštavanja i kazne. Pritom, ideološku oligarhiju manje je interesovalo umetničko delo, a više umetnik sam, jer je preko njega mogla da utiče i na njegovo stvaralaštvo. Na ono što će napisati i ono što neće napisati. Ništa nije bilo nezavisno od političkih tokova koji su bili skloni da značajno umetničko delo izbrišu i prećute. Intelektualna roba imala je cenu i mogla se prodati. Pisac je uvek bio, na neki način, ucenjen svojim delom, i mogućnošću da za sebe obezbedi bolje mesto. Danas je stvar do krajnosti ogoljena. Na potpunoj margini, bez autoriteta i uticaja, pod opštom dominacijom politike, intelektualci i umetnici jednostavno su izvedeni na tržište, a tržište pragmatično uslovljava njihovo delovanje, naročito onih koji na te uslove pristanu. Ponuda je jednako otvorena i primamljiva: diplomatska služba, konzularna, savetnička i ambasadorska mesta, kontakti, prevođenje na strane jezike i plasman u inostranstvu, nove veze, početna prednost u žirijima, nagradice, mogućnost da jednog dana vrate dug i zaduže druge, autorski projekti i autorski honorari, otkup knjiga, prisustvo u medijima, profesura, magistrature i doktorati, dnevne počasti, ugled i uticaj, itd. I, naravno, novac, kao primamljiva opcija u perspektivi.

HaroldPinter

Budući da se nade i očekivanja odvijaju putem mnogobrojnih partijskih krugova i kanala, broj zainteresovanih je povelik. Kako koja posada uhvati značajno mesto u partijskom i političkom životu, krene nagrada za službu i nagodbe s drugima oko službe. Niko nema previše volje ni vremena da se bavi onim što je bilo. Mogućnost da se isprave stare nepravde i promašaji ostavljena je uskom krugu zaludnika. Svedoci smo licemernog izjednačavanja onih koji su ćutali ili manipulisali mišljenjem, i onih koji su u mračnim vremenima dizali glas, ili nisu pristajali na kompromis i ćutanje. Zar Miloš Crnjanski nije i dalje u sporu, i to s vrednostima jednog vremena?! Slučaj sabranih dela, ili uslova u kojima radi Zadužbina sve kazuju. Dobije li Crnjanski mesto koje mu pripada, doći će do ozbiljnih pomeranja – nadole, i do promene kriterijuma koji će osporiti „vrednosti” koje je učvrstilo i održavalo upravo vreme bez Crnjanskog. Trebalo je da prođe trideset godina da razdvojimo Govor prof. dr Mihajla Đurića od „govora” onih koji su ćutali i aminovali poteze vlasti, koji su se svrstavali u korpus intelektualaca čiji je pristanak trebalo dobiti da bi stvar bila legalnija. Akteri takve scene i takvog poimanja vrednosti i intelektualnog angažmana i njihovi duhovni naslednici, danas su glasnici i zagovornici demokratskog preobražaja i preispitivanja. Ili deluju iz senke. Oni koji žele, da se opomenemo junaka Franca Kafke – Josefa K., „da javno pretresu jedno javno zlo”, nisu rado prihvaćeni ni u ovom vremenu.

 

2.

Većina o kojoj govorim pripadala je vladajućem establišmentu, stvarala mu i organizovala alibi, obezbeđujući i sebi privilegije. I čineći niz kompromisa u sferi estetskog i književnog, videći sebe kao pripadnike ideološkog vrha vlasti koji je licemerno koristio ono pravo na grešku o kome govori Aristotel u „Retorici”: „Posebno smatraju da mogu vršiti nepravedna dela ukoliko samo pripadaju nekoj od navedenih klasa ljudi, a, ako ne, ukoliko imaju takve prijatelje, sluge i ortake, jer im baš to omogućuje vršenje nepravde, a da pri tome ne budu otkriveni i kažnjeni.” To je bio (osnovni) princip njihovog udruživanja. Upravo taj žilavi soj ljudi, koji je usavršio mimikriju, promovišući je kao prirodno i normalno ponašanje u novom vremenu, nastavlja da deluje, i to vrlo otvoreno, ne polažući račune nikom, pošto ni njihovi moralni učitelji, u čijim je rukama vlast, račune,  i to mnogo krupnije, ne polažu nikako i nikom. Na delu je licemerna kolaboracija političara i kulturnih radnika, koja podržava, kao nekada opštinski i sreski komiteti, lustraciju i preispitivanje vrednosti, postupaka i ljudi, iako i sami pripadaju toj kategoriji delatnika. S lukavom i podmetnutom tezom da je u pitanju: epoha. Radili su, kažu, prema zahtevima vremena, i tu se nije moglo ništa učiniti. Oni su, po toj istoj logici, u krajnjoj liniji, žrtve, žrtve politike. Živeli su i stvarali, zamećući svoje tragove, nalik onom „junaku” Česlava Miloša koga su zvali tigar, ali ne zbog hrabrosti, izgleda, neustrašivosti, već zbog mačijeg hoda.

Ali, tragovi su ostali, i glas o njima. Tema stara koliko i književnost. U Homerovoj „Odiseji”, na primer, imamo dva pevača, Demodoka, na u dvorcu feačanskog kralja Antinoja, kome Odisej odaje počast, i Femiju, u Odisejevom dvorcu, na Itaki, „štono je pesme med proscima primoravan pevo”. Opravdanje koje nas podseća na one koji su skloni da svoje „pevanje” objasne frazom: „Takvo je bilo vreme”. Svi koji se nađu kao prepreka antičkom junaku, ne prolaze bez kazne, ali Kiklop i Antinoje,  koji ne dozvoljavaju Odiseju da se vrati kući, uslovljavajući, jedan spolja, a drugi iznutra, njegov povratak, bivaju posebno kažnjeni. Ostali su obični „rđakovići”. To je pevačeva pravda, u kojoj ima razumevanja za sopstvenu ulogu: Odisej jedino poštedi život upravo Femiji.

O osećanju straha, koje je organski sraslo sa čovekovim mišljenjem i odnosom prema svetu i životu, o atmosferi straha u kojoj čovek sumnja i u samog sebe, jednostavno i ubedljivo je pisao autor „Zarobljenog uma”: „Ali čiste i dostojne reči bile su zabranjene / Pod pretnjom tako stroge kazne, da ko se usudio / da i jednu od njih izusti / Sam je sebe već smatrao izgubljenim.” Naravno, nije to specijalnost ovog vremena ili, recimo, prošlog veka. Još „Pančatantra” postavlja pitanje: „Ko sam ja, koje je mesto i vreme, dobre, loše, navike i sredstva politička koja su?” Eshil nam je u svom „Prometeju” uputio poruku čiji kod u punoj meri razrešava baš ovo vreme: „Upoznaj sebe, primi novi poredak.” Biblijski Jov zna da su svi koji su videli njegovu „pogibao” zastrašeni. Uvek je bilo onih koji su sudili oslanjajući se na potrebe sistema ili lične pobude i svoju prirodu.

„Dovoljno ti je zlo da budeš ono što si”, kaže Šekspirov Terzit, isti onaj koga u Homerovoj „Ilijadi” kažnjavaju za buntovništvo. Od čoveka se oduvek traži potpuno potčinjavanje, a ne samo ćutanje i prihvatanje. Kafkin Jozef K. u „Procesu” uzvikuje: „Na laži se gradi poredak u svetu.” Dvadeseti vek je otišao korak dalje od poretka laži: doneo je poredak zla u kome ljudi od pera imaju značajnu ulogu. Već počekom novog veka, globalizam – kao univerzalni totalitarizam – pokazuje šta nas čeka. Njegov najdalji krak u lokalnim okvirima jeste tranzicijska metamorfoza društva, u svim slojevima. U njemu je predviđena važna uloga za intelektualne autoritete koji moraju da etabliraju njegove ideje, na isti način na koji je i komunizam to tražio od svojih pisaca. Pogledajmo samo naše vreme, posledice rata kao posledice politike, s potpuno izmenjenom percepcijom stvarnosti u kojoj umetnost sve više gubi tle.

Razaranje duhovnih vrednosti jeste kontinuiran proces koji direktno kreira politika, uz pomoć svojih vazala u kulturnim krugovima. Njena dominacija je potpuna i gotovo da i nema drugih tema. U pitanju je narkomanska zavisnost i dilovanje s najvićeg nivoa vlasti. Intelektualci su i sami zavisni toliko da se sva njihova pitanja tiču samo politike. Perverzija ravna onoj „od pre”, koja je u svom programu imala obavezno učešće ljudi od pera, umetnika, književnih, pozorišnih, filmskih kritičara u hajci na neko delo ili njegovog autora, u zabrani i osudi, opravdavajući tezu vlasti da upravo teoretičari, umetnici i književni kritičari estetičkim merilima, osporavajući jedno delo, obavezuju sudije i sve one koji imaju nameru da jedno delo osude. O tome govori Boro Drašković, u knjizi „Razgovori sa Milošem Jeftićem”, navodeći „naš licemerni specijalitet da izgleda kako je pozorište samo zabranilo svoju predstavu.”

Kakvi su to psihološki mehanizmi koji su intelektualce vodili u tabor autoritarnog režima, kao inkvizitore, egzekutore, pritajene gušitelje. Koji su oblici socijalno psihološke prinude? Kakvi su bili modeli angažovanja? Vlast se, prirodno, brani, kupuje, preprodaje, ucenjuje, preti – čuva vlast! A umetnik?! Strah, karijera, udvorištvo, pravovernost, višak revnosti, materijalna korist? Prostora za revnost bilo je u izobilju. Postojao je i opšti alibi: postupci, odluke, karakteri, sve je u šapama epohe: „Ona steže čoveka sa svoja dva prsta i cedi iz njega onu kap dobra i zla koja joj je potrebna”, veli Česlav Miloš, govoreći o bedi ljudi uhvaćenih u politička klješta i o izboru između ludila i servilnosti, o tragediji i bedi intelektualca uopšte. Da sve istine o tome ni izdaleka još nisu otkrivene, opominje mađarski slučaj, gde je oskarovac Ištvan Sabo, reditelj filma „Pukovnik Redl”, priznao da je bio doušnik. Tvorac „Mefista” ne krije da je prodao dušu đavolu u političkom obličju, i tvrdi da je to učinio, da je godinama radio za Kadarov režim, da bi spasao neke prijatelje. Naši mađarski susedi otvaraju dosijee, iznose gole činjenice, a činjenice, poznato je, ne tolerišu i ne uvažavaju duh vremena koji je mleo individualnost i hrabrost, nego bez emocija otkrivaju ulogu intelektualaca u nečasnom poslu. Kod nas, svaki je dosije još brižljivo čuvana tajna i nema govora o tome da ćemo istinu ikad saznati. Ne jednu, nego mnoge. Previše je učesnika u kolaboraciji, da bi tako lako doneli ili prepustili odluku o tome onim drugima.

desayuno_polifemo-3

Najcrnje poglavlje o nama, kao i ono o lažnim disidentima, koje Milovan Danojlić u knjizi „To” naziva lažiborcima. Šteta koju oni – lažiborci – izazivaju, jeste najveća, jer su pod kontrolom vlasti, a stvaraju iluziju da postoji disidentska borba. I, pritom, dobro žive, uživaju u slavi disidenta, u priznanju javnosti, ali imaju i plate i tiraže. Rizik je proračunat kao neophodan za ugled i status nezavisnog intelektualca. Kasnije, vidite te lažiborce, kao borce za demokratiju, otvaranje dosijea i novi poredak. I nikom ništa.

Psihološki mehanizmi kojima se vlast služi u korumpiranju umetnika zasnivaju se i danas na moći, obećanjima, očekivanjima, saznanju da opcija koja se drži etike a ne dipli, nema mnogo šansi, da takvima politika šansu udeljuje na kašičicu. Osim toga, vlada uverenje da se sviranje dipli može dobrim marketingom prikriti i, čak, prodati kao etika. Moć je bila, a i danas jeste jedina preokupacija vlasti, i pošto joj u ovako uređenom svetu novac tu moć uslovljava, spremna je na sve. One koji je u tome ometaju, vlast kontroliše, kupuje ili neutralizuje. Doktrina manipulacije i kontrole imala je i ima, kako rekosmo, svoja uporišta u delovanju umetnika i intelektualaca koji su nastupali otvoreno ili zaklonjeni, iz senke, zaštićeni režimom, obilato koristeći tu privilegiju. Ništa novo pod suncem. Aristotel je u „Retorici” upravo upozoravao na takve koji „nepravedno postupaju kad smatraju da se takvo delo može izvršiti i da ga oni mogu izvršiti, potom verujući da se takvo delo neće otkriti, ili, ako se i otkrije, da će ostati nekažnjeno ili, na kraju, ako i budu zbog takvoga dela kažnjeni, da će kazna biti manja od dobiti što će je iz toga izvući, za sebe ili za svoje bližnje.”

Tako nekako dogodilo se i kod nas.

 

3.

„Pisac je celog života ranjiv, gotovo je ogoljen”, veli Harold Pinter u besedi povodom primanja Nobelove nagrade, „nema potrebe da kukamo zbog toga. Pisac je tako izabrao i okovao je sebe tim izborom. Tačno je, međutim, i kada kažu da ste izloženi svim vetrovima, a neki od tih vetrova su zaista ledeni. Potpuno ste sami, sebi prepušteni, na vetrometini, u praznom prostoru. Nema utočišta i nema zaštite – ukoliko ne lažete  – a u tom slučaju ste, razume se, već izgradili sopstvenu zaštitu i zapravo bi se moglo reći da postajete političar.”

Podela vlasti, misli Pinter, ni izbliza nije onako ravnopravna, kao što bi naivni mogli pomisliti, ali kada se dođe do tog saznanja, već je kasno. Vlast, ma kakva bila, mora se održati, sačuvati, osvajati dalje. Po cenu istine. I zatvaranja očiju pred istinom. Ili, pak, formiranje lažne istine. „Zarad održavanja te vlasti”, veli Pinter dalje, „od suštinskog je značaja da ljudi ostanu u neznanju, da žive ne saznavši istinu, čak ni istinu vlastitih života. Zato je ono što nas ovde okružuje zapravo ogroman i gust splet laži kojima se hranimo.”

Gust splet laži?! Da! To bi mogao biti naslov ovog teksta. Gust splet laži kao gusto bodljikavo šiblje, razgranato, zamršeno, dubokog korena.

Na prastaro pitanje – koje tako otvoreno implicira relativnost suda i ličnog ubeđenja, naspram interesa i suda gomile, nasuprot svetini – „Šta je istina?”, ovo vreme odgovara: „Sve je istina”. I: ništa nije istina. Istina je glinena masa koja u veštim rukama dobija željene oblike. Intelektualci su sa zakašnjenjem izvukli pouku, ponešto naučili od štampe i intelektualnih gladijatora; malo kasne ali, održavaju korak, sustižu. U liku medijatora istine, pojavljuju se „nezavisni” filozofi i intelektualci, za koje medijski događaj ima, pre svega, „tržišnu vrednost”. Čitav smisao njihovog delovanja jeste da se istina zamaskira, skloni, ukloni, te da se podmetne i proda sopstvena istina. I da se moćnici ubede u njenu moć. Najmoćnije sredstvo u tom đavoljem poslu jeste „đavo televizija”, kako taj medij naziva Anri Levi u svojoj knjizi „Pohvala intelektualcu” (1977). U događajima koji su usledili, Levi ne samo da nije upao u zamku „zle kobi glasina”, o kojima piše, što bi samo po sebi značilo zabludu i nevinost, nego je takve zamke postavljao svojim filmskim i televizijskim slikama, oživotvorujući savet intelektualcima, „svojim kolegama”, „da nauče da se televizijom služe i da savladaju njen jezik”.

Onima koji su nekada, ma kom vremenu pripadali, pretendovali da budu sudije, da tumače i usmeravaju književne tokove, i koji su pod maskom autoriteta obmanjivali epohu iz ideoloških ili nekih drugih razloga, ne treba to prećutati. Nikako! Ne možemo biti ravnodušni prema tom nasleđu. Prvenstveno zbog štete koju su načinili. Ideološki obrazac koji je formirao mehanizam autocenzure, učinio da se neke teme pokrenu kasno, da se neke ne pokrenu nikad, da se u poetičkom smislu tapka u mestu, i vrti jedna te ista „priča”. I da se ta priča varira, nagrađuje i glorifikuje. Epigoni epigona dobijaju najveća priznanja. Svaki pokušaj novog i drugačijeg gušen je u zametku. I više od toga. Stvarana je atmosfera da se bilo šta novo ne može održati. Kada je u dugom periodu uspostavljena dominacija ideološkog mišljenja i ideološke kritike, koja udovoljava takvim kriterijumima i usmerava čitave tokove književnosti, potirući i zatirući u zametku sve nove i drugačije ideje i mišljenja, onda je šteta nepopravljiva i trajna. Treba samo pažljivo čitati knjigu „Književnost i radio”, Đorđa Malavrazića, ili „Krivičnu estetiku” Marinka Arsića Ivkova, i videti s koliko bi se indignacije moglo govoriti o moralnom liku mnogih uglednika koji su sudili i presuđivali u sferi estetskog. Atmosfera u čuvenoj Literarnoj redakciji ili u Dramskom programu Radija, prema opisima autora i svedoka, otkriva nam čitavu skalu najrazličitijih varijacija u odnosu književnost–radio, ili država–književnici, ili radio–sloboda, ili, pak, osvetljava odnose među pojedinim stvaraocima, u rasponu od tragičnog do tragikomičnog, u kojoj su bili svi ucenjeni i sputani, stalno na zadatku i na uslovnoj slobodi. Pavle Zorić prepoznaje u takvoj društvenoj klimi „oprez, iznurujući oprez”, a Ljubomir Simović „budnost”: „Dva budna oka, ili četiri još budnija oka, svakodnevno su pazila na sve, na svaki potez, na svaku reč, na svako slovo!” Simović ostavlja svedočanstvo koje nas dovodi do „naših” vremena, ilustrujući tako uvek isti odnos vlasti prema radiju, u čijoj osnovi je shvatanje da je u pitanju državni medij koji ne treba ispustiti iz ruke. Poglavlje „Književnost u političkom okruženju”, bez sumnje, najzanimljivije i najcelovitije u knjizi, koje se otvara dramatičnim tekstom „Izludelo vreme” i gorkim sećanjem Miodraga Popovića lirskog naslova „U literarnom odeljenju stanice”, od kojih zastaje dah, zapravo se prostire kroz celu knjigu. Njegovi akteri su i književnici, i kritičari, i političari u bliskoj vezi s kulturom.

 

4.

Pisci, kritičari, ideolozi, izdavači i novinari bili su u mladosti jedna porodica. Bolna činjenica, koja ne amnestira nikoga pojedinačno. Model koji se pokazao uspešnim pretrpeo je neznatnu modifikaciju. Velika kontrolisana izdavačka preduzeća zamenili su prodorni i poslovni novi izdavači, što podrazumeva borbu za profit na tržištu i kupovanje i preprodaju svega i svakog ko na to utiče. Ostalo se ponavlja. Pisci, pisci i kritičari, to vide, i znaju, osećaju na sopstvenoj koži, ali učestvuju. Ćutanjem ili činjenjem, ili nečinjenjem. Nije u pitanju samo borba za književni ugled, ili novac, ili moć, ili slavu, uticaj u vlasti, nego sve to zajedno. Tranzicijski duh ne krije i ne uvija u oblande svoje nastranosti. Naprotiv, on ih proglašava za prirodno ponašanje. I kao takav nudi, lobira, agituje, prodaje. Hokus-pokus-preparandus! Bez trika. „Dati svoj um u arendu” prirodno je, takav je duh vremena, mišljenje je plaćena roba. Naravno, to nije samo naša specijalnost. Samo, neki to čine za veći, a neki manji novac, za veću ili manju slavu. Jedan nakazni sistem mišljenja i vrednovanja koji je bio uslovljen ideologijom i mrvicama vlasti, zamenjen je drugim koji je uslovljen novcem i mrvicama vlasti. Partijska struktura vlasti i vladanja zadržana je u instituciji nagrade i nagrađivanja. Dobre stare navike i oprobani modeli! Svaki okrug ima svoju nagradu, a ona zamenjuje jubileje, kongrese, značajne datume. Književnost postaje posao. Ili: dobar posao za druge poslove. Jedna ista trupa stalno je na putu, ili nagnuta nad rukopise koji joj pristižu i pristižu, za nagradu, recenziju, kritiku… Uz poneki prikaz njhovog sopstvenog dela. Kategorije „stvaralaca” koje spoje nekoliko slojeva i „pravaca” književnog delovanja (kad književnost postane više književno delovanje) određuju, makar privremeno, književne tokove i poziciju pisaca. Književna kritika je u tom pogonu značajna karika. Jedan od pisaca koji je vešto iskoristio antiratno profiterstvo, pažljivo dozirajući svoj angažman, ustvrdio je, jednom prilikom kada je opet „izostavljen”, da je glavni problem srpske kritike što ne može da prepozna veliko delo. Moguće. Ali, ima i drugih primera, da su neki pisci prepoznati kao tvorci velikih dela, i s tim računaju na duži rok. Varljiva uteha, no, pisac, kao živo biće, ima pravo na to. U gustom spletu laži sve je prilično zamršeno. Ono što jedno vreme proglasi velikim delom, uvek je sumnjivo i podložno naknadnoj analizi. Sumnjiva je svaka sujeta koja uobličava konačnu ocenu, ili nema dovoljno jaku rezervu i distancu u odnosu na svoju procenu. Šta će se zbiti u sudaru književnih moda i epoha, ko će ostati smrvljen u tom sudaru u istoriji književnosti u obliku književne prašine, a koje će delo ostati da kruži, ponire ili se uzdiže, videćemo! (sic!) Edgar Alan Po je svoju rezervu u odnosu na književnu laž i lažnu književnu sliku, izrazio rečima da treba prevrnuti po onome što su pisali oni koji su bili u tamnicama, ludnicama i pod vešalima, da bismo imali koliko-toliko vernu sliku o književnosti. Nije valjda da su ludnice, vešala i tamnice nestali iz naše svesti i prakse. Ili ih je više nego ikada u istoriji.

 

5.

Da li su intelektualci danas postavili sva pitanja koje bi trebalo da postave, ili sa oduševljenjem što je jedan totalitarni režim pobeđen, idealisanjem mogućeg i željenog, prećutkuju laž novog vremena. Da li postoji tendencija da se pomenuto „javno zlo” ili „nasleđe autoritarne prošlosti” tretira i shvata kao nešto što je prošlo, što se ne može ponoviti u nekom mimikrijskom obliku, koji će prepoznati samo upućeni. Ne postoji li, dakle, potreba da se sve tumači kao nešto što je izrodila jedna epoha, jedno vreme, jedan, ideološki, sistem, da se na taj fenomen gleda s bezbedne daljine kao na nešto što ne ostavlja nikakvo nasleđe, sa, dakle, bezbedne obale koje smo se dokopali, bez imalo sumnje da je i ona samo jedan sprud koji će iz istih razloga potonuti? I sve bi bilo u redu da nije onih koji remete rutinu svakodnevice, onih retkih čije delo opominje. Svejedno je hoćemo li ih nazvati: „ljudi u mračnim vremenima”, ili „prethodnici vremena”.

I ovde prestaje bilo kakva potreba za imenovanjem vremena i epohe. Bolje je poimence spomenuti pojedine aktere. Efekat će biti veći. Ne bi književno delo, ma koliko veliko bilo, smelo da zakloni i skloni ono što je pisac radio. I u sferi književne kritike trebalo bi imenovati kritičare. Makar one koji su pisali časno. Bojim se da njihovo književno delo neće uspeti samo sebe da odbrani i sačuva. Uloga režimskih kritičara i urednika i posledice njihovog delovanja zaista opominju na novo čitanje, ali ko će taj posao da obavi? Ko će da kaže kakvu vrstu pustoši su ostavili oni koji su u okvirima „krivične estetike” vrednovali, nagrađivali, ocenjivali, gušili i afirmisali? Previše se epigona provuklo do imena značajnih pisaca da bismo olako to prepustili budućim književnim arheolozima. Umesno je upitati se šta je ostalo iza te dugogodišnje, skoro poluvekovne promocije, nagrada, slavljenja? Iza autorske poetike preplitanja priče i života, koja u pomenutom gustom spletu laži ima takođe duboke korene.

Ja sam o tim problemima pisao u više navrata. Naročito u romanu „Zgad” (SKZ 1995), i neka mi bude dozvoljeno da navedem dva odlomka iz tog romana. Čitav jedan dugi period od pedeset godina, uključujući i vreme promena, stavljen je u politički okvir, tačnije u jednu jedinu reč „zgad”, koja označava bolest. Laž, licemerje, strah, pokornost… Pisca potonulog u ćutnju i autocenzuru za vreme komunističkog perioda, zahvata zbunjujuće otrežnjenje koje počinje ratovima. Bačeno je drugo svetlo na sve, uključujući i književnost. Jedan od junaka jeste eksponirani politički prvak, pesnik, doušnik policije, drugi, takođe književnik, strada, u mladosti, upravo zato što ga je policiji izručio taj njegov prijatelj. U vremenu političke strasti i političke mržnje, posle godina političkog mrtvila, začinje se ratni haos. Moj junak se budi posle pedeset godina života u slatkoj obmani i upada u ratni košmar. „U razlabavljenim okvirima knjige, u košmaru koji je nastajao u njenom svetu, sve je počinjalo iz početka, bez izgleda da se privede kraju. Sve je dovođeno u pitanje. U njegovu se utrobu kroz tu reč uvukla crvljiva sumnja, koja je sve načela i izokrenula. Svet koji je stvorio izgledao mu je lažan i neubedljiv, prljav i štetan. Je li zgad iz njegove utrobe prešao u njegove knjige, ili je iz utrobe njegovih književnih junaka u njegovu prešao?! Ili je rastao u njemu i njima s njegovim rođenjem i rođenjem svakog junaka?! Duboko u njemu, još iz vremena kada je bio mlad pisac, bilo je usađeno stvaralačko preispitivanje koje ga je gušilo i sputavalo, ali je poslednjih godina ono preraslo u razornu sumnju da je sve što piše, što je napisao, ipak, smeće, nakićeno smeće, ovenčano smeće i da će već koju godinu kasnije, kad neki budući književni arheolozi skinu navlaku, videti ono što je buljavi Markan davno pre njih video: skorelu masu, bez ukusa i mirisa.”

U tom romanu, upravo književnici postaju učesnici moralnih sunovrata, od saradnje s partijskom vlašću do političkih doušnika (tim aspektom pozabavio se dr Vasa Mihailović u eseju „Revizionizam u srpskoj književnosti – Zgad”). Vulgarnu stvarnost definiše jedan od junaka, policijski inspektor Pantelić, rečima:

„Treba osvetliti prošlost barem onih koji bi da nas vode dalje. Trebalo bi barem da znate da je isti namaz i u vašim krugovima, i to na mnogima koji sada drže govore o demokratiji i slobodama. Neki se uopšte i ne kriju, osim iza reči, ali su sigurni, jer znaju da ih zaklanja tuđa prošlost. Uostalom, zar nisu neki opozicioni prvaci bili u službi u policiji… Ne mislite, valjda, da su se preokrenuli. Pa, molim vas, ko je jednom bio u policiji, ostaje u policiji za ceo život. Koga jednom policija obradi, ima u mozgu ugrađen uslovni refleks. Ovo je, bar što se policije i Službe bezbednosti tiče, ozbiljna država. I policija ima svoju politiku, koja je i u vremenu zaplitanja i rasplitanja videla stvari prilično jasno. Ne uzimajte stvari o demokratiji tako uprošćeno. Naravno, vaši su maštovitiji pa pomažu na razne načine. Suptilno. I nama, ponekad, u dobroj nameri, razume se, kvare posao, ali vama naročito. A kupe lovorike. To je tek veština! Usavršili su tehniku mimikrije do savršenstva. Pritom, znaju jedni za druge, ali i znaju da ih upravo dug onog što ih prepoznaje štiti, pa ponekad slobodno stupaju u otvorene sukobe. Uzmite za primer potpisnike protesta protiv gušenja slobodnih medija, i to protiv gušenja onih medija u kojima su uz bok onima koji ih guše i štroje. Protestuju, ali i guše i pridavljuju, iznutra. Dobijaju priznanja na obe strane. Malo uz vlast, malo protiv vlasti, uvek uz bok vlasti… Dele preostale dnevne počasti. A vi, umesto da prvo njih počistite, fantazirate o policiji kao gušitelju demokratije, čiji je to posao. Vaši su momci, gospodine Mateja, prva liga boraca za režim i protiv režima u isti mah. Kad šta zatreba. Nećete, nadam se, to zaboraviti kada budete odmeravali zasluge, iako mi se čini da ste vi tipični autsajderi.”

 

Related posts:

10 Comments For This Post

  1. Šerman Says:

    Ovakvih tekstova vam (nam) treba! Damjanović piše kao što boksuje vrhunski bokser. Kombinacija udaraca, kroše, desni, levi, aperkat, direkt – patos!

  2. Pink Frojd Says:

    Gete je jednom rekao: “Uostalom sve mi je mrsko što me samo poučava a ne pojačava moju delatnost ili je neposredno ne podstiče.” Podsticati kritičko mišljenje na znalački način jeste osnovni cilj i krajnja vrednost književne kritike. Njena korumpiranost ili manjkavost znači zatvaranje umetnosti u geto, u kome je srpska kultura prečesto boravila. U mnogo čemu je tako i danas. Samo je danas svako kritičko mišljenje “kooptirano”, razvodnjeno, svedeno na trenutno nezadovoljstvo bez revolucionarne oštrice, pa je neko ko može ličiti na “nezavisnog intelektualca” možda više od drugih deo establišmenta.
    Zato je danas svugde siva zona, bez “osvajanja slobode”, a sajtovi/tekstovi kao što je ovaj predstavljaju kuriozitet i artefakt.
    Opasan tekst sa temom koja je kod nas vazda bila tabu.

  3. Karlo Says:

    Na fotografijama – Mihailo Đurić i Harold Pinter…dve kulturne herojčine protiv Polifema.

  4. Kapetan Ahab Says:

    Tekst ovoga čoveka sam pročitao u jednom dahu; kazaše mi da je pomenuti – pisac, prozaista, umetnik. Uverio sam se u to čitajući ovaj temat; Polifem je moj Beli kit, to čudovište koje mi je nogu otkinulo, ali… Kažu još da je Damjanović jedan od najboljih pesnika-recitatora, orator uspeva da napiše stranice od kojih sam se nanovo naježio, kao da mi nije dosta ova moja i Pikvudova zajednička muka, već čitam… Ali čitajući, kao da potvrđujem ono što već znam, ipak ovako SLOŽENO štivo daje pregled šire kulturne slike, ovo nije samo problem Srbije. U njoj je najviše izražen, ali daleko od toga da književnih kritičara potkupljivih nema i u drugim sredinama.
    Reč je o tome da JEDAN ČOVEK ne može, fizički ne može da obavlja više od jedne uloge. Evo moj primer. Imam dobre saradnike, Išmaila ponajviše, on ovu povest i zapisuje. A ja ne mogu da upravljam brodom sa tri pozicije istovremeno. Zar je u redu da jedan te isti čovek zauzima položaj upravnika biblioteke (engleski library) u dva različita grada, zar je pošteno da ja sedim na obali čekajući Ajkulu, dok posada trči na pet strana. Hrane je malo, ulovili već dugo nismo ništa, a mnogi sede u foteljama i čekaju… Ogorčen sam na ljude koji su mi bili nekada prijatelji, a danas imaju pozicije i na fakultetu, i u Akademiji nauka. Čemu, uopšte, sve te Akademije i titule? Znam čoveka koji drži časove studentima, upravlja Ustanovom, dobio je silne nagrade… Ili jedan koji je sa sasvim malo književnog talenta (odvajam ga od publiciste i istoričara) pre nekoliko godina dobio najznačajniju književnu nagradu u meni tako dalekoj Srbiji. Ne kažem da nije vredan, da ne radi puno, ali što je previše, previše…
    Kao i na ovom brodu što ima trutova, tako ih ima i po tim literarnim družinama. Moji prijatelji-kulturni heroji me s vremena na vreme, informišu šta se u Srbiji događa, to je za Riplija. U toj se državi, verujem, mnogi trude da budu samo na položajima i ništa drugo. Kao što ministar nema autoritet da naredi radnicima da izgrade 3 km autoputa, tako i književni kritičari nemaju moć da narede KAKO da se piše. Izmiče im kontrola nad darovitim ljudima kao što je Rale Damjanović.
    Verujem da ću sa svojim srpskim prijateljima, kad-tad, imati priliku da o svemu popričamo kada se budemo sreli. Sanjam put Dunavom od Švarcvalda do Crnog mora, pa negde kod Trajanove table da im na uvce šapnem…
    Do tada, Starbak bi trebalo uskoro da se na palubu popne…

  5. shaka zulu(f) Says:

    Paradigmatski primer ideološke korumpiranosti književne kritike, u kontekstu srpske kulturne scene, svakako je primer nekrunisanog lidera ovdašnjeg nadrealizma Marka Ristića, koji je u svojim ranim esejima veličao stvaralaštvo jednog Vinavera ili Rastka Petrovića (od kojih je i učio i zavidio im jer su – bar kada je o Petroviću reč – donosili informacije s izvora, čak je i naslove svojih najpoznatijih dela od njih uzimao), da bi, stavljajući svoj nesumnjivi talenat u službu ideja (čitaj: establišmenta) iste te stvaraoce proglašavao mrtvim (Crnjanski, Petrović…). Pred smrt se, doduše, ponovo vratio svojim ranijim stavovima, ali nepopravljiva šteta je već bila naneta…
    Još jedan primer manjka humanosti može se videti kroz način na koji se Veljko Petrović, na primer, odnosio nakon rata prema svome prethodniku i istinskom gospodinu Milanu Kašaninu (inače zaslužnom za mnoge sačuvane artefakte tokom rata), na mestu direktora Narodnog muzeja…
    Takvih primera među srpskom intelektualnom elitom ima i previše. I danas. Srećom, u svetu između Polifema i Antinoja, ipak bitišu i znalci – oni koji znaju da razlikuju istinu od trenutnih interesa i koji, gotovo po pravilu, retko kad svoj hleb zarađuju od onoga što najbolje rade. Those who can – do, those who can’t – teach!
    Bravo za tekst, kao i za odabir fotografija…

  6. Stalker Says:

    Pomenuta je ovde jedna Geteova rečenica. Slično je jednom rekao i Oskar Vajld: “Najviša vrsta kritike ophodi se prema delu prosto kao prema polaznoj tački za novu tvorevinu.” To ne mogu shvatiti ideološki ili interesno zaslepljeni “stručnjaci”, ili pak oni ušuškani svojom insitucionalnom pozicijom ili “veličinom”. Ovi “lažiborci”, kako bi rekao pomenuti Domanović, ne vide od naslaga “gustog spleta laži”, a Damjanović ih u ovom tekstu raskrinkava na briljantan i beskrupulozan način – baš onako kako i zaslužuju i kako se sa takvima jedino i može.
    Ahabov komentar me podseti na vreme kada se poezija još čitala na stadionima i kada je autor teksta bio neprevaziđen u tome. Ovde želim da podsetim još i na svojevrsnu Raletovu “poslanicu” Ginteru Grasu iz 1999. godine, takođe beskompromisnu i surovo-istinitu. Bokserskim rečnikom prvog komentatora rečeno: teško da bi nemački nobelovac u tom duelu “ostao na nogama”… Svaka čast!

  7. Aisha Says:

    Geteovski sasvim, ako smem da se poslužim citatom Pink Frojda! Naški ortodoksno! Da li će se splet rasplesti ikad, ne verujem, previše je truda uloženo u pletivo…ipak, nada je čudna boljka…
    Svaka čast!

  8. Ilija Says:

    “Književna kritika ti nije jača strana, prijaško moj. I ne pokušavaj. Prepusti to ljudima koji nikada nisu bili na univerzitetu.” Važno je zvati se Ernest – kad je već neko ovde pomenuo Oskara Vajlda:)))

  9. Poluks Says:

    Svaka čast ovim komentarima i komentatorima tekstova, dobro je da jedan tekst ovakvog književnog znalca izazove reakcije koje ovde čitamo…

  10. svetlana fucic Says:

    Odličan tekst, zaista. Lično, nedostaje mi vreme u kome je postojala cenzura, od strane onih koji su znali šta rade a pri tom, bili nepotkupljivi. Upravo takav je bio ‚‚glavosekač‚‚ Dragoljub. S. Ignjatović…

Ostavi komentar